Срето Танасић: Латиница није српско писмо

У службеној употреби латинице неће бити и не треба да је буде

Срето Танасић, научни саветник института за српски језик САНУ (Фото: Р. Крстинић)

Закон познаје само службену употребу језика и писама, па ће тако само ћирилица бити службено писмо у Републици Србији, а законом су предвиђене и казне за непоступање у складу са члановима који регулишу употребу службеног језика и матичног ћириличног писма. Укратко, ово је садржај кључних предлога измена и допуна Закона о службеној употреби језика и писама који је упућен Влади Републике Србије и чије се усвајање очекује. Будући да се у вези са поменутим изменама постављају многа питања у пракси, за одговоре смо замолили проф. др Срету Танасића, научног саветника Института за српски језик САНУ, председника Одбора за стандардизацију српског језика.

Зашто се у Нацрту измена и допуна Закона о језику и писму само ћирилица прописује код службене употребе српског језика? Зар ћирилица и латиница нису равноправна писма српског језика?

Прво, то је нужно да би се испоштовала уставна одредба о језику и писму: ту стоји да је у Србији службени језик српски, а писмо ћирилица. Друго, што је најважније и због чега и јесте таква уставна одредба, јесте чињеница да је само ћирилица српско национално писмо. Готово све што смо створили, запамтили и сачували у својој историји створено је на ћирилици. На ћирилици је Мирослављево јеванђеље, најзначајнији писани споменик на српској редакцији старословенског, бисер писане баштине у светској културној ризници, и толики други њему слични писани споменици, дело Светог Саве, па Кулинова повеља из 12. века, најстарији писани споменик на српском народном језику, Душанов законик – да не набрајамо даље. Ко би се одрекао такве баштине? Латиница није српско писмо, иако је у двадесетом веку доста писано на њој. Међутим, она је увезена, посебно је натурана после Другог светског рата у име српско-хрватског језичког заједништва и братства и јединства. На хрватској страни није било тако, ћирилице није било, чак ни за Србе у Хрватској. Нема никаквих разлога, нити потребе, да се латиница озакони као равноправна ћирилици.

Ипак, велики је број људи који се залаже за равноправну употребу два писма, а као један од разлога наводи се и тај да је латиница подобнија у савременим условима глобалне комуникације.

Више пута сам истицао, то је мишљење струке, осим „часних изузетака”, да нема ни једног јединог разлога да се ћирилица замењује латиницом. Ако не рачунамо такве техничке проблеме какве има српска пошта, што се ових дана показало као велика национална срамота – да нема техничких услова да телеграм у Србији може да буде послат на ћирилици. Зар треба чекати да их закон на то присиљава? Да, има оних који се залажу за латиницу у службеној употреби. Они су врло гласни, па се стиче утисак и да су бројни. А то је фронт организован од различитих група. Има ту људи који заиста мисле да су два писма још равноправна, не знају шта се десило са српско-хрватским језичким заједништвом пре три деценије, има оних који једноставно не би да мењају стечену навику, има оних који мисле да ће употребом латинице стећи неке материјалне користи, ту су и неки издавачи и средства информисања. Да ли држава може и сме жртвовати националну културу и културни идентитет зарад нечијег профита? Међутим, у центру тог фронта су људи који знају шта за српску културу и национални идентитет значи ћирилица. Зато и чине све да је протерају и преправе нашу културу, а добро знају: у култури је снага једног народа. Да не помињем ништа друго из историје – сетимо се да су нацисти 1941. међу циљеве за бомбардовање одабрали и Народну библиотеку. Хтели би да ми раскинемо са својом вишевековном културном традицијом у којој је, поред тога што баштинимо богату писмену традицију којом би се сваки европски народ поносио, сведочанство о нашој историји, у којој је наш идентитет.

Да ли ће сви издавачи морати да објављују књиге на ћирилици?

Морали би, без обзира на то шта ће закон рећи. Па зар они не тврде да врше културну мисију. А ћирилица је у центру српске културе, препознатљиви знак српског културног идентитета. Уосталом, тако је виде и у свету. У „Политици” је већ указано на чињеницу да стандард ISO 12199 уз српски језик препознаје само ћирилицу, све што је написано српским језиком и латиницом у светским библиотечким фондовима књижи се у хрватску културну баштину. Да ли то хоће српски аутори? Неће, само што их о томе нико не обавештава.

Да појаснимо домене службеног и јавног. Да ли се службено односи на медије, да ли ће лист „Данас” морати да буде на ћирилици? И сви титлови на телевизијама? Шта још улази у домен службеног?

Нигде у свету не постоји разликовање службене и јавне употребе језика. Код нас је само био убачен појам јавне употребе језика, никад није дефинисан, нема га у Уставу из 2006. године, а није га било ни у претходном. Постоји службена и приватна употреба језика и Закон ће дефинисати шта је службена употреба језика и писма. Не могу унапред говорити како ће се штампати лист „Данас” и други који данас излазе на латиници. За мене је логично да у Србији штампа која излази на српском језику буде на ћирилици, као и да на телевизији имамо ћирилицу. Свакако ће држава наћи начине да стимулише употребу ћирилице у средствима информисања и издаваштву, то јој је обавеза.

Како ће националне мањине морати да пишу у службеној преписци?

Исто онако како националне мањине у једној Француској, Шведској или Аустрији пишу у службеној преписци на службеним језицима тих земаља. Важно је да смо ми решили језичка права мањина у складу с највишим европским стандардима, и тиме се можемо поносити, а нигде у свету не постоји могућност да се службени језици неке државе прилагођавају националним мањинама, такво нешто било би у свету незамисливо, неозбиљно и спомињати.

Шта ће моћи да буде на латиници? Да ли то значи да је неће бити у службеној употреби?

У службеној употреби је неће бити и не треба да је буде. У комуникацији која не подразумева службену употребу српског језика могуће је користити латиницу.

Марина Вулићевић

(Политика, 15. 8. 2018)

Advertisements


Категорије:Преносимо

Ознаке:, , , ,

9 replies

  1. Изгледа да полако почиње да им се креће из д….а у главу, али пут је још дуг и пун препрека и коначни исход још неизвестан. Једна од најважнијих препрека је потреба да се промени правопис и из њега избрише латиница. Тек ако и када то успе моћи ће се очекивати успех- али и то тек када се избаце намерно недефинисани појмови службене и јавне употребе. Qui vivra, verra!

    Свиђа ми се

  2. Свака част Танасићу на српском ставу и храбрости..Треба га подржати, али видим овде само један коментар.Сад или никад!

    Свиђа ми се

  3. Поштовани господине Танасић,
    Интервју који сте дали листу Политика у вези једног и јединог Српског писма ЋИРИЛИЦЕ ме је веома обрадовао и охрабрио. Хвала Вам на професионалној визији и одговорности. Већ дуго времена смо могли пратити дивовске напоре Проф. Драгољуба Збиљића и Дипломираног инжењера Немање Видића за спашаваље ћирилице као фундаменталног идентитетског елемента Српског народа. Дуго смо чекали да то јавно подрже и језички стручњаци из САНУ, Матице Српске, Института за Српски језик, … Овом приликом желим да се захвалим и професорима Пиперу и Ковачевићу на конструктивном приступу.
    Поздрав,

    Свиђа ми се

  4. Уместо појма “ латиница“, треба да стоји “ писмо и језик националне мањине“.
    Појам “ матични језик“, нигде не постоји.
    Када Законом буду прописане казне за некоришћење ћириличког писма србског језика, тиме престаје свака потреба да држава Србија тражиначине да стимулише употребу ћирилице …

    И, тек када Закон буде стварно донет и почео да се проводи, биће испуњено све обећано.
    До тада…

    Свиђа ми се

  5. Српски језик се већ одавно пише на два писма од 30 слова. Лако, јасно, савршено и без проблема. И слободно.

    Писмо је алат који нам омогућује комуникацију и размену са другима. Са светом. Писмо је кључ који нам отвара ВРАТА ЗНАЊА. Данас имамо два алата – два кључа за отварање тих врата : један кључ отвара само једна врата, други отвара већи број врата.

    И сад неко предлаже казне за употребу кључа који отвара више врата.

    Свиђа ми се

  6. По објављивању овог Танасићевог интервјуа видело се ко је вера, а ко је невера. Очекивано су га пренели Стање ствари , Факти и Царса Шабац. Била га је пренела и Искра из Кустуричиног Андрићграда,,али пошто је он исписан југословенско-хрватском латиницом,нестао је интервју.
    Ја сам овако нешто наслућивао од проф. Танасића јер је он недавно преко Одбора за стандардизацију српског језика ,чији је председник,писао Влади поводом одбијања неког бошњачког политичара из Рашке да призна српско држављанство. Већ и на томе му свака част. Просто је невероватно како ником другом у Србији није јавно засметало то што у Србији ништа није српско, а у Хрватској је све хрватско .Кад се човек вози кроз Хрватску, оглашава се спикер – ХРВАТСКИ РАДИО !Наше новине су јављале како су ухапшени директори Хрватских железница и Железница Републике Србије.
    Потпуно ме је изненадила храброст Танасића који је направио велику пукотину у југословенско-српскохрватском језичком блоку . Томе је вероватно много допринео и став народа,оличеног у Збиљићу и Видићу који су неуморно износили на видело срамоту издаје ћирилице од стране академика Ивана Клајна , проф.Мате Пижурице и других.Негде је Видић написао да ће чир српскохрватске језичке политике морати да пукне,и ево то се десило. Некад јеТанаско Рајић остао сам код српских топова па је био сасечен турским сабљама,а видећемо да ли ће други професори језичке струке смети да га издају.У једно сам сигуран – српски народ га неће издати.

    Свиђа ми се

  7. 1. ПРВООСНОВАНА „ЋИРИЛИЦА“ ЗА ТО ШТО СЕ САДА РАДИ ЗАЛАЖЕ СЕ И БОРИ ОД 2001. ГОДИНЕ

    2. МА РЕДУ ЈЕ, ДРУГИ ДЕО БОРБЕ – НЕИЗБЕЖНА И НЕОПХОДНА РЕФОРМА ПРАВОПИСА У РЕШЕЊУ ПИТАЊА ПИСМА, ЈЕР ЈЕ ТЕК ТО СИГУРНОСТ ДА ЋЧЕ ЋИРИЛИЦА (О)ЖИВЕТИ

    На ову истину („Латиница није српско писмо) знало се све до Новосадског договора речито и јасно и у народу и међу српским лингвистима. Међутим, политика и прогрмски смишљено дело комуниста из времена Новосадског договора (1954) и после њега било је планирано за свођење српскохрватског/хрватскосрпског језика на једно писмо, што је и било оправдано, јер ако је један језик он не може трајно да функционише на два писма, то је и технички и практично и економски неодрживо. Зато је идеја о избору једног писма била чак и оправдана у реченом смислу. Међутим, како је комунистичка политик у пракси била антисрпска (због „мира у кући“) избор писма било је нормалније да падне на српску ћирилицу јер је она у то време (1954) у народу Југославије била још доминантнија, па би по том смислу била опррвданинја потреб за једним писмом иде у избору ка ћирилици. Међутим, Хрватима (и политичарима) није ни пало на памет да се замени хрватска латиница ћирилицом, јер би то било против хрватског народа, комунисти су лако одлучили да Срби пристану на ту замену ћирилице. И неки лингвисти и политичари то су оправсдавали да се ћирилица замени.Хрвати су истицали да замена латинице код њих никако не би дошла у обзир. Како је то било осетљиво питање у Срба због забране ћирилице у НДХ-у, али и пре тога више пута, комунистичка мудрост је нашла решење. Неће бити званично избачена ћирилица, али ће се она, званично као „раавноправна“, постепено улогом власти замењивати свим средствима, па и обманама о „богатству двоазбучја“ и да је ћирилица „равноправна“, па пошто је „равноправна“ и латиница, сматрало се да није никаква грешка да се онда само у Срба „равнопрвно замењује равноправним“. И тако је вољом власти, замењено до данас око 90 одсто ћирилице у стварности, иако су Устави Србије то решили на добар начин, поготово у Уставу из 2006. у коме је одређена само ћирилица за писање српског језика. То се међутим, све до данас није спроводило свуда у Србији и међу Србима, па се стање није попрвило за ћирилицу. Два су основна разлога томе: неусклађеност закона с Уставом и неусклађеност правописног решења питања писма које јен остало као у српскохрватском језику.
    Сада заиста ваља подржати и похвалити министра културе Вукосављевића што је с лингвистима усагласио закон с уставном обавезом и то би морало да прође у Скупштини јер је у том закону сада примењена светска и европска пракса у решењу службености језика и писма. Отпора има много код лаика и ових што су за права свих осим Срба, али, пошто сде објективно ни правнички ни лингвистички не може ништа оспорити ничим из закона, то би морало да прође. Ако не прође, то би био катастрофалан поступак на рачун вкладајућег СНС-а јер он им данас довољну већину у Скупштини Србије. Ту ће се они показати да ли су заиста за одбрану српских интереса и вредности, како стално истичу да јесу.
    Наравно, после тога, ако се и Правопис српскога језика не усагласи с обавезом из Устава, само усаглашен закон неће бити довољан за сигурну будућност српског савршеног писма. Једно без другог то не би дало очекивано. Чак је Правопис и вжнији, јер преко њега деца ће у школи учити и сигурно поново знати које је српско писмо, а неће их збуњивати постојање алтернативног писма у Правопису, што није пракса ниједног другог језик и нрода у Европи и у свету. То је оно што је важно рећи у овом часу у овом послу државе и лингвиста у институцијама за српски језик.
    Што се интервјуа тиче, похвала Стању ствари што га је пренело, као и, пре свега, проф, др Срети Танасићу.. А у свему ономе што је он рекао с најважнијег места за стандардни српски језик и писмо, с места председника Одбора за стандардизацију српског језика историсјки је важно, јер се ништа од казаног нема чиме озбиљно оспорити.

    Свиђа ми се

  8. Свака част Збиљићу и Видићу на написаним књигама , текстовима и коментарима, који су увек заступали исти програм – само ћирилица у српском језику, али ја сам веома збуњен овом данашњом Збиљићевом реченицом :
    „Чак је правопис и важнији јер преко њега деца ће у школи учити и сигурно поново знати које је српско писмо,а неће их збуњивати постојање алтернативног писма у правопису , што није пракса ниједног другог језика и народа у Европи и у Свету.“ Да ли је он то одустао од основног принципа једно писмо за један језик ?

    Свиђа ми се

  9. @Деда Ђоле каже:

    “И сад неко предлаже казне за употребу кључа који отвара
    више врата.“

    Кључ који отвара више врата је “КАЛАУЗ“ – ЛОПОВСКА
    АЛАТКА!

    Драган Славнић

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s