Да ли имам црквену свијест, једна је од таквих критика у недостатку озбиљних аргумената у вези с првим дијелом „Литија за лаку ноћ“
Извор: Стање ствари
Апологете издајничког режима Александра Вучића, готово у правилу, са својим противницима обрачунавају се уличарским жаргоном, личним увредама, а они који слове или себе сматрају неким интелектуалцима из личног арсенала своје опоненте прозивају за посједовање веома уопштених и недоказивих карактеристика. Да ли Александар Тутуш има црквену свијест, једна је од таквих критика у недостатку озбиљних аргумената у вези с првим дијелом „Литија за лаку ноћ“.
У којој мјери критичари бркају партијску и црквену свијест артикулисану кроз свој лажни патриотизам нећу истраживати, они то показују написаним, заобићу и питање шта је црквеност и црквени живот иако би и ти појмови требали бити укључени у значење црквене свијести. О црквеној свијести у једном најширем значењу рећи ћу: борим се и промишљам, с муком држећи је на окупу, након што Његова Светост уручује Томос самопроглашеној Македонској Православној Цркви, оној истој Титовој расколничкој, живој рани на организму наше Свете Цркве. Након што се одриче српских светиња жртве поднесене свих оних који се зарад Истине нису привољели повластицама и ревносно и устрајно остали непоколебљиви док их се Његова Светост није одрекла једним потписом. Можда је и њихова црквена свијест на својеврсном испиту као и моја након што су највиша одликовања СПЦ додјељена управо Александру Вучићу, недавно и Шешељу, и без набрајања свих министара крадљиваца, комунистичких комесара, богобораца…
Један од коментара на Литије за лаку ноћ
Већ су безбројни примјери одрађених партијских задатака црквених отаца – почевши од Првог међу једнакима, који кад треба прекрити неподопштине локалних шерифа, као партијаш са бијелом паном, одлази и прекрива срамоту ауторитетом институције коју представља. Који је више радо виђен гост у србијанском џет-сету, него неко ко показује да срцем разумије духовну и политичку ситуацију српског народа. Мада, рекао је на почетку да се неће бринути о социјалним питањима… Али је заступао ставове пандемијске диктатуре, одлазио на Косово правећи мале представе о Завјету за политичке почетнике кад је Вучић састанчио са Куртијем у Берлину, свјесно обмањујући вјерујући народ. Подржавао ревизионистичке симпосионе о Јасеновцу. Наставио на трагу легендарне изјаве блаженопочившег Патријарха Иринеја да се Александар Вучић за Косово бори као лав. По дубини понора између Патријаршије и српске стварности једна недавна изјава озбиљно конкурише – а то је честитка Влади и Предсједнику Републике на отказаном Европрајду!
Пуно смо прошли да би нам логика и даље давала подстрека лажним надама. Они који не пролазе слично преиспитивање не да немају црквену свијест, они немају никакву свијест.
Мрвице моје вјере и црквене свијести док стојим на Литургији, при помену епископа или Архиепископа, који нам на већ описани начин, својим (не)дјелима бркају те остатке – ипак ми кажу, било да стојим у цркви у Книну, Даблину или Београду да се из дубине предјезичког срцем помолим за поменутог. Да му дâ Господ снаге. Да га заиста дарује Црквом својом.
Јасно је да таква окупирана Црква не може предводити Литије које су истовремено Крсни Ход и протест, осим оних празничних и мирнодопских. Литија која није с благословом и учешћем црквених отаца, опет, није Литија.
Црква је од 2010. под контролом Служби безбједности и врха државе. У тој позицији СПЦ се није нашла одједном. Док су поједини епископи са својим Патријархом Павлом, схватајући дубину трагедије, почетком миленијума прекопавали свету косовску земљу у потрази за остацима српских новомученика, садашњи Патријарх је снажио политичке позиције наслањајући се и насљеђујући везе свог духовног оца, владике бачког Иринеја, баштинећи првенствено способност приближавања било којој идеологији. Трансформација блискости од жутих ка СНС-у изведена је на највишем нивоу.
Ту лежи и један наук. Иначе, ко год био на светосавском трону, против њега се не бори и не баца камење. Та борба није могућа. Али је могуће тражити жариште и генератор проблема. То је Држава, која још прије доласка на власт СНС-а, користећи наивност Митрополита Амфилохија, преко људи службе у Црној Гори користи огроман Митрополитов ауторитет и као песницом удара на тадашњег епископа Рашко-призренског блаженопочившег Артемија. То је био ударац који је озбиљно уздрмао и ослабио нашу Цркву, изведен у режији Државе. Штета није санирана, нити рана залијечена.
Превођење најозбиљнијег бирачког капацитета и енергије из радикалског корпуса у једну политичку снагу која ће у наредној деценији промјенити народну свијест – како су у својим говорима истицали и Борис Тадић, а касније и Александар Вучић – био је наредни задатак српске Дубоке Државе. Кориштење нове енергије, нових снага жељних пљачке, привилегија, диплома, свега онога што им је фалило је отпочело 2012. године – а у постизању истих циљева које је имала и започела претходна власт.
Основна матрица у том политичком инжењерингу којим управља Мајстор лично јесте господарење људском енергијом. На столу је 2009. било између осталих српских капацитета око 600 000 на сахрани Патријарха Павла и око 80% подршке Српској Православној Цркви.
Никола Варагић: Одговор А. Тутушу или Литије су организовали православци, родољуби и русофили
То богатство Једномислија је најприје требало привући лажном националном причом, заклињањем у Косово и у поштење. Или, народски казано, увиђајући истрошену прозападну жуту причу – промјенити плочу.
Стратешки важна за сваку наредну политичку борбу била је Црква и вјерници, управо због устројства и природе црквене организације. Ако не уживати отворену подршку бар избјећи противљење Цркве. Колико год да видимо да Патријарх гријеши не бацамо се камењем на њега јер ће упријети у нас прстом и рећи – ено га Богоборац, а то Србин не жели. То је генетски. Али, резултат упозорава; од подршке Цркви 2009. године од преко 80 одсто пада на подршку свега 30% грађана православне вјероисповјести. То истовремено значи и падање посљедњег рова одбране према сатирању српског бића.
У нашим данима Црква је оруђе власти и ту почиње и завршава прича о Литијама. Неоспорно је да су у Литијама које су одржане у Београду учествовали многи побожни и искрени, које ни вјера ни нада нису напустили. И долазили су баш да оснаже већ помињану црквену свијест. Сигурно је да је добар дио организатора пуним срцем пружио све своје могућности на располагање. Али, енергијом, тајмингом и циљем руководио је Мајстор. Као што рече један критичар сликовито (у другом контексту наравно), војска која истрчи из рова прије звиждука команданта, војска која је изгинула прије времена – а кад је требало није имао ко да истрчи.
Још један од коментара на Литије за лаку ноћ
Београдске Литије кренуле су с благословом и позивом парохијских свештеника који су вјеровали да раде нешто добро, кренуле су из Србије под покровитељством и учешћем отаца СПЦ – а завршиле пред олтаром Цркве Србије у Српском Свету, пред комесарима у мантијама и са панагијама.
Благоглагољивост Патријарха, банер са натписом Косово је Србија не могу сакрити криви пут којим је Литија отишла.
Та путања, чини ми се, кроз претходне догађаје није довољно добро оцртана онима који су ме критиковали у својим покушајима. Мајстор управља енергијом одавно, заиста се у једном тренутку нагомилало у овом народу много тога, изостала је озбиљна реакција и на Томос расколницима и на свакодневне свињарије које власт приређује својим грађанима. Један човјек је замјенио све институције, шта преговара о Косову нико не зна, о основним животним питањима да не говоримо: о пелету, дрвима, угљу, цијенама хране, непотребним несташицама узрокованим похлепом монополиста.
У мору проблема, док премијерка промовише таблице српског света без српског грба, у центар приоритета инсталира се Европрајд. И сад се ми расправљамо је ли Европрајд успио или не, слично оним ранијим подвалама је ли Св. Симеон Мироточиви требало бити представљен као ратник или монах, с мачем или крстом, да ли нека београдска улица треба понијети име праведника Благоја Јововића који пресуди усташком поглавнику. Актуелан је најновији игроказ у којем се спинује наводни сукоб Патријарха и Предсједника Државе, опет седацијско скретање пажње са горућих проблема.
У том смислу Литије су седатив. Да, седатив. Успаванка за бол. За бунцање о успјеху Литија и остале нуспојаве обратите се свом надриљекару.
Александар Тутуш (Фото: Лична архива)
Кад је Александар Вучић хтио донијети своју шибицу у Пљевља 2020. да запали Бадњак није му дозвољено. Никад то није заборавио, али и поред свих покушаја – није се озбиљније успио укључити у Литијски покрет у Црној Гори. Због тога су Литије у Црног Гори успјеле и стигле у исту земљу из које су кренуле.
Дакле, прича о Литијама је прича о судбини Србије. Да ли ће Србија остати Србија или ће бити преведена мистериозно у ентитет звани Српски Свет, чији је главни град Београд на води. Да ли ће Литију водити разне организације (не умањујем добру намјеру нити једне организације нити једног појединца) или пак Црква, којој то једино припада, која са пуном свјешћу иступа кад државни врх иде странпутицом (подсјетимо се Литије 1937. против Конкордата) – или ће та иста Црква пристати на слуганство Држави и Земаљском Кнезу а не Господу Једином, остаје да се види у наредним данима.
Могло би се рећи да се ствари у овом убрзању времена брзо откривају – колико је важан и извикан страни утјецај сила које су поражене у властитој држави, немоћне Америке која је на кољенима, Британије и цијеле Европе која посустаје пред сопственим проблемима – показаће се колико су нам стварна опасност и највећи непријатељ домаће хуље и сецикесе. До тада, не позивам нити сам то икад радио никога на окршаје. Борба против Српског Света који се географски налази у Отвореном Балкану, а не у Европи јесте борба за Свијест. Ово је борба за растворење ума. Разумјети да ли су Литије седатив неком ко је ходао пуног срца у поворци величанственим Београдом није лако. Лично допуштам могућност – и чак би волио – да гријешим у својим ставовима.
Вјерујем и осјећао бих се пораженим и саучесником свенародне пропасти (као што ћемо бити сви) ако једног дана – а даће Бог – на улице нашег Београда, у име Сунца Правде а не по наруџби Владаоца, не изађе Христов милион Србаља!
Востани Сербие!
Categories: Разномислије
Моја подршка за оба текста г. Тутуша . Све што је написао су чињенице лако проверљиве и ни једна не може пасти без обзира колико се ко упињао да их свесно или несвесно преобличи . Литије јесу изманипулисане , а скренуо бих пажњу на то да је прави суноврат СПЦ почео од момента прогањења ( доказано неправедног , јер за десет година није доказана никаква његова кривица ) блаженопочившег Владике Артемија . До тада је СПЦ још некако „пливала “ али се тада десио суноврат који за последицу има г. Перића који ће је докрајчити . Једини , понављам једини спас и оздрављење клира лежи искључиво у јавном дистанцирању од екуменизма који је прожео целокупни организам СПЦ и излазак из „Светског савета цркава “ или како се већ зове . Убеђен сам да г. Перић те две ствари никада неће урадити јер нису у опису послова који му је дат приликом избора на функцију на којој се налази . Само напомена , када пишем СПЦ мислим искључиво на клир а не на народ који је можда и значајнији део Цркве , поготово у овим временима посрнућа и који једини може да спасе Цркву под условом да прогледа и разоткрије манипулаторе .
Mentalno silovanje Srbije zadnjih 30-tak godina ostavilo je duboki trag. Tako danas imamo da umesto SPC povede (pozove) narod na litije krenuce narod i povesce, ono malo DOSTOJNIH Vladika, sto je preostalo sa sobom.
Невероватно, човек потроши два текста пишући кобајаги о Литијама и не схватајући да у ствари све време чежњиво пише о револуцији. И онда се љути кад му неко пребаци да њим влада револуционарна а не црквена свест. Свака власт је од Бога, то јест, онаква каву народ заслужује, и црквена и државна и кад неко мисли да можемо имати боље свештеноначалије са 1-2 процента људи који су сваке недеље на Литургији, наравно да пати од недостатка црквене свести. Не ради се ту о томе да ли он иде редовно на Литургију и шта размишља током исте… Литије су пут да се револуционарни дух преобрази у христочежњиви, а кад се то деси, револуције неће бити потребне…
,, Сачуваћу Цркву своју до краја времена. Врата пакла неће је надвладати.,, говори Господ наш Исус Христос. Ми немамо шта да бринемо о томе.,, Марта.,Марта о многоме Ти бринеш а само једно је потребно. Марија је добри део изабрала.,, Значи, Нико неће преварити Господа, ни ја грешни, ни Ти,, праведни,, , ни наш Достојни Патријарх. Боже опрости и помози свима.
„Разумјети да ли су Литије седатив неком ко је ходао пуног срца у поворци величанственим Београдом није лако.
Лично допуштам могућност – и чак би волио – да гријешим у својим ставовима.“
Господине Тутуш, у праву сте у погледу могућности коју допуштате. Грешите.
Што се тиче Вашег текста, он је, нажалост, прилично некохерентан. Скачете са теме на тему, са мисли на мисао, не успевате да заокружите и на прави начин артикулишете свој мисаони ток. Дајете некакве наговештаје аргумената, али углавном сте на нивоу паушалних оцена и неаргументованих тврдњи. Мада је неспоран интелектуални капацитет и жеља да се промишља о ономе што би било на корист Србије и српског народа. Имајући то у виду, предлажем Вам да, уместо непотребног пабирчења по прошлим, а по Вашој оцени промашеним активностима, покушате да сами осмислите неко конкретно деловање које би задовољило Ваше критеријуме црквене и друштвене исправности и корисности.
Браво, созерцао подмукло анестезирање народа!
@Ранко
Pре ће бити да је чежња контрареволуционарна. Цео живот нам прође под јармом неких револуционара а верујем да се већина пратилаца СтСт опекла на исто у мањој или већој мери.
Ово је вапај за лаким јармом Хрисовим.
@E.Lirsch
Нема достојних епископа у Београдској патријаршији. Част су изгубили кад су се СВИ сложили да се, на правди Бога, прогна и рашчини блаженопочивши владика Артемије.
Хоћу рећи да се све одиграва по допуштењу Божијем и по нашим слабостима. Демони не могу ништа урадити без допуштења Господњег, зли дуси нису могли ни у свиње прећи без допуштења Христовог. Без допуштења Господњег услед нашег маловерја демонизовани људи не би могли шетати ни улицама Београда. Али ми није јасна логика пљувања по Литијама које су спречиле да број демонизованих буде десетоструко већи. Или мислите да нико други није способан и није свестан многих вапијућих грешака свештеноначалија, наравно да смо свесни, али смо и свесни речи светог Игњатија Брјанчанинова који рече – у предантихристова времена будите срећни и са САВЕСНИМ духовником. Дакле, само савесним, ни говора о сасудима Духа Светога. Волео бих и ја свештеноначалије као у време Немањића, али не бивает, далеко смо и ми као народ од народа из доба Немањића. А та прича, зашто нисте организовали Литије 17 је не само безобразна него, представља и једну врсту бедног „добровољног давања туђе крви“. После забране МУП-а, уложене жалбе и пресуде Управног суда да се сви скупови забрањују и после прогласа полиције да ће растурати све групе веће од 20 људи на улицама Београда, да ли се могло било шта озбиљно организовати? Могло се изазвати велико крвопролиће са шансама у промилима да се било шта промени. Уосталом, да ли је неко бранио вајним пљуваторима да крену гологруди на кордоне са жандармеријом и корњачама? Маните се посла добровољног давања туђе крви и немојте да паметујете да је требало 17 кренути у револуцију, нико вам то није бранио, уместо паметовања шта је требало, што не бесте јунаци па дођосте 17 да позовете на кордоне. Ја сам тамо био и тако пљашљив нисам хтео позивати голоруке људе на јуриш против специјалаца под пуном ратном спремом, као Вук Драшковић својевремено, али што то не учинисте ви јуначине? Да ли вам је то неко бранио? И док тако паметујете подржавајући монаха-немонаха и њему сличне, који буду пре пуштени него што су ухапшени да би одлично послужили режиму због пљувања на организаторе Литија, дотле полиција врши претресе станова истинских организатора са смехотворним оптужбама да је из њиховог стана послата лажна дојава о бомби на траси којом је требало да прође прајд. И то после пет дана од наводне дојаве и три дана после 17 септембра…
Најјаднији облик одбране неодбрањивог јесте покушај ударања у релевантност онога ко говори истину. Спочитавати црквеност сину свештеника који је одрастао уз храмовске олтаре у време када већина садашњих „бранилаца православља“ није знала ни где им се налази храм у њиховом селу и граду, управо је манифестација тога. Али, хајде, све и да и је то тако као што поједини овде негативно коментаришу, да ли то умањује истину коју г. Тутуш у ова два текста, као и у многим ранијим текстовима износи?!
Кажи нам Ранко, ко ти је епископ, и твом духовнику, ко од ових екумениста из Београдске патријаршије?
Подмукло потураш галамџију Антонија иако га нико поменуо није а може се сврстати по учинку са организаторима литије (која то није).
Није проблем у жељи за борбом већ у начину, јер ако се не бори по правилу неће се ни венац добити, зар не?
Не потурај више „проливање туђе крви“, подмукло ти је то, нико овде не позива на то већ вам се спочитава што нисте ишли до краја већ се кукавички укопали пред први кордон. Битка није добијена ни у ком смислу и сви тапшете једни друге по раменима како су други горе прошли а никоме ни длака с главе.
Што би рекао Чарлс Баркли, зашто улазиш у фрку кад си слабији?
Признај лепо, израђени сте.
Владимире, мало више пристојности не би шкодило, боље да размислиш о сопственом уместо што се распитујеш о мом духовнику. Ја објасних где сам био и шта сам радио, питам где је био јуначина Владимир па кренуо јуначки на кордоне уместо ових што су се кукавички укопали пред првим? Шта је то ако није добровољно давање туђе крви?
Молим све у дискусији, по очито важном и питању које је узбуркало духове (и страсти!), да поштују личност Другог и Другомислећег. Једино у таквој атмосфери ова дискусија може остати православна и на општу ползу!
Хвала на разумевању,
Александар Лазић
„Кад је Александар Вучић хтио донијети своју шибицу у Пљевља 2020. да запали Бадњак није му дозвољено. Никад то није заборавио, али и поред свих покушаја – није се озбиљније успио укључити у Литијски покрет у Црној Гори. Због тога су Литије у Црног Гори успјеле и стигле у исту земљу из које су кренуле.“
У принципу сам редовни читалац сајта, не укључујем се у коментаре али мислим да овај моменат требамо памтити – митрополитов одговор на Вучићеву понуђену помоћ („Предсједниче, помозите ви народ на Косову, то вам је прече а и у Србији је, њима је потребнија помоћ…“) и јасно „не“ мијешању државне власти Србије у литије у Црној Гори.
То је предуслов „успјешних“ литија, потпуна одвојеност од (било које) државне власти и благослов „изнутра“, из саме цркве.
Поздрав за све.
Цркву треба поштовати и архијереје…уколико иду правим путем. Ако ли скрену у јерес,клањају се папи, шта се од њих може очекивати, види се последњих година. Борба за веру није само у снисхођењу и праштању оном који греши…јер нема безгрешних. Она подразумева понекад и мач у руке узети, када „догори до ноката“…а догорело је нажалост. Похвала за текст, морају се коначно „ствари назвати правим именом“ гласно и јасно изрећи, као што то учини владика Никанор!!!
Христос посреди нас!Немојте браћо да нас завађа световна и црквена власт ,неслога је увијек била наша најслабија тачка.Будимо мудри и безазлени ,издани смо као верујући народ који су учествовали на Литијама и вјерујем да ће исто то покушати са нашим Светим Косовом.Борба се наставља ако смо с Богом , ко ће против нас!
Види Ранко, опет бркаш појмове, не питах те ко ти је духовник већ ко су вам епископи. И шта је ту непристојно?
На тзв. литијама нисам био јер сам их сматрао подвалом а што се испоставило тачним. А ви који сте били (похвала за труд и добру намеру), изашли сте као на пикник и кад је била фрка стали сте а потом се јуначите као да сте не знам шта урадили.
Мислим, узмеш пушку а кад се стане пуцати вичеш да си пацифиста. Па не може то тако. Пуковник ил’ покојник.
Братски указујемо на превару а ви се љутите на нас уместо на оне који су вам сместили.
Николај, кад написа – …као што то учини владика Никанор!!! – заборавио си додати – који благослови Литије…
Има неких коментатора овде који делују као да су им демонстрације и макљање са кордоном полиције циљ, а не средство. А демострације и туча са полицијом могу да буду само средство, и то кад се исцрпе друга средства.
Пошто нисам ничији политички стратег нећу људима да солим памет како све може да се пружа отпор диктатури (укључујући ту и маске и уџбенике и било шта друго), али у Србији нису ни близу исцрпљена и искоришћена средства пасивног политичког отпора. Првенствено због недостатка воље, организације, упорности и креативности.
Кога занима више, нека потражи како се Ганди пасивним отпором борио против дискриминације прво у Јужној Африци а касније у самој Индији, до независности. Или историју пасивног отпора у Чешкој. Наравно, пасивна борба је тешка јер захтева упорна свакодневна одрицања и непристајања; није довољно да се направи ршум на улицама сваке друге суботе, ако се осталим данима послушно вуче у јарму.
Људи, али Срби по преимућству, деле се у три групе.
Приврженике Зла – синове, или плаћенике Зла, који за зло ревнују из идеала (јер Зло виде као добро, а Добро као зло), или за ухљебљење (за у се, на се и пода се).
Приврженике Истине – који ни на који начин нису спремни да се помире са злом, јер верују да је истина смешана са лажју – лаж, брашно смешано са отровом – отров, и добро смешано са злом – зло; и који, скупа са светим Игнатијем Брјанчањиновим, чврсто верују да се добро смешано са злом мора одбацити као најопасније и најгнусније зло (као отровно брашно што се мора и избацити и обележити као отров).
И све остале између, приврженике мудрог компромиса између добра и зла – оне који са разних племенитих мотива („спасавајмо што се спасти може!“, „шта друго преостаје?“, „нећемо ваљда с прљавом водом да избацимо и дете?“, „боље да Истина страда, него да сав народ пропадне“, „Бог је обећао да ће добро победити, с нами Бог!“, „ко ако не ми?“, „молебан после литије био је величанствен, као и Патријархов говор, небитно је што је он народ благословио папским благословом – латинском „лопатом“…), и у разним пропорцијама, покушавају да вешто избалансирају између добра и зла, тачније да их уравнотеже у истом чамцу (души, народу, цркви…) тако да чамац мирно плови, и да то изгледа, идилично, као Тријумф Добра, са Духом Светим у једрима и Христом за кормилом.
И ту постоје (најмање) два практично нерешива проблема.
Први: Бог је заповедио: „Избаците зло сами између себе“ (и у Старом Завету, и у Новом); али Зло се толико разрасло и они први, приврженици зла, толико умножили, да га више људском силом није могуће искоренити (ни избацити из чамца, јер је оно на командном мосту). Чак и кад би они најбројнији трећи, приврженици компромиса, били спремни да сруше и претопе своје идоле, мукотрпно и с љубављу слепљене од злата и блата.
Други: Они други, безкомпромисни приврженици Истине, више немају где главу приклонити.
Види Владимире, ко жели нешто да уради, нађе начин, ко не жели нађе разлог. Твој разлог зашто си остао у фотељи је за дивљење, нема шта, као и јуначко пљување из исте потом. Као што је за дивљење и резон да се на Литијама носи пушка, како се литијаши могу правити пацифисти забога, кад Владимир зна да су то револуционари спремни да запуцају. Докле људима треба објашњавати просту ствар јасну свакоме ко има зрнце добре воље и зрнце трезвеног размишљања, 17 није било никакве Литије нити је могло бити, то што револуционарни духови без трунке црквене свести то не разумеју, није моја кривица. Можда ће у датом моменту бити неопходна и мученичка крв, али она мора бити смислена а не бесмислена, 17 је давање крви било апсолутно бесмислено и наш здатак је био да се потрудимо да она не падне. Но, некима је изледа џаба причати, шта рећи, честитам на логици, пиши шта хоћеш, ај завршравам са Тобом, са таквим не вреди тупити зубе, то јест слова…
Тутуш је мало „спустио лопту“, али од свог неоснованог блаћења организатора литија нѣје одступио ни милиметар. Све нѣлогичности и нѣдослѣдности у његовом расуђивању остале су нѣтакнуте.
Тако су црногорске литије биле величанствене, а бѣоградске промашене. Митрополит „Ђедо“ је био малтенѣ светац, ако је грѣшио то је било из „наивности“, а патријарх је доказана слугерања „режима“, која је на свој положај дошла само зато да уништи најдуговѣчнију установу српског народа којој је на челу.
Сад застанимо и поштено расудимо. Наведите ми једну једину ствар за коју бисмо могли осудити „издајничког“ патријарха, а да нѣ осудимо „светог“ Ђеда? И један и други су се поклањали папи. Ђедо је у кључном тренутку против Момира подржао Мила, каснѣје доказаног изрода и велеиздајника (како год окренеш, Вучић му у том смислу још нѣје ни до колѣна). Ако се у Ђедово доба умножило монаштво и обновише манастири, једнако је тачно и да је у то исто његово доба „обнове“ Црна Гора постала антисрбија, у много чему сравњива с Украјином, гдѣ једва трећина народа признаје да је млѣко – бѣло, тј. да говори српски језик. Ако је он заслужан, за „успѣх“ литија – зашто их нѣје покренуо кад је званична Црна Гора цѣпала заједничку државу, издавала Српство, признавала „Косову“, призивала на себе проклетство св. Петра Цетињског одрицањем од Русије итд, итсл.? И по чему су се те црногорске литије показале „успѣшним“? Исти владар тамо и дан-данас ведри и облачи, као и прѣ три године.
Прогон сабрата с најугроженѣје српске територије посебна је прича, таквим каинским грѣхом се ни овај и овакав Порфирије још нѣје умрљао, шта год ми мислили о њему. А нѣкима он и нѣје српски патријарх, него нѣкакав „Перић“ – исто као што су нѣким другим, већ професионалним самопорицатељима нѣке друге владике биле Ристо, Зоран, Марко… по чему се од тѣх самарџића и србљановићевих ми „вѣрујући“ онда разликујемо?
Постоји важан закон, који олако заборављамо: ако приликом склапања брака прѣћутимо због чега тај брак нѣ трѣба да буде склопљен, узимамо обавезу да ућутимо за вѣки вѣков тѣм поводом. Ако на хиротонији епископа нѣсмо ускликнули да је дотични тог чина нѣдостојан – дужни смо да га као таквог убудуће трпимо и зачепимо губице о његовој „нѣдостојности“ – ако нѣ желимо да оправдано понесемо назив клеветника. Павле нѣје био патријарх каквог смо заслуживали, већ пројава милости Божје у најтежем тренутку за наш народ. Порфирије и Вучић су баш главари по нашој духовној мѣри, и ту нѣ врѣди роптати. Иљф-петровски „велики комбинатори“, које мрзимо само зато што су бољи фолиранти од нас самих.
Али власт – епископска, свѣтовна – такође је велика тајна. Кад се човѣк у њој нађе, потпада под утѣцај сила на које прѣ тога нѣје рачунао. Почиње да тежи да ту власт учини опипљивом и стварном, СОПСТВЕНОМ, колико год иначе ранѣје био велики слуга и улизица. Историјских примѣра имате колико хоћете. Наивно је зато мислити да „постављени“ патријарх никако нѣје могао да дође у сукоб с Вучићем. О томе нѣ знамо довољно да би судили. Да ли ће један израсти у правог патријарха и други у државника или доживѣти коначни људски суноврат ми засад нѣ знамо. То више нѣ зависи од наше памети, свој тренутак смо пропустили. Кад „прѣпуне мѣшину грѣха“ кашће нам се само. У томе нам „анализе“ нѣсу од помоћи.
Литије су покренули људи слабо прѣпознатљиви у широј јавности, па нѣки зато мисле да су они због тога обавезно нѣчије играчке. То више говори о рајетинској памети онѣх којима такве ствари падају на памет, него о самим организаторима, будући да су своја мишљења извели из голог кибицерства, личних „сматрања“, без икакве упућености у цѣлу причу и ваљаних доказа. Нѣке користи су литије свакако донѣле, врѣме ће то тек показати. Читав покрет се може преобликовати у нѣшто трајније и кориснѣје, може се и угасити. То зависи и од самих организатора – на њиховом мѣсту нипошто нѣ бих због скромности прѣпуштао позицију освојену сопственим трудом нѣпозваним „стручњацима“, „доброжелатељима“ итсл. „сматрачима“… Попу поп, а бобу боб. А уколико нѣмају идеја и срца да започети посао наставе, – нѣје штета ни ако се на постигнутом све заврши, а они нѣстану из јавног видокруга. Засад се свакако нѣсу обрукали.
Postovanje za gospodina Tutusa. Meni je bilo neprijatno citati na uvrede ,napade koje napisase pojedinci.
Пре десетак година када сам нешто ,, митингашки,, тврдио, Мати Агатија ме шокирана упита,, Ти верујеш себи???,, То је суштинско питање. Кога ја слушам, себе(грешног) или Господа и Мајку Цркву? ПС.,, Пут до пакла је поплочан добрим намерама.,, 🥰
НЕКОЛИКО ЗАПАЖАЊА
О НАПАДИМА НА ЛИТИЈЕ
И ЈЕДИНОЈ СИЛИ КОЈА ПОБЕЂУЈЕ ЗЛОГА
+
У овом постпрајдовском затишју, али и пре њега сведоци смо брујања интернет клевета и напада са свих страна на Литије и на браћу и сестре који су их покренули и који су се око њих заиста верујемо, искрено и пожртвовано трудили.
Оптужују их за све и свашта, а највише за то како су они уствари Литијама преварили народ, а тиме се пре свега пренебрегава чињеница да се народ није окупио на Литије око браће и сестара – организатора, него око Христа и истине Његове. То је озбиљан промашај нападача и брзоплетих клеветника.
+
Три досадашње велике Литије су биле свенародно, па на крају и свецрквено исповедање вере наше Православне, исповедање Христа и Његовог Светог Јеванђеља пред силом зла која се упиње да завлада људским душама и свима народима света, па зар су они који су такве Литије покренули преваранти?!
Они који су на Литијама практично неприметни били у смислу ненаметања себе самих за неке умишљене, свезнајуће вође, него тражећи и умољавајући помоћ Архијереја и свештенства и монаштва, вапијући за саборношћу, раме уз раме са сваким од нас молили се и ходили, а испред себе и своје личне сујете истински ставивши Крст и Иконе зар су преваранти?!
Не! У то нећемо веровати.
Доживљавамо их заиста никако другачије, него као део нас, као део верујућег, црквеног народа, део који се ни по чему није поставио изнад тог народа, нити изнад Цркве, него је личном жртвом, а без икаквог себичног интереса само послужио колико је год могао свенародној и свецрквеној одбрани од наметнутог содомског и сваког другог зла и борби за Христову победу.
Доживљавамо их као чеда Цркве, а чеда Цркве знају да се са сатаном може борити једино стављајући у темељ те борбе смирење и да Христос једино смиренима даје благодат која све непријатеље побеђује.
Клевете које сада са свих страна пљуште по њима и од безбожних власти и западњачке опозиције, преко сатанских медија и содомитских плаћеника, па све до сујетних и разуларених „ревнитеља“ наших и револуционара, расколнички, пљувачки и псовачки расположених, непогрешиви су знак да су послужили Делу Божијем.
Јер је знак Божијег дела и делатника оклеветаност и подношење острашћених и лукавих напада са свих страна.
+
Напади на браћу и сестре организаторе Литија су уствари само камуфлирани напади на саме Литије које су они богонадахнуто покренули.
То открива да се ђаво итекако плаши управо Црквено-свенародних, тј. истински саборних Литија и преко својих свесних и несвесних слугу покушава да их што више облати и онемогући, да им не допусти да заживе. Он се прво труди да загуши крвоток у самом телу црквеном, да не дође до струјања саборног живота и деловања покренутог тим струјањем, да не дође до заједничког дела јерархије и народа, па када у томе не успе и када се та загушења благодаћу Божијом отклоне и Богочовечански организам васкрсне онда бесно насрће са свих страна не би ли бар што више душа одвојио од њега.
+
Црква као Богочовечанско Тело Христово тј. Сам Христос међу нама јесте једина сила која побеђује све мале претече антихристове и која ће победити и самог антихриста дахом уста Својих.
Не може то нико сам учинити ни својом памећу, ни својим „подвизима“ и вратоломијама.
Ко год гордо и самоуверено помисли да може, постаће само смешна играчка у руци сатане и неће помоћи победи добра, него зла.
Како може онај који је и сам побеђен духом сујете и гордости, који се самозвано намеће за најмудријег и јединог непогрешивог, који све остале клевеће и окривљује и никог не слуша, који је дакле роб најтежих страсти, како може донети победу било коме, како може ослободити читав народ од сатане?
Боже просвети нас све и спаси од такве прелести и од следовања таквима јер воде ка себи болеснима, а не ка Теби једином Спаситељу!
+
Помози нам Господе и све нас привуци да се око Тебе Јединога саберемо умовима и срцима нашим јер си Ти једини Победитељ греха, смрти и ђавола и нема другога, нити га може бити. Помози нам да све што чинимо, чинимо сабрани у Теби никада не истичући себе саме одвојене од Тебе јер ћемо једино тако и ми постати победници над сваким злом.
Господе буди нам милостив, чуј наше молитве и спаси нас!
…
Праштајте браћо, ово је наш породични лаички доживљај,
ви сте сви сигурно дубље у тој проблематици.
Господ да нас све просветли молитвама свих Светих Својих!
@ Бојан
Има много истине у тексту који сте поставили . А види се, по начину писања и размишљања, да имате искуство живљења у Цркви.
„Јер је знак Божијег дела и делатника оклеветаност и подношење острашћених и лукавих напада са свих страна.“ Тако је.
Нека нас Бог све уразуми да превазиђемо своје недостатне и да деламо на корист српског народа и државе, свако према својим талентима и моћима.
Издвојио бих неколико редова из коментара @Бојан, а прво овај:
Напади на браћу и сестре организаторе Литија су уствари само камуфлирани напади на саме Литије које су они богонадахнуто покренули.
Такође, @Бојан каже:
да се непомјаник, „…плаши управо Црквено-свенародних, тј. истински саборних Литија и …. покушава да их што више облати … и не допусти да заживе.
Он се труди да … не дође до струјања саборног живота …, не дође до заједничког дела јерархије и народа“
Веома лепо примећено и срочено.
А критизери, нападачи и оптуживачи (ако су иоле добронамерни) би требало да схвате да у политичко манипулаторској сфери деловања су велике могућности за злоупотребу и фалсификацију. Па да пазе да не постану учесници истих. Свесни или несвесни. При том још мислећи на чију су корист досадашњи напади и оптужбе.
Е стварно сте јалови саговорници, не може се добити ни један одговор од вас, сви нешто дигитално преподобни. Називате читаоце и коментаторе разулареним, револуционарима, расколницима, а потом лицемерно тражите опроштај.
Владаће Вучић док је жив.
“Већма се треба покоравати Богу, а не људима“, и зато је
требало да се на улици појави што већи број верника
предвођен Птаријархом, епископима, свештенством, верним
народом и свим људима добре воље, грађана Србије, који не
прихватају ЛГБТ идеологију.
На улици су могли бити родитељи без деце, да су позвани од
стране СПЦ, али СПЦ је заказла, онда када је и практично,
делом, требало потврдити да брани и заступа породицу.
Литије су биле добра намера у покушају, само у покушају,
али се у завршници/финалу заказало, пропуштена прилика
да се ствари изведу до краја?!
Да је Патријарх са епископима позвао народ испред Храма
Св. Саве, у броју са предходних литија, и тако остао доследан
беседи са молебана, та маса би била довољан разлог да се
содомити не појаве на улицама Београда.
Ниједан полицајац не би и смео да насрне на Патријарха,
епископа или свештеника.
Изговор непозивања на Литију 17. септембра, због наводног
избегавања “КРВОПРОЛИЋА“, је само изговор и пропуштена
историјска прилика да се са содомитима и њиховом идеологијом
дефинитивно раскрсти – на улици , у вртићима и школама.
Содомити су остали доследни у својој најави – да ће “ПРАЈДА“
БИТИ, а СПЦ у својој недоследности /речи-дела/ изневерила
верни народ.
Пример за то је Патријарх грузијски Илија, који је стао испред
свог народа, и “ПРАЈД“ отказан, без крвополића.
Грузија није дозволила да буде -“ГУЗИЈА“
Mnogo naroda je iskreno poverovalo u ideju litija kao otporu homoseksualnoj ideologiji i rastakanju porodičnih vrednosti. Na žalost država tj Predsednik je izneverio očekivanja vernog naroda po ko zna koji put. Slagao je! Reakcija Patrijarha i Vladika je bila neprimereno blaga. Takodje ni njihovo nepojavljivanje na dan parade srama u svrsi zaštite svog prestonog grada i vernika je za krajnju osudu. Mnogo su svi korumpirani i ucenjeni da bi bili pastiri srpskog roda.