Милош Ковић: Више од ништа

По председниковом мишљењу разграничење на Косову и Метохији нема алтернативу. Оно је – „више од ништа“

Милош Ковић (Фото: Соња Ракочевић)

Ако сте помислили да је наслов овог текста позајмљен из неке народне питалице или загонетке, преварили сте се. Реч је о основном, руководећем начелу политике наше државе на Косову и Метохији.

Ево шта о томе каже председник Републике Србије, Александар Вучић: „Борићемо се да добијемо више од тог ништа, а свакако да ћемо да се боримо да добијемо више од тог ништа и много више од тог ништа“ („Ћирилица“, Телевизија Хепи, 11.1.2020). Он је то изговорио у осврту на став председника САНУ, Владимира Костића, према коме би требало „са елементима достојанства, напустити Косово које de facto и de iure више није у нашим рукама“ („Седмица“, Радио Београд, 18.10.2015, поновљено, са варијацијама, у емисији „Преглед дана“, ТВ Нова С, 7.1.2021). Председник САНУ се, ако смо добро разумели председника републике, на Косову и Метохији залаже за „то ништа“. Председник републике се, опет, „бори“ за „више од тог ништа“.

Поводом буре незадовољства која се у јавности подигла због изјава председника САНУ, председник републике је, у истој емисији, рекао да су „тако и на мене кренуле салве кад сам говорио да је потребно разграничење, а никад ми нико није понудио алтернативу“. По председниковом мишљењу, дакле, разграничење нема алтернативу. Оно је – „више од ништа“. Испоставило се, међутим, да неке алтернативе ипак постоје, јер се он у даљем разговору више пута вратио на идеју „замрзнутог конфликта“. Она, по његовом мишљењу, води ка страдањима наше деце и пропадању наше привреде. Када га је водитељ емисије упитао „можемо ли, после свега, да сазнамо шта је то идеја разграничења, поделе“, Александар Вучић се вратио језику загонетки: „Идеја је да ја знам да не можемо да добијемо све, али да будемо једнако задовољни колико и Албанци, и да они буду једнако незадовољни колико и ми.“ Толико о званичном ставу наших власти према најважнијем изазову са којим се суочава Србија.

Почетком 2018. године до наше јавности стигле су прве поуздане вести о председниковој намери да, како је тада Марко Ђурић рекао дописнику лондонског Економиста, „Србија добије север Косова, насељен Србима, док би Косово добило области Србије насељене албанском већином“. На то сам и тада упозоравао (Политика, 26.2.2018). До дана данашњег, како се види, Александар Вучић од „разграничења“ није одустао. Изгледа, међутим, да је, закључивши да неће моћи да добије ни север, са Хашимом Тачијем преговарао о „корекцији границе“ између Србије и „Косова“.

Да подсетимо, Александар Вучић је у председничкој заклетви, над Јеванђељем и Уставом, дао реч да ће „све своје снаге посветити очувању суверености и целине територије Републике Србије, укључујући и Косово и Метохију као њен саставни део“. Најновије изјаве дао је непосредно по повратку из Хиландара, где је, судећи по интернет страници најугледнијег српског манастира, пред Игуманом и братством рекао да ће „дати све од себе да све што имамо на Косову и Метохији чувамо“.

Александар Вучић је, у међувремену, у Вашингтону и Бриселу пронашао саговорнике за тему „разграничења“. Преокрет је, међутим, почео хапшењем Хашима Тачија, да би био потврђен падом Доналда Трампа. На делу су, сада, Џо Бајден, Ангела Меркел, Албин Курти и остали заговорници идеје да Србија добије – „ништа“. Зато смо, како каже сам Александар Вучић, доспели у стање „замрзнутог конфликта“.

Да ли ће председник републике пристати на захтеве Бајдена и Меркелове? Чини се да, за сада, идемо ка таквом исходу. Они неће ни „разграничење“ ни „замрзнути конфликт“. Уместо тога, они га подсећају да је његова влада још 2014. потписала обавезу да са Приштином постигне „споразум о свеобухватној нормализацији односа“. Неће, дакле, бити спектакуларног потписивања капитулације; реч је о, како би то у Бриселу рекли, „процесу“ или, народским језиком, „кувању (српске) жабе“. Ћутање наше јавности на предају електроенергетског система Србије на Косову и Метохији „Косову“, у децембру 2020, показало је да сада можемо само да нагађамо шта ће следеће: здравство, просвета, или нешто треће.

Они који верују да је то што Вучић говори намењено ушима западних непријатеља и да он у ствари свесно одржава „замрзнути конфликт“ да би добио у времену, требало би да посете Косово и Метохију. Јужно од Ибра, Србија је напустила преко 70.000 својих грађана. Они то знају и зато се земља данас продаје брже него икада. По том, кључном питању власништва над земљом, Србија која се хвали својим финансијским успесима и уплаћује милионе за катедралу Нотр Дам и Сребреницу, не чини ништа. Београд као да жели да Срби јужно од Ибра напусте своја огњишта. Чак и у општинама северно од Ибра, за које се Србија тобоже бори, Бриселским споразумом из 2013. укинути су српско судство, полиција и друге институције.

Подсетимо, на крају, шта би нам донели „разграничење“ („више од ништа“) и „свеобухватна нормализација односа“ („ништа“). Један од аксиома међународних односа је да држава која суседима преда део своје територије постаје плен великих сила и бива распарчана. Не морамо да се враћамо на поделу Пољске (1772-1795) или Чехословачке (1938-1939). Верујмо само сопственом искуству. Разбијање Југославије гледали смо својим очима. Јесмо ли издајом Крајине добили мир за своју децу и успон економије? Зар нисмо после тога нападнути на кућном прагу, у Београду и Приштини?

Је ли посао председника републике да уместо нас брине о нашој деци, или о испуњавању заклетве? Напуштање Косова коначно ће предати нашу децу из Грачанице, Ранилуга и Ораховца на милост и немилост Харадинаја, Раме и Бајдена. То ће нас натерати да своју децу сутра бранимо у Новом Пазару, Нишу, Новом Саду, Бањој Луци и Требињу. Она ће се стидети нас, сопствених очева жигосаних, пред прецима и потомцима, издајом Косова. Ко ће нама, који смо се одрекли сопствених сународника и светиња, икада више веровати на реч? Какву економију може да има држава у константном стању распадања, која се одрекла рудних и природних богатстава Косова и Метохије?

Они читаоци који су били на Кипру видели су „замрзнути конфликт“. У нашем случају, то није ишчекивање да нас, голоруке, непријатељ нападне, него свеобухватна дипломатска, војна, економска, правна припрема за одбрану, у погодном моменту, сопствених грађана и државе. Циљ није вечити живот у „замрзнутом конфликту“, који нико не жели, него мирна и постепена реинтеграција Косова и Метохије у састав Републике Србије.

Опрема: Стање ствари

(Политика/Покрет за одбрану КиМ, 18. 1. 2021)



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , ,

5 replies

  1. Мало више од ништа,
    много мање од нешта?

    19
    1
  2. Председник, као врховни владар, већ 8 година се бори за мозгове људи. Како да преуми народ, да га убеди да празнина његовог новчаника, већи морталитет од наталитета, лоша економска ситуација; карикатурално: принос жетви испод сваког очекиваног нивоа, недовољне падавине… у директној су вези са КиМ. Треба се отрести, ампутирати тај малигнитет српске тероторије – духовну и физичку суштину српског народа – како би се десио процват: треба се разграничити, е да би онда, сви, ушли у ЕУ, у којој би се, те, нове, границе, потрле. Дакле, границе нису важне, али ипак јесу: порука коју ЕУ шаље, подржавајући актуелну ауторитарну политику, потцењујући елементану интелигенцију већине људи и ништећи међународно право. Наравно, успеха у тој својој намери председник свакако да има. Одиста, људи верују да ће неко ново сунце огрејати наша срца и земљу, да ће се десити економска прогресија, живот постати далеко бољи, владавина права заузети место које јој припада… истог часа када признамо тзв. Косово за државу, а одрекнемо се, поред метафизичког смисла, и река, шума, руде, језера, инфраструктуре, коначно земље као метеријално валоризоване.

    Нико на свету, већ више од 12 година, не успева од тзв. Косова направити државу у правом, и правном, смислу те речи. То може само, и једино, Р. Србија. Када би то и учинила, у најгорем одсањаном сну српског народа, то би значило и легитимитет за бомбардовање 1999. године, као и за сваку погрдну реч и негативну представу српског народа. Срби би себи самима ударили ДАНГУ на чело најмрачнијег народа XX и XXI века.

    Ванредна је председникова опаска поводом јерменско-азербејџанског конфликта: ето видте како се завршава замрзнути конфлик, поистовећујући Србију са пораженом Јерменијом (за коју је српски народ здушно навијао). Зашто Србија, у председниковој визији, никако не може бити Азербејџан, скоро потпуни добитник. Зато што, ширећи дефетизам, плашећи те празне новчанике још и одласком у рат и катастрофом коју рат носи уза се: глад, сиромаштво, разарање, психичке последице… – регрутује народне масе за оно што се од њега тражи, а што је обећао: одрицање од дела сопствене територије.

    Председник САНУ-а има право на свој лични став, свакако, али не у часовима док председникује највишом културном, уметничком, научном установом у земљи, и на такав хазардски начин. Њега, све то, обавезује да не баца послепоноћне кафанске изјаве, оне после дугог лумповања, већ да – поштујући Устав и закон, ако се већ одриче рациноналног – достојанствено наступа у јавности. Одрицањем од дела своје територије Србија би се одрекла себе, заувек: ништа више не би могло зауставити, кроз неколико деценија, сепаратизам у Рашкој, Војводини, нити почетак нестанка једног, бројем и територијом, малог народа, али великих домета.

    69
  3. @Катарина, лепо пишете, а Ваш коментар је на ниво а можда и бољи од неких чланка. Браво!

    32
  4. Svakome ko ima barem ganglijski nervni sistem bilo je jasno da je KiM uslov svih uslova za (ne)ulazak u EU, jos dok je Boza Djelic govorio da su to dva odvojena koloseka, pa da vise nisu odvojeni koloseci, dok se govorilo „standardi, pa status“, pa „standardi i status“ (dakle, prizna se da su standardi taoci statusa i mi ipak pregovaramo u modalitetu „standardi, ali ako…“, kao da standardi nisu obaveza, i to sve jer bi Albanci mogli da ponove 14 mart od nervoze, valda) i, naravno, na kraju „status, pa standardi“.Ko ima i malo vise od gangliskog nervnog sistema, znao je da ce onda na red doci „funkcionalna BiH“, a onda ne ulazak u EU, vec lokalne integracije, jer su Srbi debili i ne mogu bez utapanja u neke nadnacionalne drzavolike tvorevine.Za one bez ikakvih nervnih sistema, poceli su da nam javno govore, prvo iz „nasih“ NVO (cudom sam se cudio kada je Biserko govorila da Srbija mora da pomogne ekonomski oporavak „Kosove“, i sada stvarno gledamo to pod plastom regionalnih ekonomskih integracija i predavanja celokupne privrede Albancima), a onda i razni emisari iz EU, Nemacke, SAD, sta ce biti.Dakle, nista se ne krije, sve nam je otvoreno receno i u cemu je problem? Problem je u srpskom pravljenju se blesavim, Orvel bi to nazvao dvomisao, a ja obicna pokvarenost, dugo promovisana kao vrlina snalazljivosti, na zalost ogranicena na bliske, ali smesna ostatku sveta!

    Bilo je jasno kada je Djindjic rekao da necemo praviti avione, kamione, vec „integrisanu privredu“ koja ce biti deo trzista EU.Bilo je jasno kada su sve banke likvidirane i finansijsko trziste preuzeo Zapad.Biti ekonomski zavisan, a politicki slobodan, nije moguce.

    Moglo se mnogo ! Insistirati na standardima, na tome da se nece pregovarati sa osumnjicenima za ratne zlocine (petooktobarci su imali barem taj moralni kredibilitet da su bili antiratna opcija), a to bi pregovore odugovlacilo i stalno nam davalo adut da Albanci ne mogu da garantuju normalne standarde zivota.Ekonomski pritiskati KiM, ne priznavati nikakva njihova dokumenta, zazmuriti na sverc droge prema Pristini.Jacati Univerzitet u S.Mitrovici, nase snage bezbednosti.Mogla se stvoriti neka kontakt grupa sa zemljama EU koje ne priznaju nezavisnost KiM (Kipar ima S-300, T-80 (ovaj ruski tenk nije izvozen u svet i imaju ga samo Kipar i Juzna Koreja, BMP-3 – dakle sve samo rusko oruzje, a deo je EU i jos su kupili nase Nore B-52).Evo sada je prilika da se Kini otvori prostor za ozbiljne tehnologije preko 5G mreze, mozemo da budemo odskocna daska za njihovo oruzje (koje se podudara po standardima sa ruskim koje domira kod nas – lovci, jeftiniji jer su jednomotorci, sa motorom, radarom i raketama sa MiG-29, borbene bespilotne letelice.Rusi svima nude odmah da prebace proizvodnju (i za vakcine i za oruzje…), pogotovo sada, kada su nikada dalje od Evrope i Balkana – neke raketne tehnologije bi se dale razviti u kooperaciji, neki „Iskandarcic“ kao alternativa visecevnoj konfiguraciji „Sumadije“, slicno kao sto americki visecevni bacac raketa M270 ima mogucnost da kontejnere sa 6 lansirnih cevi zameni sa dve takticke rakete MGM-140 dometa 300km (to su pretili da ce donirati Hrvatskoj ) „Iskander“ isto ima domet 300km (to je granica dozvoljena za izvoz), ali se lako povecava do 500km, pa do 1500km, a leti hipersonicnom brzinom od 5-6 Mahova, do Zagreba za par minuta).Mogli smo prekinuti diplomatske odnose sa Poljskom i Ceskom, upravo kao sa zrtvama podela tokom istorije, to bi bio snazan simbolicki gest i veliki pritisak i na njih i na EU!

    Trebali smo sa Bosnjacima resiti problem BiH u cetiri oka, mi njima garanciju celovitosti, oni nama konfederalni status, k’o Svajcarska.Nikakvi savezi sa Hrvatima oko BiH, prepustiti ih Bosnjacima. Sa CG ce valda biti sve bolje, sa Bugarima poboljsavati odnose, jer ih Rusi ne vole manje od nas i vazni su im zbog Crnog mora, tako da se nikako ne kaciti oko Makedonije.

    Sada su sve ovo resenja za juce.Mi smo bili neaktivni, jer je ideologija „EU nema alternativu“ u potpunosti ponistila nas politicki potencijal! Sada se mozemo, manje vise jeb… i cekati sta ce Bajden i EU da ma pljusnu u facu! A, drustvo podeljeno, institucije urusene, sve iste greske k’o u vreme Slobe – vecito jedno te isto, k’o imbecili.

    16
    1
  5. А, да, кладим се на решење две Немачке, „Косова“ у УН, а ми не признајемо!

    11
    4

Оставите коментар