Балкански очај и немачка потреба отворили су простор за нову браншу, читаву индустрију одласка у којој се лактају посредници радне снаге и њихови „регрутери” на терену
Клинички центар у Београду (Фото: А. Камбер/Дојче веле)
Немачке клинике спремне су да плате до 15.000 евра како би довеле једног медицинског радника са Балкана. А доводе хиљаде годишње. У том послу су велике паре и посредници спремни да по сваку цену дођу до тих пара.
Невена Пејић* је пре две године имала добро плаћен, али необичан посао. Радила је у хотелу „Славија” у центру Београда, премда није била ни собарица ни рецепционерка. Тог лета је хотел био попуњенији него иначе. Неке просторије су на брзину преуређене у учионице. Иза тешких завеса, седело је више од стотину људи и сваког дана, од осам ујутру до четири поподне, Невена их је учила немачком језику.
„Људима је обећан посао, само док заврше школу језика. За време школе био је плаћен смештај у ‘Славији’, храна, чак и надокнада да буду ту. Долазили су из разних крајева, доста из Македоније“, присећа се Невена. Али мисија је, каже, била готово немогућа – да се за четири месеца од нуле стигне до нивоа Б1.
„Не знам какав су уговор потписали, али неки су временом одустајали, јер је циљ био тешко достижан. То тврдим као наставница језика. Почели су да избегавају часове“, додаје ова жена. „Неки полазници су се жалили да их је агенција преварила, да су код куће оставили породице полажући све наде у ово.“
Онда је једног дана све престало. Агенција Artigum Menangment, која је тврдила да је „у власништву послодавца из Немачке“, отпустила је наставнике и остала им дужна шест плата. Како је тај инстант бизнис модел пукао?
На бројеве телефона наводне власнице агенције више се нико не јавља, шатра је спакована, а Невена Пејић је једино чула да циркус поново ради под неким другим именом.
Тржиште тешко стотине милиона евра
Балкански очај и немачка потреба отворили су простор за нову браншу, читаву индустрију одласка у којој се лактају посредници радне снаге и њихови „регрутери” на терену, школе језика, саветодавци… Међу свима вребају слаткоречиви преваранти.
Према подацима немачке Савезне службе за запошљавање, у марту ове године је 50.000 држављана земаља такозваног Западног Балкана радило у сектору медицине и неге у Немачкој. То је око 6.500 људи више него годину дана раније.
Инсајдери из бранше тврде да је бројка и већа, да се годишње увезе више од десет хиљада неговатеља са ових простора, највише из БиХ и Србије, али и са Косова, из Албаније, Северне Македоније и Црне Горе. Балканске болничарке су тражена роба – оне би требало да крпе рупу у Немачкој где ће, према најцрњим проценама, кроз пет година недостајати 200.000 неговатеља.
Број медицинара са Западног Балкана у Немачкој (Графикон: Дојче веле)
Један велики немачки ланац старачких домова спреман је да плати између осам и десет хиљада евра како би довео једну неговатељицу. То нам је рекао шеф одељења људских ресурса у том ланцу домова. Званични интервју су одбили упркос ранијем договору и нису једини који би радије да се о овој теми не пише.
У немачким агенцијама нам, кад се микрофони искључе, признају да неке клинике плаћају више, све до петнаест хиљада евра. Ту суму агенције деле школама језика и својим регрутерима, а остатак је профит.
Према нашем истраживању, бранша је тешка више стотина милиона евра годишње и често подсећа на Дивљи запад.
„Малтене трговина људима“
У малој канцеларији на периферији Келна, Кај Симон се уморно осмехује на такве приче. Он је шеф агенције IPP Health која се броји међу највеће које послују на Балкану.
„Агенције обећају људима надреалне плате, кажу им да одмах могу да поведу породицу, а онда дођу у Немачку“, прича Симон. „Овде је хладно, пада киша, породица је далеко и не може да дође, плата није као обећана… то уништава људе.“
„Не иде да обећате људима све и свашта, да их пресадите оданде где су им корени, а онда се испостави да сте лагали. То је малтене трговина људима“, каже Симон.
Један други агент нам, под условом да не откривамо име, признаје да врбује људе по болницама на Балкану. Има неколико медицинских сестара које налазе клијенте. „Она ме рецимо назове и каже да има три колегинице које би у Немачку. Ако то успе, платим јој тристотинак евра по особи.”
Круг се затвара
Посредници добро знају шта може да им поквари рачуницу – остају празних руку ако уложе у школу језика и рад са кандидатом, а кандидат из било ког разлога одустане пре потписивања уговора са немачким послодавцем.
Обука у Декриној академији у Крагујевцу (Фото: А. Камбер/Дојче веле)
Зато крагујевачка агенција Pro Sert тражи од кандидата потпис да ће агенцији платити три хиљаде евра ако одустану од одласка у Немачку, показује један уговор у који имамо увид. Кандидат плаћа казну и ако нађе посао на своју руку или другу агенцију да га заступа. Или ако одбије два радна места која агенција понуди.
Агенција Pro Sert послује са Декра Академијом – а то у ушима немачких послодаваца много значи. Кровни концерн те академије, Декра, има годишњи обрт од 3,3 милијарде евра и бави се махом техничким прегледом возила. За Немце је Декра појам озбиљности.
Њихову академију у Србији води Александра Талић, а она је, према подацима из Агенције за привредне регистре, до априла била директорка управо агенције Pro Sert. Тако је круг затворен: Декра у својим центрима у Београду, Нишу, Новом Саду и Крагујевцу учи људе језику, неговатељској теорији и пракси, а Pro Sert их шаље у Немачку.
„На кандидатима је само да заврше, уче и на крају положе“, каже нам Талић. О новчаној казни која људима виси над главом тврди: „Ако не постоји ниједан реалан разлог да неки кандидат извољева, морамо да поставимо ту границу и да натерамо… односно више, да кажем, помогнемо кандидату да одабере то што хоће.“
Велика сеоба
Марио Рељановић, научни сарадник београдског Института за упоредно право, нагледао се таквих и још горих уговора. „Постоје уговори очигледно преварног типа у којима постоје скривени трошкови за лице које одлази у иностранство и врло неповољни услови рада, значи 10 до 12 радних часова дневно, седам дана у недељи. То су услови који не само да нису у складу са законодавством у Србији, него нису и не могу бити у складу са законодавством у Немачкој“, упозорава овај правник.
Да ли посредници икада помисле да помажу велику сеобу која годину за годином празни Балкан? Посебно јер отворено признају да их занимају највише млади, они са највише демографског потенцијала. Кандидати старији од 40 година имају драстично мање шансе.
Кај Симон, шеф келнске посредничке агенције, позива се на закључке Светске здравствене организације да балканске земље имају вишак медицинске радне снаге. Ипак, свестан је да тај басен није без дна. „Јасно нам је да ће се то следећих година завршити – не може да траје деценијама.“
А онда ће, каже, више доводити неговатељице са Филипина.
* Право име познато новинарима
** Ово истраживање омогућио је програм „Reporters in The Field” који спроводе Фондација „Роберт Бош” и медијска невладина организација n-ost. Дужа верзија текста објављена је у београдском недељнику Време.
Немања Рујевић/Сања Кљајић/Ајдин Камбер
Опрема: Стање ствари
Прочитајте још
- Гардијан: Румунске болнице у кризи због емигрирања
- Политика: Немачка као земља снова за југоисточну Европу
- Мирослав Здравковић: Нагли раст исељавања из Србије у земље ЕУ 2018. године
- Слободан Антонић: Беле колоније – Србија и Русија под окупацијом
Categories: Преносимо
Оставите коментар