Ознаке

, , , ,

Послушни посланици владајуће коалиције, као што се од њих и очекивало, изгласали су нову Владу, а да се, по већ уобичајеној пракси, нико од њих није запитао због чега су двојица министара разменила своје канцеларије у Немањиној 11. Александар Вулин постао је министар одбране уместо Зорана Ђорђевића, док је овоме поверен бивши Вулинов ресор

Влада Ане Брнабић (Фото: Танјуг)

По већ устаљеном правилу, у нашој земљи ништа се не дешава лако и једноставно, већ уз велика натезања, напетост и неизвесност. И готово никад се до последњег трена – бар такав се привид ствара – државни послови не завршавају глатко и без вештачки произвођене и непрестано подстицане недоумице. A то смо све доживели и приликом постављања прве српске председнице Владе, а затим и министара нове Владе.

Пошто је г-ца Брнабић у Народној скупштини прочитала свој препричани програм рада (срећом по посланике – на свега двадесет страна) и представила чланове свога кабинета, показало се да је он, у односу на претходни састав, ојачан за два дотле непостојећа министарства и једног новог министра без портфеља. И да је, ако се оцењује по именима министара, у претходном сазиву Влада радила на најбољи могући начин, па уопште није било разлога да сви досадашњи министри не остану на својим положајима. Једини изузетак могао се приметити у министарствима одбране и рада, запошљавања, борачких и социјалних питања.

Послушни посланици владајуће коалиције, као што се од њих и очекивало, изгласали су нову Владу, а да се, по већ уобичајеној пракси, нико од њих није запитао због чега су двојица министара разменила своје канцеларије у Немањиној 11. Александар Вулин постао је министар одбране уместо Зорана Ђорђевића, док је овоме поверен бивши Вулинов ресор.

Може се претпоставити како они своја досадашња министарства због незнања, незаинтересованости или лењости нису водили на задовољавајући начин, па је било природно да им се захвали на сарадњи, али одакле онда идеја да они замене места и остану Влади?!

Од г-це Брнабић, за коју се, разумљиво, претпоставља да је само извођач радова, и не може се очекивати објашњење о томе шта се догађало и догађа у Влади, „која изврсно ради и постиже невероватне успехе“. А што се тиче претпостављеног аутора ових промена, он се – као и у толиким сличним приликама – уопште не оглашава.

Стога је узалуд очекивати – мада би свакако, било веома занимљиво – да јавност сазна на основу чега је процењено да ће Александар Вулин бити бољи министар одбране од Зорана Ђорђевића, односно, да ће овај успешније решавати питања из Вулиновог ресора.

Како се могло сазнати из писања неких медија, амбасадор САД г. Скот, био је веома љут због идеје да А. Вулин постане министар одбране и разним притисцима (уосталом, очигледно, безуспешним) настојао да се она не оствари, док је – што се и могло предвидети – тај чин изазвао огорчено реаговање водећих хрватских званичника, којима се некадашњи блиски сарадник Мире Марковић много замерио својим антифашистичким и антиусташким изјавама.

У сваком случају, уз јавне и тајне притиске или и без њих, А. Вулин је, ипак, постао нови министар одбране, а З. Ђорђевић рада и запошљавања. И не може се рећи да то није једна од оних неизоставних промена, којима све наше владе теже, и још уз „снажну подршку“ Европске уније.

Средином 19. века, француски писац Жан-Батист Алфонс Кар смислио је епиграм: „Што се нешто више мења, све је више исто.“ Који је и данас савремен и сасвим прикладан у свету, Европи и Србији.