Борис Трбић: Шта се може сазнати из једне посете „Дизниленду са смртном казном“

Ствари су у Сингапуру регулисане. И снове је могуће остварити. Као у Дизниленду

Фотографије: Борис Трбић

Пролазим поред екскурзије кинеских средњошколаца. Деца од дванаест, тринаест година, њих двадесетак, носе наранџасте капе и дисциплиновано прате исушеног, високог учитеља. Oн им, на Кеју Џорџа Рафлса, надомак монументалног Музеја азијских култура, показује бисте историјских личности које су једном посетиле Сингапур. Стари мост који је колонијална власт подигла у деветнаестом веку, води према хотелима и апартманима на другој обали реке. Уз њега, бронзано попрсје Нехруа. Неколико корака даље, Хо Ши Мин. И на једнаком растојању од њега, Денг.

Стигао је овде 1978, у прву од две посете граду-држави који се осамосталио тринаест година раније. Допало му се оно што је видео, и помислио је да би многољудна земља којом је управљао могла нешто да научи од контролисане демократије која фаворизује брзи раст, иницијативу и технократски модел управљања.

Кинеска екскурзија у посети Сингапуру

Мотивисали су га сличност култура, и на дугу стазу, могућност примене такве форме друштвено-економског развоја. Вратио се у Кину, и на наредном конгресу Партије изнео идеју о постепеном економском отварању према свету, у оквиру постојећег система.

Како је то могло звучати на ригидном језику комунистичких саопштења? Да ли је поједноставио говор, обраћајући се широком партијском чланству? Постоје ли речи којима је успео да помири неспојиве разлике између колективистичког духа који у оно време још увек доминира Маовим наслеђем, и прагматичног приступа трговини који је већ сто седамдесет година модус операнди друштвено-економског успона најзначајније луке југоисточне Азије? Вратио се пет година касније. У међувремену су, како каже Си Ђинпинг, у Сингапур почеле да пристижу хиљаде кинеских административаца и менаџера. Кина је почела да се мења по принципима једног новог, хибридног модела.

Денгова посета је можда променила ток светске историје. Можда и није.

Инфинити пул хотел, симбол савремених здања у Сингапуру

Сингапурски такси је један од најјефтинијих у свету. У поређењу са другим градовима југоисточне Азије, а када се узму у обзир примања, цене и административне таксе за куповину и одржавање аутомобила, готово је непојмљиво да је вожња таксијем тек за нијансу скупља од путовања градским превозом. Таксиста, емигрант из Малезије, говори ми о заступљености етничких група и једнаким правима заједница које овде живе. Педесет посто Кинеза. Осамнаест посто Малајаца. Девет посто Тамила. Натписи на енглеском и на ова три језика су видљиви у метроу, аутобусима, и истакнути на државним институцијама. Међутим, чињеница је да проценте њиховог учешћа у становништву зна готово свако. Такво, парцијално познавање математике, понекад води у грађански рат.

У Националном музеју, једној од најлепших грађевина у Сингапуру, неколико пажљиво уређених поставки потврђују званичне наративе о историји земље. Ране године и прогрес колонијалне управе. Мрак и терор јапанске окупације у Другом светском рату. Оданост Сингапураца британској круни. Затим формирање Републике, и траума разлаза Сингапура и Малезије. У једној од одаја, велики екран и снимак телевизијског обраћања током кога премијер, Ли Куан Ју, саопштавајући нацији одлуку о раздвајању, плаче. Ју ће постати пријатељ Хенрија Кисинџера, архитекте геополитичког хаоса у Југоисточној Азији. Нешто касније, у Сингапуру ће дочекати Денга.

Натпис на четири језика: енглеском, кинеском, малајском и тамилском

У једној од галерија налазимо поставку о животу у сингапурским насељима која је држава почела да гради током шесте и седме деценије двадесетог века. Модерне кухиње, бела техника, електрични апарати, задовољне, насмејане домаћице. За тренутак пред очима ми пролећу слике Новог Београда средином седамдесетих. Комарци на Дунавском кеју. Тек изграђена робна кућа Меркатор. Мајка и ја смо се уселили у стан. Нове технологије у животу радних људи и грађана. Самоуправљача. Више времена за породицу, куповину, одмор. Обична, мала људска срећа.

Ли Куан Ју је током наредних деценија покушавао да конзервативну политику усклади са геополитичким утицајима у региону. Као ослонац конзервативних струја, једно време је страховао да држава неће моћи да се носи са растућом популацијом и пореским и другим олакшицама. Охрабривао је политику која је прописивала два детета по породици. Нешто касније, увео је мере којима је сингапурска средња класа, оснажена великим бројем високо образованих жена, полако преусмеравана ка култу породице. Тврдио је да је њега и његове школске другове шибање научило правим вредностима. Шиба је и данас један од уобичајених облика кажњавања у Сингапуру. Странци то знају. Негодују само када неки од њих, због вандализма или лоповлука, заврши привезан уз стуб у полицијској станици, ишчекујући четири или шест васпитних удараца који ће му распарати кожу на доњим леђима.

Национални музеј у Сингапуру

Проводимо дан на кејовима, и у луци. Тамо, укотвљен стоји Infinity Pool Hotel. То је нова икона Сингапура, са огромним базеном, налик на брод, који некако неспретно остављен, одложен, чека тренутак када ће га нека велика шака, зграбити и однети ка мору. Зграда се извија заклањајући поглед ка футуристичким баштама уз обалу, Gardens by the Bay. Баште са високим суперструктурама, џиновским стаблима и крошњама, стварају, кажу, посебну врсту микроклиме. Окружене бетонским стазама, изгледају готово нестварно, али не могу преварити никога. Нису налик на огромне секвоје из шуме Стикс на Тасманији, у којима пребивају сићушне птице, инсекти и невидљиви микросвет. На солитере у којима има места за свакога. Повратак природи је, као и читав покрет за заштиту човекове околине, изнуђен и исфорсиран, сведен на појавни ефекат и спектакл. Тако се и овај боравак у ’баштама’ свео на одлазак у ’природу’ у слободно време, мамећи туристе и породични свет који тражи одушка у време викенда. То не значи да са природом живи.

Дечаци уживају, али им је врућина. Све је чисто, уређено, педантно. Јапански и холандски туристи се заустављају и по жези фотографишу испред високих крошњи. Видели су, као и ми, нешто ново, другачије. Сада мирно могу да се врате кући.

Футуристичке баште „са високим суперструктурама, џиновским стаблима и крошњама“

Следећег дана стојимо испред Масџид Султан џамије. У бочним улицама матурски и арапски ресторани, продавнице сувенира, иранских тепиха и бакреног посуђа, изничке керамике, машински рађених молитвених тканица и одевних предмета за хаџилук. Агенције продају аранжмане за Меку и Медину, а медресе и издавачи исламске литературе излажу збирке религиозних текстова и приручника.

Упознајемо се са Владом Тодоровићем, његовом супругом Тањом и две ћерке. Дивни људи, предају на Сингапурском универзитету. Влада је документариста, Тања архитекта. Овде су стигли из Америке. Провели су последњих петнаестак година у Сингапуру. Њихове ћерке завршавају средњу школу и родитељи покушавају да им пруже континуитет у образовању. Влада говори о одласку у Перт, а затим о оном што се на први поглед не да уочити у овој земљи. Цитира Вилијама Гибсона који је једном написао: „Ово је Дизниленд са смртном казном.“

Малајска свадба

Наредног дана, долазим опет, овога пута сам. У џамији је уприличена малајска свадба. Младожења, онизак, са неколико ретких длака у бради, одевен је у бело, и за руку држи лепу, забрађену жену.

Његова породица седи на столицама поређаним на самом улазу у молитвени простор. Млада прилази, целива руке родитељима будућег супруга, бабама, дедама, ближој и даљој родбини, исказујући лојалност породици. Нисам сигуран колико је феминистички активизам наклоњен овој врсти културне разноликости. Политички ислам такође одбија ту врсту сестринства и солидарности. Сматра да либерална борба за људска права увек скрива хегемонистичке претензије и намере.

У молитвеном простору џамије нема никога.

Изграђена је 1824. године, за Хусеина Шаха, првог султана Сингапура. Обновљена је 1932. године, по дизајну Дениса Сентрија из архитектонског бироа Свон и Мекларен, најстаријег у Сингапуру. Наткриљује остале двоспратне грађевине у арапској четврти, и на њеним куполама, налик на огромне главице лука, налазе се комади стакла, мали и једноставни. Чак је и најсиромашнијим муслиманима била пружена прилика да постану ктитори храма.

Масџид султан џамија

Остатак дана проводим на граници са Малезијом, у друштву колега са Политехничке школе ’Република’. Разговарамо о сарадњи. Овде је техничка обученост изузетно важна, али се поклања мање пажње било чему што излази из граница комерцијалне колотечине. Као да су успеси Ројстона Тана и сјајни филм Ентонија Чана, ИлоИло о присном односу сингапурског детета и његове филипинске дадиље који је пре пет година освојио награду у Кану, и даље недовољни да би се домаћа филмска продукција схватала озбиљно.

Синди, једна од професорки, прича ми о недавном пројекту њихових студената. Дивна смрт је направљена у сарадњи са старачким домовима у Сингапуру. Студенти снимају старце и старице, ’док су још увек у снази’, и породицама за успомену остављају кратке монтажне секвенце којима доминирају старе породичне фотографије и разговори са најближима. У први мах помислим да се филмови баве особама које знају да ће ускоро умрети, али она ме разуверава. Питам због чега онда тако морбидно име пројекта. Синди одговара да име није морбидно. Каже да највише има хумора, носталгије, и успомена. У свему томе, ваљда, има и помало смрти.

Два дана касније одлазимо на Сентозу. Пролазимо кроз прстенове обезбеђења, које се досађује и тера муве. У близини је забавни парк, неколико хотела и марина, и незграпно дугачки терени за голф, на којима се одржава некакав шампионат. Ту су репортажна кола, камере и много полиције. Попут познатих глумаца, суперзвезде овог спорта, праћене кедијима који им носе торбе и палице, пристижу на терен. Прате их, попут оперетске дружине или весело скројене и укомпоноване сцене из Гилберта и Саливана, локалне девојке, конобари, фотографи.

Голф терени на Сeнтози

Неколико месеци касније на Сентози ће се уприличити кратки, спектакуларни политички игроказ без јасних последица. Сусрет америчког и северно-корејског лидера. Прилика за једнога од њих, насмејаног, младог човека, да се вине у орбиту политички популарних светских лидера. Доказ да је могуће бити безбедан само ако постојањем и акцијама угрожаваш безбедност свих. Испрва сам се смејао том оксиморону, а затим се сетио упозорења свог пријатеља: „Није лако молити се том Богу. Градити атомске бомбе.“ Други, човек, наранџасте косе, на Западу је већ годинама виђен као сумрак цивилизације. Да он није изабран, медији и академски радници би ваљда веровали да је све у реду. Да су ствари прихватљиве. На социјалној мрежи констернирани познаник, амерички предавач на филмској школи, једном ми је рекао: „Они пре њега су бар решили Ирак, Блиски исток и Балкан, а овај не може ни Сирију и Северну Кореју.“ Питао сам га зашто би неко ко не говори локални језик, не познаје проблеме или обичаје сукобљених требало да решава конфликте далеко од куће. Као и обично у оваквим ситуацијама, нисам добио одговор. Ћутање. Знак вере у цивилизаторску мисију, оперету у којој су амбициозни, нарцисоидни и осветољубиви у центру збивања. Или је све ипак једноставније, и окружени смо завером глупака и покварењака.

На улазу у марину туристи лаганим кораком траже уточиште у сенкама испод једара оближњих ресторана. Читам огласе. У северним предграђима, једна породица тражи слушкињу. Филипинку, Тајланђанку, ако је могуће. Неко ово не доживљава као расну дискриминацију, већ као прилику за нови почетак. Можда је заиста тако. Боље од судбине Филипинаца који падају са скела грађевина у Заливу, или шриланканских спремачица које садистички муче бахати локални богаташи. Ствари су овде регулисане. И снове је могуће остварити. Као у Дизниленду.

Фотографије: Борис Трбић

Питам се о чему су неки од кинеских менаџера мислили, враћајући се из своје прве посете Сингапуру. Да ли су, гледајући како се авион уздиже изнад залива и полако окреће ка североистоку, и стискајући малог лава на пластичном постољу, успомену за своју ћерку, јединицу, помишљали да су видели малу људску срећу?

Прочитајте још – важно:

Помоћ за „Стање ствари“ – август 2018.

Advertisements


Категорије:Дневник читаоца/гледаоца

Ознаке:, ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s