Михаел Антоловић: У потрази за местом под сунцем – немачки колонијализам (1884-1919)

Извештај са предавања Михаила Антоловића о немачком колонијализму

Разгледница из Ћингдаа (Фото: Викимедија)

Михаел Антоловић је одржао предавање на тему „У потрази за местом под сунцем: немачки колонијализам (1884-1919)“, у организацији Института за европске студије, 29. марта 2021. године. Аутор је доктор историјских наука. Докторирао је на одсеку за историју Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду на тему Историографско дело Фридриха Мајнекеа 2012. године. Ванредни је професор на Педагошком факултету Универзитета у Новом Саду. Области његовог научног интересовања и истраживања су модерна историја Европе, историја модерне историографије, теорија и методологија историјске науке и интелектуална историја. Учесник је бројних научних скупова и пројеката и члан неколико професионалних и стручних организација. Активно говори енглески и немачки, а пасивно мађарски и руски језик.

Аутор је предавање организивао у неколико делова, обухватајући део о односу науке и истраживања према феномену колонијализма у Немачкој, самом зачетку немачког колонијализма и његовом ширењу, карактеру колонијалне управе и колонијалног система, друштвеним и економским односима у колонијама, сукобима и односима у немачким колонијама, те заоставштини из колонијалног периода.

Антоловић је у уводном делу излагања кренуо од питања „да ли је Немачка била колонијална сила?“. Како истиче, питање европског колонијализма се у почетку налазило на маргинама интересовања немачке историографије и немачке колективне свести, али то не значи да није било присутно у радовима немачких аутора. Сам феномен колонијализма је био смештен у оквире истраживања немачког империјализма, што је будило интересовање различитих генерација немачких историчара. Почетком седамдесетих година прошлог века, Ханс Урлих Велер (Hans-Ulrich Wehler) је проблему приступио са друштвено-историјског аспекта. Он је сматрао да је социјални империјализам био непосредан израз структуралне кризе модернизације са којима се Немачка суочила, и као такав потицао из супротстављених односа у друштву. Поновни интерес за изучавање колонијалног периода у Немачкој се јавио тек након уједињења две Немачке, и то у оквиру онога што је Јирген Хабермас (Jürgen Habermas) називао постнационалном констелацијом. Нова интересовања за период колонијализма су се јавила у периоду када се ближило сто година од немачких колонијалних ратова, што је утицало на присутност те теме у јавности. Насупрот ранијој генерацији историчара, која је истраживала друштвене структуре као основу империјализма, нови приступ се заснивао на постколонијалном дискурсу, који је популаризован кроз књигу Едварда Саида (Edward Said) Оријентализам. Када је реч о културно-историјском приступу приликом истраживања феномена колонијализма, аутор тврди да је нагласак на истраживању различитих дискурса, пракси, знања и представама о другом.

Антоловић се потом осврнуо на почетак немачког колонијализма, који се јавио знатно касније у поређењу са колонијалном системима који су успоставиле Шпанија, Португал, Француска, Британија, и Холандија. Немачка је, уз Италију, била једна од последњих великих европских држава која је остварила уједињење више претходно самосталних територија у једну државу. Након што је окончала ратове за уједињење, Немачка је могла да се окрене и колонијалним подухватима на другим континентима. Већ четрдесетих година XIX века, поједини истраживачи су путовали по Азији и Африци, током којих су бележили утиске о приликама на тим територијама, врло брзо су закључили да би колонијални подухват Немачке могао да допринесе новим економским могућностима и ресурсима. Немачки канцелар Бизмарк у почетку није био заинтересован за почетак колонијалне експедиције, јер је сматрао да Немачка прво треба да се позиционира међу европским силама и да постигне унутрашњу кохезију. У Немачкој су постојале значајне разлике у друштву, нарочито класне супротности и верске разлике – протестаната са севера и католика на југу државе. Ипак, крајем седамдесетих година XIX века дешава се конзервативни преокрет унутар Немачке, који је допринео и отварању колонијалног питања. О могућим предностима колонијалне експанзије писао је Фридрих Фабри (Friedrich Fabri) у спису насловљеном „Да ли су Немачкој потребне колоније?“. Неке од разлога које Фабри наводи, према речима Антоловића, односе се на користи за немачку привреду, демографију и питање демографског вишка немачког становништва, потом цивилизацијске мисије заосталих народа у Азији и Африци, те антимодернизам и исељавање немачког становништва, које би могло би да допринесе очувању немачке заједнице и слабљењу улоге религије.

Бизмарк задовољно одмара док се други народи баве проблемима у земљама ‘тамо доле’, карикатура из листа Kladderadatsch, 1884. (Илустрација: Викимедија)

Осамдесетих година XIX века се појавило неколико организација и удружења које су пропагирале колонијализам, чији је један од чланова био и истакнути историчар и политички мислилац Хајнрих фон Трајчке (Heinrich von Treitschke). Већ осамдесетих и деведесетих година је присутан пораст поборника немачког колонијализма у јавности, међу којима су били и истакнути појединци попут поменутог Хајнриха фон Трајчкеа и Макса Вебера. Бизмарк, који је у почетку био неповерљив према колонијалном подухвату, заузима другачији став. Прекретницом се, према речима Антоловића, може сматрати конференција о Африци, која се одржала 1884, односно почетком 1885. године у Берлину. Идеја о немачком колонијалном присуству на другим територијама је, према речима аутора, подразумевала успостављање протектората или тзв. „заштићених области“, развој трговине са колонијалним поседима, надметање са Британијом, Француском и Белгијом у „отимачини за Африку“, захтев за формализацијом немачког присуства у Африци које је већ било присутно у виду компанија, мисионара. Када је реч о територијалним поседима, они су били подељени на немачку југозападну Африку (Намибија, Камерун и Того), немачку источну Африку (Танзанија, Руанда, Бурунди), Нову Гвинеју у пацифичком подручју. Потом идући ка Тихом океану и Кини, Немачка је стекла уговором о закупу луку Ћингдао, а крајем века је стекла Каролинска, Маријанска и Маршалска острва, као и Самоу. Овим је заокружила своје колонијалне поседе на прелазу из 19. у 20. век, и тиме постала четврта по реду колонијална сила по површини колонија (око 3 милиона квадратних километара територије са приближно 13 милиона становника). Стицање територије, како указује аутор, представљало је у том тренутку „ствар престижа и чин самопотврђивања“ не само као европске већ и као светске силе, где је Немачка „тражила своје место под сунцем“ предвођена кајзером. Релативно широка подршка у немачком друштву када је реч о колонијалним аспирацијама Немачке, најбоље се одсликава кроз став чувеног Макса Вебера, који је сматрао да Немачка треба да прерасте из европске у светску силу.

Конференција о Конгу 1884-1885.

У наредном делу излагања, аутор се дотакао карактеристика немачког колонијалног система, односно питања – каква је била немачка власт? Само присуство Немачке у колонијама је било подстакнуто жељом да се обезбеде економски и трговачки интереси матице. Она је била снажно присутна у административним центрима на колонијалном тлу, а њено присуство готово да је изостало у залеђу тих центара. Већина колонијалног подручја је била ретко насељена, и није погодовала настањивању. На тој територији нису функционисали немачки закони. Закони који су важили у колонијама су били прилагођени локалним приликама, док су се на досељене становнике из Немачке примењивали закони који су важили у матици. Једна од последица таквог система била је да немачки Рајхстаг није имао надлежност при успостављању и надзору власти у колонијама. Сви колонијални поседи су, како истиче Антоловић, стављени под управу новоуспостављене колонијалне службе Рајха. На врху тако устројеног бирократског апарата у колонијама налазили су се гувернери, које је постављала власт из Берлина. Гувернери су управљали на основу личних схватања, док су се локалне традиције уважавале у одређеној мери. Није била реткост да се јави незадовољство колонијалном управом међу домородачким становништвом. Из тог разлога, али и да би се обезбедила ефикасна власт на целој територији, немачки управитељи су се ослањали на војне формације, које су биле састављене од регрутованог домородачког становништва. Личност гувернера је одражавала сједињеност власти, која није била подељена на три гране власти, што је, како Антоловић истиче, отворило врата правном експериментисању и довело до суспензије немачке правне традиције.

Пут ка гувернеровој палати у Тогу (Фото: Викимедија)

Када је реч о друштвеним процесима у колонијама, Антоловић се осврнуо на процес досељавања Немаца, и то претежно у југозападну Африку. Реч је о досељавању чиновника, трговаца, војника, плантажера, представника немачких компанија, мисионара, али и припадника аболиционистичког покрета и заговорника укидања ропства. Улога хришћанских мисионара била је да међу представнике локалног становништва донесу хришћанство, чиме би био отворен пут трансформацији локалних структура. Такође, прве школе су подигнуте захваљујући хришћанским мисионарима, али је допринос и домет тих школа био ограничен. У њима су се претежно изучавали немачки језик, веронаука, али су се ђаци оспособљавали и за стручне послове. Мисионари су поред образовног система, како указује аутор, допринели и успостављању здравственог система, чији је задатак био да помогне у искорењавању и сузбијању заразних болести. Територије у колонијама су углавном биле аграрног карактера, али је ипак постојала разлика међу колонијама. У источној Африци су постојала релативно велика урбана средишта за разлику од колонијалних поседа на југозападу Африке. Када је реч о градовима и урбаним средиштима у колонијама, Немци су пресликавали естетику и архитектуру која је постојала у немачким градовима. Немачко колонијално присуство је било оличено кроз три типичне грађевине: управно здање, односно гувернерово седиште, касарну и цркву. Становништво је у тим срединама било просторно одељено на два дела, једну локалну заједницу и заједницу белаца досељеника, што је одражавало постојање социјалне и расна хијерархије у друштву.

Немачка здања у Ћингдау, крај 19. века (Фото: Викимедија)

Иако се очекивало да ће Немачка економски профитирати од колонија, Антоловић тврди да су монопол над трговином и убирање пореза били ограниченог домета. Сами трошкови одржавања колонијалних поседа су премашивали све добити које је Немачка имала од тих поседа. Немачка управа је често задирала у својинске односе на земљишту у колонијама. Главнина економских активности се односила на плантажерску делатност, и формирање великих поседа где су се узгајали кокос, каучук, какао, и друге културе. Упоредо, постојала је и фармерска делатност, која је привлачила и довела до насељавања немачког становништва. Резултате економског присуства Немаца у колонијама аутор дефинише као амбивалентне, где је на неким територијама локално становништво прихватило нове привредне методе, али у већини случајева је доводило и до сукоба са домороцима.

Источноафрички аскер са немачком колонијалном заставом (Фото: Викимедија)

Претпоследњи део излагања аутор је посветио питању сукоба и конфликата у колонијама, односно ономе што се назива „нормализацијом насиља у немачким колонијама“. Три сукоба су упечатљива када је реч о немачком присуству у колонијама. Најпре, када се десио Боксерски устанак у Кини, побуњеници су том приликом убили и једног немачког дипломату, што је довело до слања казнене експедиције из Немачке, која је починила бројне злочине над кинеским становништвом почетком 20. века. Потом, у немачкој југозападној Африци дошло је до устанка народа Хереро због одузимање земљишта од локалног становништва. Сузбијање устанка је поверено суровом генералу који је веровао у нужност истребљења побуњеника. Том приликом нису страдали само побуњеници већ и велики број деце, старих људи, тако да је преживело само 20.000 припадника народа Хереро или четвртина од укупне њене популације, што је изазвало осуду и у самој Немачкој. Трећи сукоб се односио на устанак у источној Африци, који је прошао готово незапажено у немачкој јавности.

Заробљени припадници народа Хереро (Фото: Викимедија)

У закључном делу излагања, Антоловић истиче да економски резултати немачког колонијализма нису испунили очекивања, те да је одржавање колонијалног система представљао озбиљан финансијски издатак. Процесом колонизације је започео и процес разградње традиционалног система. Немачко колонијално присуство је утрло пут идеји о јасном расном разграничењу, где су значајну улогу имали еугенистичка, расистичка и социјалдарвинистичка учења. На послетку, пракса коју су колонијалне власти примениле у Африци, према речима аутора, оставиле су трага у спровођењу „коначног решења“ које ће уследити у Европи неколико деценија касније.

Страхиња Обреновић,
Институт за европске студије

Погледајте још

Прочитајте још



Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: , , , , , ,

Оставите коментар