Војислав М. Станојчић: Српско писмо и Хелсиншки одбор за људска права

Ма колико усвајање Закона о српском језику и писму изгледало поразно по Хелсиншки одбор и остале алергичне на српску ћирилицу, не би требало журити са закључцима

Лого: Хелсиншки одбор за људска права

Петнаестог септембра Народна скупштина Србије усвојила је Закон (можда је тачније рећи: Закончић) од 11 чланова о употреби српског језика у јавном животу и очувању ћириличног писма, а уз њега и три амандмана Странке војвођанских Мађара којима се утврђује да Закон нема никаквог утицаја на употребу језика и писма националних мањина.

У данима који су претходили расправи и одлучивању у Скупштини забележено је оштро реаговање Хелсиншког одбора за људска права (ХОЗЉП), чија председница Соња Бисерко већ годинама пати од хроничне мржње према Србима и свему српскоме и не пропушта ниједну прилику да је јавно испољи. Огласила се и сада, мада се вероватно ниједног тренутка није надала да ће је посланици озбиљно схватити и послушати њен захтев, али јој је вероватно било само важно да се чује њен глас против.

Хелсиншки одбор за људска права поручио је посланицима да нипошто не изгласају овај закон, јер би он изазвао велике поделу међу Србима па би били угрожени они међу њима који пишу латиницом, а ХОЗЉП сматра како је изузетно важно да се те поделе избегну:

„Проглашењем за једино и аутохтоно српско писмо, ћирилица је постала фактор снажне националистичке мобилизације и средство принуде и застрашивања грађана“.

Ко није прочитао Закон помислиће да је њиме предвиђено кажњавање оних грађана Србије који пишу латиницом, а нису припадници неке од националних мањина, већ су српске националности.

Од „Хелсиншког одбора за људска права“, није се ни могло очекивати да ће му се допасти предлог Закона о заштити српског језика и писма. Готово читаво његово деловање своди се на одбрану неких нација од тобожњег великосрпског шовинизма, у који, очигледно, убраја и настојање да се заустави срачунато потискивање српског језика и писма.

Ма колико усвајање Закона о српском језику и писму 15. септембра ове године изгледало поразно по Хелсиншки одбор за људска права и његове истомишљенике, алергичне на српску ћирилицу, не би требало журити са закључцима. Велики је број корисних закона и прописа који су донети,а једини им је недостатак што се уопште не примењују. Било што је одговорнима тако лакше или су на њих их потпуно заборавили, а нема ко да их подсети.

Прочитајте још



Categories: Судбина као политика

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар