Василије Крестић: Прорадила машта умишљеног тужиоца или Одговор М. Ђурковићу

Знаковито је то да Миша Ђурковић, који покушава да заведе ред у САНУ, о установи и људима расуђује као нека баба врачара

Василије Крестић (Фото: Глас Српске)

Kао што сам у претходном тексту објављеном у „Печату“ написао, господин Ђурковић се у случају око председника САНУ г. Костића и његове смене намеће као истражилац, тужилац и судија. Не знам којим правом он прозива групу академика да се, по његовој прозивци, изјасне о Костићу поводом његових изјава и ставова о Косову и Метохији. А пошто они, како он пише, „мудро ћуте и запањујући српску јавност чекају да олуја прође“, он им дели пацке и закључује да се они тако понашају због великог академијског додатка (он то назива академски додатак!) и неких других новчаних принадлежности, које сежу чак до седам хиљада евра. Из овога и оваквог става следи закључак да је Ђурковић тај који представља и заступа јавност и који захуктава олују. Што се тиче „новчаних принадлежности које сежу чак до седам хиљада евра“, ако је то тачно, и ако је нешто незаконито, за то постоје надлежни државни органи који то могу да испитају. Није то предмет и тема о којој ја, попут господина Ђурковића, могу да расправљам. Господин Ђурковић прозива академике да се јаве и осуде Костића због његових изјава о Косову и Метохији и закључује да се они не јављају због великог академиjског додатка и неких других високих новчаних принадлежности. Ја бих рекао да они неће да се оглашавају на његове позиве зато што га не сматрају позваним да с њим расправљају. Очигледно је да они својим оглашавањем неће да уђу у тако ниске расправе које је мени наметнуо Ђурковић, неће да доживе опањкавање и увреде које он исказује према Академији и академицима.

Ђурковић ме је прозвао због тога што у свом одзиву на његову прозивку нисам осудио председника Костића зато што својим изјавама о Косову и Метохији крши Устав. Ја сам написао да се с Костићевим ставовима о Косову и Метохији не слажем. За паметног је то доста. Међутим, Ђурковић од мене очекује и тражи да се попут њега самовласно прогласим и за дефензора Устава. Занимљиво је да он, тако страстан и храбар борац за националне интересе, за безгрешну Српску академију наука и уметности, за одбрану Косова и Метохије, није то затражио од председника државе после његовог оглашавања о Костићевој изјави. Те петље он нема, иако добро зна да моја осуда не би имала ни приближно ту тежину коју би имала осуда председника Вучића. То је истински лик храброг патриоте господина Ђурковића.

Миша Ђурковић: Спасавање редова Костића

Господин Ђурковић је на једном месту у свом одговору написао да је САНУ у силним проблемима у којима се она „налази великим делом“ и због мог деловања. Не знам о чему се ту ради и чиме сам допринео тим проблемима. Мислим да је у овом случају прорадила машта умишљеног тужиоца Ђурковића. Уместо што је ову констатацију само набацио, било би добро и коректно да је мисао и дорекао, да је саопштио и доказе којима би поткрепио своје тврдње. Како то није учинио, треба му веровати на реч, а ја у његову реч, кад се ради о исказаној тврдњи, не верујем.

Нисам позван да на било који начин говорим и пишем о групи оних академика које Ђурковић прозива да се огласе, а они ћуте. Својим јављањем нисам имао намеру да вређам господина Ђурковића и да га, како је написао, дефамирам. Његов текст написан је тако да би га сваки човек схватио као провокацију. Зар није провокација кад он изговори неистину да сам допринео да се Академија напуни кадровима Џорџа Сороса и Светске банке? Морао сам да одговорим на ту провокацију и при томе сам нагласио да нисам баш радостан што сам принуђен на њу да се одазовем. Такав мој одговор Ђурковић је доживео као вређање и прибегавање некаквом софизму да би одбранио опстанак Костића на челу САНУ.

Ђурковић у свом одговору наглашава да сам својим текстом покушао да га дезавуишем тиме што би га „увукао у познати спор домаћих историчара око броја српских жртава у Јасеновцу и НДХ“. Гле чуда, он заборавља да је сам у свом интервјуу, објављеном у „Печату“, покренуо питање о одржавању изложбе у САНУ под називом „Тотални геноцид“ и да је тим поводом изнео измишљени податак, који је преузео од Вељка Ђурића, о посети двојице амбасадора и забрани изложбе. Тиме је желео да окриви председника Костића, мене и читаво Одељење историјских наука због неодржавања изложбе. Сада, да би се оправдао, и заштитио свог партнера Вељка Ђурића, на чије податке се ослонио, написао је да је „апсолутно некомпетентан“ за расправе о српским жртвама у Јасеновцу и НДХ, па је поставио питање: „ко даје Крестићу за право да човека са којим се не слаже у том спору, господина Ђурића назива ’Туђмановим следбеником’.“ С тим у вези упетљао је и неке друге личности, које се, како произлази из његовог писања, „не слажу са уобичајеним бројем српских жртава у Првом светском рату“.

Зграда Српске академије наука и уметности (Фото: Никола Тркља)

Што се тиче Ђурковићевог питања ко ми даје право да Ђурића назовем Туђмановим следбеником, морам му узвратити питањем: ко њему, који је, како сам признаје, за број српских жртава у Јасеновцу и НДХ „апсолутно некомпетентан“, даје право да мени поставља то питање, који сам апсолутно компетентан, јер сам написао књигу о геноциду која је доживела пет издања на српском, два на енглеском, једно на француском и руском језику. Изворе и литературу о том питању током вишедеценијског рада добро сам савладао и могу да оценим све шта и како ради Вељко Ђурић. Уз то, глас против Ђурића није случајно подигла група српских интелектуалаца, међу којима су се нашли и господин Владан Глишић и угледни новинари „Печата“, када су 23. октобра 2019. упутили апел Српској православној цркви „за одбрану светих српских новомученика јасеновачких“ због Ђурићевог драматичног смањивања њиховог броја. Апел су потписале 52 личности. Али кад ми Ђурковић поставља питање ко ми даје право да његовог пријатеља називам Туђмановим следбеником, вероватно му смета што ту дозволу нисам тражио од њега, који се, како сам већ написао, надређује и као истражитељ и тужилац и судија.

Апел СПЦ за одбрану Светих Српских Новомученика Јасеновачких

Избори у Академији су тајни. Ту тајност поштујем и никоме се никада не исповедам коме сам дао глас а коме нисам. Упркос томе, свезнајући Ђурковић, као озбиљан научник, позвао се на „прворазредни извор“, на то шта се прича „у овом нашем малом селу у којем сви знају да је господин Крестић сива еминенција одељења (не каже ког, Одељења за историју или Друштвених наука – В. К.) и да је он уз академика Суботића помогао да се изаберу управо другосрбијански кандидати које је промовисао председник Костић“. Свака част научнику Ђурковићу на поузданим подацима на које се ослања, на томе шта се прича „у овом нашем малом селу“, али и, како тврди, на истинском поштовању и уважавању мог српског патриотизма и моје научности.

С намером да у што ружнијем и тужнијем светлу прикаже данашње стање у Академији, Ђурковић је из „Вечерњих новости“ (од 22. јуна 2014) цитирао неке моје оцене које сам изнео о стању које је владало у Академији у време председника Хајдина. Пошто је наређао све шта сам тада рекао, у загради је додао, као да сам и то ја изговорио, „Неки тврде да и ’кеш’ уме да помогне…“ при уласку у Академију. Да је озбиљан научник, да нема злобних намера према Академији, да је научно одговорнији, он ми не би стављао у уста то што је дописао, већ би читаоцима ставио до знања да то није рекао Крестић већ Ђурковић.

Зграда САНУ у Кнез Михаиловој улици (Фото: Анђелко Васиљевић)

Занимљиво је и, како би рекао Фрања Туђман, знаковито је то да научник Ђурковић, који покушава да заведе ред у највишој српској научној установи о озбиљним и осетљивим питањима, о установи и људима расуђује као нека баба врачара. За њега су крунски докази то шта се прича „у овом нашем малом селу“ и то што „неки тврде да и ’кеш’ уме да помогне…“ при уласку у Академију. Има ли у свему томе научне озбиљности, стручног знања и било какве одговорности. Зар такав човек, с таквим научним методом и знањима може да блати и руши Академију?

После овог одељка Ђурковић ми је поставио питање као да сам на оптуженичкој клупи, а он да је истражитељ. Запитао ме је: шта се променило у Академији после 2014. године? На то питање, као пресудитељ сам је дао одговоре, који су по Академију поразни. Њему моји одговори и нису занимљиви а ни потребни. Стога ћу му их ја и ускратити, али после свега морам рећи да се господин Ђурковић и ја много разликујемо у односу према Академији као националној институцији. Сви ми који смо у њој, као њени чланови, имамо обавезу да оставимо неки позитиван траг, али треба да знамо да смо у тој установи у пролазу, а да Академија треба и мора да буде трајна. Као њен члан, као одговорна личност, као историчар који зна њене заслуге, њене вредности и потребе, али и слабости и мане, ја се осећам обавезним да ту значајну установу, која болује од многих болести, као и читаво наше друштво, лечимо, крепимо и чувамо, а господин Ђурковић, као прави револуционар предузима све да је што више избламира и уништи. Наши ставови о тој српској установи су непомирљиви, па је због тога и наша расправа оштрија, мање господствена и достојанствена но што би могла и морала да буде.

Миша Ђурковић говори испред САНУ (Фото: Стефан Ђурић/Спутњик)

С Вељком Ђурићем из много разлога немам намеру да полемишем. То сам већ више пута помињао. Сматрам да он ни у ком погледу није дорастао томе да буде мој партнер за било какве научне и стручне расправе, без обзира на то што умишља да је велики научник, да је надишао и далеко превазишао све историчаре који се баве српско-хрватским односима и почињеним хрватским геноцидом над Србима у НДХ, што ће, како се нимало скромно хвали и рекламира, оставити за собом богату библиографију. Не желим с њим да полемишем зато што он није способан да води озбиљне научне и стручне расправе, што све који не мисле као он на суров, неотесан и примитиван начин обезвређује, потцењује и разним измишљотинама, нимало бираним речима и неистинама вређа. Уместо да је у стању да се чињеницама супротстави својим неистомишљеницима, он замишља да је у неком рингу, па му је основни циљ да се с противником „обрачуна“, како је и сам признао у једном од својих ранијих јавних наступа. Полемике с особом каква је Ђурић апсолутно су бесмислене.

Овим текстом завршавам полемику с господином Мишом Ђурковићем. То чиним зато што не видим да би од сваке даље расправе могло да буде било какве користи.

Део наслова и опрема: Стање ствари

(Печат, 12. 2. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , ,

13 replies

  1. Не куне мајка сина што се коцка, него што се вади! Једва чекам одговор Ђурковића, иако Крестић покушава да га избегне фразом:“Овиме завршавам полемику…“. Овде толико материјала има за „закуцавање“ да Ђурковић просто не може а да не поентира. И кључно: академик Крестић не рече да ли се слаже са својим председником да је Косово „и де факто, и де јуре“ независно. То смо од њега очекивали а не да нам прича о стручности својој и својих колега. Нико не оспорава стручност, него морал.

    51
    10
  2. Поштовани Саша,
    када се коментаришу осетљиве ствари, треба бити упознат са стањем ствари. Крестић је у првој реакцији на интервју Мише Ђурковића јасно истакао да се не слаже са Костићевим ставовима, али да сматра да он има право да изнесе своје мишљење. Цитирам речи академика Крестића из Печата, текст је објављен и на СС:
    „У више наврата, на разним местима, заступао сам и заступам становиште да Срби и Србија никако не би смели да дигну руке од Косова и Метохије и да их препусте Шиптарима. Тврдио сам и тврдим да нема у свету озбиљне државе и озбиљног народа који би се под разним притисцима, какве већ више година доживљавају Србија и Срби, одрекли своје територије. По мом мишљењу Косово и Метохија су окупирани, а окупације нису вечне. Поготово нису вечне у нашем времену, када су геополитичке промене, у складу с убрзаним технолошким процесима, убрзаније него што су биле у прошлим временима. Не налазим да има потребе да се, од часа до часа, кад ме неко прозове, попут папагаја о овом питању по ко зна који пут изјашњавам. Не делим мишљење председника САНУ господина Костића да су Косово и Метохија и de facto и de iure изгубљени и да Србија због тога треба од њих да дигне руке, да их препусти Шиптарима. Међутим, нисам спреман да оспорим право господину Костићу да о статусу Косова и Метохије мисли другачије од мене, да га због тога оптужујем да је издајица или да је нечији плаћеник, како се могло чути у одржаним протестима, или прочитати у неким штампаним медијима. Коме ће историја дати за право, господину Костићу или мени, то у овом тренутку нико жив не може знати.“

    Тако да није лепо бацати се блатом и где треба и где не треба, на човека који има доста заслуга у србској историографији. Лично се не слажем са мишљењем Крестића да Костић има право да изнесе своје мишљење, нико нема право да позива на велеиздају, поготово не председник САНУ, али то није разлог за неаргументовану критику и блаћење академика Крестића и извртање чињеница како „не рече да се не слаже са мишљењем свог председника“. Свакако да има много разлога за критику САНУ, да и не говоримо о велеиздајничком чину њеног председника, али хајком и на оно што вреди у тој несрећној академији, не може се постићи никакав благочестиви циљ…

    23
    44
  3. Ако је један Михаљчић могао да буде и професор а камоли академик онда је свакога могуће назвати научником и било којом титулом. Онда титуле не значе ништа, бар ништа квалитетно. Наравно да свако треба да има слободу изражавања што омогућава да видимо ко је ко а такође да видимо и ко кога охрабрује да користећи своју функцију промовише карактер гњиде и врши предиктивно програмирање јавности. Државу ми плаћамо. Нама је потребна држава (а не корпорација) која привређује за нас и штити нашу привреду уместо што нас експлоатише и понижава за туђе компаније и приватне интересе. Треба нам држава која штити интегритет наше територије и наш колективни и идентитетски интегритет и тиме слободу и интегритет сваког појединца. Нама не треба државолика корпорација која на штету националног колективног интереса штити приватне интересе и бизнис појединаца, и интересе страних компанија и држава, која на штету нашег колектива и свих појединаца ризикује и нарушава наш територијални интегритет. Такође нама не треба државни лични тутор који ће уместо нас самих да одлучује о нашем личном и телесном интегритету, о нашем личном и породичном интересу. Наша држава (и свака ствар и уређај у њој) мора да служи нама који смо је небројеним вековима стварали и по којима носи име а не да служи другима који би да преко ње ми служимо њима, или чак да нас нема. У противном ми смо под окупацијом.

    45
    3
  4. Наравно да господин Костић има право на своје мишљење, али ако га износи приватно онда га може саопштити само својим укућанима, али ако га саопшти преко медија, па чак и комшији у пролазу онда га он саопштава као председник САНУ. То значи да његово приватно мишљење није подложно санкцији (осим моралној од стране чланова његове породице) а за јавно изнесено мишљење може и кривично одговарати. Проблем је што господин Крестић не налази основа за Костићеву кривичну одговорност, нити основа за његово повлачење са места председника, него се ограђује од његове изјаве тако што нам саопштава да се не слаже са Костићевим ставовима.
    Изгледа да су у оваквим околностима то могућности г. Крестића.

    55
    4
  5. Нико нема право да ме вређа мишљењем о мени.Академија више није наша..Ни де јуре ни..Чија је Академија?

    36
    2
  6. Костић није изнео своје мишљење – он је слагао да Косово није ДЕ ЈУРЕ део Србије. Василије Крестић бранећи Костићеву лаж попљувао је свој цео животни рад.

    44
    5
  7. Академицима је важнији статус академика од статуса академије. Академија се претворила у НВО, али њеним члановима не пада на памет да је се одрекну. Изговор је да желе да је бране. Браните свој образ, а не упропашћену и злоупотребљену институцију. Једино што треба да се брани до последњег је Србија. Све што је труло у Србији, а то је све институционално, није достојно одбране. Да неће ова лажна академија да сачува Србију? Можда умни и доследни појединци својим деловањем и хоће, али свакако не под окриљем лажне институције.
    Ђурковић и Крестић су само повод причи и њихови лични сукоби нису важни.

    37
    2
  8. @Ранко
    Косово је најбитнији чинилац нашег идентитета. Зато се мало нас саблазнило Костићевим ставом, али много нас се саблазнило Крестићевим одбраном Костића. Зашто? Зато што знамо квалитете једнога и другога. Зато што знамо допринос једнога и другога. На Костића нико не би главу окренуо да није председник САНУ. А Крестић је величина. У томе је разлика. Председник САНУ о идентитетском питању НЕ МОЖЕ да има лични став. Може, али да га саопшти жени уз кафу. Као председник САНУ не може. То што Крестић каже да има другачији став од Костића, АЛИ… Е то АЛИ срећу квари. Много је погрешио.

    47
    3
  9. Ђурковић је квазипатриота. За свој рачун.

    3
    48
  10. 1) Употребљене у тексту академика реч ”дефензор” (Устава) као одреднице нема у делу В. С. Караџића ”СРПСКИ РЈЕЧНИК истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима” објављеном у ”Биограду у штампарији Краљевине Србије 1898” (којим примерком се дичим у својој кућној библиотеци). Нема је ни у квалитетном српско-енглеском речнику др Бориса Хлебеца. Има је у мом гимназијском латинско-српском речнику. СА ПРЕВОДОМ на српски: бранилац, заштитник.
    У временима када је српски језик унакажен туђицама које нико не зна или се не труди да преведе на чист, леп и богат српски језик – мислим да нема потребе да поентирам горњи навод… Ружење или занемаривање српског језика не опраштам ни лекарима, ни новинарима, ни политичарима, па ни самим пиљарима за тезгама који више не знају да постоји реч корист а знају за ”бенефит”; захваљујући горе поменутим јавним личностима.
    2) Академик оспорава право др Ђурковића да прозива академике. Зашто? И ја као Српкиња и грађанка имам право на мишљење о САНУ. И да се уздам у САНУ. Како га не би имао директор угледног института и научник који се до сада јавно (и успешно) исказао и по другим важним а спорним покушајима представника власти. То што су се неке јавне личности окренуле критиковању Академије треба тумачити и као доказ потребе интелектуалаца да покажу своју И НАШУ (тренутно изневерену) жељу за заштитом Србије и српског народа од стране те узвишене институције, од наше врхунске интелигенције. Она јесте за поштовање али не треба да буде недодирљива.
    Сем тога, чини ми се да је (и са жаљењем, мада и даље уз пуно поштовање академика Крестића) потпуно промашена његова помисао да би, уместо да се прозива САНУ, већу тежину имало ако би др Ђурковић ”прозвао” председника државе, ма ко он био или јесте. Председник, на нашу жалост, може да буде (САНУ не сме) и пролазна српска несрећа. А да је садашњи председник критикован – јесте – од улице, стадиона, штампе, у квалитетним интервјуима; и од стане истих споменутих пиљара.

    32
    2
  11. Мирјана,
    Господин Ђурковић не мора да се бави одговором академику Крестићу. Довољно је да га упути на Ваш коментар.
    Свако добро Вам желим.

    23
    1
  12. Krestć je ovim pismom najviše kazao o sebi. Mene je razočarao, kakva propast, kakva tuga, zar i prof. Krestić kome sam vjerovao i koga sam do danas cijenio ovako brani svog „šefa“ Kostića. Gospodine Đurkoviću, samo naprijed, samo hrabro, mi obični puk mislimo kao i Mišo Đurković.

    23
    4
  13. У Србији, у којој су данас скоро све институције у служби једног човека, једна од најпоштованијих још увек није. САНУ СЕ НЕ ПРЕДАЈЕ !

    Погледајмо недавне нападе на САНУ :
    – напада се приватно мишљење академика Костића
    – позивају се остали академици да се тим поводом изјасне – тражи се колективно мишљење САНУ – мишљење које би НЕКОМЕ олакшало и оправдало један важан корак
    – тражи се од појединих академика да бране Устав
    – тврди се да академици ћуте због високих примања
    – тврди се да и “кеш” помаже за улаз у Академију
    – тврди се да је академик Крестић помогао да се у Академију изаберу “Костићеви другосрбијански кандидати”
    – тврди се да је академик Крестић допринео да се Академија напуни “кадровима Сороса и Светске банке”
    – повезује се неодржавање изложбе о геноциду са доласком “два страна амбасадора” у САНУ

    Све ове тврдње и оптужбе без иједног доказа.
    ОЗНА ил УДБА опет међу нама ?

    3
    11

Оставите коментар