Стево Лапчевић: Хрватско сатирање православља на простору Сремске Митровице

Нарочито је важно истаћи пример страдања шишатовачког игумана Светог Рафаила Момчиловића и лежимирских мученика, страдалих у Цркви и Порти од стране усташа

Хумке у Сремској Митровици (Фото: Борис Трбић)

Опште разматрање: Срем, најстрадалије подручје Србије

У години када се обележева 75 година од окончања Другог светског рата, стиче се утисак, јединствене интерпретације догађања који су почев од 1939. до 1945. потресли Европу и Свет више нема. На таласима разилажења великих победника, оличених у западном свету и Русије, све је учесталије искривљено тумачење историје од стране „малих“ држава, међу којима, евидентно је, предњаче оне које су током Другог рата биле на странама поражених. Оваква пракса временом је еволуирала, па се од постављања питања у вези одговорности за рат, ко је први ушао у Берлин, Аушвиц, ко је и зашто тражио бомбардовање Дрездена, дошло до негирања Холокауста и последично геноцида који су над припадницима нејеврејских народа спроводиле нацистичке слуге.

И мада се ту ради о сасвим логичком следу ствари, разлога за овакву појаву има много и неретко су испреплетани. Они се крећу од геополитичких (случај великих сила и њихових савезника на подручјима додиривања са „непријатељима“, случај Балтик), историјских (овде пре свега мислимо на Пољску и њено специфично и трауматично искуство Другог светског рата и делимично Финску), до идентитетских, који су најочитији на примеру Хрватске и Украјине које управо у оним елементима који су били најсупротстављенији народима од којих траже етничко, кулутрно и политичко одвајање, проналазе сопствена исходишта. У хрватском случају то је старчевићанско праваштво, закључно са усташким покретом, док је у случају Украјинаца то унијатски покрет, који у себе укључује и деловање Семена Петљуре и касније Степана Бандере.

На руку овим тенденцијама, барем када говоримо о Србији и хрватском ревизионизму, иде и никада до краја утврђена права природа злочина који је над српским народом спровела „Независна држава Хрватска“. Комунистичко инсистирање на „братству и јединству“, праћено потребом да се готово сви пострадали цивили представе било као комунисти, било као њихови помагачи (а да се чак и у тим околностима негира њихов национални, српски, идентитет), оставило је за собом само негативне последице. Тако, данас, комплетних пописа жртава усташког геноцида нема ни у Срему. Чињеница да нико до сада није публиковао имена и презимена оних који су од 1941. до 1945. страдавали од хрватске каме и пушке, од страдалника и мученика начинила је бројке око којих се и данас ломе копља.

О страдању Срема под усташком окупацијом српска јавност мало зна. Свако сећање на НДХ и усташки геноцид у свести већине Срба везује се за подручје Херцеговине, Подриња, Крајине, али не и за простор који се наслања како на Београд, тако и на Нови Сад иако статистика показује да је управо Срем био „најтеже погођена област Србије у Другом светском рату, што је последица окупације од стране Хрвата.“[1]

Спомен гробље у Сремској Митровици (Фото: Борис Трбић)

Током ратних година, Срби су, у складу са правашком хрватском политиком стављени ван свих закона, уништавано је њихово култрно наслеђе, разаране основе идентитета (вера и писмо) и на крају, сатирани су и физички. Уз њих, хрватске власти водиле су и активну политику ликвидације Рома и Јевреја који су, за разлику од већинских Срба, који су уз то пружали већи отпор, пострадали знатно више (Роми) или су пак у потпуности истребљени (Јевреји).

Ако бисмо страдање Сремаца од Хрвата и Немаца рашчланили по општинама, могли бисмо видети да највише страдалих у борби бележе Пећинци, Сурчин, Ириг, Стара Пазова и Инђија. У директном усташком и немачком терору, највише жртава дали су Беочин, Сремска Митровица и Петроварадин, док је по логорима највише страдавало становништво Шида, Сремских Карловаца, Земуна и Руме.[2]

Када говоримо о страдању Сремаца у хрватским логорима, највеће стратиште је, свакако, било Јасеновац, где је живота лишено 21 посто свих ликвидираних. За њим следи Стара Градишка и Дудик крај Вуковара који је био центар Велике жупа Вука под коју је потпадао Срем.[3]

Велика жупа „Вука“: Од Виктора Томића до Житног цвета

Пораз Војске Краљевине Југославије у Априлском рату и немачка окупација која је за њим уследила, из корена су променили положај у којем се нашло српско становништво Срема. Вољом Немачке, простор од Вуковара до Земуна који је у бановнинском систему био најпре подељен на Савску и Дунавску Бановину, а потом био и део Бановине Хрватске, припао је Независној Држави Хрватској. Од тада, па све до 1945. Срем је био део Велике жупе „Вука“, са средиштем у Вуковару[4]. На њеном челу налазио се домаћи Шваба Јакоб Еликер[5], ту постављен директно од Анта Павелића. Због сталних оружаних сукоба са партизанима, као и услед чињенице да је на простору ове Жупе отворен Сремски фронт, Загреб је 1944. суспендовао цивилну жупску власт и уведео војну управу. Исте године, у котаре велике жупе „Вука“ придодата је и Жупања.

Према попису из 1931. године, већину становништва на простору будуће жупе „Вука“ чинили су Срби са 210.700 становника или 47.97 посто, док је Хрвата било упола мање 117.900, односно 26.84 посто. За њима следе Немци са 68.700 становника, односно 15.64 посто, те Мађари којих је било 21.300, односно 4.85 посто, било је 15.300 Словака, што у укупном уделу чини 3.48 посто становништва, док су остатак чинили Руси, Украјинци, Роми, Јевреји и други[6].

У укупном збиру, православних је по последњем предратном попису било 190.949, док је римокатолика било 113.348. Посматрано по котаревима, распоред је био следећи: Винковци 34.825 становника, од чега: православни 4.727, римокатолици 27.034; Илок 29.859 становника, од чега: православних 12.958, римокатолика 11.674; Ириг 26.912 становника, од чега: православних 19.461, римокатолика 6.768; Рума 57.645 становника, од чега: првославних 32.568, римокатолика 24.019; Сремски Карловци 5.584 становника, од чега: православних 3.210, римокатолика 2.304; Сремска Митровица 33.051 становника, од чега: православних 28.823, римокатолика 3.439; Стара Пазова 51.686 становника, од чега: праавославних 27.903, римокатолика 7.598; Шид 34.353 становника, од чега: православних 15.574, римокатолика 14.211; Земун 35.458 становника, од чега: православних 27.714, римокатолика 1.679; Вуковар 36474 становника, од чега: православних 18.011, римокатолика 14.622.[7]

За Сремску Митровицу, „Априлски рат“ почео је осмог априла, када је немачки бомбардер-обрушивач ЈУ-87, познатији као „Штука“, просуо свој смртоносни терет у нади да ће погодити Железничку станицу. „Две бомбе су пале, у Железничку улицу код чардака Тоше Јовановића Исајлова, а друга прекопута, која је срушила кућу Саве Радојевића.“[8]

У току ноћи, истог дана, у град стижу „делови Треће коњичке дивизије Прве југословенске армије. У Великим Радинцима су се налазили Штаб 3. коњичке дивизије, Штаб 3. коњичке бригаде, ескадрон за везу, пиноирски ескадрон, 3. механизовани дивизион, аутовод. У Чалми је био 3. бициклистички батаљон, хемијски вод и возарска чета. До Лежимира и Гргуреваца стигао је заморен 3. дивизион артиљерије, с коњском вучом, који се тешко кретао због слабе сточне вуче. Од официра са помоћног аеродрома VI ваздухопловне групе у Великим Радинцима, заморени војници и официри су сазнали да су Немци већ заузели Куманово, Скопље и Солун.“[9]

Већ наредног дана и ноћи, „завршено је прикупљање Прве југословенске армије у Срему. Трећа коњичка дивизија је распоређена на територији митровачког среза. Центар окупљања били су Велики Радинци и фуршкогорска села. Код свих немоторизованих делова 3. коњичке дивизије, осећала се јака замореност стоке. Команданту одреда код Ердевика (пешадијски пук и хаубички батаљон из Сомборског одреда) издато је наређење да се током идуће ноћи пребаце преко понтонског моста код Сремске Митровице и да образују ‘Митровачки одред’ са задатком заштите пролаза преко Саве код Митровице. По преласку да униште понтонски мост, користећи за то понтонски батаљон, који се тамо налазио и који улази у састав њиховог одреда.“[10]

У таквим околностима, Командант града и округа Војислав Марковић попушта са живцима и након краћег разговора са челницима града одлази на ноге адвокату др Петру Гвоздићу, једном од ретких предратних заклетих усташа у Сремској Митровици и незванично му у руке предаје власт над градом. „По казивању неких учесника у догађају, Гвоздић је окупљенима у Војном округу рекао да има везу са Кватерником у Загребу“[11] те да је и он из свог загребачког стана потврдио да се Митровица ставља на располагање усташком поверенику и тако и формално прикључује Независној Држави Хрватској. Непосредно пошто је Гвоздић и формално преузео управу у своје руке, извешане су беле заставе, а пуковник Марковић власт над војном управом предаје Хрвату Ивану Клишанићу. Већ 12. априла, Гвоздић је на челу Главног усташког стана у Митровици. Први градоначелник сада већ „Хрватске Митровице“, био је адвокат др Иван Лончарић. Њега је на том месту наследио Фрањо Бриндл[12].

Док је власт лагано предавана у руке Хрватима-усташама, на „Румској малти“, тачније на улазу у град из правца Београда, Руме и Мачве, дошло је до окршаја између југословенских војника, или боље речено, својеврсне мешавине остататака војних и полицијских (жандармеријских) јединица и надолазећих Немаца и усташа. У првим данима НДХ-а, гину жандарм Србобран Буцало и извесни Антуновић[13], војник-митраљезац, Буњевац-добровољац, из састава 51. пешадијског пука, који је деловао у саставу Седме пешадијске „Потиске“ дивизије, мобилисане са простора Сомбора и Суботице. Док Антуновић гине за својим митраљезом и бива на брзину сахрањен на старом римокатоличком гробљу у Сремској Митровици,[14] Буцало гине дочекујући самоиницијативно усташе на савском мосту. У то време, у Вуковару усташки елементи прекидају телефонски саобраћај, „док један пензионисани бивши аустријски официр устројава жандармерију и преузима команду над градом Вуковаром.“[15] Освета поражених аустро-угарских елемената и идеје, била је на прагу.

Борбе у Сремској Митровици трајале су до ране зоре 12. апарила. „Тог јутра, мртви југословенски војници лежали су на кеју. Немци су их побацали у капије кућа крај Саве, лежали су и у парку и код Румске малте. На све стране било је разбацано оружје и војничка опрема. На празном простору од Крста до Занатлијске улице све до Дакине кафане, видели су се остаци наоружања југословенске војске, неколико запаљених камиона, напуштени митраљези, топови без завртача, расута муниција, делови митраљеза. На радњама поразбијани излози, роба однета од Немаца или домаћих пљачкаша.“[16] На крају „Априлског рата“, у ропство и логоре код Берлина, Дортмунда, Есена, Форбаха, Либурга… отерано је око 75 Митровчана, бранилаца Југославије.[17]

У град, Немци су ушли уз поздраве и хвалоспеве које су им упућивали домаћи Немци и Хрвати, или боље речено, већински део Немаца и Хрвата који је окупаторе дочекао као ослободиоце. „Наоружане банде домаћих издајника, приступили су југословенским официрима, подофицирима и војницима, одузимали им оружје, кидали еполете, војничке знакове и амблеме, док су негде тако разоружане одводили и затварали у полицијске затворе.“[18]

Сва важнија места у граду била су излепљена обавештењима о проглашењу НДХ, а „жупник др Фрањо Рачки одржао је у католичкој цркви свечано богослужење, поздрављајући победу немачког оружја и оснивање усташке државе.“[19] Србима је по улицама јавно прећено „да ће их све поубијати као псе и поклати као свиње.“[20]

Врло брзо по успостављању нових власти, заживео је у граду усташки апарат који је своја упоришта налазио у бирократском систему и духу некадашње бечке царевине. Успостава немачко-хрватске (усташке) власти у Сремској Митровици деловала је као освета за новембар 1918. када су српске трупе ушле у Срем и омогућиле његово уједињење са Србијом.

Печат Усташке надзорне службе којом је руководио Виктор Томић

„Повампирене су институције и речник из доба Аустро-Угарске; општине су постале опћинска поглаварства, среско начелство котарска област, жандармеријске станице оружничке постаје. Полиција се звала редарство, а жандармерија оружништво, па су они најпре почели да функционишу.“[21]

У погледу војних формација, у граду су се тада налазили Штаб 750. пука 718. немачке дивизије, 2. батаљон 750. пука, једна батерија 1. двизиона 668. артиљеријског пука, 6. чета 2. батаљона 6. пешачког домобранског пука, 2. усташки батаљон 1. пука, јаке снаге жандармерије и Војни округ. Командант града био је Јохан Сондермајер, а главна зграда команде немачке војске смештена је најпре у Војном округу, па у кући Ћире Милекића на Житном тргу и на крају у Српском дому. У згради „Соколског дома“ у данашњој Масариковој, био је смештен „Културбунд“ који је водио евангелистички свештеник Јулијус Шорлинг који је из Немачке у Митровицу на службовање дошао непосрено пред почетак рата.[22]

Домобрани су смештени у касарни југословенске војске, на простору данашње „Царске палате“, док су усташе биле размештене по митровачким школама. Гро њих боравио је у „Дому омладине“ (некада „Хрватски дом“).[23] У исто време „у кући зликовца Петра Гвоздића, тадашњег адвоката“, биће уприличен састанак усташког градског елемента. „На томе састанку, његовим учесницима се одређују улоге и функције које су ови одмах преузели и од тада их почели вршити.“[24] Слично је било и у суседној Руми, у коју је, крај немачких оружаних снага, на мотоциклу, ушао и румски Шваба Пинтер Штефан, до рата власник тамошњег „аутобуског предузећа“[25].

Званично, државна власт на територији НДХ успостављена је крајем априла 1941. и то „Одредбом о ускладби реда усташке организације са државним властима“ коју је издао главни усташки стан. Тако је читава управа „поверена усташком покрету, коме је стављено у задатак да то проведе преко ‘усташких повереника’ у смислу усташких начела и усташког устава ‘бринући се при томе’ да у ‘Хрватској држави увјек и свугдје влада само хрватски народ те да он буде потпуни господар свих стварних и духовних добара у својој земљи’.“[26]

Настојећи да у потпуности оправдају указано им поверење, али и обавезе преузете „Одредбом“, митровачке усташе почеле су да врше притисак на српско становништво. Терор и злостављање Срба, Јевреја и Рома који су стављени ван свих закона, било је свакодневан и оно што је тих дана и година проживљавала Митровица, проживео је, на жалост, читав Срем. Пљачке, вређања, премлаћивања, пертње, заточеништва и касније ликвидације, постали су српска свакодневница у „Хрватској Митровици“.

„Наступили су дани страхота и трагедије. Постало је јасно и очигледно да се ишло на уништавање Срба. Просто се није дала схватити таква промена код људи. Мучило се на разне начине: претресима, одузимањем драгоцености, разним наредбама и огласима – увек на штету већине народа.“[27]

У западном Срему, „општинске власти наређивале су Србима да кулуче и раде тешке послове, возе дрва и поправљају цесте док су их усташе често глобиле и отимале им како новац тако и друге ствари од вредности. Готово свакодневно долазиле су усташе у поједина села и на разне начине терорисали тамошње становништво, које се склањало, чим би чуло зујање мотора или камиона и бежало у поље или се скривало. Крстарећи по селу, гледале би усташе да ли ће кога наћи на улици и такве би одмах злостављали. Ни поглед са прозора на улицу нису дозвољавали.“[28]

Из сремских градова протерује се ћирилица[29], па „Хрватски лист“ из Осијека са задовољством доноси допис „Митровица без ћирилице“[30] док неки од најлепших и најпознатијих делова Митровице, добијају нове називе, све у част нових власти и њиховог поретка. Тако, Житни трг постаје Трг Адолфа Хитлера, Трг Светог Стефана и Трг Ћире Милекића постају Трг Анте Павелића, Стари шор постаје Улица Хермана Геринга. Своје улице добили су тих дана и Гебелс, али и Анте Старчевић. Куриозитет је да је у Митровици улицу имао и Хорст Весел, херој нацистичке партије из периода борбе за власт.[31] Како не би остали без доказа лојалности, римокатолички и грко-католички свештеници служили су сваког 20. априла, на Хитлеров рођендан, посебне свечане мисе, у његово здравље.

У таквој атмосфери, „усташе су пришле образовању свог месног руководства у граду – табора, и среског центра – логора.“[32] Једном успостављени, табор и логор само су додатно појачали терор над Србима. Задужени за ред унутар самог града, ови органи су одлучивали о животу и смрти, о праву на становање у сопственим домовима, позивали на одмазду и протеривање, па тако Марко Лемешић, усташки повереник за источну Славонију потписује плакат по којем сви Срби насељени у Срему после 1918. морају да напусте НДХ.[33] Међу угледним солунским ратницима који су били принуђени да напусте Митровицу био је херој Милан Гачић, носилац свих највиших одликовања Српске војске, те Дана Симовљевић, удовица солунског ратника, добровољца-официра[34] и други.

Заједно са Србима, од првих дана „Хрватске Митровице“, страдавали су и Јевреји. У пљачки и ликвидацијама нестајале су читаве породице, а међу првима фамилије Аце Роземберга, Фанике Гартнер, Самуила Хуберта, Јосипа Флајшмана, Игнаца Франкфуртера и других. Ако нису убијани на лицу места, митровачки Јевреји гоњени су у Јасеновац, Дахау и Аушвиц. Остало је у усменом предању и то да је, приликом спровођења кроз град, до Железничке станице и даље у логор, стари и угледни трговац Јосип Флајшман „брисао сузе и сваком се познатом грађанину лепо јавио“[35] уз након и благо подигнути полу-цилиндар.[36]

Анти-јеврејска политика нових хрватско-немачких власти у граду, доживела је свој врхунац у мају месецу 1941. рушењем Синагоге која је била смештена преко пута Гимназије. У рушењу су поред домаћих Хрвата учествовали и Срби-робијаши. „Од храма су преостали узвишени темељи, а рабинов стан коришћен је касније за усташке избеглице из Босне.“[37]

Међу првим ухапшеницима, угледнијим и јавности познатијим Србима, био је Милан Шкргић, уредник листа „Срем“ који је страдао због писања о корупционашким пословима др Гроздића у годинама које су претходиле рату. Страдао је и адвокат др Јеврем Видић, затим Милан Бацановић, градски чиновник, Срета Бибић, трговац, Лазар Бизумић, чиновник, др Лазар Рашовић, адвокат, Димитрије Рашић, школски надзорник, Милан Воркапић, чиновник, Бошко Новаковић, професор и многи други виђенији људи.[38]

Јеврем Видић

Сви они били су хапшени из два разлога, од којих је потенцијални утицај на српско становништво био можда и мање важан од чињенице да су над својим заробљенима нове хрватске власти спроводиле и личне освете. У том смислу, значајан је случај Срете Бибића, трговца, који је убијен батинањем. „Њега је страховито мрзео шеф полиције Ферда Кнез, јер је Срета својевремено упутио протест министру правде, када је Кнез враћен у службу после одлежаног затвора, због антидржавног иступа па још и на исто место. Срета га је тада описао као великог франковца, што је и био овај одани Гвоздићев присталица.“[39]

Већ 18. јула 1941. и у Сремској Митровици престала је да постоји Српска Православна Црква. Њено име је суспендовано, а у документима и јавности појављује се „Грчко-источна Црква“, односно „верници грчко-источне“ вере[40]. „Негиран је и назив ‘Србин’ и ‘српско’. Сви су Срби морали бити Хрвати без обзира на веру. Тако се већ седмог јула у „Хрватском листу“ између осталог могло прочитати и то да „у Независној Држави Хрватској нема српског народа, нема тзв. православне цркве… У Хрватској не може бити Срба и православља, а Хрвати ће се побринути да се то чим прије испуни.“[41]

Један од начина којим је овај циљ оствариван било је и покатоличавање Срба Срема о чему је у Вуковару јавно говорио и др Миле Будак, када је између осталог рекао:

„Што се тиче Срба који овде живе, то и нису Срби, него дотепенци с истока, који су као трбоноше и остале слуге довели Турци. Они су уједињени само православном црквом, а ми нисмо успјели да их асимилирамо. Међутим, нека знају, да је наша лозинка: Или се поклони, или се уклони.“[42]

Покатоличавање су проводили хрватски усташки управни органи, усташки функционери и католички свештеници. Акцијом покатоличења руководио је др Лука Аждајић, а као истакнуте ‘дјелатнике’ у овој работи наводимо жупника Шиловца и катихету Теткића из Ср. Карловаца, жупника Рачког из Ср. Митровице и катихету Ј. Марковића из Земуна.“[43]

Овај процес није дао жељене резултате, па су тако забележени и примери јавног отпора Сремаца насилној политици Римокатоличке цркве. Упркос забрана обележавања Божића, а поготово уношење сламе у цркве и домове, они су, у инат, током ратних година уносили сламу преко сваке мере, не марећи пуно за санкције. Извесни Стеван Бабић-Пидоња из Ирига, јавно је одбио да се покрсти, због чега је био убијен. Слично се десило и у Нештину где је један од сабраних Срба рекао усташама да му је свештеник на крштењу удахнуо православни дух на уста, те да ће, ако желе да му га истерају напоље, морати да „дувају у д..е.“[44]

Против покрштавања устали су и фрушкогорски партизани који су позивали Србе да не издају веру и свој народ. Тако се у једном прогласу између осталог вели:

„Сваки прави српски родољуб поћи ће путем борбе за своја права, он неће издати свој народ, неће се покрстити, неће постати издајник свога народа и слуга својих непријатеља – немачких фашиста и усташке банде.“[45]

Паралелно са овим активностима, спровођено је и протеривање православног митровачког и свештенства из околних села. „У граду су била три свештеника: прота Живојин Јанковић, прота Драгомир Радошевић и прота Јован Латинкић. Срески начелник Здравко Јежић 11. јуна[46] издао је пропусницу проти Латинкићу и он је прешао у Малу Митровицу. Исте ноћи, ухапшени су свештеник Живојин Јанковић са женом и двоје деце и прота Радошевић, његова кћи и унука. Отерали су их у Казниониу где су се већ налазили свештеници с породицама из других места: прота Милутин Чупић из Чалме, прота Ђурица Живковић из Руме, прота Лазар Ранковић из Манђелоса, свештеник Арсеније Закић из Лежимира, свештеник из Дивоша и са њим професор Богословског факултета Андреј Фрушић, који се налазио у гостима у селу и други.“[47] Сви они, били су отпремљени за Пожегу, одакле су, на интервенцију Милана Недића и немачких власти у Београду, после претрпљене тортуре враћени у град, а одатле су прешли за Београд и даље за Аранђеловац.[48]

На челу Усташког редарства у Митровици тих дана, налазио се Рудолф Ландрец.[49] „Он је ислеђивао све деликте политичке природе, а своју власт распростирао је не само на Ср. Митровицу него и на остале околне срезове. Присни сарадници овог редарства, поред особа које су њему биле запослене, били су усташе 16. усташке бојне на челу са својим заповедником Антуном Иликом из Осека. Уједињеним снагама, они су вршили терор, хапшења, злостављања, убијања и пљачку над прогоњеним Србима овога краја.“[50] Као посебно запажен мучитељ у сећању бројних сведока из Митровице и њених села, остао је извесни Вили Ходина, звани „Ханга“[51]

Сви ови злочини, чињени по Закону и у име Закона, праћени су систематском пљачком и отимачином српске имовине. „Целокупна покретна и непокретна имовина Срба и Јевреја блокирана је и узета под принудну управу. На већа приватна имања, у новчане установе, задруге, трговине, економије и заназске радње постављени су комесари из редова домаћих Немаца и усташких присталица. Њихова дужност састојала се у томе, да блокирану имовину што боље искористе за циљеве окупатора и Н. Д. Х., да пазе да се роба не скрива и да буде стављена у продају.“[52]

Хрватско (усташко)-немачко благостање, прекинуо је напад Рајха на СССР. У том тренутку, КПЈ у граду била је потпуно разбијена[53] па је опрез на који су окупатори позивали био скопчан са сазнањем да Срби гаје снажна осећања према Русима која, у датим околностима, могу да доведу до нарушавања успостављеног поретка. У једном извештају, Александар Хаусманингер, „господарски известитељ уреда“ у Митровици бележи следеће: „Опажа се, у задње време, да је у селима где има претежно православног живља трајно врење, тј. да сурађују тајно за преврат садањег поретка. Слободан сам известити да сам као господарски известитељ имао прилике опажањем уочити да је садашње стање врло критично…“[54]

Већ 24. јуна, два дана после почетка рата на Истоку, усташе заводе полицијски час и издају наредбу у којој се већ поменути опрез, полако меша са страхом од могуће српске побуне.

„Како се у граду Митровици и котару митровачком као и у даљној околини прошириле алармантне вијести, које уносе метеж и узбуну у мирно становништво, то се упозорава пучанство да се клони хушкача и ширитеља лажних вијести, и да свакога таквога пријави најближој опћинској власти, редарству или оружничкој постаји.

Надасве, забрањује се Србима и осталим протудржавним елементима свако састајање на улицама и по приватним кућама, а уједно се строго забрањује истима кретање по граду послије девет часова на вечер, а у селима послије пол девет на вечер. Свака особа, која се послије тога времена затекне на улици, биће ухапшена и строго кажњена.

Исто тако биће кажњено и свако скривање и неповласно држање оружја, као и прикривање особа чије је задржавање у граду и котару сумњиво и непожељно.

Скреће се пажња пучанству да ће се на свакога онога који буде износио или ширио лажне вијести, бити примењене најстрожије законске мјере, те да ће бити предан пријеком суду који за такове кривце предвиђа смртну казну.

Наглашује се још једном да међу становништвом мора владати највећи ред и мир – а тко прекрши ову одредбу има си сам приписати посљедице, које ће га немилосрдно стићи.“[55]

Усташе и Немци нису били далеко од истине. Током јула месеца организоване су прве веће акције прикупљања материјала за будући покрет отпора. Уз болнички материјал и оружје, преко поверљивих курира прикупљана су и новчана средства.[56] Крајем јула, на Фрушкој гори, изнад Манђелоса, ка Лежимиру, нашла се прва оружана формација коју су листом чинили чланови Комунистичке Партије Југославије.[57] Када је крајем наредног месеца, тачније у ноћи између 21. и 22. августа 1941. група од 23 робијаша-комуниста успело да побегне из Казнионе, време за оружани устанак је сазрело, па су се од краја августа 1941. до марта 1942. године у саставу Фрушкогорског и Подунавског партизанског одреда, те Босутске чете, у борби нашла сва она митровачка села у којима је оружани отпор био могућ.

Сукоб са оружаним народом и касније партизанским одредима, довео је до појачаног терора над цивилним становништвом. У граду, Митровчани су и даље хапшени, ликвидирани са и без пресуда, нестајали су у транспортима за неке од хрватских логора, гоњени на принудни рад у Немачку и унутрашњост НДХ. Са пролећа 1942. кренули су и први транспорти заробљених бораца у логоре у Норвешку. У њима је било и Митровчана.[58]

Као репресивна мера заштите „реда и мира“, почетком маја 1942. у Митровици је радио и Покретни преки суд који је у смрт одводио све оне који су пружали отпор уништењу српског и других народа који су били на мети окупационих власти, као и оне на које се из било ког разлога сумњало да пружају помоћ. Тих дана, Митровицу су напустиле и последње групе њених Јевреја.[59]

Када је 15. јула са Шуљамачке главице почела акција за жито, у којој су партизани и мештани фрушкогорских села попалили своје оранице, немачко-хрватске власти у граду решиле су да коначно реше питање побуне. Већ почетком августа, док су поља горела, „Павелић је на иницијативу шефа усташке обавештајне службе Еугена Кватерника издао отворену заповест о оснивању полицијског повереништва за подручје велике жупе Вука, са седиштем у Вуковару, коме је на чело постављен Виктор Томић[60], предратни терориста и Павелићев пратилац. Овом полицијском повереништву подређен је сав полицијски и чиновнички апарат и усташке војне јединице у Срему.“[61]

„Томић је, стигавши у Вуковар са већ образованом екипом 8. VIII 1942. објавио почетак свога смишљеног деловања потписаним прогласом од 10. августа, који гласи:

‘По налогу Главног стана Поглавника дошао сам у велику жупу Вука да успоставим ред и мир на читавом подручју Срема. Од постојања Независне Државе Хрватске хрватска државна влада увек је настојала да се на подручју велике жупе Вука сва питања реше мирним путем. Иза све то једна група злочинаца неће да Ви становници ове жупе уживате плод Ваших мука и Вашег рада. Ја сам дошао у ову жупу, да Вас ослободим ових зликоваца.

Долазим Вам као пријатељ, који осећа за Вашу сремску груду исто као и Ви. Нећу правити разлике да ли је ко католик, православан, евангелик или које друге вероисповести, јер су сви грађани пред законом једнаки, а моја је задаћа да казним прекршитеље закона ма где се они налазили и ма које положаје заузимали. Имам на расположењу довољно силе, да уништим све непријатље НДХ и новог европског поретка. Долазим у час кад победоносне немачке и савезничке војске задају и задњи ударац Совјетској Русији.

На Вама је, становници ове Жупе да покажете да сте Ви уз државу и из своје средине отерате и прокажете властима зликовце.

Сваког који ради противно стићи ће залужена и неумољива казна’.“[62]

Акција Виктора Томића у којој је ухапшено око 10.000 и ликвидирано 6.000 махом Срба[63], спровођена је од друге половине августа до средине септембра 1942. у Срему, а његовом ангажману у Сремској Митровици претходили су апели које су Павелићу и властима у Загребу упућивале делегације митровачких Хрвата-усташа који су током лета одлазили на Марков трг и тражили чишћење Срема од Срба, све у складу са поруком др Петра Гвоздића да Срему треба „радикално чишћење“[64] од Срба.

Прво веће хапшење у Митровици било је 6. августа 1942. године. Следе масовна хапшења 11. па у ноћи 12. и у ноћи 14. и 15. августа. Последње хапшење у првој, вуковарској фази акције, било је 16. и 17. августа.[65] За првих седам дана хапшења, из Сремске Митровице у Вуковар у којем је тада Томић био смештен, одведено је 132 лица, 92 мушкараца и 39 жена и сви су они убијени на Дудику.[66]

Стрељање у Срему

За злочине Хрвата-усташа брзо се прочуло, па су вести о покољима стигле и до Београда. Отуда је половином августа у Вуковар, у посету Томићу стигао усташки конзул у Београду Анте Никшић. Он је Усташкој надзорној служби и Вишем редарственом повереништву пренео своја сазнања и поруке из Београда, упозоривши Томића да су Милан Недић и Влада националног спаса „узнемирени због рада ВРП[67] те да Томићев долазак у Срем сматрају за „отворен знак за прогон српског становништва“[68] тим пре што је он Београду био познат као предратни терориста и усташа. „Недић тражи енергичну интервенцију од немачке окупационе команде за Србију. У противном, боји се да ће злочини Виктора Томића имати тешке последице за мир у Србији“[69], поручио је Никшић Томићу.

Покољи које су Томићеви људи чинили по Вуковару и на Дудику, нарушили су и односе између Хрвата и Немца. Због тога је Јакоб Еликер, жупан „Вуке“ настојао да по сваку цену склони Редарство и Усташку надзорну службу из града на Вуки и власт коју су држали Хрвати пренесе у руке фолксдојчера. „Усташке главешине су схватиле прави значај ових фолксдојчерских намера, али су то намерно желели да скрену с правог пута. Они су то протумачили као интервенцију Немаца у корист српског становништва. Штавише, очекивали су и предузимање неких корака од стане Немаца у том правцу.“[70]

Да ли је Еликер заиста био згрожен оним што је Томић по Вуковару радио, или се радило о простом нарушавању мира који су фолксдојчери успоставили након окупације, мање је важно, тек, крајем августа 1942. жупан је „почео да наговештава како ‘није згодно’ да се седиште Вишег Редарственог повереништва налази у Вуковару.“[71] Разлог за овакво понашање Немаца у Вуковару, Борислав Стојшић у својој књизи о Фрушкогорском партизанском покрету налази у чињеници да је Срем обезбеђивао „око једне четвртине свих најважнијих пољопривредних производа“[72] што је за Немце било од пресудног значаја.

Како би усташки репресивни апарат померио што даље од свог средишта, у разговору са Томићем и Еугеном-Дидом Кватерником Еликер је подсетио „на свој став приликом састанка са сремским начелницима када је рекао да на подручју вуковарског среза влада релативан ред и мир и да нема никаквих партизанских акција и да ‘комунистичка активност гравитира ка подручју од Шида до Земуна’. Закључак који је из овога за Кватерника и Томића произилазио, био је јасан: Еликер ставља до знања да је даљи боравак ВРП у Вуковару непожељан. Томић и Кватерник су се дали на посао. Почели су да траже неко друго место у Срему, у које би поставили седиште своје злочиначке централе. Из онога што је Еликер рекао то може бити само неко место на територији од Шида до Земуна.“[73]

Еуген Кватерник, Јуре Францетић и Рафеал Бобан на мосту у Зворнику

У директном разговору, Еликер је као решење понудио Сремску Митровицу. Кватерник је начелно предлог прихватио, али је коначну реч дао Павелић, са којим су се Дидо и Томић срели 25. августа.[74]

Оно што се у почетку чинило као проблем, врло брзо се показало као предност. За разлику од Вуковара који јесте био центар жупе, Сремска Митровица је била природни центар Срема. У њеном окружењу налазе се готово чиста српска села у којима оперишу партизани на које је тих дана спремана велика офанзива. Уз то, за разлику од Вуковара, у Митровици, домаће Швабе имале су мањег утицаја на политичка дешавања. У граду на Сави „усташки елементи су имали превагу у локалној власти.“[75]

У Митровицу, Виктор Томић, његова свита и група заробљеника које није стигао да убије у Вуковару, стигли су 26. августа. За Србе, стално плашене могућом провалом Црне легије у град, долазак Виктора Томића представљао је једнаку опасност. Касапин из Вуковара, под чијом командом су већ убијани и Митровчани, није био непознат јавности. Са њим, Митровчани су имали „част“ упознати се још током маја месеца 1941. године, када је у Винковцима малтретирао и испитивао ухапшенике који су, на свом путу ка Јадовну, довођени у овај град. И том приликом, као припадник Усташке надзорне службе, Томић је људе мучио врелим гвожђем, ужареним иглама, батинањем и другим видовима малтретирања.[76]

Ушавши у град на Сави, Томић се сместио у Парохијски дом, смештен наспрам централног градског парка, док је своју команду сместио у гостионицу „Златни јелен“. Најважније агенте разместио је у Кустодију и по домовима већ убијених Срба, махом на Житној пијаци.[77]

Трећи дан по Томићевом доласку у Митровицу, почела су прва хапшења. У састављању спискова за хапшење, мучење, депортацију у логоре, стрељање и клање, највише су учествовали Мата Ципријановић и Андрија Крзмановић, уз будни надзор др Петра Гвоздића.[78]„Свака мера одмазде је била педантно оглашавана православном становништву. Широм Срема су кружили огласи у којима су, уобичајеном терминологијом описивани догађаји, најчешће партизанске акције због којих се одмазда предузима, затим се саопштава одлука надлежног органа о стрељању предвиђеног броја талаца, да би на крају била дата њихова имена, вероисповест, године и место боравка.”[79] Уз Виктора Томића, тих дана у Митровици је био и Еуген-Дидо Кватерник[80] који је са Томићем надгледао ликвидације и мучења затвореника, учествујући у њима.

Овако је о самом почетку хапшења и ликвидација у Сремској Митровици сведочио један од преживелих:

„На наређење усташког таборника и заповедника усташке припремне бојне (која је бројала око 500 лица) Мате Ципријановића скупило се нешто преко 30 најпоузданијих усташа, чланова припремне бојне у усташком логору у девет сати увече. Одавде су кренули наоружани пушкама у просторије ВРП и ту се задржали до 11 сати. Тада су постројени, изведени на улицу и аутобусом пренети до градске полиције. Ту су већ затекли око 50 што митровачких полицајаца, што грађана-усташа и преко 20 Томићевих ‘извидника’, а затим су образоване групе за хапшење. Оне су биле састављене од једног ‘извидника’ и више Митровчана, припадника усташке бојне, митровачких полицајаца и грађана-усташа. Извидници, наоружани револверима имали су у рукама цедуље са тачном ознаком улице и куће где је требало спровести хапшење.

Виктор Томић, који се налазио у згради полиције давао је групама пред њихов одлазак упутство да не хапсе жене и мушкарце старије од 55 година, ни млађе од 15 година. Групе су се после тога разишле по граду (на оглашавање пушком са све четири стране града) и отпочеле са хапшењем… Неке групе су ухапшене одмах спроводиле у полицију. Неке су опет пошле аутобусом, па кад су више лица похапсиле, потерале су их у аутобусе и превезли у полицију. Неке су усташе спроводиле ухапшене без речи, а друге су везивали и тукли. Многи спроводници у овом хапшењу имали су ‘прилику’ да покажу свој ‘смисао за иницијативу’ и почели су злостављати ухапшена лица.

Митровчани-усташе пролазећи поред неке зграде, која није била на списку, говорили су да ‘и ту има Срба’. Многи сведоци, ослушкујући крај прозора, разабирали су њихове речи: ‘И ово је српска кућа!’… ‘Свратимо и овамо!’ Том приликом хапшена су лица и преко 55 и испод 15 година.

У ходнику митровачке полиције, број ухапшених се брзо повећавао, просто гомилао. Да би се то избегло, приступило се пописивању приспелих, претресању њихових џепова, везивању оних који још нису били везани и превожењу истих у Казнени завод. Једни су кундачени и шамарани у полицији, а други у аутобусу[81]. Неке усташе су искористиле прилику да се шегаче и подсмевају здравом разуму, па су натеривали појединце да певају, док су се у исто време у аутобусима чули јауци тучених и ножевима бодених. Прва група затвореника била је уједно и сведок одвођења претходних жртава из Казненог завода на стрељање, које је тог дана почело на сремскомитровачком православном гробљу. Видели су и једну жену која је полудела од ужаса, која је стално ломатала рукама и викала ‘Не дам га, не дам га!’.“[82]

„Паралелно са ‘полицијском акцијом’ Виктора Томића у Срему је провођена и војна операција против партизана на Фрушкој гори. Оперативна група ‘Боровски’ примењивала је методе са Козаре, Просаре, Папука и Псуња, тако да су опет највише страдали Срби цивили. Усташко-домобранске и немачке јединице стрељале су цивиле на лицу места или су их спроводиле у логор у Земун, а затим на рад у Немачку или Митровицу, где нису преживели.“[83]

Док су се на Фрушкој гори водиле огорчене борбе у којима је учествовало готово 20.000 немачких војника[84] у самој Митровици усташе су вршиле завршне припреме за наставак репресалија. „Врхунац Томићевог злочиначког деловања представљају масовна убиства извршена на митровачком православном гробљу. По његовом расположењу, а и по интенцијама његових усташких наредбодаваца, ова су убијања требала да одузму Срему његов борбени карактер и осигурају га за сва времена фашистичкој творевини НДХ.“[85]

„Ова стрељања, или тачније убијања, представљају страхоте које је тешко и описати. Рад око стрељања почео је копањем гробница. Митровачки редари разишли су се по крајевима настањеним углавном сиромашнијим светом, купили онде мушкарце средњих година и одвели их, или им наредили да дођу са ашовима и лопатама на православно гробље.

Усташе и Немци спроводе Србе Сремце

Са купљењем и овим радом започело је у ноћи 29. августа. Изгледа да је прва одлука о масовном стрељању донета у касне сате, па су копачи дигнути после девет сати из постеље и довезени аутобусом на гробље. Наређено им је да хитно копају јаму, чије су димензије пре почетка рада одређене. Они, а било их је преко педесет, копали су пуна четири сата. Других дана, копачи су купљени већ око два сата после подне, па су имали више времена за рад. Неки од њих радили су овај посао више пута. Њима су придруживана и нека лица, за које је донета одлука да се из казненог завода пусте кућама. Пре потпуног ослобођења ови људи имали су да виде какве су муке избегли, тек су онда одведени у митровачку полицију, где им је издата отпусница. Она је носила потпис Томићевог заменика др Свјежића или шефа испоставе жупског редарства у Митровици Еугена Ђурића, с једне стране, и потпис једног немачког СС официра, с друге.“[86]

Други степен било је обезбеђивање јама. То је било у надлежности 16. усташке бојне коју је водио бојник Антун Илко, као и митровачке припремне бојне које је водио Митровачанин таборник Мата Ципријановић, као и једно одељење домобрана сатника Станка Врцибрадића.[87] Из Казнионе, мученици су превожени аутобусима, а на јами су уредно били Виктор Томић и Еуген Кватерник, као и највећи део градског руководства, састављеног од домаћих, митровачких Хрвата.

„Стрељање је провођено по групама од 10 лица. Жртве су вођене кроз шпалир наоружаних усташа, имале су руке везане на леђима, једва су се вукли, многи су шантали, а у црвеној светлости ватрогасних бакљи на свима су се опажале велике модрице, како по телу, тако и по глави. Људи су били преморени, нису се ничему противили, а нису ни јаукали. По налогу усташког официра по десет је долазило и клекло пред раку. На команду ‘нишани-пали’, усташе су из непосредне близине пуцале у потиљак. Главе су биле често пута тако разваљене, да су њихови делови и мозгови летели преко рака, а лешине су саме унутра упадале. Кад се напунило већ доста лешева, наредио је руководећи усташки сатник, да неколико усташа скоче у раку, развуку лешеве и направе места за нове. Налог је био најприправније проведен. Рукујући са ножевима вештином месара, усташе су просецали листове жртава, па завукавши ту прсте, развлачили их мртве и слагали по раци. Оне, на којима су приметили да дају још знаке живота, преклали су без размишљања.“[88]

Једно од најмасовнијих стрељања извршено је трећег септембра, када је убијено 800 људи. „Радило се је једновремено у пет рака, а на гробље је сукцесивно превезено 18 аутобуса пуних жртава. Чим је прва партија од 4 аутобуса приспела и извршено опкољавање, те пала команда ‘глава доле’ и светлост синула у првом аутобусу, Томић је наредио ‘јамари напред’. Осам усташа пограбили су одострага за мишице претучене људе и гурали их пут рака. Крвници су већ били приправни, па кад је гурнута жртва пала у раку чуло се је где говоре жртвама: ‘Устани, шта се измотаваш, што се шалиш, ајде лези, ту лево, још мало лево, легни поред овог ту’, а кад је рака већ била једним делом пуна: ‘Легни, метни главу на његова плућа, није добро, намести се мало више’. Крвници су говорили сасвим обичним гласом, баш као да раде свакидашњи посао. Кад се је жртва наместила онако како је наређено, грунуо је парабелум и следећи долази на ред. Жртве су биле потпуно босе, у гаћицама су ишли као месечари. Исто се је тако држало и пет жена босих, само у комбинезонима.

Крста Беловић је викнуо ‘Смрт вама’, и зато био пре времена убијен. Кад би наилазио неки пунији човек, крвници су се о њега отимали од јамара и тражили: ‘дај тог дебелог мени’, а онда су те пуне људи клали. Из мрака је стално допирало потмуло роптање и крчање, те су присутни имали утисак да земља живи.“[89]

Страдање Цркве: Опште разматрање

Значајније померање српског народа северно од Саве, у Срем, приметно је већ непосредно након Косовске битке, а поседе добијају деспоти из куће Лазаревић – син кнеза Лазара Хребељановића и куће деспота Бранковића – Ђурађ Бранковић, син Вука Бранковића, господара Косова. Деспот Стефан Лазаревић је 1411. године добио од угарског краља Сигисмунда Луксембуршког утвшење градова у Срему: Сланкамен, Купиново и Митровицу. Године 1437. исте градове добио је деспот Ђурађ Бранковић од краља Алберта, а 1451. Краљ Матија Кровин даровао му је град Моровић.“[90]

Идући за трагом својих господара, након пада Србије 1459. у Срем пристиже нови контигент Срба. Градећи на савској обали и њеној равници значајну тампон зону према дубини своје територије, Матија Корвин 1471. ствара српску деспотовину у Срему, а за титуларе поставља потомке Ђурђа Бранковића.

Преносећи свој предачки завет са собом у Срем, већ током друге половине 15. па све до средине 16. века, Срби, упркос тешкој ситуацији у којој су се нашли, почињу са градњом неколико манастира на подручју данашње Сремске Митровице на којем се већ налазио Манастир Бешеново, којег је „по предању с краја 13. века основао Краљ Драгутин Немањић (1253–1316). Посветио га је Светим архангелима Михаилу и Гаврилу, заштитницима његове племените владарске лозе. Мада други материјални трагови нису сачувани, о постојању манастира Бешеново у доба Краља Драгутина говори древни запис о његовом крсту из 1297. године. На једној његовој страни су, како се у запису наводи, угравирана управо слика и назив манастира Бешеново чија слава су, и данас, Драгутинови заштитници Свети архангели Михаило и Гаврило (8/21. новембар). Први писани трагови постојања манастира датирају из средине 15. века. На зиду манастирске цркве је, наиме, пронађен запис да је она осликана још 1476. године.Знатно опширније, о манастиру Бешеново говори се у најстаријем турском попису Срема који датира из 1546. године. Манастир ће се, редовно, помињати и у свим потоњим турским пописима Срема, спровођеним у другој половини 16. века.“[91]

По доласку у Срем, братство Манастира Жича је на темељима некадашње Цркве Светог Николе подигло Манастир Шишатовац чији се помен сусреће у турским документима из 1540. године, док се најстарији писани помен о Манастиру Кувеждину, још увек једином српском манастиру посвећеном Светом Сави у којем је највероватније и испевана химна овом Светитељу, чија градња се везује за Светог Стефана Штиљановића, налази у турским катастарским дефтерима из 1566-67. године.[92]

Манастир Шишатовац, садашњи изглед (Фото: Википедија)

Манастир Петковица, смештен недалеко од Шишатовца, такође се везује за Светог Стефана Штиљановића, а чије име се у турским документима може срести почев од 1566-67 године.[93]

Прве цркве на подручју Сремске Митровице, грађене су током 18. века. Досељеници у Срем, „мислећи непрестано на повратак старој постојбини у почетку граде веома скромне цркве од плетера и дрвета, покривене шашом, трском и шиндом“[94] да би, тек пошто су увидели да од (скоријег) повратка у Србију неће бити ништа, почели са градњом од чвршћег, постојанијег материјала. Податке о првим, скромним црквама, оставили су „визитатори Карловачке митрополије у свом извештају од 1732-33. За поједине цркве постоје прецизни подаци о времену настанка и грађевинском материјалу. У Јарку, Чалми, Лаћарку и Мартинцима, биле су изграђене нове цркве од слабијег материјала-плетера, са трском и шиндром покривене, а у Рачи је црква била грађена од брвана.“[95]

Међу најстарије сакралне објекте свакако спада Црква Светог Стефана. О њеном настанку постоји „више хипотеза које стављају њену изградњу у велики временски распон од готово три столећа и то од почетка XV века – доба деспота Лазаревића и Бранковића – па све до краја XVII века и завршетка турске владавине у Срему. Објављени документ из 1722. из Државног архива у Будимпешти са изјавом кнеза Грубана о Митровици као значајном насељу у средњем веку и под Турцима, каже да Срби у то време нису имали цркву. Изјава кнеза Грубана покткрепљује хипотезу о скромној, неупадљивој стамбеној згради која је за време Турака служила православном становништву као богомоља и којој су после њиховог протеривања додати олтарска апсида и звоник.“[96]

Године 1754. у пуном рашком стилу саграђена је Црква Светог Архиђакона Гаврила у Гргуревцима, а „у духу средњовековних традиција, зидана је и црква св. Георгија у Лежимиру 1764. Тих година, дозидана је и Црква Манастира Шишатовца, гробљанска капела Манастира Кувеждина, те катедрална Црква у Сремским Карловцима, која је зидана између 1758. и 1762. године.[97] Брзина којом су настајале нове светиње, можда је и најбољи доказ укорењености „пречанског“ идентитета у заветни српски идентитет у којем је Црква имала најважнију улогу. Осећајући промену на својој територији, аустријске власти неретко су кочиле изградњу светиња, успоравале је и новим наметима и прохтевима „стилске“ природе чинили да ти радови трају знатно дуже.[98] „Ово потврђује и архивска грађа из које се сазнаје да у периоду 1760-1770 настаје застој у градњи цркава, јер су аустријске власти тешко давале одобрења за њихово подизање, а често су заустављале завршетак већ почетих цркава. Црквеној општини у Митровици одбијена је молба у којој је тражила уступање ‘оберштарског стана’ на чијем месту је намеравала да сазида нову цркву.“[99]

Па ипак, „при крају седме и током осме деценије XVIII века, настаје већи број цркава у околини Сремске Митровице као и у Лаћарку, Дивошу, Шуљму, Мартинцима, Великим Радинцима, Кузмину, Шашинцима, Јарку, Манђелосу.“[100] Упркос свим настојањима римокатоличких власти да утичу на овај процес, градња је била незаустављива. Шта више, новонастале светиње грађене су од чврстог материјала, у пуном барокном стилу „једнобродне са полукружном или полигоналном апсидом на источној страни и великим барокним звоником уз западну фасаду. Декорација фасада махом се састоји од профилисаних симсова и венаца једноставних или удвојених лизена или поластера завршених композитним или профилисаним капителима.“[101]

Као круна напора српског народа у Сремској Митровици да очува своју заветну самобитност, „у последњој деценији XVIII века, изграђена је монументална црква св. Стефана (данас Саборна)“[102] да би, готово као утук на њу, тек деценију касније, била саграђена и данашња римокатоличка црква.

Саборна црква у Сремској Митровици (Фото: Википедија)

Почетак деветнаестог века није донео монументалније сакралне грађевине на подручју Сремске Митровице. Дограђиване су постојеће, а „старе и скромне цркве замењене су новим од тврдог материјала, а понегде су обновљене и старије грађевине и додати нови звоници.“[103] У тим околностима, Српска Православна Црква на простору Сремске Митровице дочекала је почетак Другог светског рата.

Пораз краљевске југословенске војске у „Априлском рату“, и успостава „Независне Државе Хрватске“ за Србе Срема и Сремске Митровице донели су, као што смо већ изложили, страдање. Битан аспекат хрватског, усташког геноцида представљали су напади на Српску Православну Цркву која није била само бедем одбране српског народа, чувар његовог заветног националног идентитета, већ и живи сведок конвертитства и личног отпадања од сопствене заветне историје.

Управо отуда, како се наводи и у првом послератном Извештају Светог Синода упућеног Архијерејском сабору, акција покатоличења Срба Срема почела је већ током лета, у првој ратној години. Прелазак у „вјеру прадједовску“, само формално није био ствар принуде, док је у пракси он омогућавао колико-толико сигурнији, па и угоднији живот. Бити православац, у „Хрватској Митровици“ значило је бити ван закона, бити унијат или римокатолик давало је не само (нови) политички идентитет, већ и значајна политичка права. Тако се римокатоличка црква, уместо да стане у одбрану страдалног српског православног народа, већ у првим данима хрватско-усташке власти у Сремској Митровици, у потпуности ставила на располагање геноцидном апарату.

„Сремска начелства (усташка) по Срему, дала су разумети да ће се ма каква молба Срба узимати у обзир само ако су молитељи прешли у католичанство. Срески начелник из Руме зове католичанство, у једном званичном распису, ‘старом прадједовском вјером’. Начелник митровачки иде по народу (у Срему) и агитује за прелаз (у католичанство), начелник сремо-митровачки прети у једном летку онима који буду оклевали.“[104]

Први на удару римокатоличког клера и хрватских власти нашли су се фрушкогорски манастири. Они су већ до краја прве ратне године били увелико пљачкани, а среброљубља нису биле поштеђене ни мошти Светог Кнеза Лазара које су чуване у Манастиру Врднику и које су сигурног спаљивања спашене захваљујући интервенцији Владе Милана Недића и вољи Немаца да на њу позитивно одговоре.[105] Пренос је обављен 12. априла 1942. године, а у Саборну цркву смештене су још и мошти Цара Уроша које су се налазиле (и данас се налазе) у Јаску, те мошти Светог Стефана Штиљановића, које су се, до преноса (и данас се налазе у Саборној цркви у Београду) биле смештене у Манастиру Шишатовцу.[106]

Свештенство и монаштво састрадава са својим светињама. У Иришком срезу већ 11. маја 1941. године, дакле свега месец дана по проглашењу НДХ, усташе спроводе прву блокаду Манастира Крушедола, „постављени су около митраљези, архимандрит и сво братство и гости ноћу затворени у собу архимандритову да се не смеју до јутра нигде мицати, за које време настаје пљачка усташа по манастирским ћелијама, којом приликом су све вредније ствари манастира као и ризница опљачкани.“[107] Слично се десило и у Манастиру Хопово, у Бешенову, док у Великој Ремети, за Видовдан 1941. усташе долазе у манастир „да га опљачкају, везују намесника Саву Говорчинова и два теолога, терају их у Петроварадин, а поново и дефинитивно 25. августа 1941. године срески пристав Тот, хапси игумана Видаковића и Говорчинова и терају их у Ириг, одакле су заједно са осталим калуђерима фрушкогорских манастира спроведени у Славонску Пожегу, где раде злостављани и понижавани најтеже послове, копају заходске канале и јаме, вуку колица са шљунком и кречом, а 31. августа морају да затрпавају поубијане Србе из Босне.“[108]

Оскрнављена Часна трпеза Манастира Кувеждина

Претње, хапшења, прогони почели су одмах по успостављању хрватске државе и у Шиду. Већ 18. маја 1941. прва група Шиђана је одведена у Осијек, а деветог јула исте године између осталих, ухапшен је и у Шид спроведен Јереј Драгутин Марковић из Илинаца. „Тамо су већ били и остали свештеници из среза (Шидског), одакле су 11. јула преко Сиска сви поведени за Цапраг (логор крај Сиска). Ту је и протојереј Јефта Новаковић, Илија Славујевић из Адашеваца и други, где их задржавају око 3 недеље, а потом 2. августа 1941. транспортују у Србију, у Аранђеловац.“[109] Сличне ствари дешавају се и у Илоку, Вуковару, Винковцима, те у Сремско-карловачком срезу, где су се Хрвати нарочито устремили на манастир Врдник, коме је већ деветог јуна 1941. додељен комесар-управник, чија је функција била не просто надгледање манастирског живота, већ стварање простора за досељавање Хрвата и Муслимана из Босне на манастирска имања.[110]

„Под управом комесара, постао је манастир (Врдник) прави хотел и ресторација, где се за званичне власти све немилице трошило и расипало. Док су још били калуђери у манастирима посетили су професори из Загреба манастир, разгледали су са још два римокатоличка фратра с намером да ту сместе око 30 католичких калуђера, а Јазак би, веле, могао бити бискупија.“[111]

На територији Сремске Митровице, пљачкање цркава и манастира почело је већ у лето 1941. године. Најпре је отимање црквене имовине спроведено у самом граду, а потом се прешло и на околна села. „Из свих тих места је свештенство, као и калуђери из манастира протерано и мрцварено на разне начине, а имовина црквених општина и манастира заплењена.“[112]

Страдање Манастир Шишатовца и Светог Рафаила

Ако бисмо покушали да у два примера представимо сву тежину страдања СПЦ на простору Сремске Митровице, током геноцида који су над Србима Срема спроводили Хрвати-усташе, онда би пример лежимирске Цркве и Манастира Шишатовца, за који Владика Атанасије Јевтић вели да је topos martiriu и „незаобилазни простор и сведок страдања и сведочења“[113] У том смислу, нарочито је важно истаћи пример страдања шишатовачког игумана Светог Рафаила Момчиловића и лежимирских мученика, страдалих у Цркви и Порти од стране усташа.

Разорени Манастир Шишатовац

Значајније страдање Шишатовца и његовог братства, почиње 25. августа 1941. године када у Манастир долази др Никола Бунтак који хапси Игумана Рафаила Момчиловића и братство. Заточеници су најпре превезени у митровачку Казниону, а отуда су отерани за Славонску Пожегу. „Кад су стигли у Славонску Пожегу, на станици (возној) долазе усташе из срезова Босански Брод и Дервента око 400 Срба (сељака), међу којима око 20 њих са разлупаним главама, који су одмах на камионима, са ашовима и будацима, отерани и поубијани (ових 20 рањених). Сви остали Срби (и Сремци и Босанци), поређани су у редове и поворку на челу са игуманом Рафаилом и осталим калуђерима и кроз град (вођени), праћени усташама, тучени кундацима, морали су још појати ‘Свјати Боже’ и певати ‘Спремте се, спремте четници’, све до логора. На овом путу, игуман Рафаило измрцварен пада, а осталима је заповеђено да га газе путем до бараке трчећим кораком.

Овако изгажен (игуман Рафаило) пренесен је у болницу и има пет поломљених ребара и тамо умире, а сутрадан су сви ови сељаци из Босне побијени из митраљеза. Један усташа се фали и вели: – Шта мислите, мајку им њихову, митраљез пуца, а они вичу ‘Живела Велика Србија’. Сутрадан их сахрањују, па и оне који, рањени, живи остадоше, а сахрањују их Срби из Погановаца и Будимоваца, срез Нашице, а девојке (заробљене Српкиње), из тих места прале су бараке од крви побијених сељака (Срба) из Босне.”[114]

У свом Исказу датом пред Комисијом Светог синода за сакупљање података о страдањима Срба у НДХ и јеромонах Игуман Велике Ремете Митрофан Видаковић дао је своје виђење страдања у Славонској Пожеги. Тако он између осталог вели и то да су фрушкогорски монаси, пошто су допремљени у Пожегу, морали да раде „најтеже послове физичке, као вући колица са шљунком и кречом, копати заходске канале и јаме, те затрпавати, пренашати сламу из једне бараке у другу, те у штале.“[115] Фрушкогорске монахе, како се наводи у једној молби коју је Синоду упутио јеромонах Јован Папић из Манастира Раковац (код Беочина), малтретирале су не само усташе, већ и Хрвати и Хрватице Славонске Пожеге.[116]

Разорени манастир Кувеждин

И мада се често наводи да је Игуман Рафаило умро у болници у Славонској Пожеги, у „Списку свештеника и епископа С. П. Цркве који су побијени на територији тзв. НДХ од усташких власти у времену од априла 1941. до краја 1944, према подацима којима располаже Св. Архијерејски Синод“, састављеном на тражење државних власти 1958. наводи се да је шишатовачки Игуман ипак преминуо трећег августа у Београду.

У овом значајном документу се тако између осталог наводи и то да су у возу за Пожегу, Игуману Рафаилу усташе „почупали целу браду и страховито га тукли, као и остале, гонећи да певају четничке песме. На железничкој станици у Славонској Пожеги, игуман са осталим калуђерима чекао је до 9 часова увече, када је стигао воз из Славонског Брода и довезао око 400 ухапшених Срба сељака из срезова Босански Брод и Дервента. На станици усташе су сврстале Србе по четири у ред и на чело поворке ставили игумана Рафаила са она три калуђера[117] и тако формирану контролу провели кроз град. Пред поворком ишао је један камион са усташама, а око колоне такође усташе наоружане пушкама. Усташе су свуда уз пут тукле Србе, тако да су старци, међу њима и игуман (Рафаило), посртали и падали, што је усташе још више разбешњавало да их туку и даих терају да певају четнички песму ‘Спремте се спремте четници’, и црквену песму ‘Свјати Боже’. У логору пред болницом стајали су пуна два сата, где су сви од реда били тучени. Затим су им наредили да трчећим кораком улазе у бараке. Игуман Рафило, већ сасвим измрцварен и испребијан, пао је, а остали су трчећи морали газити по њему. Пренесен је у бараку, па после четири дана возом за Србију у београдску болницу. У београдској болници је установљено да му је поломљено пет ребара, око јако модро и натечено, а лице сво у ранама. У болници је задржан на лечењу, али је трећег септембра 1941. године издахнуо од задобијених повреда.“[118]

Рафаило Момчиловић рођен је 23. априла 1875. године од оца Велимира и мајке Персиде, у бачком месту Дероње, где је завршио основну школу. Када је навршио десет година одлази у манастир Ковиљ, а потом у манастир Бођане. Монашки постриг примио је 26. октобра 1896. године у манастиру Манасији од игумана Мирона (Ђорђевића). Митрополит Михаило рукоположио је Рафаила, 23. новембра 1896. године, за јерођакона. Упоредо са духовним узрастањем, Рафаило је усавршавао и сликарску вештину. Ликовно образовање стицао је у Београду, Москви и Италији. Урадио је иконостасе у црквама у Великој Крсни (1902), манастиру Раковици (1905/6), Пачиру и Горњем Ковиљу (1908-10) и у цркви Ружици у Београду (1925/6). Јеромонах Рафаило урадио је доста појединачних икона, затим портрета црквених личности, а био је и одличан пејзажиста.[119]

По протеривању монаштва, усташки Комесар Шишатовца Филип Дитрих „немилосрдно је пљачкао манастирску имовину. Комисија загребачког музеја преузела је већи део манастирске ризнице, али читава библиотека и архив устали су на милост усташа. Манастирска црква је минирана 16. јула 1944. године. Обрувано је кубе, стубови носачи, сводови, кров и звоник. Уништен је цео иконостас.“[120]

Свети свештеномученик Рафаило Шишатовачки

Хрвати и Немци срушили су четвртог маја 1944. године и Манастир Бешеново. Њега је на захтев хрватских власти бомбардовала немачка авијација, али је пре тога његово монаштво протерано у Србију, а манастир био изложен немилосрдној пљачки.[121] У исто време, исте године, Хрвати и Немци минирали су и Манастир Кувеждин, који је, под будним оком комесара Хрвата-усташе Стипе Рукавине из Сремске Митровице годинама био пљачкан. До рушења, у манастирским конацима „боравила је усташка јединица са око 120 војника“[122] који су након минирања на личну иницијативу уништили „око 20 икона Павла Симића и много разних драгоцености.“[123] Све те иконе бацили су на тело монахиње Параскеве која се, по минирању вратила да их, уз сасуде, покупи и сачува.

Након рата, нове комунистичке власти упорно су одбијале да обнове фрушкогорске манастире, а како бележи Динко Давидов, током седамдесетих година покрајинско руководство развијало је планове како би за сопствене потребе преузело оне конаке које хрватско-немачки окупатори нису уништили.[124] Да читава слика ужаса буде још гора, циглу и други материјал, подстакнути и подржани он нових власти, развлачили су мештани фрушкогорских села и руководиоци сеоских задруга.[125]

Венац под Крстом: Лежимир у новембру 1943.

Док су Митровчани још видали ране које су остале пошто се Виктор Томић повукао из Срема, у град на Сави, премештени из Пољске, половином октобра 1943. године стигли су припадници Прве козачке коњчке дивизије Андреја Шкура и Хелмута Фон Панвица[126] и распоредила се на прузи Београд-Загреб, где су вршили њено обезбеђивање.[127]

Састављена од Руса, Черкеза и добрим делом Немаца, ова дивизија, припојена 69. резервном немачком корпусу из састава Друге оклопне армије, нашла се током лета на Фрушкој гори где је палила села, пљачкала домове и убијала цивиле. Тих дана, у директном терору „Белогардејаца“, страдали су бројни Лежимирци-цивили, чија имена делимично доносимо и у попису на крају овог рада.

Лежимирска црква између два светска рата

Kaко у својој студији Црвени и бели запажа др Алексеј Ј. Тимофејев, „Козачка дивизија“ била је „најбројнија јединица совјетских колаборациониста на простору Југославије.“[128] Понашање ове формације у Срему било је врло неуједначено. Са једне стране, Козаци су били пријатељски настројени према српском становништву, у Митровици су остварили контакте и са представницима Српске Православне Цркве, говорили су да се налазе у „пријатељској земљи“ и међу „пријатељским људима“, док су, са друге, борећи се против партизана чинили уступке онима који су Србе прогонили и убијали, не штедећи при томе ни цивилно становништво.[129]

Алексеј Ј. Тимофејев запажа и то да су ове јединице, иако су садејствовале са усташама, биле прилично нетрпељиве према њима. Те спорове нису могли да изгладе чак ни Немци којима су Козаци говорили да су усташе „били загрижени националисти, јако су мрзели Србе и нехумано поступање са српским становништвом није било изузетак.“[130]

Услед ових сукоба „представници НДХ су оптуживали Козаке за пљачку и подршку српском становништву, с тим да је тешко наћи шта је изазивао већи револт. То је водило затегнутости у односима између Козака и представника хрватске војске и администрације, а испољавало се и према немачким припадницима козачке дивизије. Избијале су свађе, па чак и хистерични напади појединих представника НДХ који су оптужили Козаке за помагање Србима, псовање ‘хрватске мајке’ и насилно понашање према хрватским званичницима.“[131]

Па ипак, током операција у Фрушкој гори, бележи Тимофејев, у Лежимиру и другим селима, Козаци су вешали жене и вршили силовања, у чему су предњачили припадници трећег, петог и шестог коњичког пука.[132] Тако се, примера ради, у Одлуци државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, а у вези са активностима Хелмута фон Панвица, између осталог бележи и то да су у Лежимир Козаци стигли 12 октобра и да су дане проводили у пљачкању намирница, постељине и стоке. Тог дана, „крећући се у селу и по околини, убили су 20 људи.“[133]

И док за Глеза фон Хостенауа, немачког војног посланика у Загребу, овакво понашање није било чудно[134], Хелут фон Панвиц прекоревао је своје јединице. „Чак и у мирним селима, где није било војних акција, козаци се понашају као пљачкаши и мародери. Упадају у куће, траже вотку у пијаном стању чине даље злочине, као што су силовање жена…, пљачкање сатова, постељине и томе сличних ствари, минирање ауторитета и одбијање да слушају наређења заповедника.“[135] У злодела својих јединица, Фон Панвиц је убрајао и „самовољну реквизицију коња у мирним местима или на њивама…, узнемиравање и малтретирање немачког становништва“[136] те „присно пријатељство са локалним српско-хрватским становништвом базираном на пијанкама.“[137]

У једном извештају о активностима окупатора и партизана на Фрушкој гори, датираном 16. новембра 1943, о активностима Козака између осталог бележи се и ово: „Свуда куда је пролазио непријатељ убијао је невино и мирно становништво, вршио пљачку и друга насиља, као: хапшење, вешање, стрељање. Тамо је трајало до 1 октобра када је у Срем дошла једна козачка дивизија под командом генерала Фон Панвица, састављена од Немаца као руководилаца, белогардејаца и Руса — присилно мобилисаних из појединих заробљеничких логора. Козаци су се поставили у места крај пруге на важним стратешким путевима и у нашим упориштима. Ова козачка дивизија бројала је око 15.000 војника, имала је коњицу и бициклистичке одреде. СС дивизија била је и даље у акцији ‘чишћења’ у којој су били заступљени и љотићевци. Простор који је био ‘очишћен’ од СС дивизије, сада су још немилосрдније пљачкали Козаци пљачкајући коње, силујући жене и девојке.“[138]

Козаци ће бити предмет и Извештаја секретара партијске организације првог сремског НОП одреда, од четвртог новембра 1943. Ту се, између осталог говори да немачки и усташки покушаји војног сламања српског народа нису уродили плодом, али да је политички покушај „по прилици успео, то на тај начин што је белогардејце Русе, који су вршили пљачку и терор, приказивао народу као оне Русе који се налазе у Совјетском Савезу, хтео је да ослаби љубав нашег народа према руском поштеном народу и што је успео непријатељ да завлада у селима паника…“[139]

Бели козаци

Чим су се белогардејске козачке јединице крајем октобра удаљиле[140], „народноослободилачки одбори су поново преузели власт. Окупаторске фиктивне општине из Лежимира, Дивоша, Босута, Грка и Јарка имале су седиште у Митровици. Партизани су држали власт још у Шуљму, Мартинцима, Кузмину и Лаћарку. Осмог дана по одласку козака из Шашинаца, општина се преселила у град, а 30. октобра увече је запаљена општина у Великим Радинцима. Од тринаест села, окупатори су још држали Чалму и Гргуревце.“[141]

У таквим околностима, Лежимир је дочекао новембар и повратак Прве војвођанске бригаде са семберског фронта. После неколико дана предаха, тачније 22. и 23. бригада је извршила напад на немачку посаду у Гргуревцима. „Немци су са сто војника на камионима покушали да се пробију ка гарнизону, али их је у жестокој борби одбио батаљон Животе Ранитовића Сокола. У митровачку болницу донесени су рањеници, које су посетили усташки функционери. Пуковник Вјекослав Серваци је ‘изручио рањеницима поглавникове поздраве’.“[142]

Након дводневних борби које су резултирале повлачењем највећег дела немачког становништва у Сремску Митровицу, Бригада је била принуђена да се повуче кроз Фрушку гору ка Лежимиру, што је код Немаца и Хрвата-усташа у Сремској Митровици испровоцирало покрет ка селу. Како је тада Лежимир био прилично испражњен од млађих мушкараца, то су тенкови и пешадинци релативно лако ушли у село, палећи га при томе. Становништво је сабрано у Цркви и црквеној Порти и ту стрељано. Након тога, на њих је обрушен минирани торањ и свод, па је том приликом „погинуло око 120“[143] мештана, а једина која се са стратишта спасила била је баба Даница Сремчић[144] која је чудом остала жива.

Ови догађаји били су део Извештаја команданта главног Штаба НОВ и ПО Војводине од другог децембра 1943. Врховном штабу НОВ и ПОЈ о војно-политичком раду и стању војвођанских јединица у другој половини 1943. године.

Између осталог, Извештај доноси податак да је после напада Немаца на Фрушку гору и пролаза Козака кроз фрушкогорска села, морал српског народа значајно опао, па су борбена готовост и спремност да се села бране претрпела значајне кризе.

„Све то дало нам је повода да од вас тражимо једну бригаду за заштиту прошњеног народа. У међувремену бригада је већ била кренула. Она је као први задатак узела да ликвидира непријатељско упориште у Гргуревцима, добро утврђено и јако брањено село. Борба је трајала непрекидно 36 сати. У току борбе непријатељ је добијао појачања из Срем. Митровице и Руме. После поновљених довлачења непријатељских снага бригада је била присиљена да се повуче. За време бављења наше I бригаде у Срему, у Срему се појавила једна тенковска дивизија са око 250—300 тенкова. I бригада после повлачења са доложаја из Гргуреваца узела је себи у задатак да истера непријатеља из нашег упоришта у селу Грабову. У току борбе непријатељ је са више тенкова предузео напад на наше снаге у Грабову, а нападнут је и један батаљон. Овај батаљон у селу Грабову изненадним нападом изгубио је своју читаву комору, није успео да је повуче. У ове две акције наша I бригада имала је осетних губитака, око 25 убијених, 100 рањених и мањи број изгубљених. У Гргуревцима до наших губитака дошло је и од нашег бацача. Тамо је од непријатеља добивено 2 противтенковска топа, око 60 пушака и друго. Непријатељ је имао око 120 мртвих, више рањених, а уништена су му и три камиона. Због исцрпљености Бригаде и сталног крстарења непријатеља са већим бројем тенкова, Бригада је била приморана да се повуче у састав наше Војвођанске дивизије.“[145]

Нешто података о догађањима у самом Лежимиру доноси Извештај Среског комитета КПЈ за срез сремскомитровачки, упућен Окружном комитету КПЈ за Источни Срем. Тако се, у овом документу који се бави стањем на терену у другој половини новембра месеца 1943. године између осталог бележи да је напад „на Гргуревце био преко потребан, јер су фашисти одатле у последње време сваки час упадали са малим снагама у наша села, пљачкали и терорисали. Народ је сам често постављао питање, зашто се не разбију? Сем тога, угрожавали су Венац, нарочито на ‘телефону’, и путем заседа угрожавали нам везе и транспорте. Иако акција у потпуности није успела, можемо комотно рећи да је успех постигнут, јер су фашисти ово упориште коначно напустили. Тиме су створени услови за бољи политички рад. — Из места су се одселили и Швабе и Срби. Но Срби се већ сада враћају и акцијом су одушевљени. Приликом напада наши су запалили фашистичке куће, а након тога фашисти су попалили око 50 српских кућа. Још велик број кућа има неоштећено. Жртава на страни нашег цивилног становништва није било, јер се народ склонио. Потучена и разбијена фашистичка помоћ, бежећи за Ср. Митровицу, покупила је народ из Шуљма и терала до Вел. Радинаца. Ту су их пустили натраг и из тога јасно произилази да су их терали из страха од партизана, истуривши их као своју побочницу. У Вел. Радинцима убили су 4 човека ван организације. Око 60 људи из Гргуреваца отишло је са Бригадом у партизане.

Јаку фашистичку реакцију, после напада на Гргуревце, претрпио је Лежимир. Попаљене су све куће уз друм, село је опљачкано и поубијано око 80 људи, махом стараца, жена и деце. Убијали су децу од 2 до 10 год. Међу убијенима има и Гргуревчана. На побијене људе срушили су црквени торањ.

Лежимирска црква након рушења

И поред свих страхота може се констатовати да се народ није у великој мери поколебао. Прва паника је прошла и настојимо да људима објаснимо, да је фашизам у последњим трзајима такав.“[146]

Сведок овог злочина чије име није познато, сведочио је након рата о убијању стотину цивила у сеоској Цркви. Том приликом, овај сведок наводи да је поред горе већ споменуте баба Данице масакр преживела и деветогодишња девојчица чије име није забележено:

Наишли су тенкови Ромулових трупа. Они су почели да пале у селу, а у шуму нису улазили. И онда су једни избегли у шуму и ти су добро прошли, а једни су отишли у Грабовце.[147] И бригада се повукла у Грабово. Ми смо посматрали како гори наше село.

После пола ноћи сам сишао у село. Кад смо дошли овде видели смо торањ који је срушен. Ушли смо у Порту. Ништа се није видело. Тога пута је у селу убијено 14, а у Порти су 96 стрељана, и у Грабову 5-7. Око 120 је преживело. Било је једно дете од девет година које је на седам места било рањено. Онда смо одвели дете код Арсе Аврамовића и питали како је било. Дете је рекло – да су они све дотерали и казали свима да легну. Сви су се погнули један на другог. На мене је, каже, један чика легао, и они су пуцали и наједнанпут је нешто јако здраво пукло. После тога се више ништа није чуло и ја сам се извукла и пошла напоље. Кад сам дошла до врата од Порте видела сам Швабе. Ја сам се сакрила иза врата и чекала док нису отишли. После сам ишла шором и плакала…[148]

Забелешку о масакру у Цркви и Порти оставио је у свом раду „Злочини усташа: жртве и злочинци“ Душан Бабић (приређивач Јован Бабић). Извор који Бабић у прилозима доноси, значајан је отуда што говори о броју немачких тенкова који су попалили село, али и због тврдње да је укупно 30 Гргуревчана страдало у Цркви, за шта још увек немамо верификацију.

27. новембра исте године[149] извршено је у Лежимиру, срез митровачки, масовно убијање Срба и паљење српских домова. Узрок је био тај што су са казнионичке постаје у Манђелосу приметили пребацивање партизана испод Шуме од Гргуреваца у правцу Лежимира. За кратко време у Лежимир је стигло 53 тенка са немачком војском из источног Срема. Одмах су почели бомбардовати и палити село, а истовремено су покупили преко сто становника без разлике на старост и пол, те их довели у црквену порту где су их из непосредне близине поубијали, пуцајући им у главу. Потом је миниран црквени торан и кров који су под својим рушевинама затрпали жртве. Међу побијенима било је око тридесет душа из Гргуреваца, који су се са партизанима повукли у Лежимир, плашећи се Немаца, који су према Гргуревцима били нарочито строги. У исто време убијено је око четрнаест Лежимираца у Грабову, који су утекли испред овога терора да се спасу.[150]

Регионални сремски лист „Сремске новине“, у свом броју од четвртог јула 1961. доноси текст „Крваво јутрење“ у којем налазимо још једно сведочанство. Из њега, између осталог сазнајемо да се баба Даница спасила тако што је у одсудном моменту скочила у јаму за креч (што оправдава и данас живу причу у селу), али и то да је девојчица из горе већ наведеног сведочења извесна Делија Лаушевић из Гргуреваца. Можда би овом приликом било вредно навести и то да су у Цркви, 27. 11. убијени њени сродници: Јелисавета, Јована, Никола, Светислав, Стана, Ђурђина, те Душан и Бранко за које још увек није утврђено да су настрадали у самој Цркви или у збегу на простору око села Грабова.

О крвавом јутрењу мештани шапатом причају, скрушено и са грчем туге и ужаса на лицу. Црква је закована после последњег јутрења. После последње недовршене молитве остала је нема, шрапнелима изрешетана и из темеља испуцала. Крај остатка торња парчад мермерне плоче. “Горе споменути Сима Поповић погинуо је од несретне руке свога чобанина 8. фебруара 1868”. О овим кишом још неиспрсканим словима мештани мало знају. Они говоре о, на камену, неисписаној трагедији села. О трагедији коју у срцима носи две трећине преживелих у Лежимиру.

– Имао сам онда четрнаест година – каже Ђорђе Живановић, – Једно новембарско јутро, који дан тек после Ђурђица. Мраз добро стегао и почела суснежица. Увече се из даљине чула тутњава, а ми нисмо знали да су то тенкови. У рану зору нас пробудише топовске гранате. Свет је бунован и необучен похитао у планину.

Речи се тешко одвајају од згрчених вилица. Присутни ћуте, не прекидају и не помажу. Напето слушају добро знану причу.

– Иза тенкова су у село ушле Швабе из Гргуреваца, Чалме и осталих села, – наставља деда Никола Шевић. – А за то време, кад су Швабе у село упале, баба Марија Дамјановић се у поток сакрила и то, како она у својој песми каже

„Пушка пуца, митраљези јече
а сандуци од пчелица звече,
Мраза има па још је и зима
Јури Швабо шуми с тенковима.
С тенковима село опколио:
Старце, бабе силне заробио,
Боже свети подај му памети;
Скупио је децу да се свети…“

– Моја мати, шлогирана и непокретна изгорела је заједно са кућом, – каже деда Никола. – Са кућом су спалили и четрнаестогодишњег тешко болесног дечака Саву Јеленића. Деда Ђоку су убијеног свиње растргале…

Речи се губе. Само тежак уздах и одмахивање испуцалом руком. – Натерали су народ у порту говорећи да имају нешто да саопште. Ту људи и није било. Само нејач. Старци, деца и жене. Моја сестра се сакрила под чардак, а наша кућа је ето ту испред торња.

И даље, тешка и испрекидана прича. Мајке су закукале, а деца привијена уз њихове скуте заврискала. Старци су немо гледали у претеће цеви митраљеза. Самртни рафал, затим неколико тренутака гробне тишине и тешка експлозија. Минирани торањ се сручио на гомилу изрешетану митраљезима.

– А било је још живих, рањених. Преживела је једна девојчица из Гргуреваца. Делија Лаушевић, сва израњавана. Баба Даница се сакрила у јарку за креч и остала жива да нам све препричава. Црквени крст смо нашли у мојој авлији, а јабука од крста је одлетела чак у сокаче… – каже на крају деда Никола Шевић.

Сутрадан су целог дана вадили лешеве испод рушевина и носили их воловским колима горе на Велику градину где је сеоско гробље.

– Мртве смо носили колима Ђорђе Живановић, Милан Мошић и ја, – додаје деда Никола.

На унакаженим лешевима, заједно са усиреном крвљу, слепио се и малтер па је био тешко препознати мртве. Поред једне жене из Гргуреваца у зеленој хаљини, лежале су њене две ћерке унакажене девојчице. Милицу Дачић нису могли препознати све док се неко није сетио да је она увек у недрима носила кесицу с новцем који је делила просјацима. Кесицу су нашли. Било је у њој неколико новчића… Сахрану је пратио прасак греда и црепа кућа у пламену. Око цркве и по улицама су висли обешени партизански рањеници.

– Кад смо се вратили у село, било је страшно, – каже Ђорђе Живановић. – Увек кад се враћаш са неког пута, однекуд, неко те дочека. А овог пута нико. Пустио село у пламену и вест да су побили све живо. Неизвесност.

Време као да је стало. Трагови и сувише свежи, успомене још свежије, незаборавне. Било их је ту под торњем на последњој молитви, на крвавом јутрењу, деце, мајки и стараца. Њих 87, мразног јутра 21. новембра, измрцварени високим торњем, неоплакани, неопојани и непрежаљени.

Над каменим блоковима, малтером и натрулом грађом, у траву зараслим, чује се само гугутка и цијук напола одваљене лимене настрешнице.

То је вечито опело над крвавим јутрањем. Тропар над неопојеним. Нарицаљка над неоплаканим.

Један део становништва који је успео да побегне, склонио се у селу Грабову које се данас налази у Општини Беочин, али и у митровачким селима Чалма и Мартинци, до којих су долазили преко атара. Значајно је истаћи и то да су, онима који су до ових села дошли, помоћ пружале управо домаће Швабе које су у њима живеле, међу којима је било и оних који су активно учествовали у разарању села 27. новембра. О томе је аутору овог рада, у својству новинара „Сремских новина“ говорила и Лежимирка Марија Живановић (95).

Тог јутра, једанаестогодишња Марија Живановић пошла је из „Мачве”[151] у центар села да код шверцера потражи дуван за оца. Тек што је повукла дрвену тарабу и направила неколико десетина корака, осети прасак и чу удар експлозије. Један, други трећи… Изнад њене главе пролетоше мине испаљене из правца Фрушке горе. Укочена од страха, Марија леже на земљу.

Марија Живановић

– И настаде трка. Свако свог води, то се јури на све стране. Ја гледам, људи ме прескачу као да им нисам на путу. Да јаје бациш, не би на земљу пало од преплашених људи! Мислим се, Маро моја, ако не устанеш сада, нећеш никада! Саберем се, придигнем, смешам са народом и потрчим кући. На брду видим маму. За њом трчи брат, а најмлађег упртила на леђа. Идем ка њима и чујем ујака Мирка, где виче матери… Зоро, куда у шуму, поклаће вас тамо, ‘ајте сви у кола, па самом у Мартинце… Мајка се окреће, у том окрету граби и мене и сви заједно потрчасмо ка колима.

Завукоше се под деке, дуње, јастуке и ћебад набацану у кола. Пођоше кроз атар за Мартинце. Тамо је Миркова и Зорина породична кућа и тамо је, за разлику од Фрушкогорја мир. На излазу из села покупише и Вукицу и Арсу Аврамовића[152] старог не више од месец дана. Ушушкани у рите на дну кола, пођоше ка Чалми, па одатле за Мартинце.

– Грува око нас на све стране, у село, преко села… а ујак туче по коњима. Долазимо у до и баш на нашој земљи набасасмо на Немце. Иде војник до војника, раширили се у стрелце, пушке уперили ка селу и вичу нам “назад, назад, порта, порта…”. Ујак стаде и сачека да му један од војника приђе. Ситуација је напета, види и он да се више нема куд. И сад, да ли је Бог тако хтео, ја не знам, али десило се да је испод зимског шињела натученог до очију и оне немачке шлемине, мој Мирко некако препознао једног Швабу који је био шеф на мартиначкој станици. Скупи храбрости и упита га да нас пусти. Овај мало размисли… погледа око себе и рашири пролаз. “Ја ћу те пустити, али пази да те други не врате”, рече и лепо се поздрави са нама.

У Чалму, Марија је стигла у раним сатима, када је село још спавало. Обилазећи село дошли су до мартиначког атара, а тамо, каже, све је већ било другачије…

– Гргуревчани мученици, прошли су најгоре. Они се јадни нису могли никако снаћи. Туђе село, гужва на све стране, не знају ни где да се склоне. Њих су вешали од дрвета до дрвета. На крају су, све који нису могли да се склоне, отерали у порту и почели да стрељају. Ни то није било доста, па су део људи утерали у Цркву, минирали је и тако их побили.

О размерама злочина, аутору рада, сведочио је и Лежимирац Петар Мошић (94). Он између осталог открива и то да су и у Лежимиру усташе и Немци, по већ опробаном принципу, мештане позвали на збор у центар, где се налазила и данас налази Храм Светог Георгија. Између осталог, Петар Мошић, који ће такође у рату изгубити неколико сродника (што од партизана, што од окупатора), а спас потражити у Недићевој Србији, потврђује и у селу живу причу да су звона, након рушења торња однета у Мађарску, где се мисли да се и данас налазе.

– Тог дана ја сам чувао овце и рано сам отишао од куће, што се показало на крају као добро. Али сам чуо да туче из топова. Био сам довољно уплашен да нисам смео да прилазим селу, али сам из даљине гледао и видео да се дешава нешто лоше. У прво време сам мислио да се спустим у Лежимир, да потражим своје родитеље, али сам одустао. Касније тек сам чуо да су они успели да се извуку, да су са другим „срећницима“ отишли у збег. Имали смо ми земљу у једној дољи, па су се ту склонили. Заправо, готово свака друга кућа у селу је имала неко своје већ спремно склониште, за сваки случај. Знате како, планина је близу, у њој су партизани, ту се пуца око вас и домаћини су рачунали да је боље да сами нешто за себе ураде, да предупреде несрећу. Тако су настајале земунице и базе у атарима у које се јесу скривали и партизани, али које нису биле превасходно намењене њима. У једну такву базу склонили су се и моји родитељи.

По уласку у село, препричава деда Пера, усташе су позивале народ да дође Цркви, на разговор. Добар део мештана није послушао позив, него је кренуо у збег, док је немали број њих поверовао и пошао. Жене, деца, стари и немоћни, потерани су у Цркву са похапшеним домаћинима и утерани унутра.

– Нисам био тог момента у селу, али сам непосредно касније видео срушену Цркву и гомилу тела испод порушене грађевине. Истина је да су се могли чути јауци још увек, али ми нисмо тада ни могли све да рашчистимо, да их спасимо. Нисмо имали чиме да рашчистимо, а и усташе су још неко време држале стражу па нису ни допуштали. Само они који су могли да измоле усташе, могли су да извуку своје настрадале и да их сахране, прича деда Пера и додаје: – Куће су биле спаљене, уништене, народ уплакан, избезумљен. Страх је превладао гнев и сви су се трудили да што је могуће мање бораве ван домова.

За усташе, Пера каже да су у село долазили „попут олује“. Ненајављени, решени да почине неко зло. Њихове провале у село, додаје, „без зла нису могле да прођу“.

– Плашио сам се усташа, ту нема шта да се дода. Гадна је то била војска. Сећам се баш тог новембра, када су прошли кроз село и кренули ка планини, налетели су на мене и тражили партизане. Ја сам им рекао да их нема и док сам стигао да потерам стоку околним путем, како бих јавио борцима да иде потера за њима, пуцњава је већ почела. Вратио сам се тамо где сам их затекао и потом отишао на неко треће место. Партизанима нисам могао, а плашио сам се да ће ме, ако ме затекну, у повратку убити, пошто сам их слагао, прича деда Пера.

Пошто су остали без Цркве, Лежимирци су, по сећању деда Перином, успели да испод рушевина изваде иконе и преместе их у једну оближњу кућу.

То је рађено тајно. Све што су могле, усташе су развукле. Чак су и звона скинули и однели за Мађарску. Та „нова” Црква, тајна, била је у овој кући у којој ја сада живим. Тек много после рата, почело се поново ићи у Цркву, мада је било људи који просто нису хтели или нису могли да у њу уђу. Многи који су изгубили чланове породица, поготово родитељи који су остали без деце, уместо лагодности, у Цркви су осећали тескобу. Тако се дешавало да су уместо у храму стајали испред њега, док на крају просто нису престали да долазе. Сада је Црква обновљена, али мислим да није исти случај и са сећањем на наше мученике. Године и заборав су учинили своје и сумњам да ће се ту нешто променити. Нема младих у селу, одлазе нам људи и за коју годину више неће ни бити оних који ће се сећати тих догађаја и прича старијих, закључује деда Пера.

Материјална штета на цркви је била огромна. Звоник је порушен до нивоа слепих аркада на броду цркве. Срушен је и оригиналан кров изнад наоса, заједно са зиданим сводом и галеријом, а у пожару који је изазван намерним паљењем минираног објекта, од стране немачких војника и усташа, страдали су зидно сликарство, иконостас и комплетан мобилијар.[153]

Последња битка, за ослобођење Сремске Митровице, почела је 27. октобра 1944. године управо из правца Фрушке горе. У покрету су се нашли припадници 11. крајишке и 6. војвођанске дивизије који су добили задатак да помогну замореним борцима 11. дивизије, састављене од 5. козарачке, 12. крајишке и 32. српске бригаде. Свој допринос у том настојању дали су и Лежимирци који су ударали на немачко-усташке линије постављене дуж канала Сремска Митровица – Велики Радинци.[154] После четири дана борби, првог новембра 1944, за Митровицу и Митровчане рат је био готов. Од тог датума, па све до данас, почело је видање рана.

Лежимирски мученици

На месту где су вршена стрељања и клања Срба Срема током акције Виктора Томића, уређено је 1959. године, према пројекту архитекте Богдана Богдановића „Спомен-гробље”. На Дан борца, четвртог јула 1960. овај комплекс и свечано је отворен, када је установљена и музејска поставка.

И мада гро ликвидираних није био члан КПЈ, већ је партизански покрет помагао као национални српски покрет отпора, жртве Виктора Томића представљене су управо тако, као комунисти и партизани. Сличну судбину доживели су и мученици из лежимирске Цркве. Отуда и није чудно то што су, деценијама након рата, све комеморације имале изражен комунистички карактер, док је права природа почињеног злочина и геноцида била латентно заборављана, стављана у страну.

Такво понашање победника, усмерено ка јачању братства и јединства, довело је, након распада СФР Југославије и до заборава. Одрицање од „комунистичких традиција“, довело је тако до одрицања од сопственог страдања и жртвовања у борби против зла које, чини се, још увек живи.

Решењем Завода за заштиту споменика културе Сремска Митровица број 261/78 од 02.02. 1979. године црква Светог Георгија у Лежимиру је проглашена за споменик културе. Одлуком Извршног већа Скупштине АПВ број: 633-7/91 од 12.12.1991. године црква је утврђена за споменик културе од великог значаја („Службени лист АПВ“ бр. 28 од 30.12.1991. године).

Обнова Храма завршена је 2015. године, а трајала је готово пет година. Радовима је уз будно око стручњака из Завода за заштиту споменика културе руководио Протојереј-ставрофор Душко Марјановић.

На редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве 1999. године, игуман Рафаило проглашен је за светог и унет у Именослов Српске цркве као свештеномученик. Датум његовог спомена је 3. септембар – дан постраданија.

Референце и напомене

[1] http://www.makroekonomija.org/0-miroslav-zdravkovic/genocid-hrvatske-drzave-u-srbiji-srem-1941-1945-godine/
улаз: 20.2.2020.

[2] http://www.makroekonomija.org/0-miroslav-zdravkovic/genocid-hrvatske-drzave-u-srbiji-srem-1941-1945-godine/
улаз: 20.2.2020.

[3] http://www.makroekonomija.org/0-miroslav-zdravkovic/genocid-hrvatske-drzave-u-srbiji-srem-1941-1945-godine/
улаз: 20.2.2020.

[4] Уз Велику жупу „Вука“, НДХ су чиниле још и следеће жупе: Барања-Осијек, Билогора-Бјеловар, Брибир-Сидрага-Книн, Цетина-Омиш, Дубрава-Дубровник, Гора-Петриња, Хум-Мостар, Крбава-Псат-Бихаћ, Лашва-Глаж-Травник, Лика-Гацка-Госпић, Ливац-Запоље-Нова Градишка, Модруш-Огулин, Плива-Рама-Јајце, Покупје-Карловац, Посавје-Брод, Пригорје-Загреб, Сана-Лука-Сењ, Врхбосна-Сарајево, Загорје-Вараждин, Главни град Загреб.

[5] Дожупан је био сремски Хрват Лука Аждајић.

[6] http://publikacije.stat.gov.rs/G1931/Pdf/G19314001.pdf приступ: 4.3.2020.

[7] http://publikacije.stat.gov.rs/G1931/Pdf/G19314001.pdf приступ: 4.3.2020.

[8] „Сремскомитровачка хроника“: 218.

У граду су мобилисани 301. возарски батаљон, сухопутна станица Сремска Митровица, 303. стрељачка чета, цензорски одсек, команда пристаништа, команда речне пловне линије број III, команда железничке станице и противоклопна чета.

[9] „Сремскомитровачка хроника“: 219.

[10] „Сремскомитровачка хроника“: 220.

[11] „Сремскомитровачка хроника“: 221.

[12] „Сремскомитровачка хроника“: 229.

[13] „Сремскомитровачка хроника“: 222-225.

[14] Данас нема његовог обележја, али се може утврдити шири простор на којем се његови земни остаци налазе.

[15] „Саопштења…“: 25.

[16] „Сремскомитровачка хроника“: 225.

[17] „Сремскомитровачка хроника“: 227.

[18] „Саопштења…“: 27.

[19] „Сремскомитровачка хроника“: 226.

[20] „Саопштења…“: 37.

[21] „Сремскомитровачка хроника“: 228-229.

[22] „Сремскомитровачка хроника“: 244.

[23] „Сремскомитровачка хроника“: 244.

[24] „Саопштења…“: 25.

[25] „Саопштења…“: 28.

[26] „Саопштења…“: 21-32.

[27] „Сремскомитровачка хроника“: 232.

[28] „Саопштења…“: 37.

[29] Ово је учињено законском одредбом од 25.априла 1941. године.

[30] „Сремскомитровачка хроника“: 230.

[31] „Сремскомитровачка хроника“: 230-231.

[32] „Сремскомитровачка хроника“: 229.

[33] Његован: 15.

[34] „Сремскомитровачка хроника“: 230.

[35] „Сремскомитровачка хроника“: 240.

[36] У Флајшманову радњу смештено је злогласно усташко мучилиште „Кустодија“, која се налазила под директном управом шефа полиције Фрање Трухара, Ту су људи премлаћивани и убијани, а како се налазила на Житном тргу (где је данас Кафана „Челик“), довођење мученика било је свакодневно и без нарочитог реда. Многи Митровчани који ће бити отпослати у логоре, убијени на старом православном гробљу или ће просто остати уписани као „нестали“, проћи ће кроз ужасе „Кустодије“. Више о „Кустодији“ видети у: „Сремскомитровачка хроника“: 381-385.

[37] „Сремскомитровачка хроника“: 241. Данас више нема ни темеља, а једино сећање на Синагогу чува малена зграда, смештена уз Гимназију коју, малу и неугледну, Митровчани зову – Палестина.

[38] „Сремскомитровачка хроника“: 233.

[39] „Сремскомитровачка хроника“: 233.

[40] Ово је урађено по слову закона, министарском наредбом од 18. јула 1941. године, уз потпис Мирка Пука, министра правосуђа.

[41] Борислав Стојшић, „Фрушкогорски партизански одред“, Београд 1986, стр. 27.

[42] Стојшић: 156.

[43] Његован: 13.

[44] Стојшић: 159-160.

[45] Према: Стојшић: 159.

Занимљиво је овде истаћи и то да су фрушкогорски партизани организовали и „Божићне акције“, када су се одреди спуштали у села и свечаним плотунима уз повик „Срећан Божић“, обележавали овај празник. Стојшић: 191.

[46] 1941. прим. аут.

[47] „Сремскомитровачка хроника“: 243.

[48] У августу 1941. убијен је и Архимандрит Манастира Шишатовац Свети Рафаило Момчиловић, академски сликар.

Притисак на православне попустиће после оснивања Хрватске Православне Цркве, априла месеца 1942. године. Тада ће Митровчани бити позивани да ступе у њу, биће им, под тим условом гарантована сва права, а занимљиво је и то да је Митровицу посетио и Митрополит Гермоген, који је за свог свештеника поставио извесног руског емигранта, а потом свештеника СПЦ Рафаила Станивуковића из Илинаца.

[49] „Саопштења…“: 44.

[50] „Саопштења…“: 44.

[51] „Саопштења…“: 55.

[52] „Саопштења“: 87.

[53] „Сремскомитровачка хроника“: 246.

[54] „Злочини окупатора у Војводини 1941-1945.“ Књига два: Злочини окупатора у Срему, Нови Сад 1946. стр: 133.

[55] „Хрватски лист“, 27, 4, 1941.

[56] „Сремскомитровачка хроника“: 254-255.

[57] „Сремскомитровачка хроника“: 255

[58] „Сремскомитровачка хроника“: 301.

[59] „Сремскомитровачка хроника“: 313.

Упоредо са завођењем терора, усташке власти почеле су да организују и посете Загребу и Павелићу, тако да су са пролећа и лета 1942. први Митровчани-Хрвати, стигли на поклоњење Поглавнику.

[60] Заменик му је био Октавијан Св(ј)ежић.

[61] „Сремскомитровачка хроника“: 319.

[62] Његован: 55.

[63] “Злочини окупатора у Војводини 1941-1945.” Књига два: Злочини окупатора у Срему, Нови Сад 1946. стр: 128.

[64] Његован: 17.

Душан Лазић-Гојко „Сремско крваво лето 1942“ НИРО `Сремске новине`, Сремска Митровица 1982, стр: 185.

„Злочини окупатора у Војводини 1941-1945.“ Књига два: Злочини окупатора у Срему, Нови Сад 1946. стр: 134.

Митровачки Хрвати, припадници усташког логора, Андрија Крзмановић, Фрањо Бриндл, Мато Ципријановић, Јосип Хиртенкауф и др Карло Хелбих одлазили су током лета 1942. у Загреб, где су од власти НДХ тражили да се над непослушним Србима Срема спроведе покољ. Није искључено да је делегација, или неки њен члан, сугерисао тако нешто и др Павелићу. Више о томе: Његован: 33.

Др Петар Гвоздић је истицао и то да је државна политика НДХ усмерена на то да се проценат Срба у Срему сведе на пет посто становништва. Више о томе: Његован: 109.

[65] „Сремскомитровачка хроника“: 320.

[66] Његован: 58.

[67] Више редарствено повереништво

[68] „Сремско крваво лето“: 176.

[69] „Сремско крваво лето“: 176.

[70] „Сремско крваво лето“: 176.

[71] „Сремско крваво лето“: 177.

[72] Стојшић: 27.

[73] „Сремско крваво лето“: 177.

[74] „Сремско крваво лето“: 179.

[75] „Сремско крваво лето“: 180.

[76] „Саопштења…“: 42-43.

[77] „Сремско крваво лето“: 182.

[78] „Сремско крваво лето“: 185.

[79] Његован: 16-17.

[80] Његован: 57.

[81] Аутобуси које ће Митровчани добро упамтити, били су плаве боје и Томићу их је, на поклон, послала Општина Загреб.

[82] „Сремско крваво лето“: 185-186.

[83] Његован: 16-17.

[84] „Сремскомитровачка хроника“: 326.

„Последице велике офанзиве нису биле лаке за Фрушкогорски партизански одред. Читав месец дана партизани Одреда су се скупљали и реорганизовали. Над збеговима и становништвом извршени су страховити злочини. Нечувени терор погодио је готово сва села и град.“ У: “Сремскомитровачка хроника”: 340.

[85] Његован: 109.

[86] Његован: 111.

[87] Његован: 111.

[88] Његован: 112.

[89] Његован: 113.

[90] Мирјана Лесек, „Уметничка баштина у Срему“, том други, Завод за заштиту споменика културе Сремска Митровица, 2004. стр: 223.

[91] http://besenovo.org/istorijat-manastira-besenovo/, улаз: 17.6.2020.

[92] „Уметничка баштина у Срему“, том други: 224.

[93] „Уметничка баштина у Срему“, том други: 224.

[94] „Уметничка баштина у Срему“, том други: 226.

[95] „Уметничка баштина у Срему“, том други: 226.

[96] „Уметничка баштина у Срему“, том други: 225.

[97] „Уметничка баштина у Срему“, том други: 228.

[98] „Уметничка баштина у Срему“, том други: 228.

[99] „Уметничка баштина у Срему“, том други: 228.

[100] „Уметничка баштина у Срему“, том други: 228.

[101] „Уметничка баштина у Срему“, том други: 228.

[102] „Уметничка баштина у Срему“, том други: 228.

[103] „Уметничка баштина у Срему“, том други: 229.

[104] Атанасије Јевтић „Мученичко страдање Игумана Рафаила Шишатовачког“, у: Угљеша Рајчевић: „Рафаило Георгије Момчиловић“, Итака, Београд, 2009. година. стр: 101.

[105] Атанасије Јевтић „Мученичко страдање Игумана Рафаила Шишатовачког“, у: Угљеша Рајчевић: „Рафаило Георгије Момчиловић“: 101.

[106] Атанасије Јевтић „Мученичко страдање Игумана Рафаила Шишатовачког“, у: Угљеша Рајчевић: „Рафаило Георгије Момчиловић“: 103.

[107] Атанасије Јевтић „Мученичко страдање Игумана Рафаила Шишатовачког“, у: Угљеша Рајчевић: „Рафаило Георгије Момчиловић“: 102.

[108] Атанасије Јевтић „Мученичко страдање Игумана Рафаила Шишатовачког“, у: Угљеша Рајчевић: „Рафаило Георгије Момчиловић“: 102,

[109] Атанасије Јевтић „Мученичко страдање Игумана Рафаила Шишатовачког“, у: Угљеша Рајчевић: „Рафаило Георгије Момчиловић“: 102.

[110] Атанасије Јевтић „Мученичко страдање Игумана Рафаила Шишатовачког“, у: Угљеша Рајчевић: „Рафаило Георгије Момчиловић“: 103.

[111] Атанасије Јевтић „Мученичко страдање Игумана Рафаила Шишатовачког“, у: Угљеша Рајчевић: „Рафаило Георгије Момчиловић“: 103.

[112] Атанасије Јевтић „Мученичко страдање Игумана Рафаила Шишатовачког“, у: Угљеша Рајчевић: „Рафаило Георгије Момчиловић“: 104.

[113] Атанасије Јевтић „Мученичко страдање Игумана Рафаила Шишатовачког“, у: Угљеша Рајчевић: „Рафаило Георгије Момчиловић“: Итака, Београд, 2009. година. стр: 100

[114] Атанасије Јевтић „Мученичко страдање Игумана Рафаила Шишатовачког“, у: Угљеша Рајчевић: „Рафаило Георгије Момчиловић“: 105.

[115] Атанасије Јевтић „Мученичко страдање Игумана Рафаила Шишатовачког“, у: Угљеша Рајчевић: „Рафаило Георгије Момчиловић“: 106.

[116] Атанасије Јевтић „Мученичко страдање Игумана Рафаила Шишатовачког“, у: Угљеша Рајчевић: „Рафаило Георгије Момчиловић“: 107.

[117] Димитрије, Герман и Теофан

[118] Атанасије Јевтић „Мученичко страдање Игумана Рафаила Шишатовачког“, у: Угљеша Рајчевић: „Рафаило Георгије Момчиловић“: 108.

[119] https://www.crkvenikalendar.com/zitije.php?pok=0&id=BVAABB , улаз: 15. Јун 2020.

[120] Динко Давиндов, „Огрешења“, Шабац-Глас Цркве, 1986. стр: 16.

[121] „Огрешења“:17.

[122] „Огрешења“: 18.

[123] „Огрешења“: 18.

[124] „Огрешења“: 33.

[125] „Огрешења“: 19-23.

[126] У „Сремскомитровачкој хроници“ се наводи да су тих дана, у Митровици боравили и генерали, њени командири. Иако нема датих имена и презимена, можемо наслутити да је реч управо о Фон Панвицу и Шкуру.

Дивизија је имала две бригаде, при чему је прва била сачињена од четвртог кубанског, другог сибирског и првог донског пука, док су у другој вили шести терски, трећи кубански и пети донски пук. Уз то имала је два артиљеријска дивизиона наоружана топовима 75 милиметара, извиђачки и инжењерски батаљон и помоћне јединице. Њена снага износила је 18.702 борца и 10.091 коњ. Из „Црвени и бели“: 129.

[127] „Сремскомитровачка хроника“: 379.

[128] Алексеј Ј. Тимофејев, „Црвени и бели-руски утицаји на догађаје у Југославији 1941-1945.“, Укронија-Београд, 2014. стр.129.

[129] „Црвени и бели“: 129-139.

[130] „Црвени и бели“: 133.

[131] „Црвени и бели“: 135.

[132] „Црвени и бели“: 137.

[133] Миодраг Ђ. Зечевић, Јован П. Поповић, „Документи из историје Југославије“, том трећи, Београд 1999. стр. 261

[134] „Црвени и бели“: 136.

[135] „Црвени и бели“: 138.

[136] „Црвени и бели“: 138.

[137] „Црвени и бели“: 138.

[138] „Зборник докумената и података о Народно-ослободилачком рату југословенских народа“ стр: 461.

[139] „Зборник докумената и података о Народно-ослободилачком рату југословенских народа“ стр: 449.

[140] Козаци ће се у Срем вратити почетком 1945. Када ће на овом простору деловати Грузијски батаљон.

[141] „Сремскомитровачка хроника“: 380. У Чалми и Гргуревцима, Немци су имали велики удео у месном становништву, што је отежавало рад партизанима.

[142] „Сремскомитровачка хроника“: 387.

[143] „Хроника села Лежимира од 1941 до 1945. године“

[144] „Хроника села Лежимира од 1941 до 1945. године“

[145] „Зборник докумената и података о Народно-ослободилачком рату југословенских народа“ стр: 486.

[146] „Зборник докумената и података о Народно-ослободилачком рату југословенских народа“ стр: 508.

[147] Овде је учињена грешка, пошто је део мештана села отишао у беочинско село Грабово које се налази релативно близу Лежимира. Грабовци су село у Општини Рума, на Сави и прилично су удаљени од Фрушке горе.

[148] Изводи из стенографских бележака 1941-1944.

[149] 1943. прим. аут.

[150] Душан Бабић „Злочини усташа: жртве и злочинци“ Нови Сад 2007. прилози.

[151] Тако мештани зову један део села, прим. аут.

[152] Арса Аврамовић живи у Лежимиру.

[153] „Елаборат реконструкције звоника и обраде пода Храма Светог Георгија у Лежимир“, „Завод за заштиту споменика културе Сремска Митровица“, 2011. година.

[154] “Сремскомитровачка хроника”: 430.

Прочитајте још



Categories: Противу заборава

Tags: , , , , , , , ,

1 reply

  1. Moj pradeda je dva puta hapsen i prebijan.Prvi put zbog toga kako se krsti, drugi put zbog, verovatne, prijave nekog od poznanika da ima sakrivenu pusku.Ubijen je u Vukovaru.Ruke probusene zicom i odsecena glava.Prababa je prepoznala telo po nekom oziljku, a posle su pridodali jednu od glava, svu deformisanu od batina.

Оставите коментар