Oва и оваква академија, сем неколико часних изузетака, изгледа стоји иза оваквог председника и нема никакав проблем са ставовима које он износи о Косову
Миша Ђурковић (Фото: Медија центар Београд)
Од када смо 15. јануара објавили петицију у којој захтевамо оставку председника САНУ Владимира Костића, а затим наредног дана одржали први јавни протест испред зграде Академије, имали смо бар два оглашавања Историјског одељења, саопштење Председништва и саопштење Извршног одбора, опструкцију покушаја одржавања састанка Одељења за друштвене науке и одбијање Одељења за језик и књижевност да сазове посебну седницу тог одељења на којој би се расправљало о изјавама господина Владимира Костића
Академик Часлав Оцић је у неколико јавних наступа изнео бројне проблеме који постоје у раду САНУ, а антологијским саопштењем огласио се и часни академик Пипер, који је уз академика Тешића потписао и петицију. Костић је у свом омиљеном Недељнику опет добио насловну страну уз прештампавање његових ахтисаријевских ставова о Косову, огласио се академик Варади, а од прозваних српских патриота огласио се академик Крестић. Академици Чавошки, Бећковић, Војводић, Арсић Басара, Данојлић и бројне друге патриоте и даље мудро ћуте и запањујући српску јавност чекају да олуја прође. Има и оних који се врло нелагодно осећају, али као дописни чланови морају да ћуте.
Све у свему ова и оваква академија, сем неколико часних изузетака, изгледа стоји иза оваквог председника и нема никакав проблем са ставовима које он износи о Косову, са његовим свођењем Срба у Црној Гори на мањину, са предајом Одељења за друштвене науке Тибору Варадију, и разним сличним тенденцијама које тамо постоје. Шта да се ради, академски додатак је око 100.000 динара, по разним пројектима се добија још више, а САНУ је недавно добила шест милиона евра за реконструкцију зграде и још толико за дигитализацију. Има академика који узимају од две до седам хиљада евра месечно. Кога бре брига за то шта Костић прича о Косову…
Академик Крестић баш то и каже. Костић, тврди Крестић, крши Устав, али и не чини ништа што је супротно интересима Србије и српског народа!? Он је, међутим, предузимљив и оживео је рад Академије (читај: доноси новац), и једно прича а друго ради!? Дакле то што Костић износи ставове који су у супротности са Уставом, који су у супротности са ставовима који су доминирали током сесије унутрашњег дијалога у Академији, који су некомпетентни, није никакав проблем јер је Крестић проценио да је он предузимљив и да једно прича, а друго ради. Алал вера за такву процену и такве критеријуме достојности председника Академије…
Владимир Костић (Фото: Танјуг/Раде Прелић)
Обраћање господина Крестића такође је недостојно једног академика. Суочен са силним проблемима у којима се САНУ налази великим делом и због његовог деловања, он је одлучио да ме вређа, дефамира, и да ми подмеће разне ствари. У свим бројним наступима сам и о њему и о свим овим људима говорио са поштовањем као о великим српским патриотама и научницима. Нимало иронично, нимало „провокативно“. Мој проблем и питање које поставља јавност јесте због којих разлога ови остали ћуте, а Крестић прибегава горњем софизму да одбрани опстанак Костића на челу САНУ? Коначно, они су ти који дезавуишу свој ранији углед бранећи неодбрањиво и ћутећи.
Крестић покушава да ме дезавуише тиме што би ме увукао у познати спор домаћих историчара око броја српских жртава у Јасеновцу и НДХ. За то сам апсолутно некомпетентан и у тај спор се не мешам. Но ко даје Крестићу за право да човека са којим се не слаже у том спору, господина Ђурића назива „Туђмановим следбеником“!? Је ли то мисли и за Срђу Трифковића или за Милета Бјелајца, који се не слажу са уобичајеним бројем српских жртава у Првом светском рату? Побогу, човече!
Што се тиче избора нових чланова Одељења за друштвене науке, пре три године је петоро академика из Историјског одељења било придодато овом одељењу и управо они су уз академика Чавошког одиграли кључну улогу у одлуци да се не подрже Антонић и Степић нпр. него Павле Петровић и Арпад Лошонц. У овом нашем малом селу сви знају да је господин Крестић сива еминенција овог одељења и да је он уз академика Суботића помогао да се изаберу управо другосрбијански кандидати које је промовисао председник Костић.
Изложба. Имао сам увид у колико знам једину рецензију изложбе коју је написао академик Димић. Она је позитивна и експлицитно каже да аутори и не морају да уваже ситне примедбе које је навео. Господине Крестићу, постоји ли друга рецензија и на основу чега је Одељење историјских наука донело одлуку да се изложба заустави? Можете ли да објавите записник са седнице да видимо шта се ту дешавало, ако не постоји негативна рецензија? Узгред, неоспорна је чињеница да су поменути амбасадори посетили Академију у новембру и да је након тога изложба трајно отказана. Неколико људи из Академије, и сам Ђурић тврде да та два чина јесу повезана.
Василије Крестић (Фото: ИН4С)
Што се тиче општег стања Академије, треба прочитати интервју управо академика Крестића дат Вечерњим новостима 2014. поводом његове књиге о, како он каже, антисрпском деловању САНУ. Он ту говори о томе како су друштвене науке потиснуте у запећак, о томе како се људи плаше због привилегија, односно воде политику незамерања, како им председник не да да се огласе поводом антиуставних одредби Статута Војводине (замените ово с Бриселским споразумом нпр.), како се у Академију улази лобирањем, преко кумова и пријатеља, а не преко резултата. (Неки тврде да и „кеш“ уме да помогне…) Па шта се то, господине Крестићу, променило од 2014?
САНУ је данас приватизована институција у којој господин Костић и њему блиски људи све контролишу и уз велика средства којима располажу усмеравају Академију у правцу који нема никакве везе с интересима српског народа и српске државе. Апсолутно су нетранспарентни механизми увођења нових чланова. Чини се да је господин Костић човек са високим политичким амбицијама и чини се да су фактички читава САНУ и њена кадровска политика стављени у функцију његових будућих амбиција.
Овај проблем ће се решавати када Србија буде у мањој мери протекторат него што је данас. Мора се смањити велики новац који се тамо усмерава и користи за корупцију, а ваљало би размислити и о ономе што је неколико екскомунистичких земаља урадило: да се распусти цела Академија и да се онда по заиста мериторним критеријумима бира ограничен број људи који ће ту бити због части, а не због пара.
Дотле, ваља се сетити једне речи коју наш народ користи у Црној Гори. Застиђе.
Опрема: Стање ствари
Прочитајте још
- Миша Ђурковић: Зашто протест испред САНУ
- Отворено писмо САНУ
- Умировљени еп. Атанасије потписао Отворено писмо САНУ са захтевом да Владимир Костић поднесе оставку
- Протест испред САНУ: Да ли је Академија наука српска, ако Косово није
- Милош Ковић: Више од ништа
- Тибор Варади: Косово се бесправно отцепило, али тренутно није део Србије
- САНУ: Хајка против Владимира Костића плод лошег тумачења
- Миша Ђурковић: „Хајка“ и „линч“ – настављамо!
- Предраг Пипер: Изјаве председника Владимира Костића веома штете угледу САНУ
- Предраг Пипер: Слово о новој визији за Србију
Categories: Преносимо
Изгледа да некима више смета “приватна изјава” грађанина Владимира Костића него “званични потписи” наших политичара на споразумима о повлачењу српске војске, полиције, скупштине, правосуђа и осталих институција.
Ти државни споразуми су озаконили да “Косово де јуре и де факто није у српским рукама”.
Што су г Костић и многи други одавно констатовали.
Људи, огрниченошћу или жељом да не виде, на удубе се, маше појам времена. Време има своје векове, миленијуме, године, сате, минуте: најважније, има своју логику. Какви су то покушаји да се време стопира, да се из толике историје човечанства издвоји један минијатурни део (мандат политичке владе) у коме се себи допусти прекрајање, те, логике и истине: судбинских одлука. Питање КиМ, Космета, јесте питање над питањима: никако само живих људи већ и мртвих, као и оних који ће тек бити рођени. Отуд никакав Костић, Вучић, или било ко други нема право да, уопште, постави питање такве врсте: да ли је то Србија. То треба, у најмању руку, бити онолико тешко колико је Западњаку лако да кроз јавни наступ, залагање и лобирање, отуђи – газећи све норме, стандарде, обичаје, законе, право – туђу територију, проглашавајући је другом, новом, државом. Више воде рачуна, „увијају“, на Западу, кроз фамозну нормализацију односа, него што то председник САНУ чини: он то, онако боемски, директно, без пардона, саспе: то није Србија, нити de iure нити de facto. Након оваквих, тамо само могу да, уз пакостан осмех, трљају, задовољно, руке, и у себи, или међу неколицином, кажу: какве будале.
Уосталом, геополитичке околности све више иду на руку Р. Србији. Највеће и најмногољудније земље света не признају тзв. Косово за државу; свет је, бројем држава, подељен по том питању: зашто би се Костић приклањао Западу у тумачењу међународног преседан-права, а не другој половини, отворено је за диксусију. Зашто поклања државност, коју једино Р. Србија може дати – ево тринаесту годину успостава државности не успева злој сили Запада – зашто даје легитимитет за стравичне злочине над цивилиним српским, и другим, становништвом, па чак и албанским, протеривање, скрнављење сакралних објеката и гробља, отимање власништва, и то од времена кад су били укључени у турске освајачке намере и циљеве; зашто једном претцивилизацијском народу препустити, као у кафани туру пића да плати неко други, суштину српског бића; зашто толико прегнуће показивати у додељивању државности другоме, истовремено рушећи државност Р. Србије, Устав, закон, поклањајући му 12% дела територије сопствене државе. То могу само страни агенти и изванумиште човековог бивства. Уместо на оптуженички клупу председник САНУ даље делује у правцу и смеру убеђивања „паланачких“ Срба у њихов кисмет.
„Деда Ђоле“ не схвата да су политичари, пречесто, једна интересна скупина која демагошки и пропагандно делује да своје уске и строге циљеве, често и наметнуте споља, а зарад љубави према власти, профиту, итд., оствари у сопственом народу, убеђујући га да је одрицање од дела сопствене територије – за шта историја нема ниједну потврду да се тако нешто десило – заправо добробит друштва. Осим што би српски народ постао – да се тако нешто у највећем паклу његове стварности и догоди – предмет смеха, шегачења, ниподаштавања, омаловажавања, заувек; изгубио би и свако поштовање, тада, од стране оних држава које су пријатељски настројене: више Шпанија и Русија показују национално-српског и заштиту његових интереса и права, него актуелна власт, добар део јавности и интелектуалаца, уз председника САНУ. Дакле, политичари су фукара, вазда били, уско-интересни, вођени подљудским нагонима, али Српска академија наука и уметност требало би да подразумева најбоље међу једним народом, најобразованије, најморалније, најчеститије, најоданије, да буде светионик опстанка и будућности, баштинећи најбоље из традиције и чинећи је разумљивом, доступном и пријемчивом за сопствени народ, нове нараштаје, креирајући један образац понашања који би подразумевао дисциплинован и педантан однос према њему, уз неодступност у најважнијим државним питањима. Међутим, она, као лош син, или унук, наследник врши раскућивање, без питања или дијалога поклањајући реке, долине, брда, флору и фауну, језера, земљиште, руду, небо на КиМ, цркве, манастире, гробове и кости предака… Васпитавајући, на тај начин, омладину да ефемерно претпоставе вечности, луксуз доследности, уживање истрајности, хедонизам култури, немар и хаос дисциплини…
Бесмислено је да академици имају толика додатна примања, посебно јер бити академик јесте част и признање највећег реда (бар би требало да је тако), пошто се улази у пантеон бесмрности, а још посебније јер данас то треба бити предмет једног, такорећи, волонтерског, ненадокнадног, неплаћеничког, приступа борби за српску културу и уметност – дакако као дела европске културе и уметности – и коначно јер српски народ живи јако тешко уз оскудна примања. Колико је довољно новца за достајан живот човека у годинама, за плаћање и одржавање стана, потрошачка корпа, толико и обезбедити, а не да се на плату, чешће пензију, добијају још три просечне плате у Р. Србији. Увек је ванредно, а ретко, срести човека који се одриче материјалног добијања, гомилања профита (или га несебично дели према рангу најугроженијих) из јасне и непоткупљиве свести да народ коме припада живи у условима сиромаштва и да тај његов гест чини огроман уступак другим породицама као би олакшале сопствену ргзистенцију и, уопште, опстале.
Знaм дa нe болe душмaнски мeци
но ћорци родa вeроломногa.
@Катарина
Поштована,
Захвалност за Ваше врло слово је дубока и искрена. У њему (слову) истина стоји. Желим тек скромно да додам да није потребна, и није тачка ослонца за злочињење наших велеиздајника, али ни тачка нашег ослонца у борби противу издаје, некаква историјска потврда – КОСОВСКИ ЗАВЕТ јесте НАДИСТОРИЈСКИ, НАДВРЕМЕНИ и БЛАГОДАТНИ вид ПОСТОЈАЊА СРБЉА, и у – вид у такво постојање…
Свако добро Вам од Господа, поштована.
@ КАТАРИНА
Вама Катарина признања и захвалност ! Оно што мислим и сам, а богами и поширока околина у којој бивствујем, изразили сте лепше, достојније, примереније Проблему,
Понављаћу Вас само у једноме. Шта се то догађа са нама кад у оваквој ситуацији остајемо без људи који су нам до јучер били елита ? Аристократска по дефиницији Николаја Бердјаева, а морална на подобије Емануела Канта ? Овде немам у виду Костића који, ако и јесте стручњак за неку област медицине, на општем интелектуалном плану, не само да је патуљак, него слутимо – продани патуљак. Човек без осећања за историју, који би већ током петнаестог века, ако не и нешто раније, уз исте данашње своје аргументе алалио целу Србију !
Али гле, наша највећа узданица, академик Крестић ! Па академик Чавошки, мени солидно познат као човек без мане и страха ? Па громада од ума и части, академик Бећковић . . . Зар су по среди заиста оне хиљаде еура месечно, проклете да им буду ?! Познајем наше образоване наше људе који су, док су поменути ономад умовали над својим књигама заиста на нашу корист, а сад их се срамно, практично одрекли, ‘- потуцали се по врлетима Планете да би уз скромна самоуправна примања, домовини доносили милионе $, данас примали пензију мању од просека. Па и то уз нелагоду јер увек лебди питање – одакле нам и ово ?!
Заиста шта се то преломи у човековој старости ?! Зашто га руши похлепа онда кад му најмање треба ? Па намах заборави све вриске немоћне прогоњене сиротиње. Недавно волшебно отимање задњега што је остало, и то након декларације УН каква је 1244 ?! Имајући у виду да и власт као булдог гура у истом правцу куда и „академија“ ( сви они „бриселски преговори“ очигледно нису ништа друго него поступно пуњење садржаја самосталности Косова, након чега нам следи неумитан закључак да је од нашег непризнавања остала само празна љуштура ! ).
Срећом имамо Ђурковића и то не само једног ! И не дајмо се ! Са својом црквом и верним пријатељима споља чекајмо дан кад ће моћи . . . “ да се распусти цела Академија и да се онда по заиста мериторним критеријумима бира ограничен број људи који ће ту бити због части, а не због пара.“
А Косово не могу заувек да отуђе хиљаде вучића и костића. Србија је нешто друго !