Слободан Самарџић: Зашто Декларација о реинтеграцији КиМ и ново окупљање патриотских снага

Декларација је производ разумевања да се у датој ситуацији не може седети скрштених руку већ да је неопходно учини оно што налаже дужност према отаџбини. Зашто реинтеграција КиМ не би могла да буде легитимни циљ

Декларација о реинтеграцији Косова и Метохије у уставноправни поредак Србије, коју су 4. октобра о.г. потписали представници четири парламентарне странке и Покрета за одбрану Косова и Метохије, имала је једну непосредну ненамеравану последицу. Брзином муње она је објединила реакције две стране нашег политичког спектра које активно делују на предаји Покрајине сецесионистичким Албанцима, читај: окупационим  силама запада. То су – деценијски властодршци Србије, с једне стране, и спектар тзв. проевропских активиста, с друге стране.

Независно од свог садржаја и политичке намере потписника, Декларација је изазвала обнову мање или више дискретног политичког савезништва поменуте две стране. Реч је о реинкарнацији савезништва које је искрсло по успостављању данашњег ауторитарног поретка 2012. године. Од тада па бар четири године надаље, у време Вучићевог распискавања свега чиме је Србија располагала на простору Покрајине, постојала је прећутна али видљива подршка тзв. проевропских чинилаца настајућем режиму плебисцитарне диктатуре. И да косметски Албанци нису направили катастрофалну грешку неприхватањем „заједнице српских општина“ у замену за признавање тзв. Косова, напредњаци и социјалисти са својим вођом постали би хероји политичке реалности како је виде западни политичари, а са њима и верни проевропски погон у Србији.

Декларација о реинтеграцији Косова и Метохије у уставно-правни поредак Србије

После више година незадовољног мрмљања наших европејаца што овај идеални правац није пронашао свој циљ, сада већ неправедно прозивајући Вучића за неуспех, присуствујемо поновном сабирању свих актера признања сецесије и то поводом једне Декларације. Тим поводом настала је утрка ко ће са обе стране даље да пљуне на домаће партибрејкерсе, јер запад је добро притиснуо човека одлуке и, у контексту врелих украјинских околности, расту шансе за политички лов у мутном. У овом тренутку, није ни могуће ни смислено одговарати на плотуне-ћорке испаљене на потписнике Декларације, али свакако јесте потребно дати прилог објашњењу контекста овог догађања.

Да западна страна затеже обруч око Вучића, није тешко уочити. На први поглед делује као да они притискају, а он се не да. На први поглед, такође, све наводи на закључак да је, без обзира на разлике у политичким погледима, посебно поводом косметског питања, историјски тренутак такав да у име одбране целовитости државе постоји морална обавеза за подршку државним органима. Та дилема давала је главни тон скупштинској расправи о Косову и Метохији 13. и 14. септембра. Председник државе тражио је политичко јединство апелујући пре свега на клубове патриотских странака. Може то изгледати чудно, имајући у виду да су управо посланици странака чији су представници потписали Декларацију, држали константан критички том према званичној политици. Клубови проевропске афилијације били су овде мање-више занемарени, премда се и из њихових редова могла чути критичка реч, да би при крају заседања посланици најјаче међу њима иступили са прилично помирљивим предлозима. Председнику је, изгледа, било најважније да у оквир могуће сагласности увуче патриотске странке, јер је осетио да је у датом тренутку најважније њих пацификовати.

У свом позиву на јединство, председник се користио занимљивом вербалистиком. Он је упозоравао да су они, не помињући да је реч о тадашњим радикалима, некада, када су били на власти ови, умели да раздвоје државно од оног политичког, те да су стога  подржавали активности у тада званичној политици одбране Покрајине. Тиме су они, тадашњи радикали, манифестовали државотворну озбиљност поводом крајње озбиљних ствари па би, сходно томе, било у најмању руку поштено, да данас тако поступе и ови. Пошто председников позив није успео, њему је остало колатерално задовољство да је у јавном мњењу оставио утисак добронамерне отворености ка постизању преко потребног политичког и националног јединства поводом најозбиљнијег државног питања.

Александар Вучић: Одбио сам да примим папир који су ми донели из ЕУ, такозвано Косово не може у УН

Сасвим је могуће да је већина грађана Србије уверена да после Скупштине ствари стоје управо тако. Стога, да бисмо објаснили контекст Декларације о реинтегрисању Косова и Метохије у уставноправни систем Србије, морамо да обавимо реконструкцију председникове намере и аргументације поводом питања о грађењу националног јединства.

Поћи ћемо од чињенице да су ондашњи радикали заиста подржавали кључне акције поводом Косова Коштуничине владе између 2004. и 2008. године. Тачно је, такође, да су то чинили у име националног јединства тим поводом. Само се поставља питање: да ли су они заиста веровали у ту политику? Исто питање на други начин постављено гласи: да ли би они, да су били сумњичави према тој политици, њу и подржали? Да ли би преузели политичку одговорност пред својим бирачким телом зарад, рецимо, непоуздане политике Војислава Коштунице и његове владе? Одговор је једноставан – тадашњи радикали имали су поверења у ту политику и пре свега на основу тога су је подржавали, разуме се, уз честе реторичке критике. Могли су лако, иако опозиционо нелагодно, да увиде да је реч о једној континуирано стабилној и осмишљеној политици одбране и то не само у поменутом периоду, већ и у време када је Коштуница био председник Државе (од 2000-2003). Најзад, тај став невербалног поверења крунисан је радикалском подршком новом Уставу Србије, како у Скупштини тако и приликом референдума. Да није било онако јасних ставова о Косову и Метохији у преамбули Устава и члану 182, радикали никада не би стали уз уставну политику коју је од 2001. године водила Демократска странка Србије.

Сада наследници некадашњих радикала (а да су наследници чули смо од самог председника) траже да им се врати дуг. Има ту више проблема, а најмањи је онај да је речени дуг председник тражио од патриотске опозиције која се, осим патриотског става, и персонално и организационо разликује од власти Србије на које је указивао. Далеко већи, заправо највећи, проблем овде је управо питање о поверењу. Њега је некада ваљало стећи, а то се могло само јасном, доследном и видљивом политиком. Ту је највећа разлика ако поредимо ондашње и садашње време. Вучићева политика према Покрајини никада није била јасна, већ поприлично мутна, никада доследна већ ужасно шеврдава, никада видљива, већ брижљиво скривана. Само је таква политика могла за западне у ледене воде препуштања судбине Косова и Метохије у руке западних сила и стога је морала да буде каква је заиста и била – пасивна и дефанзивна попрема споља, а агресивна и офанзивна према унутра.

Слободан Самарџић: Косово и Метохија је без државне заштите

О томе сам довољно дуго и довољно континуирано писао годинама, да би сада, другим конкретним поводом морао да понављам тврде чињенице. Овде је реч о последично кључном питању – како постићи националну сагласност. Није чудно што нико, а пре свега патриотска опозиција која је на Скупштини тим поводом била циљана, није прихватио Извештај за претходну годину. Не ради се ту о ионако тричавом извештају. То је била само форма за садржај промашене политике и ништа више. Реч је, заправо, о дубоком неповерењу према предлагачу имајући у виду претходно окарактерисан начин десетогодишње политике. Питање је, дакле: ко је, у окружењу стотина чињеница о начину вођења косметске политике, могао бити спреман да преузме одговорност за све учињено, за стајање на ивици провалије до које нас је довела та политика. Како смо видели, нико, а најмање парламентарни представници патриотских странака.

Ту се приближавамо разлогу Декларације и онога што би требало чинити. За људе који су је потписали и прихватили, није довољно само констатовати чињенице деструктивне политике поводом Косова и Метохије, већ и нешто урадити. Дај боже да није тако морало да буде; да је власт својом делатношћу морално обавезала све људе од политичке воље да помогну у датој ситуацији и допринесу националној кохезији у вези најзначајнијег питања. Али, није тако.

Декларација је производ разумевања да се у датој ситуацији не може седети скрштених руку већ да је неопходно учини оно што налаже дужност и одговорност према отаџбини. Зашто реинтеграција Косова и Метохије не би могла да буде легитимни циљ овог прегнућа? Зашто један правни акт који је држава морала да донесе, и који је ствар само државе, не може бити први, легално могућ и оправдан, корак према крајњем циљу? Реч је, разуме се, о уставној обавези државних органа да донесу закон о суштинској аутономији Косова и Метохије. Зашто такав пројекат, разрађен до детаља у оквиру Покрета за одбрану Косова и Метохије, не може да буде предмет јавне, политичке и стручне, расправе о једном, само уставном кораку? Зар не би такав уставни корак само олакшао посао влади и преговарачком тиму? Зар то није већ позиција коју је утврдила албанска страна иако је она у једном смислу слабија у релацији према држави Србији – она (додуше њени западни ментори) тражи од Србије признање, а не обратно.

Слободан Самарџић (Фото: Спутњик/Лола Ђорђевић)

Изгледа да су ово сувише озбиљна питања за две стране које су сручили канте помија на потписнике Декларације. Кажемо, сувише озбиљна питања за оне који су ушушкани у обланде свеколике власти или у подршку (материјалну и пропагандну) западног чиниоца. Потписници Декларације, сва је срећа, немају ни једну ни другу привилегију и не располажу таквим средствима  јавног деловања. У датој ситуацији, за почетак је довољно што се ова иницијатива уопште појавила. То је бар доказ да у Србији постоји неко ко о овим кључним питањима размишља својом главом. Тај услов увек је у историји био онај нужан, премда не и довољан, основ за промене које се руководе начелом највећег добра народа.

Опрема: Стање ствари

(Србија и свет, 6. 10. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , ,

6 replies

  1. СлСа је давно рекао шта је имао. Можда би се ово из салонске перспективе и могло прочитати да се не покушава ревизија онога што смо својим очима видели. Да је ДСC био привезак ДСа, да није имао никакву политику (осим тзв легализма), да односи са Русијом апсолутно нису постојали, да Срби у Српској (или Крајини) нису постојали, да није инсистирано на 1244, да су сви српски хероји испоручени 13 рупи на свирали, да Унија није имала алтернативу, да су у одсудном тренутку када се и могло нешто учинити преварили радикале у сред Скупштине пред тв камерама а сада испада да су радикали прихватили њихову политику, да су рушећи Слобу у ствари рушили државу, да их за време бомбаровања није нигде било. Уосталом, довољно је видети где су сада ВЈанковић, Младеновић, Петковић, Шормаз, Бакарец и слични. Он лично је доста учинио и још може ако се ослободи заблуда из прошлости.

    13
    3
  2. Тзв. СлСа
    Навели сте много што-шта о чему се може дискутовати. Али, нисте довели у питање чињенице из текста. Напросто, нисте коректни.

    8
    8
  3. Ali, pre razgovora sa vlascu oko zakona o autonomiji KiM, treba razgovarati sa vlascu oko minutaze na tv, kako bi rasprava bila javna, ali, pre toga, treba razgovarati sa vlascu oko slobode medija, ali, pre toga, treba razgovarati o slobodnim izborima…“I, tako to krene, vratim se u svatove njene!“. Zahteva se povratak KiM u ustavno-pravni poredak Srbije, a u isto vreme se vlast u Srbiji tretira kao nedemokratska koja krsi ustav i zakone (to je kao kada Lompar, Mirovic i… govore o tome da Ustavni sud ne radi svoj posao, da su sudovi korumpirani, pa tuze Vucica sudu:))))))

    Vec smo imali nekoliko apela za odbranu KiM i javnu raspravu o KiM i Vucic se zalio da njegovi stavovi nemaju podrsku i osnovano je nekoliko „Udruga branitelja KiM“, jedna ista (ili dve iste :)))) istog datuma na istom mestu – jedini empirijski dokaz da je vreme kruzno!

    Sta raditi: 1) promeniti vlast na izborima, ali to kod nas nije moguce, jer kod nas imamo izbornu oligarhiju (stari Grci su imali izborne tiranije, izaberu tiranina na neko vreme, ovaj se osili i kada mu istekne vlast – ispeku ga u metalnom biku. Kod izbornih oligarhija samo se menjaju razlicita krila oligarhije koja ne diraju gubitnike, nema politickih programa (razlika), vec samo licne uvrede i afere bez razresenja), 2) gradjanska neposlusnost, ali to kod nas nije moguce, jer su kod nas gradjani gradjanisti – narod u nastanku, suprotstavljen srpskom narodu, kao njegova negacija, 3) ustanak, ali to kod nas nije moguce, jer nece niko spolja da da novac!

    Sta ostaje. Zivot u ovom nasem virtuelnom patriotskom svemiru u kojem je vreme vecito vracanje istog, u kojem je 90% za Rusiju, dok su u drugom parauniverzumu 90% u Skupstini proEU stranke (a za ostalih 10% se tvrdi da su lazna opozicija), u kojem se litije organizuju protiv posledica (gej parada, KiM, mangana ili cega vec), a ne uzroka (vlasti, zapravo politike, jer se promenom vlasti ne menja politika), dakle ne samo da je vreme vecito vracanje istog, nego se i krece u nazad :)))))

    14
  4. Поштовање господине Самарџићу, хвала што сте нам се јавили, иако смо већ навикли на аутистично понашање аутора текстова овде. Узгред, ја сам Онорије (вероватно знате ко је он био) а СлСа су Ваши (проширени) иницијали ради концизности и да бисмо их разликовали од уобичајеног СтСт или једне друге организације.

    Елем, да се осврнем на Ваш кратак осврт, мада сам у ситуацији да он можда неће сваки пут угледати светлост дана. Немам намеру да ‘што-шта’ дискутујем о давно прошлој теми која је код мене лично, а вероватно и код многих других, свакодневно изазивала осећај понижења. Зато ме је мало изиритирало помињање неке прошле промашене политике као неке релативне референце и у том контексту мало натегнут концепт поверења. Треба бити коректан и не изједначавати ондашњу политику радикала и политику садашњих власти која је претходној сушта супротност. Остаје чињеница да су радикали све време, од првог дана, имали кристално јасну слику о ситуацији у којој се (још увек) налази српски народ, о његовом непосредном окружењу и глобалним кретањима.

    Опција којој сте Ви припадали није то видела јер јој је недостајала визија, храброст, историјска свест и веза са народом. Била је наивна да верује у шарене лаже, стерилна, конформистичка и без покрића арогантна у виду свог предводника. Не бих да понављам ставке на прескок горе наведенe (чак ни то да су односи са Русијом све до НИСа били нула) осим једне – да су и односи са Србима ван Србије због ‘легализма’ такође били нула. Симптоматично је да властодршци заборављају да ће угроженост нације и државе у најдаљој тачки периферије, у пар итерација стићи и у сам круг двојке.

    И Ви лично сте били заблуди загледани у Унију. Али ви сте прогледали (баш као нпр и будући бесмртник Антонић) мада се то може спиновати као да се политика Уније променила. Већ сам Вам одао признање (можда количински недовољно) за Ваш потоњи ангажман поготово када је KиM у питању и Ахтисаријев план. Имали сте увек принципијелан и државнички став за разлику од Вашег непосредног окружења а поготово старијег коалиционог партнера који је био пука марионета заокупљена једино првобитном акумулацијом капитала.

    Дакле, све ово горе је већ ‘стари шешир’. Ова Декларација је дошла прилично касно, надам се не прекасно, када већ догорева до ноката. Слажем се са Вашим ставом „тај услов (да у Србији постоји неко ко о овим кључним питањима размишља својом главом) увек је у историји био онај нужан, премда не и довољан, основ за промене које се руководе начелом највећег добра за народ”. Зато сам и рекао горе да се очекује од Вас да наставите борбу за опстанак нашег народа јер овде није у питању само нека територија или, да ли ћемо и ми попут неких других бити економска колонија. У нашем случају се буквално ради о нескривеној намери уништења српског етноса. Када бисмо боље знали своју историју знали би и због чега. Ваше супотписнике је тешко испровоцирати да се изјасне. Вероватно се неки плаше за своје каријере или да ће и њима Хил заиграти испред врата.

    Ево, да не буде све уопштено, ја ћу се одазвати Вашем позиву да предложим како замишљам да би та ‘суштинска аутономија’ требало да изгледа. А Ви? Ви само упитајте Ваше колеге историчаре да јасно и јавно кажу када су Шиптари дошли на Балкан. Или, Ви реците ако већ сами знате. То је историјска и научна чињеница али и политички адут. Све будуће декларације и петиције су бесмислене и хипокритичне без претходног одговра на то питање. Илуструјући тежину наше позиције, овдашњи ‘чимбеник’ рече да Албанци држе све ‘стејкхаус’ ресторане на Менхетну и да у њујоршкој полицији 1000 полицајаца Албанаца припада синдикату Илирија. Дакле, треба установити непобитне чињенице и полазне основе за неке будуће договоре са Шиптарима. Тешка и непрестана је борба пред свима нама. Почнимо од конкретно поменутих ствари. Све најбоље.

    13
  5. Ево, као што сам поменуо у свом претходном коментару, ја се одазивам и испуњавам свој део из предложеног договора, да изнесем своје виђење понуђене суштинске аутономије Шиптара у контексту неминовне реинтеграције КиМ у државу Србију. Надам се да ће и г. Самарџић испунити њему предложен део, да постави својим колегама историчарима, потписницима Декларације, питање које је поменуто у мом коментару и да он, или неко од њих, целој јавности предочи тај одговор, макар само овде у виду коментара.

    Садржај мог предлога суштинске аутономије Шиптара у Србији (jош увек нисам нигде видео неки други детаљан предлог):

    Повраћај земљишта, конфисковане и од стране узурпатора отете имовине, од 1941. до сада, свим појединцима и цркви.
    Укида се комунистичка косовско-метохијска аутономна покрајина и формира Заједница шиптарских општина (границе општинa утврдити договором узимајући у обзир кретање становништва у периоду 1945-2022).
    Одбрана, спољни послови и гранична служба би били у искључивој надлежности државе Србије.
    Заједница шиптарских општина би имала свој парламент, владу и посебан економски систем.
    У надлежности ЗШО би били здравство, школство, култура и медији на том подручју.
    Срби и Албанци би били слободни да живе где желе, у ЗШО или изван ње.
    Шиптари изван ЗШО би плаћали порезе и комуналне дажбине као и остали грађани Србије. Имали би избор да не плаћају допринос на школство и здравство (могли би да га плаћају ЗШОу) али би онда морали да комерцијално плаћају здравствене услуге и школство (нпр. студирање) изван ЗШОа.
    Експлоатација угља, минерала и енергетика би били корпоратизовани и регистровани у држави Србији.
    Албанци запослени у тим корпорацијама би порез на приход, доприносе за школство, здравство и (обавезно) пензионо плаћали по избору, ЗШОу или држави Србији, и на бази тог избора стицали одређена права (нпр пензије, школовање и лечење).
    Албанци не би били обавезни да служе војску нити да издвајају допринос за њу. У ЗШО би имали своју полицију и судство све до врховне инстанце која би била у држави Србији. Сви Срби мушкарци би били обавезни да служе војску (борбену обуку) 3 месеца бесплатно а појединци после тога (укључујући и жене у не-борбеним јединицама) под плаћеним уговором.
    ЗШО би била регулисана српским уставом а могла би да има сличан акт само за своју територију.
    ЗШО би организовала своју универзитетску наставу а Шиптари из ЗШО би могли да студирају на српским универзитетима као нерезиденти под комерцијалним условима.
    ЗШО би убирала порезе од бизниса на својој територији, била власник и одржавала локалну инфраструктуру (путеви, водовод, пренос енергије, школе, болнице) на том подручју.
    Производња струје би била корпоратизована и малопродајна цена иста за све у Србији, укључујући и ЗШО. ЗШО би убирала порез на промет струје и телекомуникација на свом подручју. Профит државних корпорација у бившој покрајини КиМ би био наменски усмерен за војску и врхунска истраживања.
    ЗШО би могла да пренесе неке надлежности на централну владу под комерцијалним условима (нпр. део универзитетске наставе, развој енергетике и стратешку инфраструктуру) при чему би ти сегменти имали исти положај као и у остатку Србије.
    Роба произведена у Србији (укључујући и ЗШО) би се слободно продавала на целој њеној територији.
    ЗШО и фирме регистроване у њој би могли да самостално послују са иностранством и узимају комерцијалне кредите у домену својих овлашћења.
    ЗШО би могла самостално да организује своју Параду Поноса (‘Шипрајд’) чак и после забране њеног одржавања у остатку Србије.

    Можда ћу у следећем коментару изнети кратко образложење и филозофију свог предлога који максимално, као нигде у свету, уважава и шиптарске интересе у оквиру српске државе.

  6. У претходном коментару (штета што су се изгубили редни бројеви), где сам се одазвао позиву покретача Декларације о реинтеграцији КиМа у државу Србију да дам своје виђење, испустио сам једну тачку:

    Шиптари који су 100% у пореском систему Србије имају право гласа на изборима и могу бити бирани у све изборне позиције у Србији. Шиптари у ЗШО имају само право гласа и бирања на изборима за органе ЗШО.

    Нисам нигде приметио да је неко негде предложио детаљан план реинтеграције и сви се задржавају на њеној уопштеној идеји у Декларацији. Не знам од кога се очекује да започне конкретизацију идеја из Декларације. Била ми је намера да објасним своју филозофију приступа креирању претходних ставки у форми одговора на најнезгоднија питања ‘ђавољег адвоката’.

    Међутим, видим да мој предлог није завредео много пажње па сам одустао од претходне намере. Можда је још превише рано (сиц !?), а можда се сматра – ‘Декларацију потписах и душу своју спасох’ (… а неки други нека то и остваре). Г. Самарџић није испунио део договора који сам предложио (истина, није га ни прихватио) а није ни регистровао моје виђење Декларације. Напросто ме изигнорисао.

Оставите коментар