Александар Лазић: „Страдање“ или Удео чуда и труда

Неизговорена реч на неодржаној промоцији збирке Јелене Ковачевић „Страдање“

Неки међу вама знају да ја нисам књижевни критичар па нити могу нити хоћу да ишта причам о књижевној вредности поезије Јелене Ковачевић; оно што могу и морам јесте прича како је збирка уопште доживела „милост објављивања“ и какав је мој лични (да не кажем: уреднички) доживљај ових „блиставих и страшних“ стихова.

Прегаоцу Бог даје махове

Крајем 2020. године, у корона недоба, јавља се из иностранства саборац Никола Адамовић и каже:

„Имам једну идеју о којој размишљам већ дуже време, откад сам почео да пратим наш сајт. Ради се о песмама Јелена Ковачевић. Моја идеја је да сви помогнемо штампање и дистрибуцију књиге са њеним песмама. Не познајем је лично и не знам какве су њене амбиције, али мислим да кад бисмо се удружили око тог пројекта – не би било немогуће!“

Јелена Ковачевић (Фото: Лична архива)

Искрен да будем, први сам ја био маловеран: „цури“ на све стране, сваког месеца од читаоца тражимо неки новац, не зна човек да ли ће пре помоћи обнављање запуштених цркава, нахранити гладнога или (никако на последњем месту) уплатити новац за лечење болесне деце. Али се, уделом чуда и труда – заправо Божјом вољом (la part de Dieu) – догодило да на нашем сајту буде места и за помоћ болесном детету, да пристиже новац који омогућује опстанак сајта и да се изда збирка Ј. Ковачевић!

И да чудо буде веће – сав новац је прикупљен за само десетак дана! Чини ми се да нема боље потврде да наше мало некоме (па чак и целом Српству!) може бити веома много, да сваки ангажман има смисла јер – како и овај запис сведочи – прегаоцу Бог доиста даје махове!

Страдање док се чита „Страдање“

Не знам ни сâм како се догодило да на „Стању ствари“ песме крену да објављују мање познати – или скроз непознати – песници. Једна од њих је била и Јелена Ковачевић, и њена се поезија издвајала: у почетку је имала само ту једну тему, геноцид над Србима у НДХ, и одликовала се исповедном жестином. А тема је таква да се лако могло запасти у лелек, кукњаву и оно што мислим да ту не сме да нам се деси: да се наш јуначки и страдални народ представи само као овце за клање. Дакле, жестоко, женски жестоко – али без патоса и сињих кукавица.

Оно што сам се од почетка питао: како једно такво крхко и нежно створење попут Ј. Ковачевић може да избацује такве стихове, да слаже ужас са ужасом?! Верујем да део одговора лежи у томе што је читала разне архиве и добила порив да уметнички преобликује; али могу само да joj се дивим што поседује толику (уметничку) снагу да се бави тим нељудским злочинима. Зато смо јој прилоге илустровали само њеним фотографијама; сматрао сам да читалац не би, поред описаних зверстава, издржао још и визуелни додатак усташких ужаса. А упутство за читање, који није само моје, јесте: једна или две песме дневно, не може срце више да издржи… Најчешће бих, кад стигне њена песма, испустио једно „Ух…“ и, понекад и на пола прилога, устао да се мало прошетам и издувам.

Јелена Ковачевић (Фото: Лична архива)

А онда, кад се помешани осећај ужаса, беспомоћности, жалости, беса… слегне – човек схвати да ова поезија има успех зато што не позива на освету, зато што је у стилу онога што је св. владика Николај записао као „Благослови, Боже, и пријатеље и непријатеље моје“. И није случајно да су на корицама збирке истакнути ови стихови:

Док падају тела једно за другим,
жито које Господ ће да скупи,
светиљка огањ поста.
Силу сте нам дали,
нисте знали да мртви од живих су јачи.

И на крају, морам да истакнем да је после објављивања почетком 2021. збирка „Страдање“ наставила да живи свој самостални живот – супротно жељи Непоменика и оних недостојних из нашега рода да се геноцид над Србима у НДХ преда забораву, и приде умањи број јасеновачких новомученика. На наше изненађене очи, дакле сада и овде, у ситуацији када осионо јашу српски ревизионисти, ређале су се бројне похвалне критике: од Политике, Вечерњих новости, Печата, Православља… до РТС-а и коришћења стихова у сценском приказу Покоља, а онда и до ужег избора за „Јефимијин вез“ и до врхунца – Награде Вукове задужбине за уметност. То је показатељ да је наш народ ипак духовно жив, да преумљавање није успело на нижим инстанцама и да збирка Јелене Ковачевић и њен пријем у Срба подсећају да се кости новомученика пострадалих у НДХ смеју само молитвено сабирати а никако мучки пребирати и недостојно пребројавати.

Са доделе награде Вукове задужбине (Извор: Лична архива)

Дођите на промоцију збирке „Страдање“ која ће се одржати:



Categories: Осматрачница Александра Лазића

Tags: , , , , , , ,

1 reply

  1. Поштовани господине Лазићу, Ви сведочите лековито и целитељно умење доливања уља у светиљку и стражење над светиљком. Са врсним и прожимајућим Јелениним стиховима, светиљка је пунија…

    16

Оставите коментар