Ознаке

, , ,

Зоран Радовановић: Кога демантује Регистар за рак

Поводом текста „Регистар за рак демантује проф. Радовановића“, Политика, 29. јун

Зоран Радовановић

Хоћу да верујем да колега Слободан Чикарић (СЧ) суверено влада својом облашћу, али о теми која је предмет спорења показује запрепашћујуће незнање. Он меша податке за целу и централну Србију, информације о раку (канцеру) изједначује с једном врстом рака (карциномима), не разликује бројеве оболелих и ризик оболевања, користи апсолутне бројеве као „аргумент“, те игнорише разлике у структури популације и, с тим у вези, свесно или несвесно манипулише тзв. сировим стопама.

Када би се у науци користила „методологија“ СЧ, основна школа би била довољна за вођење регистра за рак и процену епидемиолошке ситуације. Рак је болест старијих људи, па само један одсто оболелих чине одојчад и мала деца, а око четири одсто деца и омладина. Запостављање узрасне структуре при поређењу сматра се подвалом, јер би испало да се Србија, рецимо, по општој смртности налази у светском врху (14,2 умрлих на 1000), а не испод просека (ризик је 5,5 умрлих на 1000 становника). С друге стране, по таквом накарадном критеријуму били бисмо светски рекордери по ниској учесталости дечјег екцема, „фраса“ и сличних поремећаја здравља која су одраз наше забрињавајуће мале стопе рађања.

Посебно је онеспокојавајуће што се СЧ позива на Регистар за рак, наводећи податке који се тамо не налазе. Стручњаци регистра су моји ученици, с њима сам у редовном контакту и сведок сам њиховог почетног изненађења и касније резигнације кад год се СЧ огласи са својим необичним „интерпретацијама“. Када је СЧ тврдио како је 2006. дошло до изванредног скока учесталости оболевања од рака крвотворних органа, они су документовано показали да су стопе те године биле чак ниже него претходне, 2005. године.

Шта рећи о тврдњи да је баш уранијум „главни кривац за енормно повећање системских малигних тумора у Србији“? Прво, повећава се тумор код болесника, а у популацији се евентуално повећава његова учесталост. Друго, подаци Регистра за рак, односно Института „Батут“, убедљиво показују да је ризик оболевања и умирања од рака у нас током последњих пет година чак све мањи. Треће, једино СЧ има храбрости да на „оригиналан“ начин тумачи постојеће податке, док се остали стидљиво заклањају иза његових „открића“. Четврто, и СЧ и његови истомишљеници добро знају да ни уранијум, ни алфа и бета зрачење који од њега потичу у светској науци нису означени као канцерогени. Пето, лекарима такође мора да буде блиско да временска повезаност, и када би постојала (а у овом случају је упадљиво одсутна), не значи и узрочну повезаност. С тим у вези, ових дана је показано како се учесталост аутизма најидеалније поклапа са кривом производње органске хране. Треба ли је забранити? Шесто, управо су због СЧ Етички комитет и Епидемиолошка секција Српског лекарског друштва организовали трибину и једнодушно осудили његово особено „виђење истине“.

Сви смо ми сагласни у осуди НАТО агресије. Једино се разликујемо у оцени да ли оптуживати нападаче за стварне штете (побијени људи, уништена инфраструктура, загађење животне средине бомбардовањем петрохемијских постројења) или измишљати непостојеће грехове (епидемија рака, канцерогено дејство уранијума, државна и светска завера у прикривању тих „чињеница“).

Узрасно стандардизована стопа умирања од малигних тумора (МКБ-10: C00 – C97) на 100.000 становника, Србија, 2011–2015*.

Година                        2011    2012    2013    2014    2015

Стопа умирања            141,0   137,6   135,2   136,0   135,7

* Извор података: Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“

Аутор је професор универзитета, епидемиолог

(Политика, 1. 7. 2017)

Слободан Чикарић: Осиромашени уранијум индукује канцерогенезу и мутацију генома

Поводом текста ”Кога демантује Регистар за рак” од 1. јула

Поново ћу разочарати З. Радовановића. Ипак осиромашени уранијум индукује канцерогенезу и мутацију генома у ћелијама гонада (рађање потомака са психофизичким малформацијама.) НАТО лобисти тумарају по свету и Србији убеђујући народ да је осиромашени уранијум безопасан по здравље и готово може да се пије са јутарњим и поподневним чајем.

Нашу тврдњу поткрепљује и кретање малигних тумора у Србији после просипања 15 тона осиромашеног уранијума (ОУ) од ”Милосрдног Анђела” 1999. године. Ми ћемо изнети податке о кретању малигних тумора у Србији (Централна Србија и Војводина) 2014. године. У заградама је наведено процентно повећање тумора у односу на 2001. годину.  Подаци се могу лако проверити уласком на вебсајт Института за јавно здравље Србије ”Др Милан Јовановић Батут”.

  • Новорегистровани малигни тумори у Србији: 33.319 (плус 15 одсто).
  • Умрло од малигних тумора: 21.322 (плус 27 одсто).
  • Стопа смртности: 300/100.000 (врх европске ранг-листе морталитетних стопа од малигног тумора).
  • Новорегистровани системски малигни тумори (С81-С96): 1.539 (плус 110 одсто).
  • Умрло од системских малигних тумора (С81-С96): 1.216 (плус 160 одсто).
  • Од 2001. до 2014. године укупан број умрлих од системских малигних неоплазми износио је 12.585 случајева.

Није основни циљ З. Радовановића да заштити епидемиологију од ”некомпетентних уљеза”, већ да заштити лик и дело ”Милосрдног Анђела”и ОУ, не бирајући средства и методе. Он се слаже с тим да су током НАТО агресије на Србију почињени сви могући злочини, само да се из тог злочиначког подухвата искључи осиромашени уранијум.

ОУ је радиоактивни отпадни материјал кога има на земљи око милион тона и представља озбиљан еколошки проблем за земље у којима се налази. Војноиндустријски комплекс НАТО користи овај материјал као бесплатну сировину за израду пенетратора у бојевој муницији. Ако би се забранила употреба ОУ, требало би у исте сврхе користити неки други тврди материјал (нпр. волфрам), што захтева велике финансијске издатке, и профит војноиндустријског комплекса био би знатно смањен.

С друге стране, ако се утврди радиотоксично дејство ОУ на биолошке системе, онда би одштетни захтев бомбардованих земаља са ОУ био огроман (Србија, БиХ, Ирак, Либија, Авганистан, Сирија). Зато се бије битка на живот и смрт око радиотоксичности ОУ. Ни Србија није изузетак од тог правила.

Пре неколико година З. Радовановић се нашој јавности представљао као ”експерт УН за осиромашени уранијум” (потписао некакав докуменат у Ираку о ОУ). Тада је тврдио да ОУ изазива рак само код особе коју погоди ”гелер или удише испарења ОУ”. Узгред речено, таква особа не би се лечила на земљи, већ на оном свету, а медицинску негу би примала од милосрдног анђела.

У последње време З. Радовановић се одриче тог истог звања (”експерт УН”) и одустаје од ”гелера и испарења” и почиње да тврди да ОУ уопште не изазива канцерогенезу и мутацију генома, углавном због тога што алфа честице које емитује ОУ не могу да прођу ни кроз лист хартије.

Данас наш експерт тврди: ”С.Ч. и његови истомишљеници добро знају да ни уранијум, ни алфа и бета зрачење, који од њих потичу, у светској науци нису означени као канцерогени”.

Прво, уранијум 238 није бета емитер, друго, после састанка епидемиолога у Београду су одржана три научна симпозијума (Дом Војске, Хемијски институт, САНУ) на којима су учествовали најеминентнији стручњаци Србије из разних научних дисциплина (нуклеарна физика, молекуларна биологија, радиобиологија, онкологија, математика). Утврђено је да је уранијум 238 радиотоксични радионуклид који индукује канцерогенезу и мутацију генома у ћелијама гонада.

Аутор је председник Друштва Србије за борбу против рака

(Политика, 4. 7. 2017)

Зоран Радовановић: Ех, те завере

Поводом текста „Осиромашени уранијум индукује канцерогенезу и мутацију генома“, од 4. јула

Зоран Радовановић

После низа пацки добијених због свог својеврсног односа према научној стварности, очекивало би се да колега С. Чикарић (СЧ) свисне од срамоте или, бар, излази из куће само ноћу, са шеширом дубоко навученим на нос. Он, међутим, тврдоглаво срља даље, мењајући и политизујући тему расправе, грубо кривотворећи чињенице и намећући тезу о светској завери, уз неизбежно садејство домаћих издајника.

Упркос упозорењима, СЧ одбија да прихвати да је поређење апсолутних бројева заводљиво као демагошка замка, али да је научно неприхватљиво. Применом његове логике, дошло би се до закључка да је најфрапантнији пораст броја оболелих и умрлих од рака бележен од 1970, када је основан Регистар за рак, до пред крај века. Значи ли то да су наши грађани претрпели тај талас незапамћеног побола и помора у страху од предстојећег бомбардовања? Па, студент пада на испиту ако не наброји низ објашњења за такав тренд.

Узалудно сам пре само неколико дана указивао и зашто је не само несмотрено, већ и стручно неморално занемарити узрасну структуру, па махати сировом стопом смртности од рака („врх европске ранг-листе“). По истом аршину, врло стара популација Србије је у светском врху по општем умирању, са стопама 2-3 пута већим него у тропској Африци. С друге стране, упадљиво нам се смањује на исти начин рачуната стопа умирања од, рецимо, урођене наказности. Значи ли то да је нашем подмлатку пријало бомбардовање? Постоји само један поштен начин приказивања епидемиолошке ситуације (в. мој претходни текст), а СЧ га се упорно одриче.

У својој срдитој немоћи, он прибегава фантазмама о мојим наводним изјавама и њиховом повлачењу. За разлику од њега, стојим иза свега што рекох и написах, а још једна битна разлика између нас, која објашњава корене неспоразума, крије се у научном кредибилитету. СЧ једва да постоји у свету науке.

Дакле, нити сам „експерт УН за осиромашени уранијум“, нити сам икада био у Ираку, нити сам уранијум 238 везивао за бета зрачење, а најблаже речено је неукусно импутирати ми да убеђујем народ како треба пити са чајем један тешки метал лако радиоактивног и значајно токсичног дејства. Уз то, не одустајем од „гелера и испарења“. Запањујуће је да се СЧ упушта у полемику, а не зна да је научна литература пуна података о десетинама жртава „пријатељске ватре“, чије се здравствено стање, срећом без већих последица, прати већ четврт века. Анегдотски саморазголићујуће звучи његово уверење да се сви они лече једино „на оном свету“.

Он би, најпре за сопствено добро, морао да се забрине што умишља да се „бије битка на живот и смрт око радиотоксичности ОУ“. Када би се ослободио ксенофобије, схватио би да није у сукобу са мном, већ са целокупном светском науком. Лакнуло би му да сазна како наука није религија и нема коначних истина, те је могуће да ће се показати да и уранијум у изузетним случајевима може да доведе до рака. И ако се једном установи, та веза би била изузетно слаба, те би евентуални додатни ризик могао да се уочи тек на једном од знатно више од 20.000 људи погођених гелером. Обрадоваће га и прелиминарна процена да је пет од око 600.000 америчких војника изложених изузетно великим дозама „гелера и испарења“ под ризиком од 25,5 одсто, за разлику од просечних 24 одсто, да до краја живота добије рак. Такве теоретске спекулације још нису разлог да водеће међународне инсититуције измене јасан став о овом питању. А, колико грађана Србије носи у себи довољно велике комаде уранијума да се придружи петорици Американаца?

Очајнички је потез оптужити ме да „не бирајући средства и методе“ настојим да заштитим „лик и дело“ агресора. Чворовићевским њухом препознајући ме као „НАТО лобисту“, СЧ-у предстоји тежак задатак да у то убеди агресоре, јер и сам цитира моју тврдњу „да су током НАТО агресије на Србију почињени сви могући злочини“. Ако се уопште осврће на нас, НАТО има разлога да стрепи од мојих аргумената јер га оптужују на основу научних чињеница, а само ће се радовати измишљотини о десетинама хиљада убијених уранијумом, јер је одбацује целокупно светско искуство.

Може СЧ да сазове и 30 састанка, да уз све набројане учеснике укључи и трубаче из Гуче (уз пажљиву бригу да не ушета неко компетентан), да прокуне целокупну научну јавност и да прогласи законе који су му се неким чудом „јавили“. Планета ће, међутим, наставити да се врти, а једино ће неком локалном новинару та бизарна ситуација бити атрактивна тема. Наука је сувише озбиљна да би смо од ње параноидно зазирали или се спрдали с њом.

Аутор је професор универзитета, епидемиолог

(Политика, 6. 7. 2017)

За Стање ствари приредила: Светлана Максовић