Александар Тутуш: Након Бриселског споразума, Газивода и предаје електросистема – сваки Апел о Косову бескорисна општост

Очито незадовољство што октобарске Литије нису имале јасан циљ, покушава се прекрити најновијим апелом за очување Косова и Метохије

Александар Тутуш (Фото: Лична архива)

Контролисана опозиција, трасирано критичко мишљење значајке су аутократског режима предсједника Србије Александра Вучића. Неслагање са нарученим и контролисаним опозиционарством у правилу на себе као мрену навлачи коментаре – „а шта си ти урадио“; или – „пођи ти први у шуму и буди наш Че“ и многи други изрази бијеса и тобожње увријеђености лажних националиста, који се никад неће обрушити на бесциљну и јалову општост коју извијају као барјак, под којим марширају у ништавило.

Готово је постало мото ових наших дана – да пустимо овакву опозицију какву имамо нека покушају, нека им се дозволи вријеме. Имамо ли времена?

То је као кад неко каже пустимо Вучића, нека покаже шта је наумио, није било доста десет година…

Опозиција у ширем смислу треба филтер, ситно сито кроз које ће проћи само онај који је до сад показао да није дио контролисане опозиције која заправо помаже режиму да се одржи на власти док спроводи антидржавну политику. Има ли таквих?

Пароле под којима ступамо у мислима или у Литијама, изгубиле су свој смисао усљед нечињења. Постале су неразумљива општост која збуњује.

Александар Тутуш: Литије за лаку ноћ

За оног ко хоће да види, стварност пружа довољно јасне и конкретне примјере, ни мало опште. Јединствен примјер је да се након масовних Литија, чији је једини проблем и неуспјех био наручена општост, ипак одржи тзв. Европрајд, а та поворка није како многи мисле окончана на Ташу, што рече министар Вулин, након свега сто педесет метара. Поворка поноса се прошетала све до Лондона гдје је на највећем свјетском скупу ових година, погребној церемонији поводом смрти енглеске краљице присуствовала и предсједница Владе Србије – са партнерицом.

Неупотребљива општост то није могла издвојити из магловитог видокруга. Такви противници режиму нису реална опасност за режим Александра Вучића. Напротив, они га украшавају, као потребан политички декор дежурних десничара и „назадњака“.

Посљедње Литије, одржане 2. октобра 2022. које се унутар себе нису могле договорити јесу ли за Светињу породице или за очување Косова, ходећи кроз ту општост нису ни могле оставити дубљег трага. Има још једна особина тих Литија: користећи углед и баштину које су иза себе оставиле Литије из Црне Горе, учесници и организатори Литија окупљају велик број људи; изостављајући, међутим, из свог плана важан елемент, а то је циљ – који је требао бити Крсни ход против безбожног диктатора – оне постају терен терапијског србовања. Истовремено користе и режиму; јер име и углед Литија је, бојим се, за дуже вријеме потрошен, а то је велика штета – јер борити се против безбожног режима под знамењем Крста велики је благослов, јер под Крстом се не губи чак и кад се гине.

Александар Тутуш: Литије за лаку ноћ 2 или Не дамо илузију!

Очито незадовољство што те октобарске Литије нису имале јасан циљ покушава се прекрити најновијим апелом за очување Косова и Метохије. Апел као јавно изнесено мишљење једног броја угледних научних и јавних радника није лоша ствар.

Међутим, у сфери политичке и правне могућности тај апел као полазиште не даје никакве обавезујуће смјернице. Он остаје у сфери бескорисне општости. Ако узмемо у обзир да су потписници Апела и чланови контролисане страначке опозиције, можемо се упитати о стварној намјени тог документа. Најмање је очување Косова, а најприје предрадња за најављени Предсједников свенародни Покрет.

Након Бриселског споразума, Газивода и предаје електроенергетског система, позивног броја, учешћа посланика Српске листе у институцијама лажне државе формиране на српској територији за које је одговоран Предсједник Републике, сваки Апел о Косову је заобилазна и бескорисна општост.

Милан Ружић: Група „српских интелектуалаца“ потписала…или Бескрајни апели и петиције

Ако не постоји консензус ни око тога који ће бити циљ Литија, ако се све политичке снаге не могу окупити око недвосмисленог циља – а то је рушење ауторитарне власти Александра Вучића који се већ прогласио за божанство, док његови саучесници осуђују сваку помисао противљења идолу као најгоре богохуљење, ако нам је дража промоција Формуле 1 него будућност – онда нам не остаје друго него да чекамо. И то што се чека врло брзо ће доћи. Нека нам свјетско самодогађање пресуди.

Није Александар Вучић први српски владар који је бирао погрешну страну историје. Да се не иде пуно уназад, у освит Другог свјетског рата југословенска влада приступила је Тројном пакту 25. марта 1941. у Бечу. Познат је наставак и велике демонстрације два дана касније те рушење Владе. Свијет је очито пред поновним великим промјенама, сједење Вучића на двије столице је подметнута лаж. Александар Вучић наставља да служи окупатора тамо гдје је Борис Тадић стао јасно и недвосмислено испуњавајући све захтјеве. Косово је предато, тајним преговарањем управо Александра Вучића који замјењује све институције које су морале бити инволвиране, од Владе, преговарачког правног тима који би осигурао измећу осталог и транспарентност процеса. Једна дигресија: зна ли неко колико стварно живи Албанаца на Косову?

Дакле, пред нама је сврставање Србије на страну која је након вишедеценијског обруча око Русије започела напад на највећу државу свијета. Александар Вучић треба пред међународном заједницом потврдити српску приврженост агресору на Русију. Веома је упоредљив тај предстојећи тренутак са поменутим приступањем Тројном пакту.

Слободан Самарџић: Зашто Декларација о реинтеграцији КиМ и ново окупљање патриотских снага

Влада Националног спаса Милана Недића која је владала крњом и окупираном Србијом личи на ову српску владу и на сваку коју би око себе окупио неки будући Покрет Александра Вучића.

Такви смо ми. Нисмо за високу политику, нити је можемо водити, није нам дато. Али кад дође час, неће бити потребни Апели, а још мање скромна писанија као моја, тад ће Србин устати и понијети свој Крст, јер ко Крст носи добија и кад главу губи. Тако је било, тако ће и бити!

Ставови изнети у рубрици „Разномислије“ не одражавају нужно и становиште „Стања ствари“



Categories: Разномислије

Tags: , , , ,

19 replies

  1. Готово

    Готово је
    Све небитно
    Што успут
    Се збило

    Спремамо се
    Спремни да смо
    Кад буде
    Било

    Ни лијево
    Ни десно
    Ни напријед
    Ни назад

    Поглед ка небу
    Коријен у земљи
    Са собом
    У равнотежи

    Момчило

    22
    5
  2. Апсолутно се не слажем. С обзиром да је АV предавао суверенитет Србије, мало по мало, ПРОТИВ-УСТАВНО, његове радње су биле ИЛЕГАЛНЕ. Дакле, може се ићи уназад. Осим тога, први пут гласачи с КиМ нису гласали у априлу – тако је и гласање било противуставно, председник није председник и скупштина не може бити скупштина! Треба нам само један добар правник да све размрси и постави ствари како морају да стоје

    28
    9
  3. Дакле, овакво писаније није више ни занимљиво коментарисати.

    Ајде лепо брате Тутуш, кад сте Ви тако пуни мудрости,надахнућа и све најбоље знате, и шта је то литија, и шта јесте и шта није Црква, и ко су прави,а ко фејк родољуби, поведите Ви Србље на начин како упорно пишете, па нама који смо продани и ништа не знамо, просветлите нас.

    24
    14
  4. Тутуш:

    „Ништа не ваља; власт не ваља, страначка опозиција не ваља, нестраначка опозиција не ваља, инцијативе не ваљају, литије не ваљају, ништа.“

    Шта конкретно да учинимо? „Свако треба да носи свој крст.“ Е супер, баш си ми открио нешто ново што никоме пре тебе није пало на памет.

    Ни уз најбољи труд, не видим чему оваква писанија служе осим као вид терапије за г. Тутуша, у циљу смиривања живаца и савести. Такође ми није јасно зашто уредник СтСт сматра да оваква писанија заслужују истакнуто место на порталу, иако је наравно његово право као уредника да објави шта год хоће.

    22
    16
  5. И даље чекамо да видимо шта господин Тутуш предлаже да се уради. Шта је његов користан и ефикасан план за спас Србије (и Косова и Метохије)? Али да он буде на челу, да буде инспиратор, организатор. Не неко ко, грицкајући семенке у миру своје радне собе, соли памет другима и „разобличава“ све и свакога. Шта год је до сада урађено, није га задовољило. Сви су „наручени и контролисани опозиционари“, јалови и бесциљни, а са њима и уз њих и лажни националисти који марширају у ништавило. Изгледа да је једини он плодан (нејалов) и далековид. Али је „мали“ проблем што и даље не даје своје решење и начин како да се оно оствари. Што није осмислио никакво деловање, насупрот овом „јаловом“ и „бесциљном“. Колико се да наслутити, на уму му је некаква револуционарна активност, збацивање са власти Вучића. Али на крају свог писања уместо јасног и гласног предлога шта, кад и како, имамо (гле чуда!) опште место – да ће решење доћи кад „дође час“, кад Србин устане, узме Крст и изгуби главу, али добије славу. Једино што је прилично сигурно јесте да се тај Србин неће звати Александар Тутуш. Јер он зна шта и како треба, али нема потребе да то преточи у акцију. Други ће то урадити уместо њега, „кад дође час“.
    Можда ће и грицкање семенки и писање пљуцкавих критика по свему што није по његовој замисли допринети да дође тај час, ко зна?

    28
    9
  6. Јој, братије (и оци), што сте тако небратски груби са Тутушем?
    Па не мисли он зло.
    Ни ја се не слажем у свему са њим, али опет ми се чини да га неправедно осуђујете.
    То што говори, макар је покушај дијагнозе. А дијагноза јесте, у неком смислу, јаловост – јаловост актуелног општег делања, и јаловост надања (у људе, па чак и у браћу; sterilitas, стерилност – а што у другом смислу имплицира и ово што видимо, све чисто, уредно, у најбољим намерама, неконтаминирано злом, интелигентно и интелектуално тј. верификовано научним креденцијалима…).
    Али све и да дијагноза није сасвим тачна и потпуна, опет такве констатације могу да побуде на размишљања, која нису увек јалова.
    Врло је смислено погледати у прошлост, као што Тутуш сугерише. Шта је Кабал у Другом светском рату понудио Србима, какав су избор имали? Где им је требало бити?
    Са Југословенском војском у отаџбини, у херојској борби за Слободу (Југославије) под енглеским оперативцем Михајловићем, унапред пројектованим у улогу коју је имао да одигра и сврху којој је имао да послужи?
    Или са Љотићем (и Недићем), у борби за идеале патриотизма, и такође Југословенства, под лозинком Православља, а у савезништву са Немцима (који су такође били под контролом кабала)?
    Или са сатанистима-комунистима, у борби за нову Југославију и нови светски поредак, без Бога?
    Или у дезертерство од свих, често не мање смртоносно?
    Зашто Србима треће (пето) није дато?
    Зато што га уопште није било – праведног циља, и места истине и правде на којем се требало сабрати? Или зато што није било никога да артикулише и формулише праведни циљ, ни да покаже место истине и правде, ни да сазове на њега збор? (никога, ни из државе, ни из цркве, чији су се прваци, узапћени, о својим јадима забавили) Или зато што није било никога да се таквом позиву одазове?
    Да се неко од нас врати во времја оно, шта би могао да другачије учини од својих ђедова и куда би се упутио, са накнадном памећу генерала после битке?
    Слично нам је и сада. Разлика је у томе што је сада број „опција“ знатно већи. И што је тама, и око нас и у нама, много гушћа.
    Па заиста, ако су и нама данас све стазе ка путу народног јединства у правди и истини затворене (организовано блокиране), и ако нема никог да покаже где је место тог сабрања и у чему то јединство треба да буде – да ли то значи да пут правде и истине и народног спаса не постоји?
    Ако је тако, а ви као да својим ироничним коментарима Тутушу то сугеришете, онда опет остаје сасвим смислен његов коначни закључак:
    Крст носити Србу је суђено,
    страшне борбе с туђином и с својим,
    другог пута сем Голготског нема,
    Васкрсења не бива без смрти!

    19
    7
  7. Ајд сад један снажан проглас против увођења санкција Русији. Да га дотуку овако начетог. Каква лакрдија! Не могу да престанем да се смејем…

    12
    5
  8. Не бих се много освртао на дијагнозе друга Тутуша коме нико и ништа не ваља и ништа и не предлаже осим пасивног доћи че дан,хоће али ајде убрзај га.Мене запањује његово непознавање историјске ситуације коју пореди са ситуацијом пред други светски рат када смо 27 марта одабрали праву страну историје.На страну што је ту праву страну помогла енглеска обавештајна служба са 2 мил.фунти али та „права страна историје „коштала је Србе ,пропасти државе ,геноцида и доласка комуниста и свега што је уз њих следило.Тада је требало куповати време јер једна или две године у пакту,значило је бити без Јасеновца и свог зла које смо добили сврставајући се на „праву страну“.Пакт није значио да треба да ратујемо за Немце већ једна врста неутралности ,декларативно за пакт.

    10
    8
  9. Одлучио кувар из Ирске да мало мудрује.и да ништа не предлаже-типично гастарбајтерски.

    13
    11
  10. NN Lice. ,odlicno zapazanje. Treba ici dalje u odnosima prema onima Koji zive van Srbije. U potpunpsti zabraniti da imaju misljenje I da se jave. Ni da zucnu. Po povratku u Srbiju, hapsiti, pravac u logor, onako kao Stalin sto je radio. Aleksandar Tutus je visoke inteligencije, takvi su opasni. Najvaznije da Ana Brnabic nije ostala na Zapadu, .

    15
    8
  11. Прије четири године основан је Покрет за очување Косова и Метохије. Том приликом оснивачи, међу којима су били угледни универзитетски професори, научни јавни радници издали су и Апел који је као јединствена изјава оснивача и потписника требао објединити све расположиве снаге, хомогенизовати опште расположење, престројити и преиспитати до тад учињено у одбрани Косова и Метохије од стране српских власти, српских светиња и српске популације која је остала на КиМ.
    Гајио сам као и многи други наду да ће оснивање Покрета бити само увертира за политичку артикулацију која ће уродити прије свега – након легитимне политичке борбе, дакле учествовања у изборном процесу и заузимања одређених позиција у законодавним и извршним тијелима Републике Србије – транспарентнијим преговарачким процесом који је и даље под велом тајне и утврђивање позиција које ће пред каквом таквом међународном заједницом, уз евентуално покровитељство Русије и Кине у УН – једном бити покренуте са неповољне и погубне тачке за интересе Србије и српског народа.
    На жалост до политичке артикулације није дошло, на против врло брзо је међу истакнутим члановима Покрета дошло до размирица око начина борбе и избора сљедећих корака. Активности Покрета сводила су се ових година углавном на рад сајта, повремене хуманитарне активности, али конкретна политичка борба изостаје.
    Оснивање Покрета и тај први Апел били су као послато писмо српској јавности и институцијама. Писмо које шаље отета свијест и памћење, које је окупирану косовску територију осјећала као трајно понижење, понижење које пријети да постане трајна особина наредних покољења.
    Након четири године, ових наших дана објављује се нови Апел, нова Декларација. Тај нови документ који опет има исти задатак да обједини патриотске снаге, овог пута укључивши и четири опозиционе парламентарне странке – у одбрани КиМ те његовој поступној реинтеграцији у државно-правни поредак Републике Србије.
    Нова декларација је враћено писмо отетој свијести и памћењу, послато прије четири године у име Покрета. Четири године је путовало то писмо као први Апел. Отети је дао давно отмичарима своје писмо у нади да ће доћи до његових ближњих. Након четири године то писмо, неотворено опет је у рукама отетог.
    Отети смо ми сви. Отета је јавност, отете су институције, отета је свијест и памћење. Слати писмо по отмичару није начин. Ако већ несувисли коментари питају међусобно осуђујући за предлог, подругљиво и цинично, може се започети негативном дефиницијом – односно како се проблем не може ријешити.
    Проблем Косова и Метохије вјековно је питање, уткано у само наше биће. Оно је симптом. Кад год је српски организам био јак, Косово је било његово здраво, пулсирајуће срце. Кад је пак, тај организам посустао, Косово бива идеалом, далеким и у правилу – туђим.
    Отмичар српских институција у овом тренутку је колонијални управник Александар Вучић. Жамор несугласја химна је колоније Србије.
    Говорити о правној борби кад су тренутно на удару сами професори правног факултета (Нови Сад), није боље ни на београдском, окупиран Уставни Суд, Тужилаштво – није могуће.
    Да би се уопште могло говорити о Косову, али и свим осталим проблемима, да би предлози имали икаквог смисла, потребно је институције вратити у правно задати оквир државе Србије. До тада, свака иницијатива, колико год у себи садржала искрене намјере, биће писмо које се враћа неиспоручено, јер просто институције које би требале радити свој посао, а то је превасходно интерес републике уз поштовање устава и закона, нису на својој адреси. Сва писма завршавају као непожељна пошта у сандучету Предсједника.
    Та је ситуација кудикамо погубнија него криза на Косову. Опис овог запетљаног чвора би гласио; Албанци са Косова и Предсједник Србије који преговара с њима очито имају истог налогодавца или више њих. Да ли је тренутна превага клуба из Лондон ситија, америчке администрације или Берлина, нама су непознанице. Док је за нас Косово духовно питање колико и територијално, тајни преговори за свој предмет искључиво имају материјално богатство и ресурсе.
    Повремено сазнамо шта више није српско. Сваки од тих потенцијала био је изванредан адут у преговарачком процесу. Док је већина енергетске инфраструктуре била српска, она народна чије овце његово је и брдо, није имала прођу. Али ако се одрекнемо или продамо брдо, онда са чобаном више немамо шта разговарати.
    Да ли су у тајним преговорима сви српски адути продати? Велика је загонетка.
    Да би то истражили, одлучна политичка артикулација и узимање српских институција из руку отмичара Александра Вучића први је корак који би отворио врата смисленим предлозима умних људи у Србији, којих има засигурно.
    Иначе ће и најновија Декларација лутати као писмо које смо у нади да ће нам фамилија чути да смо добро дали наивно нашем отмичару.
    Ако питате мене, кувара из Ирске или незапосленог професора философије с Полаче код Книна, због својих ставова невољко објављиваног писца – могу помоћи слободом свог говора, слободом која се плаћа крвавим радом. И то је нешто. И таквих је много. Који за ауторитет имају само своју спремност на рад и таленат прилагођавања. И потребу да кажу слободно што их тишти,не плашећи се да ће испаштати због другачијег мишљења.
    Кад се одрекнемо својих привилегија које су за већину једини Завјет, онда ћемо имати прилику да једном, кад институције гдје раде наши уцјењени и уплашени интелектуалци буду мјеста на којима ће се првенствено цијенити стручност, а не политичка подобност – онда ћемо моћи преговарати о Косову с Албанцима, јер они су факт, као и наше насљеђе и право на ђедовину. До тад оно о чему би причали није ни наше ни њихово.
    Док сами нисмо своји, ми и немамо позицију у преговорима, нити знамо шта се и по којој цијени на Косову продаје. Признање је постала флоскула којом се замајавамо. Суштински, кад је прије него што је дошла на власт италијанској премијерки Ђорђи Солвини објашњено да југ Италије мора остати пропустан за Африканце, кад је југ САД –а отворен за масован улазак из Латинске Америке – суверенитет не постоји. Нема га ни Косово, ни Србија.
    У будућности, с оним што није продато на Косову можда ће се моћи преговарати и разговарати са косовским Албанцима о заједничкој екплоатацији, привредним пројектима. То су прије продаје биле и Газиводе, и Трепча и комуникације као значајни адути за преговоре о хтјели не –хтјели заједничкој будућности.
    Али, док у Србији нема угља поред Колубаре и СНС министара и менаџера, док поред Шумадије у Србији нема млијека, немојте мене питати подругљиво да предложим план за Косово.
    Ја само кажем, немојте писмо ближњима на Косову давати опет отмичару да им га однесе.

    15
    8
  12. Свака идеја или прича о „преговорима“ са Албанцима, заштити интереса преосталих Срба на КиМ или „враћању“ територије Косова и Метохије путем преговарања „у уставно-правни оквир Србије“, је илузорна, самозаваравајућа и осуђена на трошење енергије учесника и посматрача.

    Косово је изгубљено давних векова због војних пораза против Турака. Остало је под њиховом влашћу до 1912-те! Враћено је ратом.

    Косово и Метохија су изгубљени у инвазији НАТО пакта на СРЈ, па ће само ратом бити и враћени. Ако не директним ратом, нас малих и нејаких „сламки међу вихорове“, против глобалног Силеџије, онда ратом или претњом рата истоме од неког са Истока, који ће променити геополитичку мапу овог дела Европе.

    Наша улога у ослобађању ће бити невелика и није познато да ли ћемо на то чекати неколико година, деценија или векова. Како год да буде, апели и критике апела сада наличе на бацање шаке соли у море. Ова га неће осолити, али можда може послужити као илустрација за зен-коан без садржаја и смисла.

    Тражимо решење у изборима, смени власти, преговорима, апелима, протестима док над овим простором неслободе, локалном управљачком кликом неприкосновено влада вашингтонски пендрек (уз помоћ пете колоне) а над свешћу велике већине поданика смрадни дух холивудских ријалитија.

    Никаква је шанса за промену у овим условима без спремности на сопствену жртву, а ове нема без буђења свести и савести кроз саборност свенародног покајања. Дакле, наш је проблем духовни и као такав нерешив. Осим ако би нас, у својој премудрости безмерног човекољубља, Господ облагодатиио својим животодавним милосрђем и укрепио кроз молитву да „победу православним христијанам над сопротивнија даруја, и Твоје сохрањаја крестом Твојим житељство“…

    13
    2
  13. @ Александар Тутуш
    Смешно је то што радите. Прво свима солите памет шта не ваља, објашњавате надугачко и нашироко, али истовремено сте баш повређени када неко од Вас очекује да кажете шта треба радити. Као кад би неко кренуо да зида кућу (или да калеми воће, свеједно), а Ви му објашњавали да му посао ич не ваља. И он Вам каже – „дедер, пријатељу, хајде ти окалеми ову воћку, кад знаш да ја не радим добро“, на шта се ви грдно увредите и кажете да ви не калемите воће.
    Ако сам добро разумео, Ви можете помоћи једино својим слободним мишљењем и писањем. Да је то некаква помоћ, питање Косова и Метохје би давно било решено. Јер велики број Срба слободно говори и мисли на тему Косова и Метохије. Нажалост, потребно јје нешто друго – осмишљено деловање. Кад будете прешли са слободног говора на осмишљавање неког деловања, радо ћу Вас саслушати. До тада ћемо се вртети у зачараном кругу, сачињеном, са једне стране, од наших очекивања да од Вас видимо да предложите неку сврсисходну и нејалову делатност и, са друге стране, од Ваше глумљене повређености што, за Бога милога, тако нешто од Вас очекујемо.

    @ Дон Кихот
    Последњи пасус је оно што и ја мислим, али са променом предзнака. Наиме, велите „проблем је духован, и као такав нерешив“. Ја бих рекао – проблем је духован и као такав је решив. Као и проблем Ниниве што је био решив, и проблем инвазије Татара на Москву, или проблем св. Димитрија Донског на Куликовом пољу….Потребно је „само“ покајање и вапај Богу као што је био вапај јеванђелског оца за кћерком за коју су сви мислили да је умрла, а Господ ју је васкрсао. Јер је Он свемоћан, и хоће да помогне. Али треба да има коме. Треба да чује тај вапај од срца. Да ли је могуће? Јесте.

    18
    6
  14. Saffron Ако је толико високе интелигенције, што не предложи неко решење? Сад се вади на несташицу угља и млека, па не може да нам предложи решење. За несташицу шећера му нису рекли да и то искористи као алиби.

    7
    6
  15. Да, ниске сам интелигенције као и ти, па док тонемо заједно у овој тами ево још један коментар. Наиме, помиње се често да је Косово духовно питање колико и територијално и државно питање. Слажем се. Управо сам због тога у једном чланку изнио један предлог, врло јасан и конкретан. Док чекамо да оснажимо, да се обожимо и док не сване зора са Истока, док се не стекну услови за потпуну реинтеграцију Косова у правни поредак Србије – нека сједиште наше Свете и Апостолске Цркве буде премјештено из Београда у Пећ. Ако се не би инстант рјешило косовско питање, дилеме ко нам сједи на светосавском трону свакако би биле рашчишћене – нашом Црквом управља достојни СВЕТОСАВАЦ – народу би пак то био јасан и обавезујућ примјер, али и политичарима недвосмислен правац кретања. Такав чин био би и жртва и мудрост, био би то Лазаров избор. Нека Бог да да нас молитве са сутрашњег устоличења уразуме, и тебе и мене, све нас, а Патријарх наш нека остане на Косову, сви ћемо онда морати бити бољи. За Београд нека не брине, боље ће му помоћи из Пећи. А ту су и викарни епископи, са својим освјештеним малим аутомобилима.
    https://zurnal.me/lazarov-izbor/

    14
    3
  16. Не може Србин у рат за слободу без Христа.
    Исто тако не може у рат а да се једном руком држи за Христа а другом за скуте екумениста и паписта то јест слугу антихриста.
    Ту је срж проблема, нису издајници саму у врху државе већ и у врху СПЦ.

    9
    3
  17. Као што рече и Слободан Самарџић, чињеница да и власт и другосрбијанци критикују Декларацију, јесте доказ да им смета. А ако им смета, значи да је добра.
    Ево, критици се придружила још једна другосрбијанска „перјаница“:

    https://www.danas.rs/vesti/drustvo/milan-st-protic-potpisnicima-proglasa-o-kosovu-vi-niste-nikakvi-srbi-vec-naprednjaci-sa-dna-kace/komentari/

  18. @Александар Тутуш

    „…нека сједиште наше Свете и Апостолске Цркве буде премјештено из Београда у Пећ. “

    Нажалост, то не бива без одобрења прекоокеанског султана.

    „Такав чин био би и жртва и мудрост,“

    Жртва? Да, али само у машти, јер би то било у корену спречено (иначе К.Хил плату не би зарадио).

    Мудрост? Не може бити, за оне који и најмање схватају нечовечну и антицивилизацијску осотоњеност прекоатлантског господара живота и смрти.

    Активно седиште Патријарха у Пећи — звучи право, али са жртвом, мудрошћу и избором Светога Кнеза није у реалној вези…

  19. NN Lice, Aleksandar Tutus poseduje visoku inteligencije, to se vidi . To kada pisem, ne znaci da se svi trebamo slagati ama bas sa svim sto napise. Izrugivanje , ismejavanje prebacivanje gde neko zivi I cime se bavi nije lepo. Licno ja ne bi mogla bit u istoj prostoriji sa Vukom Jeremicem a kamo li stvarati neku organizaciji. Mozda oni bolje znaju a mozda je korisno. Svaka organizacija da bi bila uspesna , treba ogromna financijska sredstva, mozda Jeremic ulazi da financira. Da se vratim na Aleksandra, mene pitate, sto ne daje predloge za resavanje krize uglja, mleka, a I secera. Mislim da je napisao. Aleksandar nije jedini na Stanje Stvari, koji je visoke inteligencije. Svako dobro

    5
    4

Оставите коментар