Мишљења о колонијалном наслеђу у земљама које под биле под влашћу Шпаније и Португала су подељена, нагласио у предавању Рајко Петровић

Кантинова карта света из 1502. године (Фото: Викимедија)

Рајко Петровић, истраживач-сарадник Института за европске студије, одржао је 18. јануара 2021. године онлајн предавање на тему „Португал и Шпанија: Успон и пад првих глобалних колонијалних империја“. Петровић је српски политиколог и хиспаниста, који се бави изучавањем Иберијског полуострва и поднебљем Латинске Америке. До сада је објавио преко двадесет научних радова и чланака, претежно на тему политичких и друштвених прилика у Шпанији. Почетком прошле године објављена је његова књига „Политичке идеологије у Латинској Америци“. Рајко Петровић је, такође, један од иницијатора пројекта „Суочавање Европе са њеном колонијалном прошлошћу“, у оквиру кога се и одржало његово предавање као једно у низу циклуса предавања.

Португалски бродови у 16. веку (Фото: Викимедија)

Петровић је започео предавање историјским прегледом развоја Шпаније и Португала као једних од првих империја на свету. Како је истакао, за Португал се сматра да је једна од најстаријих европских империја и то од периода освајања Сеуте 1415. године, али и једна од најдуговечнијих империја која је трајала све до повлачења из Макаа и признања независности Источног Тимора 2002. године. Можда још значајнија империја, историјски гледано, јесте Шпанија, која је започела открићем америчког континента 1492. године и трајала до губитка колонија крајем 19. века. Познато је још да је Филип II говорио да влада „земљом у којој сунце никада не залази“. Када је реч о главним личностима које су допринеле откривању прекоморских територија, Петровић је указао на значај који су имали Енрике Први Морепловац, Бартоломео Дијас и Васко да Гама у случају Португала. Упоредо са португалским подухватима, у Шпанији је прослављен Кристофер Колумбо, који је одлучио да открије нови поморски пут за Индију и чији је подухват финансирала краљица Кастиље Изабела I. Колумбово откриће Америке је озваничило почетак успоставе колонијалне управе на новооткривеним територијама. У нове експедиције су се упустили многи Шпанци, између осталог Ернан Кортес, Дијего Веласкес, Франсиско Писаро, Педро де Валдивија и многи други. Један од кључних споразума из тог периода је био Уговор из Тордесиљаса, којим су Шпанија и Португалија међу собом поделиле територије новог света. Одрживост самог споразума је доведена у питање појавом нових колонијалних сила, које су се у међувремену укључиле у поделу и освајање територија.

Антониа Ариас Фернандез, Цар Карло V са сином Филипом, око 1639/1649. (Фото: Викимедија)

Аутор се потом осврнуо на поједине карактеристике колонијалне управе Шпаније и Португалије. Он је истакао да је значајна улога припадала и конквистадорима, који су вршили освајања у име шпанског владара. Поред конкистадора, у колоније су слати и мисионари од стране цркве, чија је улога била да покрштавају домородачко становништво. Када је реч о односу Шпаније према својим поседима, Петровић је указао да они нису били третирани као колоније, већ као прекоморски поседи, односно територије. Када је реч о португалским освајачима, они су познати још као бандеирантеси. Средиште португалских колонијалних стремљења је била територија данашњег Бразила, на којој су португалски владари подстицали насељавање становништва из саме Португалије. Управо на тој територији су се сучељавали интереси Португала са колонијалним интересима Холандије и Француске.

У наредном делу излагања, Петровић се дотакао и процеса деколонизације, односно ослобађања од колонијалне управе и стицања независности претходно колонизованих територија. Самом процесу је претходила кумулација незадовољства домородачког становништва према колонијалној управи. Како истиче, локално становништво је искористило тренутак када је Шпанију окупирала Француска почетком XIX века, што им је омогућило да се одлучније одупру колонијалној управи. У том периоду су превирањима у колонијалним поседима допринеле револуционарне идеје, нарочито просветитељска мисао која је долазила претежно из Француске. Петровић додаје да је Екваторијална Гвинеја независност од Шпаније стекла 1968. године, док је Мароко независност стекао 1956. године, при чему је Шпанија задржала Сеуту и Мелиљу као ексклаве. Када је реч о Португалу, аутор сугерише да је процес деколонизације у знатној мери подстакнут и убрзан након што је Бразил стекао независност. Његова независност је резултат рата који се водио од 1822. до 1824. године, док је Португал независност Бразила признао тек 1825. године на основу споразума из Рија. Када је реч о колонијалној власти у Африци, она се одржала све до шездесетих година прошлог века. Макао је предат Кини 1999. године, док је независност Источног Тимора призната 2002. године од стране Португалије, иако се готово три деценије пре тога Португал повукао са територије Источног Тимора.

Рајко Петровић (Фото: Спутњик)

Обе државе су успеле да стекну значајну корист од својих колонијалних поседа, што је допринело да се значајни ресурси преместе са колонијалног тла у Шпанију и Португал. Када је реч о колонијалном наслеђу у земљама које под биле под влашћу Шпаније и Португала, према речима аутора, мишљења су подељена. Док једни истичу како је захваљујући присуству шпанске и португалске управе дошло до описмењавања домородачког становништва, техничког и технолошког доприноса, па чак и покрштавања и спречавања сукоба међу домородачким становништвом, други наглашавају да је дошло до суровости према локалном становништву, експлоатације природних ресурса у колонијама, али и присилног покрштавања и сузбијања локалних пракси које су постојале пре доласка колонијалних владара.

Петровић је у закључном делу излагања истакао да је истина када је реч о колонијалном наслеђу ове две државе, вероватно, негде између два супротстављена гледишта. Према његовом мишљењу оптужбе, да је над локалним становништвом извршен геноцид од стране две колонијалне државе, јесу претеране имајући у виду мешање Португалаца и Шпанаца са домородачким становништвом. Такође, Петровић прави и паралелу када је реч о судбини локалног становништва у Латинској Америци са судбином Индијанаца на тлу северне Америке. На послетку је указао и на однос данашње генерације политичара, како оних у Шпанији и Португалији, тако и у новообразованим државама које су некада биле колоније, према историјским збивањима и колонијалној прошлости. Њихови ставови само потврђују да и даље не постоји јединствено виђење поменутих догађаја, што значи да ће дебата о колонијалном наслеђу и даље бити отворена.

Страхиња Обреновић, Институт за европске студије

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: ИЕС, Латинска Америка, Португал, Рајко Петровић, Страхиња Обреновић, Шпанија, империјализам, карусел