Жан Казимир: Деколонијално читање историје Хаићана од 1697. до 1915. године

Године 1915. САД су војним путем окупирале Хаити и то је, по речима професора Казимира, пресудно утицало на даљи развој ове крхке земље

Жан Казимир (Извор: iss.nl)

Дана 1. марта 2021. године на Институту за европске студије у Београду је одржан вебинар под називом ,,Деколонијално читање историје Хаитија од 1697. до 1915. године“. Предавач је био Жан Казимир, водећи историчар Хаитија и хаићанске културе, професор на Факултету хуманистичких наука Универзитета Хаитија и некадашњи амбасадор Хаитија у Вашингтону.

Историја Хаитија је историја доласка европских колонизатора у карипски регион и на америчке континенте уопште. Пре тога, острво Хиспањола на чијем западном делу се налази данашњи Хаити било је насељено мирољубивом Таино цивилизацијом. Доласком Шпанаца на тај простор дешава се геноцид над урођеницима, од којих су многи били принуђени да изврше самоубиство, јер нису могли ментално да се уклопе у насилни и експлоататорски модел живота који су са собом донели Европљани. Отуда је колонизаторима требала радна снага из Африке, што објашњава чињеницу да је Хаити врло брзо постао територија са већински црначким становништвом. Мали део преживелих Таино урођеника, заједно са ладиносима (етничка група настала мешањем црначког и аутохтоног становништва) је, према Казимировим речима, покушао да се изолује од Европљана стварајући аутономне самодовољне заједнице на удаљеним местима (попут острва Тортуга), али их је шпанска власт уз помоћ римокатоличке цркве лако уништила. Европске империјалне силе су врло брзо почеле да се надмећу за карипски простор, где долази до сукоба између Шпанаца и Француза око острва Хиспањола, што је резултирало договором из 1697. године којим је данашњи Хаити припао Французима. Французи су се на освојеном простору понашали као типична колонијална сила. Поред тога што су становништву наметнули принудни, робовски рад на плантажама (што је посебно карактеристично за карипски регион), наметнули су му и колонијални језик и образац понашања, попут расне поделе становништва (белци, црнци, мулати и местици). Професор Казимир је указао на једну занимљиву чињеницу, а то је да не можемо говорити о постојању француског језика на простору колонијалног Хаитија, с обзиром да се у то време касније кодификовани француски говорио само у Паризу и околини. Веома шаренолико становништво Хаитија морало је да развије сопствени језик, из кога је настао данашњи хаићански креолски језик.

Побуна робова на Хаитију 1791. (Илустрација: Викимедија)

Француска револуција из 1789. године оставила је огроман утицај на француске прекоморске колоније. У самом Хаитију такође долази до превирања између ројалиста и републиканаца, а учестали освајачки напади Енглеске и Шпаније додатно су чинили овај простор рањивим. Од 1791. године Хаити пролази кроз реформе, које су подразумевале стварање слободних села, самодовољних породичних система и комуналног начина живота уопште, у коме локално становништво (са својим језиком, културом и погледом на свет) преузима примат. Исте године црначко и мулатско становништво покреће тзв. Хаићанску револуцију против француских белих робовласника, која је 1804. године крунисана проглашењем независности Хаитија. Тиме је Хаити постао прва латиноамеричка и тек друга америчка земља (након САД) која је стекла независност.

Франсоа Доминик Тусен-Лувертир, вођа хаићанске борбе за независност (Илустрација: Википедија)

Млада држава је, по речима професора Казимира, тек тада морала да се суочи са великим изазовима, попут унутрашњих расних сукоба и уклапања у модерне светске политичке и економске токове тог доба, односно проналажења свог „места под сунцем“. Док је хаићанска популација до краја 19. века чак петоструко увећана, држава је морала да се бори против моћне британске империје која је карипске плантаже шећерне трске, некада контролисане од стране Шпанаца и Француза, видела као место за стицање профита, те као простор за трговину робљем. Нарастајућа моћ САД-а је била посебно важна за Хаити, с обзиром да је он касније потпао под њен политички и економски утицај. Хаити је имао релативно дуг период стабилне власти (1867-1907), изолован од европског империјализма и тзв. научног расизма попут оног испољеног у Конгу, Намибији или Јужној Африци.

Шећерана на Хаитију

Године 1915. САД су војним путем окупирале Хаити и то је, по речима професора Казимира, пресудно утицало на даљи развој ове крхке земље. За њега, 20. век је био изгубљени век за Хаити и Хаићане, јер од 1915. године ниједан хаићански владар није провео више од две године на власти без претходног „благослова“ из Вашингтона. Хаитију је данас тешко да се упоредо носи са својим унутрашњим проблемима (разорни земљотрес од пре десетак година, политичка нестабилност, сиромаштво) и одређеним степеном међународне изолације коју ова земља трпи, притом имајући у виду да наспрам интереса Хаићана стоји моћна империја попут америчке. Стога је професор Казимир закључио да се нада да би се решење могло пронаћи у сарадњи у оквирима Глобалног Југа.

Рајко Петровић, Институт за европске студије

Погледајте још

Прочитајте још



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , , , , , ,

1 reply

  1. У књизи „The Half Has Never Been Told: Slavery and the Making of American Capitalism“ је објашњена улога Хаитија у стварању САД. Невероватно колико мало сазнања о истој чињеници имају сами американци и са колико ниподоштавања се односе ка том народу, истом оном који је зауставио две наполеонове војске, пре тога побунивши се и ослободивши се колонијалних ланаца. Те победе су присилие Француску на продају Луизијане и помогле стварању америчке нације. Казна за слободноумност народа који је само желео да буде свој на своме, је била стогодишња неоколонијална тама.

    2
    1

Оставите коментар