Политика: Арчибалд Рајс, војник истине и правде

Кад је војска аветиња умакла из албанског пакла и стигла на Крф, била је доста рђаво дочекана од крфског становништва, распаљеног од немачке пропаганде, писао је Арчибалд Рајс

Арчибалд Рајс (Фото: Википедија)

Мерило љубави је оно чега се човек одриче због ње, а када се одрекне сјајног живота и лепе каријере, као што је то учинио Родолф Арчибалд Рајс, због искрене наклоности према српском народу у време његове највеће голготе у Првом светском рату, онда се по мерилима модерног доба одрекао свега.

У данашње време лажних хероја, који су производ доброг маркетинга и лоших критеријума гомиле, овакви јунаци делују нестварно, некако литерарно. Нарочито због великог идеализма, који их на крају наводи на то да се повуку, као што је то и Рајс учинио, затварајући се у свој дом у Топчидеру и настављајући да воли и да критички посматра своју изабрану домовину Србију. Као строга мајка, није му дала да спроведе оно за шта је рођен, да промени свет.

Рајс је на неки наднаравни начин, као да је био позван или послат, заволео оне српске мученике који су оставили породице, куће и стоку негде у Србији, на немилост аустроугарској, немачкој и бугарској војсци, и уз волујска кола упутили се преко Албаније, на Солунски фронт, где ће васкрснути у победи. Корачао је уз те људе, који ни у највећој болести ни у глади, у избеглиштву, на Крфу, нису ни парче хлеба узели без допуштења. Због њих и са њима његово је срце сахрањено на Кајмакчалану, а васкрсава сваки пут када се у дубини душе искрено запитамо имамо ли срца…

Издавачка кућа „Прометеј” из Новог Сада објавила је Изабрана дела овог племенитог Швајцарца, професора Универзитета у Лозани, доктора хемије, криминолога форензичара, ратног извештача, публицисте, у једној књизи „Арчибалд Рајс војник истине и правде”.

Арчибалд Рајс (Фотографија из књиге)

Уредник Зоран Колунџија истакао је да је циљ овог издања да се покаже како нас је Рајс разумео, како се борио заједно са нашим прецима, на који начин је видео наше непријатеље и зашто се супротстављао негативној слици о Србима, коју су они стварали. Књига садржи и мучне и детаљне извештаје о страдању цивила, који су мучени, сакаћени и убијани на најсвирепије начине. Колунџија сматра да је важно сећати се ових злочина управо због тога што су они одмах после Великог рата, стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, због јединства народа, били заташкавани и принудно заборављани. Рајсови подробни извештаји, међутим, садрже имена жртава, њихову животну доб, место и начин страдања.

У овом делу налази се и мање познати текст о уништавању манастира Фенека, а по речима уредника, књига је уоквирена Рајсовим сећањима „Шта сам видео и проживео у великим данима” и „Чујте Срби”, а између су извештаји „Српској влади о злочинима окупатора”, фотографије и новински извештаји.

„Ратни дописи из Србије 1914‒1918” представљају Рајса као дописника утицајних европских дневних новина у овом временском периоду, а како запажа Колунџија, процењује се да је написао више од 800 текстова, што је био његов аргументовани и разложни одговор на непријатељску пропаганду и упознавање Европе са тим шта се заправо дешавало у Србији.

„Кад је војска аветиња умакла из албанског пакла и стигла на Крф, била је доста рђаво дочекана од крфског становништва, распаљеног од немачке пропаганде. Али кад је полазила на фронт, оставила је једнодушна жаљења међу тим истим становништвом. Српски војници су се заиста беспрекорно понашали. Улогорени готово без заклона, у почетку, и трпећи осетну зиму те године, они нису хтели да посеку ни једно једино дрво. Никад нису узели ни најмању ситницу, а да не плате. А све је од њих наплаћивано врло скупо и то мењајући њихове банкноте од 10 динара за три драхме!”, сведочио је Рајс у тексту из 1916. године.

А као ратни извештач, Рајс је навео и своје писмо са Кајмакчалана, написано неколико дана после битке, где су мртви Срби и Бугари, после битке прса у прса, задржани у покрету као да се још хватају за гушу.

„Било је хладно на Кајмакчалану и победнички српски војници нису имали ничим другим да се греју сем кундацима непријатељских пушака. Што чини још већи утисак, то су лешеви, који на стотине, још покривају земљиште овог високог врхунца. Није било времена да се покопају све жртве ове кланице. Далеко од тога. Оне су још већином на месту где су пале и зима је добро сачувала њихове лешеве… Један изгледа да тражи својом леденом руком бомбу у џепу свога шињела. Други је мислио да је нашао склониште иза једне стене, која га није заштитила од парчета гранате, и оно му је однело половину главе. Трећег, сасвим младог човека, оборио је на леђа куршум који га је погодио посред чела. Његов леп младићки лик, његове широм отворене очи изгледа да питају небо зашто је морао умрети тако млад (…)”.

Са истим поштовањем Рајс је описивао сусрет са Пашићем, војводу Живојина Мишића, војводу Путника, генерала Бојовића, али и дечака-хероја од 12 година Драгољуба Јеличића, кога је регент Александар Карађорђевић произвео у чин каплара. Живи су и описи бомбардовања и уништавања Београда, борбе за Битољ, затим Солуна, победоносне офанзиве из 1918. године.

Још је живље Рајсово обраћање „Чујте, Срби!”, у којем је говорио о манама нашег народа, а које су изашле на видело нарочито после Великог рата. Народа који се није плашио моћног угњетача, а почео је да губи понос пред новцем, при том не указујући захвалност ратним инвалидима, „док неколико стотина бивших министара, саможивих политичких професионалаца, који у већини случајева нису ништа учинили за отаџбину, пуни џепове”. Народа који постаје ксенофобичан. Посебно је критиковао интелектуалце, који су се одали снобизму и површно мрзели оне изнад просека, а жртвовали би зарад сопствене користи опште интересе. Политичаре је опомињао да је мерило правог државника пристојност према свима.

Марина Вулићевић

Опрема: Стање ствари

(Политика, 5. 5. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар