Борис Трбић: Бити у колонији

Како најпре препознајемо колонизацију јавног дискурса? Кроз употребу језика. Нови и технички изрази који се широком употребом укотвљавају у јавном дискурсу овде нису предмет разговора. Увести једну реч и не обраћати пажњу на њену примену значи отворено признати да је наметнута, да се у једном језику, у једној култури установила силом

Wayang kulit марионете (Фото: afaizal/Shutterstock.com)

Каже се да је индонежански језик, бахаса, веома лак за учење. Интересантно је да у овом језику не постоји глагол бити. Тако, ако желите рецимо да кажете да сте студент, ви изговарате: „Ја, студент.“ Замислите колико се свест тог народа променила у времену када су холандске колонијалне трупе закорачиле у Батавију. Холанђани су гледали локалне представе позоришта сенки (wayang), које су, уз музику (gamelan), изводили мајстори позоришне уметности, луткари-суперзвезде (dhalang). Колонијални господари су тако почели да уче локалне речи и изразе. А становници села и градова широм архипелага су први пут почелу да користе глагол бити.

Процес модернизације иде руку-под-руку са различитим фазама колонијалног поретка, мониторинга и контроле који се успостављају над побуњеним територијама. Некада је тај процес пре свега оличен у усвајању технолошких иновација модерног света. Пре двадесетак година, симпатични старији Грк у Глифади, који је онда радио за Nestle, причао ми је како је својевремено, као француски ђак предавао на пољопривредној школи у Алжиру. „Арапи нису имали своје речи за алатке и процесе везане за ппољопривредну производњу,“ рекао ми је. „Користили су француске“.

Наравно да сам му веровао. Данас, бавећи се историјом тог региона, не могу да верујем у приче о премодерним друштвима која су у тами заосталости просто вапила за интервенцијом цивилизованих дошљака. Они нису градили путеве ради превоза деце у основне школе и старијих грађана у болнице, већ због одвожења репроматеријала. И трансформативни друштвени процеси, увођење бирократије, бољих комуникационих канала, превоза и поште, рецимо, нису увођени за добробит локалног становништва, већ сетлер колонијалиста који су се насељавали у топлијим крајевима. Тако су и арапска деца средње класе само желела да припадају привилегованом слоју друштва и постану део система колонијалне управе, бар као његови грађани другог реда.

Французи код Палате Бастиље у Орану, Алжир, 4. маја 1962. године (Фото: Хорст Фаас/АP)

Како најпре препознајемо колонизацију јавног дискурса? Кроз употребу језика. Нови и технички изрази који се широком употребом укотвљавају у јавном дискурсу овде нису предмет разговора. У питању су изрази који долазе из хуманистичких наука и друштвеног миљеа и који говоре о променама релација силе. Наратив. Агенда. Апликација. Грант. Воркшоп. Сапорт. Једно од питања у разговорима са организацијама и индивидуама које некритички прихватају овај начин обраћања је: Постоје ли изрази који у матичном језику означавају исте или сличне процесе, ситуације, начине саобраћања? Ако не постоје, на који начин ће се ова врста интеркултурне, транснационалне комуникације претворити у нешто што није диктат језика, демонстрација грубе силе према домороцима, уместо хибридног и релационог односа култура какав се прокламује у модерном времену?

Увести једну реч и не обраћати пажњу на њену примену значи отворено признати да је наметнута, да се у једном језику, у једној култури установила силом. Да ту није дошла вољом оних који локални језик говоре и обликују га, већ векторима силе наметнутим споља, уз вољне локалне ентузијасте који су установљавању новоговора приступили уз значајне бенефиције на личном плану. Не користити новоговор значи бити означен, обележен, изопштен, попут модерне судбине Божанског човека (особе којој може да науди свако према категорији Римског права, а и према Агамбеновој критици Шмита) који нема заштиту цивилизованог света, нема привилегију сигурности у дебати или дијалогу). Не користити прескрибоване речи значи – не постојати. Или бити предвиђен за неку врсту нестанка из јавног дискурса.

Тако глагол бити с почетка ове приче постаје операционализован само ако је наметнут, само ако постоји кроз санкционисање фактора који средствима мониторинга и контроле контролише односе у једном времену и простору. На једној територији. Тамо где бити значи служити, слушати, и говорити онако како је прописано колонијалним релацијама силе.

(Фејсбук страница Бориса Трбића, 14. 2. 2018)

Прочитајте још

Advertisements

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s