Лексичко-семантичка иживљавања НАТО лобиста да осиромашени уранијум није канцероген, али јесте хемотоксичан – лицемерје је најниже врсте

Уранијум 238 (Извор: Покрет за одбрану КиМ)

Први део

Упознавање са истином о узрочно-последичној интеракцији осиромашеног уранијума (ОУ) и биолошких система која је заснована на одавно научно верификованој канцерогености и генотоксичности овог алфа емитера – најподмуклијег „тихог убице” од свих врста јонизујућег зрачења – неопходан је предуслов за разумевање још једног међу разлозима драстичног линеарног повећања стопе обољевања и умирања од тумора нашег народа (врх европске листе), насталог после бомбардовања осиромашеним уранијумом српског етничког простора (БиХ 1994-1995. и Србије и Црне Горе 1999.).

Према искуственим и научним критеријумима очекује се да ће бројеви оболелих и умрлих од уранијумом индукованих тумора на нашим просторима бити највећи 20-30 година након озрачења, дакле 2020-2030. (БиХ , Далмација 2015-2025.; данашња Србија, КиМ, Црна Гора 2020-2030.)*. Тај тренд, од 1994-5 и 1999. године, до данас обележен је инхерентним и специфичним карактеристикама уранијумског епидемијског еквивалента коме смо сви изложени, а који прети да се највиши степен реда у размени материја и енергије у природи претвори у највиши степен нереда са штетним последицама по живи свет и будуће српске генерације.

Први неуобичајени скокови учесталости малигних хематолошких обољења (МХО: АЛ и ХГЛ леукемије и НХЛ лимфоми) забележени су 2000-2001. године у Сарајевско-романијској регији[1]; 1999-2007/2009. у ужој Србији и 2006-2007. године у Војводини[2] [3]. Ови јасни и статистички значајни порасти секундарних пострадијационих леукемија после латентног периода** од 6-10 година, недвосмислено говоре о директној узрочно-последичној повезаности ОУ и појаве тумора. Предвиђања за „плато” оболелих и умрлих у српским земљама од ОУ индукованих тумора за 2020-2030. годину, која се за сада показују исправним – сублимирана на основу досада објављених научних радова у свету*** и веродостојних научних извештаја српских лекара са медицинског факултета из Српског Сарајева (2001.) и највећих ауторитета српске научне заједнице за ову тему, стручњака Института „Винча”, ВМА, Института за јавно здравље Батут, Института за онкологију, неурохирургију и Центра за нуклеарну медицину и ПЕТ КЦС – први пут су изнета пред српску и светску јавност у студији Злочин у рату – геноцид у миру (Јовановић В., Петковић С., Чикарић С., 2012. ).

Слободан Чикарић: НАТО и карцином у Србији

Подлога свих научно кредибилних радова српских и светских научника о здравственим ефектима радијације јесте огромна стручна библиографија чија се база са више од 3.5 милиона доступних библиографских референци налази у Међународном нуклеарном информационом систему Међународне агенције за атомску енергију (ИНИС-ИАЕА). Сва та огромна литература до детаља разлаже физичке основе зрачења; разматра све аспекте његове дозвољене мирнодопске примене; етичка и морална ограничења употребе нуклеарне енергије и посебних врста зрачења у војне сврхе; предлаже мере заштите од зрачења због његове доказане канцерогености; новим технологијама преиспитује досадашња сазнања о све четири фазе процеса канцерогенезе, посебно треће – хемотоксичне фазе (зрачењем индуковане неконтролисане хемијске реакције на биохемијском, субћелијскомом нивоу) – којој следи последња, четврта фаза – малигна алтерација.

Имајући ово последње у виду може се рећи да су лексичко-семантичка иживљавања НАТО лобиста да осиромашени уранијум није канцероген, али јесте хемотоксичан, лицемерје најниже врсте – које представља најтеже кривично дело.

Антиципација струке заснована на теоријским и реалним искуствима са мирнодопском применом зрачења али и познатим нуклеарним акцидентима (Острво 3 миље у САД, Москва, Винча 1958, Чернобил 1986), као и њеном војном применом (Хирошима, Нагасаки, Заливски ратови, Балкан) – на основу чега су написани томови књига, периодичних публикација, декларација, упутстава и едукативних планова и програма Међународне агенције за атомску енергију УН (ИАЕА-УН) и Института за нуклеарне науке Винча (ВИНЧА) – данас је уграђена у обимну законску регулативу свих земаља чланица УН која се односи на руковање, производњу и примену јонизујућег зрачења, као и на мере превенције најтеже последице радијације – канцерогенезе. Максима научно кредибилног стохастичког приступа да „свака доза радиоактивног зрачења носи генотоксични и канцерогени потенцијал“ критички најстрожим научним приступом сублимирана је у публикацијама ИАЕА-УН, а на основу резултата свеобухватних и мултидисциплинарних истраживачких студија из области нуклеарне физике, радиобиологије и нуклеарне медицине у најкомпетентнијим светским научним институцијама.

Наставак полемике З. Радовановића и С. Чикарића о раку и осиромашеном уранијуму

Сврха тако озбиљног приступа науке и политике теми радиоактивног распада јесте што тачније утврђивање безбедносних граница мирнодопске и војне примене нуклеарне енергије унутар којих не би постојала потреба наше цивилизације за етичким и моралним преиспитивањима намера савремене науке.

Разлог те озбиљности је контекст на коме је заснована научно доказана, неупитна и недвосмислена чињеница да је алфа зрачење трансуранских изотопа природног уранијума (234-У, 235-У и 238-ДУ/осиромашени уранијум, ОУ) и њихових „ћерки” (актинида) – због своје физичко-хемијске реактивности и радиобиолошких интеракцијских предодређености најопасније од свих осталих врста јонизујућег зрачења.

Процесом обогаћивања природног уранијума добија се подобна форма нуклеарног горива које омогућава нашој цивилизацији неслућене технолошке могућности. Истовремено, осиромашени уранијум, као нуклеарни отпад тог процеса, истовремено представља најтежи изазов наше цивилизације, имајући у виду чињеницу да је време полураспада ОУ 4,5 милијарди година.

Италија: Због НАТО пројектила количина тешких метала у узорцима из Србије незабележена у свету

Овим кратким прегледом доказано је да је страх од осиромашеног уранијума оправдан, јер он јесте и хемотоксичан и канцерогени агенс. У следећем наставку биће речи о изазовима проблема складиштења осиромашеног уранијума који су се у главама твораца Милосрдног анђела изродили у монструозну идеју о ”конверзији нуклеарног материјала у еколошки бенигнију форму”.

* У другом наставку овог текста биће показано да су у САД тај период у односу на акцидент који су имали са складиштем осиромашеног уранијума и праћењем последица по здравље локалног становништва продужили до 2039. године.

** Латентни период је време појављивања првих клиничких туморских симптома након контаминације; за алфа зрачење латентно време износи 6-10 година.

*** О најважнијим научним радовима у свету на тему узрочно-последичне везе ОУ-тумори у другом наставку овог текста.

Други део

Осиромашени уранијум и Американци

У претходном делу овог текста показано је да је страх од осиромашеног уранијума оправдан, јер он јесте и хемотоксичан и канцерогени агенс. Велики изазов нашој цивилизацији представља проблем екстремно висока цена његовог складиштења, односно развоја других метода конверзије и коришћења тог нуклеарног отпада. Имајући у виду да је основна мотивација у изналажењу решења профит, није чудно што је водећи принцип у свим предлозима решења током преговора највиших војних и званичника из америчког Министарства одбране (DOD) о „конверзији нуклеарног материјала у еколошки бенигнију форму“ прво мутирао у идеју „ashes to ashes, dust to dust“, а затим материјализован у муницији пуњеној осиромашеним уранијумом (ОU)[4], који је тако враћен мајци земљи.

Извор: ИН4С

Све има свој почетак. На Западу, свако коментарисање историјских, законских, здравствених и политичких тема у вези коришћења радиоактивног отпада у војне сврхе данас је сведено на велику „атомску тајну” која је, може се рећи, подмитила америчку демократију. Образложење за чување те већ зарђале тајне увек је било кратко – национална сигурност САД; потреба да се сачува моћна информација од најмрскијег америчког непријатеља – Русије. Амерички eксперти нуклеарних наука и данас као и у доба конструисања првих атомских бомби, сматрају чување тзв. „Q нивоа врхунске државне тајне“ – обележјем части, због „одлучности у чувању истине” носилаца тог „знамења“. Ипак, много већи број врхунских експерата нуклеарних наука овакве синтагме сматра врхунцем научног неморала и лицемерја. Несрећа наше цивилизације управо је у томе што је чување атомских тајни мутирало у инструмент самоодржања не због америчке сигурности, већ због профита нуклеарне индустрије те земље. Истовремено, све те атомске тајне претварају се у медијске приче препуне лажи, које су на крају довеле до тога да је и сам разлог за ову тајновитост и обмане без преседана измењен. Наиме, данас, радијација, тај највећи страх нуклеарне индустрије није више „непријатељ“, све због узнемирености да би изношење пуне истине о стварним негативним последицама зрачења на околину и здравље самих Американаца довело до колапса нуклеарне индустрије и њеног срамног профита. Поред тога, неизвесност око реакције америчке јавности уколико би јој истина о дејству муниције са ОU била доступна, у елитистичким круговима војне индустрије и политичком врху САД створила би опасну напетост. Зато се преко посебних институција звучних имена континуирано, упорно и стратешки, јавност дезинформише и држи у незнању о смртоносном утицају ОU на људе и околину. Каквим се реторичким техникама у дискурзивном иживљавању са научном истином служе те институције у САД, али и НАТО лобисти у Србији, добро је познато. Крију се подаци и медицински резултати о здрављу америчких ветерана и инсистира на томе да је „Заливски синдром” код више од 250.000 оболелих Јенкија измишљотина њихове маште. Тиме је на основу многих медијских полуистина прво конструисана једна велика – намерна лаж, иако са пуном свешћу и знањем о екстремној опасности од ОУ, а затим је, неизбежно, пређена линија здравог разума јер је коришћење деструктивног потенцијала ОУ постало важније од заштите живих бића наше планете, чак и сопствених (америчких) војника и нације – у чије се име полажу велике заклетве. Медијске полемике о степену опасности од оружја са ОU посебно су интензивиране након „Заливског рата“ и првих ирачких медицинских извештаја о великом морталитету од тумора како међу војницима тако и цивилима у тој земљи. САД и Енглеска, на запрепашћење светске научне заједнице, негирају узрочно-последичну везу алфа-гама зрачења ОU и канцерогенезе позивајући се на ауторитет неких америчких институција, формираних после великог нуклеарног акцидента са радиоактивним отпадним материјама на Острву три миље у Невади.

Адвокат Анђело Тартаља: Радијација на КиМ била већа него у Нагасакију

То није случајно ако се зна да је од 1979. године када се догодила та велика катастрофа са више хиљада жртава, америчка администрација, суздржана у општој паници, издејствовала велики преокрет у науци о зрачењу. У то време је на Државној академији наука САД, научној установи од највећег угледа, постојао Одбор за биолошка дејства јонизујуће радијације (BEIR) који је увек имао последњу реч кад је у питању јонизујуће зрачење. Међутим, трећи извештај BEIR III био је повучен непосредно после објављивања 1980. да би касније био поново објављен али у измењеном облику и са „научним закључцима који су били тако подешени да буду прихватљивији за америчку нуклеарну индустрију“. На овакав поступак реаговао је председник Одбора BEIR, професор Едвард Радфорд, највећи ауторитет свога доба, објављивањем поразне критике која се односила како на измењени извештај, тако и на начин како је то урађено.

Полемика је после овог скандала усмерена на процену опасности од рака као последици излагања радијацији. Спорно је било питање карактера претпостављене везе између излагања радијацији и вероватноће обољевања од рака. Првобитним извештајем BEIR из 1972. заступано је становиште да свако излагање, ма колико било мало, укључује известан ризик који се повећава у директној сразмери са дужином излагања радијацији, тзв. ”линеарни” модел“. Међутим, после великих притисака „дубоке државе“ и диктираног научног хиперкритицизма, измењеним документом BEIR III прихваћен је „линеарно-квадратни” однос, који подразумева да је ризик кратког излагања мањи у односу на директно сразмеран ризик код дужег излагања. С обзиром на чињеницу да већина људи бива изложена само мањим дозама радијације, овај приступ – према Радфордовом и мишљењима многих другим стручњака заснованим на дотадашњим веродостојним научним сазнањима – може довести до озбиљног потцењивања опасности од ниске радијације; што се и десило, и што данас, сада некритички, користе NATO лобисти.

Анђело Тартаља: И након 200 пресуда негирају штетно дејство уранијума

Ствари су се даље компликовале на суштинском питању – тада још увек непотпуном разумевању механизма којим радијација доводи до рака – и незамисливо али истинито, закаснелим сазнањем да су подаци о последицама у Хирошими и Нагасакију произишли из студија неких владиних установа (о којима ће у наставку бити речи) били погрешно протумачени. Конкретно, иако највећи број података о раку изазваном радијацијом управо долази од жртава из тих градова, они су релативизирани и умањени на ”научно (статистички) прихватљив начин”!

Учене полемике о најбитнијем питању – опстанку наше цивилизације – на крају су решене у корист политике. И тако је до данас. Дејства ниске радијације анализирају се и разматрају у извештајима америчких институција ICRP и BEIR и у издањима Националног одбора за радиолошку заштиту Уједињеног краљевства (В. Британија) на начин да се од 1980. године прикрива научна истина о стварном ризику коме је изложена наша цивилизација.

Амерички Сенат је веома брзо реаговао на поменути акцидент из 1979. Посебном уредбом CERCLA 1980.*, допуњеном Superfund Act-ом 1986.** и амандманом на тај акт SARA 1986.***, дефинисана је ексклузивна одговорност Службе за јавно здравље САД односно, њене специјализоване Агенције за Регистар токсичних супстанци и болести, ATSDR****, основане 1980. и проширене 1984. године амандманом на Уредбу о конзервацији и обновљивости извора (RCRA) из 1976. године. ATSDR се бавила праћењем и проценама јавног здравља, формирањем и одржавањем база токсичних супстанци, дистрибуцијом информација и медицинском едукацијом.

Објављена књига „Штетности осиромашеног уранијума“ Марка Вуковића

На који начин је ATSDR Агенција од свог оснивања 1980. до Заливског рата 1991. решавала проблем одлагања ОУ на својој територији данас је мање више познато, али je потешкоће тог питања потребно свеобухватно сагледати узимајући у обзир и последице коришћења ОУ у војне сврхе у Заливском и ратовима у Југославији. Зато ће у наставку, прво бити прокоментарисани резултати најважнијих америчких медицинских студија о великом броју њихових војника оболелих од најтежих болести, обухваћених као „Заливски синдром“, а потом и „Званични извештај о алтернативним стратегијама за дугорочно складиштење и коришћење осиромашеног уран-хексафлуорида“ (ОU-F6) из 1999. године, чији је наручилац Министарство енергетике САД. Извештај је означен као – DOE/EIS – 0269/1999…

* Comprehensive Environmental Response, Compensation, and Liability Act, 1980. (CERCLA).

** Superfund Act, 1986.

*** Superfund Amandments and Reauthorization Act of 1986, (Superfund Act /SARA).

**** Agency for Toxic Substances and Disease Registry, 1980. (ATSDR).

Проф. др Милан Лекић,
УКЦС, Центар за нуклеарну медицину и ПЕТ

Текст преузет уз одобрење из часописа Рак, број 107.

(Покрет за одбрану КиМ, први део, други део)

Референце:

[1] Јововић Ј.,Вељков Н.,Ћеклић Л.,Трнинић Б., Малигна хематолошка обољења Сарајевско-романијске регије у послератном периоду (1996-2000.) – коришћење муниције са осиромашеним уранијумом као могући узрочник; Ратне и поратне посљедице, Зборник радова 3. Конгреса ратне медицине са међународним учешћем, Бања Лука 2001.

[2] Miljuš D., Vukićević A., Živković S., Cancer incidence and mortality in centtral Serbia(1999-2007), Belgrade: Cancer Registry of Serbia, Institut of public Health of Serbia „Dr Milan Jovanović-Batut”, 2010.

[3] Mihajlović J, Pechlivanoglou P, Cancer incidence and mortality in Serbia 1999-2009., BMC Cancer 2013, AV Groningen, The Netherlands

[4] Званични сајт Министарства енергетике САД, Final Programmatic Environmental Impact Statement for Alternative Strategies for the Long-term Management and Use of Depleted Uranium-Hexafluoride, DOE/EIS-0269, April 1999. US Department of Energy (DOE), Office of Nuclear Energy, Science and Technology, „Званични извештај о алтернативним стратегијама за дугорочно складиштење и коришћење осиромашеног уран-хексафлуорида, OUF6“, април 1999. наручилац Министарство енергетике САД. Извештај је означен као – DOE/EIS – 0269/1999.

Прочитајте још

• Др Срђан Алексић: Убица „на одложено“ хара Србијом (Печат, 31. 3. 2023)
• Драган Вујичић: Трагом „југословенског сценарија“ (Печат, 31. 3. 2023)

Categories: Преносимо

Tags: Милан Лекић, НАТО агресија 1999., НАТО бомбардовање, карусел, осиромашени уранијум