Милош Ковић, Часлав Д. Копривица: Ни косовоизручитељство, нити јасеновачки ревизионизам

Примећује се да је код неких прорежимских медија и изнајмљивих јавних интелектуалаца у току координисан покушај да се једино став Владимира Костића о КиМ прикаже као дубоко споран

Извор: N1

Поводом расправе о изјавама председника САНУ

Још нису утихли одјеци поводом иступа председника САНУ проф. Владимира Костића, који је о Божићу подсетио јавност на свој вишегодишњи став о тобожњој „изгубљености“ Косова и Метохије, али и о штетности борбе за његов повратак у окриље српске државе. Будући да је тај случај изазвао вишеструку реакцију на различитим странама, али и да су покренута питања која немају никакве везе са ставом академика Костића и САНУ према Косову и Метохији, верујемо да је потребно да се истакне оно што је у читавој ствари најважније.

Идеалистичка заблуда?

Нико изван САНУ не би требало да се у име саме САНУ бави питањем ко ће водити ту установу, јер то на сваки начин спада у домен њене институционалне аутономије. Није примерено ни позивање на њено распуштање и поновно оснивање – по чијим критеријима и под чијим надзором? Где год људи, па макар били и најбољи, бирају, ту треба рачунати и на могућност несавршености појединих избора, што је прирођено коначности карактера реалних историјских институција. Ако је тога било у САНУ – а то се не може искључити, мада то НИЈЕ предмет „случаја Костић“ – тада нешто такво треба прихватити као неминовност историјског живота културних установа.

Владимир Костић (Фото: Танјуг/Раде Прелић)

Ово, међутим, не значи да јавност нема право на став о деловању САНУ, у оквиру широко прихваћене претпоставке о томе шта она јесте, односно шта оличава. Наиме, наша јавност је, ослањајући се на сопствено, историјско искуство и по инерцији из не тако давних времена, пошла од тога да је Српска академија наука и уметности највиша научно-уметничка и културна установа српског народа, у којој седе најпозванији и најдобронамернији људи који, поред осталог, (и даље) бдију над судбином свога народа и своје земље. Пошавши од таквог искуства и те претпоставке, јавност је реаговала на нешто што јој је непојмљиво. Је ли то „идеалистичка“ заблуда, ствар потребе народа да верује да најученији међу нама брину о нашем благостању? Посматрано с таквог (наивног?) становишта, председник САНУ, у чије би институционално a priori требало да буде уграђена регулативна идеја добробити српског народа, не сме да јавно заступа антинационалне ставове, у које несумњиво спада и онај о тобожњој беспредметности наше одбране сународника, светиња и државе на Косову и Метохији.

Академија је настала у времену борбе за ослобођење и уједињење српског народа, и она стога за све време свога постојања није била некакав слободни клуб за необавезно изношење и размену личних мњења – што би било на линији више пута из Академије поновљеног става да свако, па и председник САНУ, има право на „лични став“ о КиМ – већ установа чије је деловање и постојање неодвојиво од претпостављене идеје добробити народа и земље из које је она институционално израсла. Само то може и сме да буде подстицај за уплив спољне јавности у рад САНУ. Личне потребе појединаца, амбиције да уђу у САНУ, или повређености због тога што се то није десило, не би смеле да имају било какве везе са забринутошћу јавности и заједнице да ли се САНУ, наш понос, и даље осећа обавезаном тиме што носи часни „префикс“ Српска.

Стратегија сродна Костићевом становишту

Зато, када се узбуркају духови због онога шта се на националном плану дешава у САНУ, то није само ствар тривијалног аргумента да грађани плаћају САНУ, па стога имају право да знају шта се ради „за њихов новац“. Уосталом, грађани плаћају и председника Републике Србије Александра Вучића, који већ најмање три и по године најактивније ради на спровођењу у дело своје косовоизручитељске „стратегије“, суштински сродне костићевском становишту. У вези с тиме, примећује се да је код неких прорежимских медија и изнајмљивих јавних интелектуалаца („аналитичара“) у току координисан покушај да се једино став Владимира Костића о КиМ прикаже као дубоко споран, што би послужило као димна завеса за наставак Вучић–Костићеве „Косовске политике“.

Протест испред САНУ (Фото: Стефан Ђурић/Спутњик)

Јавност је, међутим, дубоко узнемирена следећом спознајом: ако челник САНУ тврди да Косово и Метохија није српско, и за то, видимо, добија (активну или пасивну) подршку чланова Академије, да ли то значи да најученији, најмудрији и, претпоставка је, најбољи међу нама више не маре за своју земљу и свој народ, нарочито онај сатеран у гета на окупираном Косову и Метохији? У вези с тиме јавност има право да Академији упути следеће питање: Да ли је за САНУ Косово и Метохија део Србије? О томе највиша секуларна духовна установа српског народа напросто мора имати јединствено и меродавно корпоративно мњење, као што га је имала од свог настанка.

Заступање става о не више српском Косову недостојно је положаја председника САНУ, без обзира на нечије стручне квалификације, у које шира јавност не би требало да улази. Недопустиво је, међутим, и када се у критикама поводом става САНУ о Косову и Метохији препознају трагови јавне и упорне кампање смањивања броја жртава и порицања геноцида над Србима у НДХ. И косовоизручитељство и јасеновачки ревизионизам наносе српском народу ненадокнадиву националну штету.

Опрема: Стање ствари

(Печат, 12. 2. 2021)

Прочитајте још



Categories: Преносимо

Tags: , , , , , , ,

4 replies

  1. У све већем померању ка глобалном, космополитском – што је посебна одлика карактера младих, нових, нараштаја, захваћеним пропагандом и инванзивном новом стварношћу – неминовна је, једна, све већа, дистанца спрам националног (слободна љубав према сопсвеној нацији, њеној култури, традицији, уз поштовање осталих нација и њиховог, неометаног, права на исто такво осећање), српског. Посебно српског, јер се Западни интерес управо на ториторији Р. Србије, ових деценија, више и јаче но другде, бори за остваривање својих геополитичких, стратешких, интереса: легитимни, и неумитни, процеси историје. Освајањем институција (целих факултета, дакле образовног систма у коме, чак, штампају књиге са њиховим „истинама“, итд.), медија, регрутацијом одређених личности и погађањем у њихов банкарски нерв који значи аплурализам и навођење ка оцртаном, Западном, циљу, као предуслов за спровођење широке, народне, лоботомије.

    Зар је заборављено да се српски народ, већински, одрекао свог, најинтимнијег, личног, осећања, српског осећања, „трампивши“ га за југословенско. Oдрекао се, био, и Светог Саве: чак и ако узмемо, хипотетички, атеистичку природу неке индивидуе, њој једна, тако одређујућа, конститутивна, егзистенцијално-културна компонента српске историје неће значити сакрално-религијску детерминацију, већ исходишну. Како је ванредно уочено: остали народи, Југославије, имали су уговорни однос спрам ње, док су Срби, дијаметрално, имали идентификациони! Дакле, народу који се у полувековном периоду одрекао себе, истине о себи – живећи укројену партијско-идеолошку истину самоуправне стварност – па шта некима у њему, сада, значи одрицање од дела сопствене територије: свакако мањег реда од одрицања од себе сагледано модернистички: индивидуализам, себичност, хеднизам, потрошња, конформизам, недисциплина… јер је ЈА примарно; док би, заправо, требало бити обратно: национална свест и осећање требали бити најузвишенији и највреднованији, најсветији, последњи на листи издаје: а то би значило, заправо, МИ. Просто, неке широке народне масе су подложне пропаганди, манипулацији, друштвеном инжењерингу, већем или мањем. Народ који је, пола века, живео под будним оком жандарма званог партија, са немилосрдним пендреком који је бестијално „радио“ на тако нешто основно, исконско, иманентно човеку самим рођењем, као што је слободна мисао, слобода уопште, треба да изненади што са највише тачке научног и уметничког долази тако нешто као што је издаја и махнитост. То ново пуцање у сопствену ногу, саморањавање, није ново, и дешаваће се и даље. Илузији, да после г. Костића неће доћи нови, чак опаснији и са већом практичном моћи, не сме бити места.

    Одговор, једини, као и сваки други отпор, може бити само у образовању, знању, развијању свести и ангажману појединца у служби државе, заједнице, а то значи суштине, истине и правде; као и аналогним парадигмама код неких народа: треба узети, рецимо, јеврејски народ и видети како се у њих, ни случајно, не дешавају, толике и такве, поделе када је реч о најважнијим културним, националним, те државним питањима, па се запитати: а како!? Нема замене, никакве, за свест о себи, државности, култури (сама реч казује суштину: гајити, неговати). Али, ако се учини саморазумљивим да је национално, државотворно, опасно, а српско посебно опасно и назадно, да човек може постојати као апатрид, без заједнице – те, сублимне, речи: домовине – као номад који је нигде и свугде, пре или касније схватиће да не постоји места за њега, или да, таквом, не продају карте за воз: сазнаће, касно, да се карте продају онима који знају куда иду, јер су према себи били најстрожији: изгубљени гледаће у даљину, на пустој станици, странци и на самом хоризонту, терет, нејвећи, себи самима.

    27
    5
  2. Академик Крестић, историчар, по логици ствари компетентнији од председника Костића, лекара, рече: Косово је тренутно српска окупирана територија. А ни једна окупација није трајала вечно. Sapiente sat.

    13
    2
  3. Некоме се жури да уђе у Академију

    9
    1
  4. „Da li je ZA SANU Kosovo i Metohija deo Srbije?“. U ispravnom pitanju je sva mudrost, pa je mozda bolje postaviti pitanje EPS-u ili Srbijasumama :“Da li je Kosovo i Metohija deo Srbije?“, dakle NE ZA NJIH, vec jeste li ili nije. Oni ce moci da odgovore jasno i precizno, a ne sa „za nas“, ako se vec krenulo sa propitivanjem institucija.Ne znam zasto je SANU toliko privlacan, kada se bolji odgovor moze dobiti od EPS-a.Mozda zato sto ljudi nece da im se odgovori, jer bi tada morali da se suoce sa realnoscu i nesto ucine, ovako „ZA NJIH“ moze da ne bude (ako moze, jer ustav obavezuje sve institucije, pa ovo pitanje postaje jos besmislenije), a da ipak jeste deo Srbije (ovo je nemoguce, ali samo „propitivanje“ institucija Srbije da li su im stavovi u skladu sa ustavom, implicira da je moguce).Problem je sto se vlast ne pridrzava ustava, Ustavni sud ga ne stiti, a narod tu ne moze nista, pa se okomio da ispituje SANU, MTS, FK Partizan, Muzej savremene umetnosti… i sl. da li je ZA NJIH KiM deo Srbije ili nije.Umesto da institucije sluze narodu, narod zavisi od njih, a sada se i krije iza njih!

    Dakle:
    Pitanje je: Vlast krsi ustav, Ustavni sud je ne sprecava, sta ces TI (narode) uciniti?

    18
    1

Оставите коментар