,,Нордијски север“ чини се ,,незамисливим“ у контексту колонијализма носећи терет колонијалног наслеђа, каже Вићентић

Златна обала (Фото: Викимедија)

У понедељак, 12. априла 2021. године, у организацији Института за европске студије одржано је предавање путем апликације ЗУМ-а, политиколога и филолога, докторанда на факултету Политичких наука у Београду Јелене Вићентић на тему: ,,Незамислив“ колонијализам и његови одјеци – нордијске државе у колонијалном подухвату. На самом почетку предаваче и учеснике поздравио је Рајко Петровић, истраживач сарадник на Институту за европске студије, стављајући акценат на нордијски колонијализам и њихов колонијални подухват.

Затим се обратила Јелена Вићентић истакавши да тема о нордијском колонијализму није тема о којој се често може чути у медијима као ни у академској сфери. Нордијски регион: Норвешка, Шведска, Данска и Финска имају колонијалну прошлост која је оставила одређено наслеђе које игра значајну улогу у савременом друштву ових држава. Концепт излагања започет је дефинисањем појма ,,нордијске изузетности“ и ове земље данас представљају својеврсне симболе, заступнике демократских вредности, људских права, владавине права и мултикултурализма и то су прве асоцијације када се оне спомену. Нордијска изузетност означава једну врсту прихваћености као производ специфичних културних вредности и ,,нордијски север“ чини се ,,незамисливим“ у контексту колонијализма носећи терет колонијалног наслеђа које није изузетан и у једнакој мери је окарактерисан насиљем, експлоатацијом, дехуманизацијом.

Шведска колонија Сен Берталеми у Карипском мору. Колонију је уступио један од министара Луја XVI шведском краљу за трговачка права у шведском делу Готебурга; француска је откупила контролу над острвом 1878. (Карта: Викимедија)

Када су у питању нордијске земље, у колонијалној контексту потребно је посматрати их збирно из разлога што се од 14. века па на даље ради о преклапању државности и територија и заједничким економским и културно – верским иницијативама, па се њихово учешће у колонијалном подухвату посматра као заједничко. Говорећи о хронологији нордијских колонијалних подухвата, крајем 13. века под владавином краљице Маргарете I, Данска и Норвешка спајају се у унију два краљевства, да би затим настала Калмарска унија 1397. године, као унија Данске, Норвешке и Шведске. У састав уније улазе и територије Исланд, Фарска острва, Оланд и западне територије данашње Финске и Гренланд. Почетком 16. века Калмарска унија престаје да постоји, а од 1537. године настаје данско – норвешка краљевина све до 1814. Од 17. века у посед Данске долазе острва у Карибима Сен Томас, Сен Џон и Сен Крој, острва у Индији – Транкебара и Сермапоре, као и територије у данашњој Гани. Од 1814. године, долази до уније Шведске и Норвешке, наглашава Вићентић.

Јелена Вићентић (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Када је у питању Атлантска троугаона трговина, данско – норвешка трговина поробљеним становништвом Африке 1780. године чине више од 10% укупног извоза Златне обале. Велика смртност је била током транспорта поробљених људи у колонији, умирали су од болести, дехидратације или самоубиства услед неподношљивих услова на бродовима.

Поробљено становништво у карипским колонијама живело је у условима принудног рада, казни, болести проузроковане нехигијеном, повредама на раду у веома суровим околностима на плантажама шећерне трске која су доводила до смртности и ампутације. Смртност међу децом је прелазила 40%, док је старија популација умирала од туберкулозе, богиња и инфекција. Јелена Вићентијевић указује на то да се популације поробљених повећавала у норвешко – данским колонијама на Карибима, што је довело до забране трговине робљем. Намера је била да се ропство забрани и од 1848. године доноси се одлука о укидању ропства како би се спречиле побуне које су биле веома честе и које су биле угушене у крви као у случају побуне из 1759. године. Побуњеници, предводници побуне бивали су кажњени средњовековним европским методама на нечовечан начин где су били злостављани до смрти. Међутим, данас у нордијским земљама када је реч о колонијалној прошлости преовлађује став негирања, игнорисања и инсистирања на брисању тог искуства, некад се чак и изражава понос због ,,одсуства колонијалног искуства“. Ове земље су давале изјаве да никада нису били колонијалне државе и неки аутори када не могу да избегну колонијално присуство нпр. на просторима Африке, они говоре о раном космополитизму у случају Норвежана. Постоји тенденција да када се и говори о колонијалној прошлости, нордијско учешће се описује као хуманитарно, хумано, занемарљиво које није толико значајно у односу на друге колонизаторске нације. Отуда је историчарка Нонбо Андершен створила појам ,,недужног колонијализма“ који не признаје постојање терета колонијалне прошлости који се урезао у културни архив нација и тиме се брише.

Форт Карлборг (Фото: Викимедија)

Када је у питању расно – хијерархијска или расистичка заоставштина колонијализма, она се негира и поред присуства свакодневног расизма и потпуно се код неких манифестација расизма као у случају покушаја убиства и уништења џамија у Норвешкој и Шведској, често представљају као несрећан сплет околности који је производ менталне болести појединца и као нешто што се не може довести у директну везу са расизмом. Они тврде да је то далеко безазленије у односу на велике инциденте у великим држава које имају проблем са верском нетолеранцијом и расизмом. Такође, Вићентијевић сматра да је важно напоменути да ово негирање јесте део тенденције очувања незнања које доприноси креирању плодног тла за заступање неоколонијалних и расистичких позиција. Ово је слично као у случају Холандије и феномена ,,беле невиности“ који је креирала Глорија Векер јер је у питању избор привилегованог незнања и очување позиције незнања како би се сачувао наратив недужног колонијализма и како би се спречили могући захтеви за репарацијама.

Тврђава Кристијансборг, кључно упориште данске трговине робљен на Западној обали (Фото: Викимедија)

Једна од манифестација овог расизма је патологизација друштава Југа и ова појава се може сматрати показатељем колонијално – развојног саучесништва. Друштва Југа се репродукују као заустављена у развоју, непотпуна, еволутивно уназађена. Патологизација овоме додаје запарложеност у болесна стања криминалитета, насиља, корупције, одсуства солидарности и способности креирања заједничких добара, тврди Вићентијевић.

Миљан Лазовић

Погледајте још

Прочитајте још

• Рајко Петровић: Португал и Шпанија – успон и пад првих глобалних колонијалних империја
• Данило Бабић: Белгијски колонијални модел и његове последице на друштво колонија и метрополе
• Жан Казимир: Деколонијално читање историје Хаићана од 1697. до 1915. године
• Јелена Вићентић: Холандски колонијализам, корени модерног капитализма и свакодневног расизма
• Арва Аван: Катастрофа и прогрес – британски колонијализам у Индији
• Михаел Антоловић: У потрази за местом под сунцем – немачки колонијализам (1884-1919)

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Јелена Вићентић, ИЕС, Миљан Лазовић, Норвешка, Скандинавија, Шведска, колонијализам