О збирци Јелене Ковачевић „Страдање“, Бања Лука, УГ „Јадовно 1941”, 2021.
„Нема превазилажења (културне и националне) трауме (…) без суочавајуће рефлексије, слободне расправе и уметничке прераде и сублимације.”
Др Слађана Илић
Млада пјесникиња Јелена Ковачевић (Бајина Башта, 1988) одважила се да на несвакидашњи начин напише своју прву књигу – поетску збирку Страдање. Читајући документа и свједочења, проживљавала је конкретна страдања Срба током Другог свјетског рата и ту проналазила инспирацију за стварање. Своје емотивне доживљаје је преточила у 41 пјесму, дајући након пјесама и препис докумената, изјаве свједока или описа страдања. То је веома специфичан поступак, јер се страдања умјетничким поступцима из пожутјелих докумената уздижу на пиједестал вјечног живота. Пратећи документ је доказ да су страдања била стварна – тиме се чува име и идентитет жртве (из неких извјештаја се сазнавају и имена злочинаца…). Кроз пјесме је споменуто више од двадесет стратишта: Грабовац, Јасеновац, Јајце, Шушњари, Глина, Слана на Пагу, Милошевићи и Стари Брод на Дрини, Пребиловци, Драксенић, Раковица, Бихаћ, Гламоч, Нашице, Црквени Бок, Ивањски Бок и Стрмен, Бјела Гора, Поплет…
Пјесме су различитих версификацијских облика, писане слободним стихом и у њиховом настанку је пјесникиња показала изузетан степен пјесничког умећа – просто невјероватно да јој је ово прва пјесничка збирка! То је уочено и од стручне јавности, па је Јелена добитница „Награде Вукове задужбине” за уметност за 2021. годину. У образложењу Одбора за додјелу награде је истакнуто: „Песништво чију је недвосмислену оригиналност породио страховити архипелаг смрти расут од Јасеновца до неизбројаних јама и губилишта народа српског, Јелена Ковачевић ослушкује изузетним духом и душом, позивајући се увек на документ, на сведочанство преживелих, остављајући свом певању онај драгоцени простор који је додељен ретким посвећеницима и заточеницима пута у истину”.
Изглед текста у штампаном издању Православља
У настанку оваквог дјела ауторка је, осим изузетне поетске надарености показала велику емпатију и истинску, чисту духовност, без икакве острашћености. А то се очекује и од читалаца, јер само тако ова поезија страдања може дати незаборав страдалима и дјеловати на истинском превазилажењу те страшне националне трауме.
Свештеникова молитва
Не тражим да ме патњи ослободиш,
не молим да ме у њима не напустиш.
Знам да си са мном за ово дрво завезан.
Молим Те, њима муке олакшај.
Дуго ће ме убијати и када помисле да сам мртав,
мртав нећу бити.
Дуго ће се над мојим телом мучити.
Они не знају да сам бесмртан.
Секу ми уши, нос, језик. И даље чујем, и даље говорим.
Знам, поред мене Ти стојиш.
Чупају ми браду и месо кидају. Очи ваде.
Тебе из њих не повадише, светлост не покопаше.
Пререзали су ми стомак. Стојим.
Ти ме држиш на рукама својим.
Распорили су ми груди и срце гледали како куца,
па су ватру на тело бацили. И сагорех.
Али умро нисам и нећу умрети. Смрти нема.
Са Тобом из смрти у бесмртност идем, из времена у вечност.
И молим се, Господе, отвори им очи да Те виде када те ја не показах.
Страдање свештеника Ђорђа Богића, 17. јуна 1941. године
Свети свештеномученик Ђорђе (Богић)
„Бежећи од усташа Проко Пејновић из Мартина, срез Нашице, сакрио се на једном дрвету које се налазило на сеоском пашњаку. Тако скривен могао је видети како усташе спроводе везаног српског попа из Нашица, Ђорђа Богића…Усташе су најпре везале попа Богића за једно дрво…Најпре су му одсекли уши, затим нос, а након тога одсекли су му језик. Затим су му безосећајно и с насладом ишчупали директно браду заједно са кожом браде и месом. Он је још млад човек од око 30 година, здрав и снажно развијен. Све време стајао је усправно, тако да су саме усташе изражавали своје дивљење над овом жилавошћу. Потом су му ископали очи и како се поп Богић још увек није затетурао, један усташа му је пререзао стомак и груди, после чега је Богић клонуо. У грудној дупљи видело се срце како куца, а из узвика једног усташе могло се закључити „Проклета му српска матер, његово срце још куца, још увек је жив”. После ових речи усташе су отвориле ватру на попа… Његов леш је још лежао на истом месту до 18. јуна око 16 часова. Онда су дошли Цигани из Нашица и сахранили мртваца у селу Брезик.”
†††
Ђорђе Богић рођен је у Пакрацу 1911. године. Богословију је завршио у Сарајеву. Рукоположен 1934. године у Пакрацу. Службовао је у парохијама у Мајару и Боломачама, одакле је 1940. године премештен у Нашице где га је затекао Други светски рат. На заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1988. године, проглашен је за свештеномученика.
†††
Саопштење немачког Посланства у Загребу Управном штабу војног заповедника у Србији о злоделима хрватских усташа над Србима у Хрватској и о мерама за њихово уништење; препис, Београд 24. јуни 1941. Злочини на југословенским просторима у Првом и Другом светском рату
Злочини независне Државе Хрватске 1941-1945), зборник докумената, том I, Београд 1993, 137-138.
Мр Миленко Заилац
Допуна наслова и опрема: Стање ствари
(Православље – новине Српске Патријаршије, 15. 9. 2022, бр. 1332, стр. 40-41)
Categories: Преносимо
Оставите коментар