Синиша Стефановић: „Ћирилицом се, господо, пише у космосу и на Месецу“

Писмо није у првом реду питање српског националног идентитета већ српског националног суверенитета, тиме и културног

Фото: Печат

Аутор овог текста, који је Прилог дебати о теми изузетне националне важности, најпре жели да нагласи да редови који следе не представљају мишљење или ставове Завода за проучавање културног развитка, у којем је запослен.

Ангажманом Вечерњих новости наша јавност од почетка априла сведочи о још једном циклусу расправе о положају ћирилице у Србији и међу Србима. Овом приликом у средиште је стављена судбина Нацрта Закона о изменама и допунама Закона о службеном језику и писмима из јуна 2017. године. С једне стране је републички Секретаријат за законодавство, с друге група београдских лингвиста, од реда универзитетских професора: Вељко Брборић, Александар Милановић, Срето Танасић и Милош Ковачевић, који су у изради (у даљем тексту) Нацрта учествовали. Секретаријат за законодавство је још пре јесени 2017. документ вратио на дораду; према свему судећи, у неизмењеном облику он је био поново упућен у лето следеће године; опет је, вероватно, био враћен или је једноставно игнорисан. У упоредном процесу, јуна 2018, Народна скупштина је усвојила још једну ревизију (од 1991. године) важећег закона којом су проширена и додатно прецизирана права мањина на службену употребу њихових језика и писама.

Без жеље да будемо увучени у још једну у низу јалових дебата, а ова је већ сада несумњиво таква и не обећава да ће бити другачија, покушаћемо да заинтересованој јавности укратко представимо шта се у текућој дебати директно не спомиње и понудимо предлог за размишљање. Напоменимо да је ванредно значајно што Вечерње новости преносе аргументацију Секретаријата, јер она је до сада пред јавношћу изостајала. Било би лепо када би извор (текст, снимак) из којег је црпена грађа за чланак „Закон о ћирилици мора на поправни“ од 1. априла био објављен у целини. Ставови лингвиста су већ много пута изречени и од ранијих се разликују тек понеким детаљем.

Правна и лингвистичка суштина

Суштина правног дела проблема положаја ћириличког писма у Србији је израз „у службеној употреби“ језика и писма, досега ограниченог члановима 2 и 3 важећег закона који се већ тридесет година не мењају: њиме се подразумева постојање нечега што се назива „у јавној употреби“. Пред јавношћу најистакнутији заступник тог израза, лингвиста проф. Ранко Бугарски био је љубазан да у полемици коју смо у рану јесен 2017. водили у „Политикином“ културном додатку потврди да „у јавној употреби“ нема терминолошку вредност. Из тога би се дало закључити: тиме ни правну. Штавише, према правнику Милошу Луковићу, који се тим питањима већ дуго бави, израз уопште није правне већ је лингвистичке природе, с тим да ни сами лингвисти у Одбору за стандардизацију српског језика не знају тачно шта је то и шта би имало да обухвата или макар подразумева. За разлику од њих, Р. Бугарски зна. Јавна употреба је свако јавно општење свих могућих субјеката; њој је подскуп службена употреба која се изједначава с државном („у службеној употреби“, „у раду државних органа“ како је у закону) и тако ограничена једино може да буде регулисана. Специјалитет његовог тумачења је проширење досега личне употребе – а који уопште не може да буде регулисан јер је основно индивидуално људско право – до границе службене употребе. Ако баш мора, држава „у раду“ (који је склон да ограничи на званична акта и међусобну комуникацију њених органа и тела) користи стандардну српску ћирилицу, а друштво већ према свом нахођењу може и стандардну хрватску латиницу, што је по себи друштвено, културно, научно и политички прогресивно.

Ранко Бугарски (Фото: Зоран Жестић/Танјуг)

Нацрт који данас у новинама заступа група лингвиста понудио је уместо тога, према немачком примеру, термин „службени језик“ и уз њега, због јединствености српске ситуације, „и његово матично писмо“. Дефиниција је преузета из тзв. Брборићевог предлога закона понуђеног новембра 2004. године (2006. подржао га је Одбор за стандардизацију) и писаног у време расправа о новом, данас важећем Уставу. Тим термином обухвата се свеколики административно уређен живот, укључујући привредне и ине субјекте: опште гледајући, према Нацрту све и свако ко има ПИБ обавезан је да се служи ћирилицом, а одређују се и изузеци. (О њима касније.) Мањински језици и њихова писма посматрају се одвојено од српског језика и писма (не писама!), у складу са потписаним конвенцијама (Нацрт 2017), односно према предвиђеном уставном закону о правима мањина (Предлог 2004) замишљеном према хрватском моделу. Значај тог везивања за међународне конвенције које чине правни оквир Европске уније налази се у одбацивању – ако га оценимо мескалинским нећемо претерати – Мишљења Венецијанске комисије о чл. 10 Устава из марта 2007. године према којем би за српски језик у уставу требало задржати и латиницу јер њоме се, између осталог, „већина мањина радије служи“.

У одељку који дефинише вредности Митровданског устава, у чл. 10, став први гласи: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.“ Други став га у некој мери потире: „Службена употреба других језика и писама утврђује се законом, на основу Устава.“ Недостаје реч „њихових“ пре „писама“: то омогућава да се нејасноћа настала спајањем елемената уставних предлога тадашњих ДСС и ДС тумачи тако да се став други односи и на српски језик. За такво тумачење ништа згодније од „Слобиног закона“ из 1991, чланова 2 и 3: по потискивању ДСС нешто је преправљено током Тадићеве президентуре, али су очувањем тих чланова задржани суштина и континуитет с решењем власти Слободана Милошевића. Оставивши за ову прилику по страни тадашње идеолошко-политичке потребе и аргументе, сагледајмо реалне политичке разлоге за настанак и одржавање таквог крпежа: АП Војводина је у Предлозима закона о службеном језику и писмима из 2000. и покрајинског статута 2008. године изричито захтевала да српски језик има два писма, ћириличко и „латиничко писмо српског језика“.

Илустрација Новица Коцић

Резултат вишегодишњег процеса је, одлуком Уставног суда, признање постојања таквог писма (почетком децембра 2013) да би три недеље доцније његова трочлана комисија сумњивог меритума одлучила да инструкције и декларације на роби сваке врсте нису службена, већ су „јавна употреба која се може регулисати законом“. На основу тога Република Србија, тј. правници у њеној служби, има своје разумевање досега „у службеној употреби“. Према објављеном у „Вечерњим новостима“: „оквир службене употребе језика и писма као облика комуникације између државних и локалних органа власти, с једне стране, и грађана и других субјеката, с друге стране“. Према томе, Нацрт из 2017. терминолошки и суштински немогуће је ускладити с важећим тумачењем Уставног суда, јер полази с другачије основе. Такође, ни са чињеницом да је „у службеној употреби“ Законом о Влади РС на старање изричито додељено управо Секретаријату за законодавство. Било би превелико очекивање да се ти правници – који су учили још од 1991. године да се у том питању Устав коригује и тумачи Законом – замисле над многим оригиналним решењима Уставног суда, поготово ако је истим тим законом Министарству културе и информисања остављено да се језиком и писмом бави само као делом културног наслеђа. Ипак, сада му се великодушно нуди да предложи начин за уређење употребе језика и писма „у јавној употреби“.

Технички ваљан компромис

Вратимо се Нацрту закона. Он се базира на двема противречним полазишним поставкама. Прва је задата двоазбучности српске писане културе: њу налазимо у Правопису Матице српске (2010), у изјавама претходећим Стратегији (2017) и потоњим Стратегији (2020). Србија је држава ћириличког стандарда и двоазбучне културе. Друга је „Брборићев предлог“ (2004) који је писан за државу и културу ћириличког стандарда. Док прва поставка за писмо српске културе као секундарно узима хрватску стандардну латиницу, у Нацрту се, напротив, из друге поставке за помоћно писмо задржава латиничко писмо међународног стандарда транслитерације ћирилице у латиницу ISO 9 (што му је и највећа, из угла изводљивости гледано, слабост). Резултат је технички ваљан компромис: како смо већ навели, начело па изузимање од начела. Обашка је управо култура, којој су додате наука, дигитални медији и компјутерски програми (непознато због чега сви, а не неки: питање политике локализације). То подручје се додатно ограничава обавезом да све што ужива националну фреквенцију, што је потпуно или већим делом државно или јавно власништво и што је званично у раду регистрованих удружења треба да буде обавезано на употребу службеног језика и писма. Тиме се слобода избора писма у јавној комуникацији оставља ауторима, као индивидуално право, те приватним издавачима и медијима. Све у свему, ништа што већ није виђено у историји српског законодавства у том питању. Предлог није рђав, али би га ваљало дорадити.

Да закључимо ову кратку оцену. Нацрт закона је крајњи и ваљан резултат рада наследника (са центром у Институту за српски језик и књижевност) на изворној еволутивној политици о писму Павла Ивића из осамдесетих и деведесетих година. Невоља је у томе што нема пуну подршку лингвиста Матице српске, која је ближа идејама и политици покрајинске власти која пак свој легитимитет темељи на наслеђу СФР Југославије с једне, те у данашње време популарном и за политичку употребу згодном концепту мултикултурализма с друге стране. Ни ту нема ништа ново.

Фото: Печат

Поново покренуту дебату о Нацрту закона није ваљано посматрати изоловано већ у контексту предлога Стратегије развоја културе Србије из маја 2017. године, чији је део и за чије је потребе и био начињен. Тај нацрт Стратегије, у делу који се односи на писмо нестао је у другој, усвојеној верзији из фебруара 2020 године, након две године жестоке идеолошко-политичке дебате најпре о поставкама Стратегије, затим и о Нацрту самом. Инструменти културне политике (порески стимуланси, преференцијални третман ћириличких издања и сл.) за којима се у првом наврату посегло оспорени су и ограничени, а усвајање новог закона о језику и писму у усвојеној верзији уопште није предвиђено. Стога је цинично враћати лопту МИК, како се још једном сугерише, да оно нешто предузме у корист и сврху повећања употребе ћирилице за српски језик. И када би бивале остварене, кампање и акције имале су плода али не и рода, што је још једном доказала акција „Негујмо српски језик“ из 2015. године: због тога је МИК, у крајњој линији, и посегло за Нацртом суштински новог закона у форми измена постојећег. Уколико је претходни министар Владан Вукосављевић, уложивши немало лично залагање и ауторитет функције, претрпео неуспех, због чега би онда данашња министарка Маја Гојковић било шта предузимала? Ако је ранији члан (Коштуничиног) ДСС због политике подршке српском ћириличком стандарду био провлачен кроз „топлог зеца“ сваке врсте вербалног малтретирања и омаловажавања, између осталог називан и фашистом, шта ли би се само сручило на главу ранијег члана (првобитне Шешељеве) СРС? У крајњој линији, усвојена Стратегија развоја културе Србије (2020) на то је не обавезује.

Разлози за неуспех

Поред наведених, један од разлога за неуспех био је недостатак ваљаних нових аргумената, али то у засенак баца чињеница да је проблем у првом реду начинило наглашавање ћириличког писма као елемента српског националног идентитета. Само је наизглед лако дефинисати та два члана појединачно; заједно је још теже. Тиме се необазриво бућнуло у „мутну воду“ политике националног идентитета у временима субнационалне идентитетске политике као актуелне интелектуалне и идеолошке моде либералног имена и тоталитарних стремљења. Наша дотирана и организована „проевропска“ културна јавност намирисала је крв, а пристојан свет се још једном разбегао и заћутао. Коме се разборитом, уосталом, опет слушају турбо-фолк аргументи у распону од титоизма до идеологије људских права у извођењу домаћег тзв. цивилног друштва? Коме је до излагања букачкој правди, линчу? Да би се нешто у том погледу променило, потребно је да „ћириличко питање“ у држави Србији и међу Србима буде другачије постављено и другачијим приступом решавано.

Фото: Печат

Писмо није у првом реду питање српског националног идентитета већ српског националног суверенитета, тиме и културног.

Писмо и језик живе у симбиози

Аутор ових редова стога би предложио да се пође од идеје стандардног писма самог, одвојеног од идеје стандардног језика. Од самог корена његове засебности: писмо је резултат развоја симболичког мишљења, а не говора. Од чињенице да је писмо као систем настало за потребе административно-финансијске природе, за потребе државе и њене културе-идеологије, да је писмо темељни услов постојања цивилизација, па и многојезичких као у случају Кине. Од јеретичке претпоставке да писмо не прати језик, тј. да му није роб како је то 1847. написао Ђура Даничић да би се верглало и данас, тиме и од одлучног одбацивања флоскуле да је писмо део језика, што одскора тврди Ранко Бугарски. Писмо с језиком не живи у покорности, него у симбиози. Од историјске природе ћириличког писма самога, па и Копитар–Вукове редакције, односно од историје стандарда писања српског језика. Од Светог Саве, јер је ћирилица тада узета за државни (повеље, закони) и државно-културни стандард (верске књиге и световна књижевност) иако тада, као и данас, у Србији нису живели само Срби. Проблем употребе стандарда писма није лингвистичке природе већ је несумњив и неодвојив прерогатив државе, са стандардним језиком, и њеног правног и културног суверенитета. Службеност стандардног писма Србије и Срба не подлеже усклађивању с неком идеологијом или макар којом и чиме мотивисаном политиком Европске уније, неке или неколиких њених чланица, специјалних представника, проконзула и прокуратора, било које организације или државе, па била она Америка или Русија или која год. Српски ћирилички стандард не сме да буде део сукоба тзв. либералног поретка наспрам државама-цивилизацијама. Такође, не постоји нити један ваљан разлог да се у данашњој Србији – јединој међу државама наследницама – политика државног правног и културног стандарда води с обзиром на југословенско наслеђе, већ једино с обзира међународног упоредног права и прихваћених конвенција. То питање је и суштински и формално наше да га решавамо, ко год да би хтео да нам „држи свећу“.

Са изложбе „Култура ћирилице” (Фото: Н. Неговановић)

Да закључимо Предлогом за размишљање групе књижевника, још једном цитирајући (према стенограму) речи Борислава Михајловића Михиза пред бучно узрујаним Удружењем књижевника Србије које је Извршни комитет ЦК СК Србије (један од секретара је била Латинка Перовић) у пролеће 1967. године оценио делом шовинистичког иступања:

„Право је сваког појединца да употребљава ’готицу’, ћирилску азбуку, латиницу, коју хоће. Ниједна српска институција нема право да без референдума, без референдума српског народа, уведе у званичну употребу латиницу. И зашто би имала право и зашто би то било шовинистички? (приговори и граја) Рећи ћу само још једну реченицу, молим вас, немојте ми тврдити да је ћирилица писмо које свет не разуме, ћирилица је давно престала бити провинцијално писмо, ћирилицом се, господо, пише у космосу и на Месецу.“

Опрема: Стање ствари

(Печат, 9. 4. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

Оставите коментар