Извештај о вебинару „Нешто као тамна мрља – холандски колонијализам, корени модерног капитализма и свакодневног расизма”

Прикупљање гуме на Јави (Фото: Викимедија)

Дана 15. марта 2021. године Јелена Вићентић, докторанд Факултета политичких наука Универзитета у Београду, одржала је предавање под називом „Нешто као тамна мрља – холандски колонијализам, корени модерног капитализма и свакодневног расизма”. Ова презентација део је једног ширег тематског циклуса предавања у организацији Института за европске студије под називом „Суочавање Европе са њеном колонијалном прошлошћу”. На овом месту читалачку публику би требало подсетити да је истоимени зборник радова недавно изашао из штампе и може се наћи у просторијама Института за европске студије, као и у електронском формату (овде).

Питање заоставштине колонијализма заузима значајно место у научном интересовању Јелене Вићентић за структурне проблеме Глобалног југа. Ова ауторка је посебну пажњу посветила оним мање „видљивим” и „запамћеним” колонијалним праксама европских освајача. Због тога је Јелена Вићентић публици на почетку предавања указала да се у Холандији годинама гради слика о умереном, напредном и алтруистичком колонијалном управитељу. Међутим, иза те улепшане слике крије се једна дуга историја економске и људске експлоатације. Као морепловци и трговци, Холанђани су под контролом држали читав низ стратешких локација на којима су, по јефтиним ценама, набављали не само племените метале и друге сировине (зачине, кафу, шећер, памук итд.), већ и људе лишавајући их слободе. Нарочито је улога Холандије, сматра Вићентићева, била важна у трговини робљем. Такође, трговина зачинима и другим сировинама утицала је на развој робовског плантажног система на Карибима и холандској Гвајани (данашњи Суринам). На овом простору, израбљивање домородаца и заразне болести доводили су до изумирања целокупне староседелачке популације. Зато су Холанђани морали да насељавају робовску радну снагу из западне Африке трајно мењајући демографску слику читавог карипског региона. Овај економски пројект, сматра Јелена Вићентић, утицао је развој капитализма, који је толерисао расистички поредак у својим раним фазама.

Јелена Вићентић (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Холандски колонијални механизам посебно је кренуо да се развија од 1602. године када је основана Источноиндијска компанија која је имала надлежност над трговином у Азији. После ње уследило је и оснивање Западноиндијске компаније која је била задужена за две Америке. И док је „западноиндијски” пандан губио битку са енглеском и француском конкуренцијом, Источноиндијска компанија наставила је да игра значајну улогу у трговини са Азијом. Поред ове две компаније, велики значај у успостављању колонијализма у Африци имали су холандски насељеници. Наиме, они су у сенци британске управе над јужном Африком створили неколико својих државица из којих ће се развити апартхејд. Ипак, овој веома важној теми Јелена Вићентић је, по сопственом признању, посветила мање пажње у свом излагању будући да се бурско питање више односи на колонијалне механизме Уједињеног краљевства. Заправо, суштина њеног предавања односи се на карипске територије, Суринам и Индонезију.

Посматрајући значај колонија, Јелена Вићентић истиче да су оне у великој мери утицале на изградњу Холандије, њеног стандарда и инфраструктуре. Посебно важан за холандски успон био је XVII век када су Холанђани почели да стварају своју разгранату мрежу трговине. Говорница наглашава да је читав низ реномираних фирми своје огромно богатство стекао управо у времену колонијализма користећи се свим могућим ресурсима колонија (петрохемијски гигант Шел и банка ABN AMRO који вуку корене из тог времена).

Гувернерова палата у Батавији (Фото: Викимедија)

Однос Холандије и њених колонија Вићентићева оцењује као непрестану борбу потчињених народа за слободом, са једне стране, и константу тенденцију метрополе да не дозволи проширење аутономних права колонија, са друге стране. Нешто дугорочније решење, сматра Јелена Вићентић, успостављено је 1848. године када су све карипске територије стављене под управу круне. Овакав статус, без већих аутономних права, био је извор дугорочног незадовољства локалног становништва. Премда су Холанђани после више векова становницима карипског региона дали право гласа, лична права и слободе после 1945. године, домаће становништво ни тада није било задовољно. Нарочито велики конфликти одвијали су се у Суринаму који је постао пример девастирајуће деколонизације. Парадокс лежи у томе да је ослобођење тој земљи донело дугогодишњу нестабилност и масовну миграцију Суринамаца у Холандију.

Посебан однос Холандија је имала према Индонезији. Становници низоземских провинција овом шареноликом и богатом архипелагу дали су читав низ ласкавих епитета међу којима се издвајају „драгуљ у холандској круни” и „највреднији драгуљ”. Међутим, поред ове слаткоречивости, историја холандске управе над Индонезијом обележена је и мање или више суровим механизмима експлоатације.

Ацешки рат (Илустрација: Викимедија)

Холанђани су, у сопственом развоју капитализма, увели принцип флексибилности и мобилности радне снаге тиме што су кроз принудни рад насилно премештали читаве групе људи с једног острва на друго (чак су увозили и кинеске раднике из Сингапура и Индокине). Уз то, Јелена Вићентић подвлачи да је освајање острва Банде показало да су због економских интереса (трговина мускантним орашчићем) Холанђани били спремни да изврше страшне злочине над староседлачким становништвом.

Поред економског искоришћавања, Холанђани су развили систем научног знања у служби колонизације. Захваљујући таквом приступу, они су креирали читав низ слика о земљама које су ставили под управу. Иако су према појединим народима имали изузетно негативно мишљење, они су се дивили богатству културе и раскоши народа острва Јаве. И поред свих холандских дивљења Јави и њеном хијерархизованом друштву, данашња наука одбацила је оваква становишта као необјективна.

Холанђани су, паралело са продукцијом позитивних и негативних стереотипа о потчињенима, градили мит о својој изузетности.

Овај „батавијски” мит види просечног Холанђанина као вредног, домаћинског и богобојажљивог калвинисту који поседује предузетнички дух и храбро крстари светским морима. Таква поносита саморецепција трајала је вековима, а и данас већина Холанђана види своју колонијалну прошлост као позитивну. Супротно томе, читав низ интелектуалаца, махом пореклом из некадашњих колонија, веома критички говори о идеји „беле невиности”. Као пример деконструкције концепта „беле невиности”, Јелена Вићентић наводи све израженије апеле против популаризације „Црног Петра” (фиктивни тамнопути помоћник Светог Николе који се најчешће представља као „дворска луда”, а уједно и један од омиљених дечијих ликова у Белгији и Низоземској). Данас, овог лика све више сматрају класичним примером продукције, наизглед, бенигних расних стереотипа. Уз то, Јелена Вићентић упознаје публику са ангажованим пројектом „црни архив” захваљујући којем се јавност упознаје са суровостима колонијалног искуства.

На молбу Јелене Вићентић, Ади Брамасто, Индонежанин и велики пријатељ Србије (у којој је провео неколико година као студент), одржао је додатно предавање о историји своје домовине. На почетку, Брамасто је указао да је у многим аспектима Индонезија једна изузетно велика, сложена и богата земља (флора, фауна, велики број острва, мноштво људи различитих култура, прошлости и језика).

Ади Брамасто (Фото: РТС)

По Брамастовом признању, Индонезија је свој данашњи облик стекла тек под Холанђанима који су објединили велику скупину разноликих земаља. Пре тога, на простору данашње Индонезије само је Maџапахит царство (1293-1527) успело да завлада великим територијама индонежанског архипелага.

Мит је, сматра Брамасто, да је Холандија владала Индонезијом 350 година. Најпре, 1596. године није успостављена никаква власт (како су Холанђани тврдили) над Индонезијом, већ је тада истраживачка експедиција Конрелиса де Хотмана испитивала могућности трговине. Такође, од 1602. године, када је успостављена, до 1799. године када је укинута, холандска Источноиндијска компанија није имала контролу над простором данашње Индонезије. Заправо, ова компанија постепено је стицала власт добијајући део по део привилегија у трговини и ресурсима. Тек од 1800. године може се говорити о холандској владавини пошто је те године одлучено да се успостави државна управа. Међутим, успостављање власти није спроведено одмах већ је тај дуг процес трајао све до 1898. године. Истовремено са колонијалном експлоатацијом јављали су се антихоландски покрети које су колонизатори гушили у крви. Међутим, тек ће почетком ХХ века група младих Индонежана, школованих у Холандији и инспирисаних европским национализам, кренути да организује покрет за независност од метрополе. Доласком Јапанаца 1942. године фактички се завршава холандска власт над Индонезијом, а после рата пропали су сви покушаји Холандије да врати пређашње стање.

Холандска источна Индија као најдрагоценији драгуљ, илустрација из 1916. године (Фото: Викимедија)

И поред тешких искустава, Индонежани колонизатору могу бити захвални на самом имену и идентитету земље, сматра Брамасто. Заправо, главни разлог због чега се задржао термин Индонезија јесте његова општа употребљивости међу становништвом и етнолингвистичка неутралност. Још битнија је чињеница да индонежанске заједнице нису у стању да нађу одговарајућу замену будући да би свако локално решење значило фаворизовање одређене скупине у тој многољудној земљи. И поред покушаја „очева оснивача Индонезије” да се уведе начело „једна држава, једна нација и један језик” и данас малајски, као главни претколонијални језик комуникације, није успео да постане језик свих Индонежана. У том погледу, колонијализам је оставио још један трајни печат у том делу света.

Петар С. Ћурчић, истраживач-приправник
Институт за европске студије

Погледајте још

Прочитајте још

• Рајко Петровић: Португал и Шпанија – успон и пад првих глобалних колонијалних империја
• Данило Бабић: Белгијски колонијални модел и његове последице на друштво колонија и метрополе
• Жан Казимир: Деколонијално читање историје Хаићана од 1697. до 1915. године
• Борис Трбић: Бити у колонији
• Андре Влтчек: Како је капитализам упропастио индонежанске градове

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Јелена Вићентић, ИЕС, Индонезија, Петар Ћурчић, Холандија, институт за европске студије, колонијализам