Слободан Антонић: Беле колоније – Србија и Русија под окупацијом

Сами себи, а и једни другима, треба да се зарекнемо: нећемо дозволити да нас уклоне с Дунава и нећемо дозволити да будемо третирани као „црвенокошци“

Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)

У прошлом чланку за рубрику Колонија Србија описао сам, на примеру Немаца, колико је Запад до сада лоше процењивао Србе и Русе, а због чега је направио неколико погрешних предвиђања и повукао неколико погрешних потеза.

У овом чланку ћу, пак, изнети какве је све планове Немачка имала са Србима и Русима након очекиване победе у Другом светском рату.

Зашто се враћам у историју? Хитлера и нацизам често доживљавамо као инцидент у повести Запада. Али, Хитлер је заправо само отворено најављивао да ће у Европи да уради оно што је Запад већ на другим местима урадио. Као што ћемо видети, Хитлер је истребљење Индијанаца узео као модел колонизовања словенских земаља, а посебно Русије.

„Било би најбоље када би Србија једноставно нестала с географске карте“ – то мишљење је владало, сведочи Х. Нојбахер, међу немачким вођама 1941. године (овдe, стр. 89). Али, исто мишљење налазимо и у The Manchester Guardian (како се Guardian звао раније), у августу 1914: „Када би физички било могуће одвући Србију на сред мора и тамо је потопити, ваздух Европе би одмах постао чистији“ (овде; овде, стр. 53).

Разлика између Хитлера и Енглеза, заправо, била је тек у томе што је Хитлер брутално најављивао да ће да уради – а и опослио је колико је стигао – оно што су други Западњаци радили спорије и суптилније, оно што се нису још усудили да предузму, или пак оно што нису ни били у могућности да ураде.

* * *

За разлику од Кајзера, који је желео ширење ка Блиском истоку и прерасподелу афричких и азијских колонија, Хитлер је првенствено желео да колонизује словенске земље, најпре од Балтика до Црног мора, а онда и до Урала.

У Мајн кампфу он пише да је Кајзер грешио што је гурао Немачку на југ. „Када данас у Европи говоримо о новом тлу и земљишту“, писао је, „у првом реду мислимо само на Русију и њој потчињене рубне државе. Изгледа да сама судбина жели да нам да путоказ. (…) Огромно царство на истоку зрело је за слом“ (овде; 44. нескраћено издање на немачком, стр. 742-3; уп. овде, стр. 118)

Хитлер је, иначе, многа решења преузимао са Запада. Као што је показао Џ. Витман, у књизи Хитлеров амерички модел (2017), расни закони из САД били су правна инспирација за расне законе Трећег рајха. Џон Толанд је, у књизи Хитлер: коначна биографија (2014), показао колико је систем индијанских резервата, с истребљењем домородаца епидемијама и изгладњивањем, импресионирао Хитлера. Фирер је често, каже Толанд, пред немачким вођама „хвалио ефикасност америчке ликвидације `црвених дивљака` глађу и у неравноправној борби“ (овде, стр. 802).

Прво издање „Мајн кампфа“ (Извор: Википедија)

„Као страсни читалац књига Карла Маја“, пише Џ. Пул у књизи Хитлер и његови тајни партнери (1997), „често је говорио о Русима као о црвенокошцима. Видео је паралелу између сопствених напора да запоседне и колонизује Русију, с освајањем америчког Запада“ (стр. 272). Говорио је да на европском Истоку за Немце „постоји само једна дужност: германизација путем насељавања Немаца и третирања мештана као црвенокожаца“. Чак је препоручивао официрима да читају Карла Маја, како би видели све начине борбе с урођеницима.

Како су Немци замишљали колонизацију Русије и источне Европе?

У Општем плану за исток (1942) била су предвиђена три типа немачких пољопривредних имања, преко којих би се извршила колонизација словенских земаља између Балтика и Црног мора: индивидуална (25-29 ha), средња (40-100 ha) и велика (250 ha). Колонизацију је требало да изврши 6-12 милиона Немаца, који би се населили у областима с којих би се, преко Урала, уклонио 31 милион Словена. Протеривање би обухватало 65% Украјинаца и 75% Белоруса, при чему би остало 14 милиона Словена, првенствено као послуга и помоћни радници (овде).

План је предвиђао да се започне с три насељеничке колоније: на Балтику (Memel-Narew Geblet), у Лењинградској области (Ingermannland) и на Криму (Gotengau; карта овде). Њихову основу чинили би германски сељаци-ратници, који би живели на породичним или колективним имањима, као у некој врсти војне крајине. Регионална средишта чинили би насељенички градови, њих 36, од по 20.000 становника, повезани мрежом аутопутева и пруга. Колоније би се постепено шириле, све док се не споје у јединствену целину.

Општи план за исток (Извор: Википедија)

Словени би били исељени из својих градова, а на селу би били задржани као пољопривредни радници. Словенско образовање не би ишло даље од читања и писања (с тим да би се прешло на латиницу; овде, стр. 122). Хитлер је чак мислио да Словени не би требало да знају ништа више од „познавања саобраћајних знакова, како би нам се склањали с пута“ (исто).

„Хитлер је волео да понавља да речи Русија и руски треба забранити. Дозвољене су само Московија и московски. После победе Рајха, Московити ће, једноставно, бити потиснути у своје резервате, као Индијанци у САД“ (овде, стр. 285).

* * *

Шта би било са Србијом?

У књизи М. Ристовића, Немачки нови поредак и Југоисточна Европа описују се планови за Србију. Генерално, постојала су два плана.

По првом, поднетом Министарству спољних послова јула 1941, два милиона Немаца (фолксдојчера) из Мађарске, Румуније и Југославије, требало је усредсредити у подунавску немачку државу Prinz Eugen Stadt. Она би штитила комуникацију Дунавом и као војна крајина бранила прилаз Lebensraum-у с југа и истока (овде, стр. 101-106; 362-3).

Срби би, по том плану, били исељени из Београда, Смедерева и осталих места уз Дунав. У плану се каже да „Срби морају бити потиснути од Дунава и из Београда, да би се истакла њихова политичка безначајност и како би било спречено, што се у историји често дешавало, да из Београда долазе нове завере против Немачке, поретка на Балкану и у Европи“ (исто, стр. 106).

Београд је одабран за срце немачке подунавске државе, као стратешко средиште сливова Тисе, Драве, Саве и Мораве. Он би постао гранична „тврђава Рајха“ (Reichfestung Belgrad), из које би се посебно штитила два, за Grossdeutschland кључна, привредна ресурса: Ђердап и Борски рудници (105-6).

Ђердап је био од суштинске важности због контроле пловидбе Дунавом и као место где су Немци намеравали да изграде највећу хидроцентралу у Европи.

Европа под немачком доминацијом 1941-1942. (Извор: Википедија)

Хитлер је, 25. септембра 1941, с поносом изрекао да су се сада Немци коначно вратили на „места која су већ била сведоци продора германско-немачке расе: стајали смо на Ђердапу, били смо у Београду, ушли смо у руски простор“ (276). Две недеље доцније, он одушевљено прича о Дунаву као речном „току будућности“ (Der Zukunftsstrom). Њиме ће се Немачка повезати, преко Црног мора, с бескрајним житницама својих будућих колонија око Дњепра и Дона, затим с изворима нафте око Бакуа (нафтовод је ишао до лука на Црном мору), као и с коповима угља у Донбасу (276)[1].

Понет запоседањем Белорусије и Украјине, као будућих немачких колонија, Хитлер тада износи своју визију будућности, у којој је Дунав главни саобраћајни ток Grossraum-а (немачког привредног простора): „Колики год да буде, канал Дунав-Мајна не може се изградити да буде довољно велик; треба му свакако додати и канал Дунав-Одра; тиме добијамо привредни крвоток нечувеног обима; Европа ће бити земља неограничених могућности!“ (276).

Такође, Немци су израдили план (Grossprojekt „Eisernes Tor“) који је предвиђао изградњу хидроцентрале на Ђердапу с „производњом струје колико и половина свих немачких централа“ (282). Од Ђердапа би струја била допремана до Граца и Беча, а због близине боксита из Румуније (Бихорске горе) предвиђено је и „подизање једне од највећих индустрија за производњу алуминијума у Европи“ (исто). Ђердапску брану градили би руски заробљеници, а сви радови би били завршени до 1947. (282-283).

Други кључни ресурс који је припадао Србији били су Борски рудници. То је било највеће бакарно налазиште у Европи, због чега је Југославија 1941. била на првом месту по производњи бакра на континенту (овде, стр. 103). Немци су из Бора 1943. године вадили и до 50.000 тона руде месечно (овде, стр. 354). И други рудници у Србији били су интересантни за Großgermanisches Reich, попут рудника олова (Трепча, Копаоник, Авала, Ајвалија, Јањево, Леце, Ново брдо и Рудник) или антимона (40% европске производње: Крупањ, Зајача, Лиса и Бујановац; овде, 105).

Све је то, дакле, требало ставити под контролу стварањем подунавске немачке државе, из које би се, као што рекосмо, иселили Срби. Рајхминистар Кросик је 1942. најављивао као могућу нову „велику сеобу народа“, с масовним исељењем, како је директно набројао, Чеха, Пољака и Срба (овде, стр. 91).

* * *

Но, сам Хитлер није био одушевљен идејом о Prinz Eugen Stadt. Он је, наиме, планирао да потребних 6-12 милиона немачких колониста европског Истока попуни управо с тих два милиона подунавских Шваба (111-113; 363). Простор балканског Подунавља он заправо и није видео као део немачког „животног простора“ (Lebensraum), већ тек као комад германског „привредног простора (Wirtschaftsraum; 172-173).

Хитлер је заправо Балкан доживљавао као „ђубриште малих држава“ (Kleinstaatgerumpel), које само Немци могу да преуреде и упристоје (50-1). После победе Рајха, и те земље би биле стављене у нарочити вазални поредак степенасто поређаних полусуверених и псеудосуверених државица, како се планирало у Берлину (исто).

Европа изван Рајха посматрана је као немачки Grossraum (шири простор) у коме би, после победе, био успостављен „хијерархијски поредак народа“ (Rangordnung der Völker/der Nationen). Чак и Италијани су били свесни да ће у том поретку једино Немци бити на врху. Мусолини је још 13. 10. 1941. говорио да ће и Италија бити сведена на колонију, те да ће можда и она морати да Рајху препусти делове своје територије, попут Трста (334).

Балканци, који су и иначе сматрани као слабо погодни за асимилацију (umvölkbar; 83), били би на дну европске хијерархије, а Срби, као „заклети непријатељи поретка“ (361), налазили би се на последњој пречаги – наравно, под условом да у међувремену буду „преваспитани“ (362)[2].

Срби су зато третирани као један од оних народа, уз Русе и Пољаке, који „на дуги рок треба да буду под немачким вођством“ (65). За разлику од вазалских држава, попут Хрватске, Словачке, Мађарске, Румуније или Бугарске, које су ипак имале извесне елементе самосталности, Србија и Грчка (која је такође доживљавана као „проблематична“ земља; 70), биле су окупиране територије, у којима је окупациона сила директно постављала управу (360). Србија је стављена под посебно строги режим окупације (стрељано је 62.184 особа; овде, 116, 264), а прекодрински Срби су, поврх свега, још били и без милости препуштени хрватском геноциду.

Ипак, чак и „окрњена Србија“ (Rumpfserbien; 285) вероватно да би на крају постала део европског поретка. Али, каква би јој била судбина?

Немци на будући европски Völkerordnung, суштински, нису ни гледали као на поредак држава (Denken in Staaten), већ као систем привредних колонија (74-75; 161). Земљама ван Рајха, а поготово оним на ободу Grossraum-а, било би „сугерисано“ да се „клоне“ изградње сопствене „индустрије аутомобила, електричних направа, локомотива, путних и индустријских машина, прецизне механике, хемикалија, боја…“, што би било препуштено само Немачкој. Остали би морали да се држе пољопривреде, рударства и најгрубље прераде сировина, за које се „не тражи нарочито квалификовано радништво“ (187). И на Балкану би се, ради апсорпције вишка пољопривредног становништва, морала развијати индустрија, али она би била првенствено везана за експлоатацију сировинских ресурса и само за прву фазу њихове прераде (188).

Као део идеје дезиндустријализације, поготово када је реч о наменској производњи, из Србије је, само у току 1941. године, из Војнотехничког завода у Крагујевцу у Немачку одвучено 268 вагона са 4.488 машина! У марту 1943. одвучено је још 43 вагона машина, а у априлу још 37 вагона машина. У другој половини 1943. из Крагујевца је одвезено још 94 вагона машина, из Војнотехничког завода у Чачку 96 вагона машина, из Завода у Обилићу 88 вагона, из Завода у Равњаку код Крушевца 140 вагона, из Војнотехничког завода у Лазаревцу 75 вагона, из фабрике „Вистад“ 84 вагона итд. „Била је то најорганизованија пљачка туђе имовине до сада забележена у историји“ (овде, стр. 106).

У свим вазалним европским земљама планирано је да се уклони свака конкуренција привреди Рајха, како би се обезбедила „апсолутна превласт немачких концерна“ (овде, стр. 200). Преостала индустријска постројења у Србији, рецимо, дата су на управу и коришћење руководству 29 великих немачких фирми, а целокупна производња била је намењена за Рајх, тако да „за потребе Србије и српског становништва није остајало скоро ништа“ (овде, стр. 108). Једино инвестирање без ограничења било је у развој саобраћајних веза, но оне су служиле првенствено за ефикасније извлачење сировина за Großgermanisches Reich (овде, стр. 188).

Из Србије је, уз руде, за Grossdeutschland масовно одвожено жито и дрво. Већ 19. јуна 1941. објављено је да сељаци морају да предају за откуп сво жито осим 30 кг пшенице или 60 кг кукуруза по члану домаћинства (овде, стр. 117). У 1942. Србија је морала да испоручи 320.000 тона пшенице, 600.000 тона кукуруза и 90.000 тона овса, ражи и јечма (118). „Откуп“ све робе плаћан је новцем који је Србија исплаћивала као контрибуцију за сопствену окупацију (119-120), тако да је Немачка сву робу из Србије дословце добијала бесплатно.

Grossdeutschland, 1942. (Извор: Википедија)

Због извоза дрвета (али и због активности побуњеника), Србија је, иако покривена шумом, практично остала без огрева. У Београду се чак размишљало „да се посеку Кошутњак и Авала, како би се спасило становништво града од наступајуће зиме“ (123).

Ипак, уз све то, у Немачкој је процењивано да је заправо „радна снага с Југоистока (Европе) највредније извозно добро које нам ове земље већ сада, а посебно после рата, могу дати“ (овде, стр. 255). Балкан је посматран као „неисцрпан резервоар радне снаге“ (257), који је Рајху могао да обезбеди „преко три милиона радника“, од чега би бар 1,5 милиона били сезонци (до десет месеци годишње; 255). Рат је ометао већи извоз радне снаге у Рајх, али је само из Србије на рад у Немачку отишло (или отерано) 80.000 радника (268).

Најзанимљивије је да је цео овај колонијални поредак у Европи, за неограничену експлоатацију тржишта, радне снаге и сировина, требало да буде маскиран причом о „заједничкој европској будућности“ и Европи „од Шведске до Балкана“ (352). Како би се смањио отпор потчињених народа, још 1940. препоручено је да се уместо израза „немачка привреда великог простора (Grossraumwirtschaft)“ говори „увек и једино о Европи“ (151). „Немачка не тражи да господари државама“, истицано је у пропаганди, већ наводно само то да Европа буде „економска целина“ у којој би се народи „економски употпуњавали“ (155). Ово „употпуњавање“ постало је реалност, након што је Немачка срушила готово све унутаревропске (zwischeneuropäischen) границе (288).

И сам Хитлер заправо је био велики европејац, једино што је он стављао знак једнакости између „европског“ и „општегерманског“ (31-32). Актуелни рат у Европи, наиме, Немци нису видели као чисто освајачки, већ као облик великог економског преструктурирања. „Ово није рат за престо и олтар“, објашњавао је Гебелс (31. 5. 1942) – односно, није рат око тога ко ће да влада народима и које ће они религије да буду – већ је ово, подучавао је Reichsminister für Propaganda, „рат за сировине“, пошто ми Немци „желимо једино да инкасирамо“ (150).

Ливница Пантелић, Лагумска 15, Земун, морала је да настави са радом и 1941. (Извор)

Јасно је да би у таквом поретку Србија била тек маргинална колонија, ништа више до немачки магацин из ког се, по потреби, узима јефтина радна снага, храна и сировине.

* * *

Сигуран сам да су се код читаоца, док је пролазио горњим делом текста, јављале паралеле са савременим приликама, како у геостратешком[3], тако и у економском погледу. Русија се (засада) спасла – мада Запад није одустао од амбиције да је као државу распарча, а као културу потчини (по узору на актуелну ватиканску формулацију „посвећења Русије непорочном срцу Маријином“). Али, данашња Србија, очигледно, није превише далеко од положаја који јој је био намењен нацистичким планом Б.

Промена свести, ограничени суверенитет, дезиндустријализација, приручни извор допунске радне снаге, јефтине сировине, податно тржиште, незаштићени радници, бесплатни рад „домородаца“ (дотирање страних инвеститора)… Све је то и данас актуелно и о свему томе сам писао у својим текстовима: Разумети шта смо, Колонијални естаблишмент у Србији, Колонијална полиархија, Опслужујућа интелигенција, Србија – „територија“ око које се навлаче Немачка и Хрватска

Томе бих сад додао само увид везан за актуелни талас масовног одласка у Немачку. Немцима је, како кажу, тренутно потребно 1,4 милиона радника, а наши људи су на цени јер се лако уклапају и асимилују. Међутим, не чини ли вам се као да у Србији данас постоји некакво скривено Министарство за исељавање и пропаганду одласка у Немачку?

Не само да Национална служба за запошљавање регрутује раднике и шаље их у ову земљу, већ „послодавци из Немачке и њихови локални агенти нескривено врбују несвршене средњошколце директно по учионицама, а све уз сагласност просветних власти“. Уосталом, ко је крив Србији што има годишње на 100.000 становника чак 17 свршених студената медицине, а сирота Немачка тек 11.

Посебна прича је отворена пропаганда за исељавање коју, рецимо, негује Данас у рубрици љупког назива „Наши људи у свету“. На то је већ скренуо пажњу Зоран Ћирјаковић, указавши да је ова рубрика „претворена у кампању за окретање леђа Србији“. Сами наслови из ње о томе говоре: „Одлазак из Србије није био лак, али је био неопходан“, „Уз све промене, живот у Дубаију је неупоредиво бољи него у Србији“, „Недостаје ми Србија, али Аустрија ми је пружила сигурност“, „Није до нас, систем нам је труо“, „Ми, Срби, знамо да се снађемо и заслужимо поштовање“, „Људи из Србије су научени да буду сналажљивији него ‘нормалан свет’“, „Рекла сам збогом овој Србији, али љубав према држави је и даље ту“…

Извор: Данас

„Упарена са колумнама бројних мрзитеља ове земље“, примећује Ћирјаковић, „срамно спинована сведочанства одбеглих обликују слику Србије као гадне, непоправљиве душегупке у којој никакав напредак није могућ“.

Тако, млади мигрант, А. Косановић, политиколог, каже да „нормалан човек не може да поднесе количину ужаса и примитивизма од људи који ведре и облаче по Србији“, те да је, због тога „просечан Србин изузетно сиромашног духа (?!), у моралној кризи и изједен тешким животом“. Његова колегиница, М. Пантић, чак оцењује да „у Србији све мора да се гради из темеља (?!), нема ни метар простора да се било шта поправља“ (?!). Сличну кампању води и Слободна Европа (види, рецимо, овде).

Данас се сам хвали да је омиљено јутарње штиво хрватског амбасадора. Можда и зато што тај лист никада неће поставити питање, рецимо, зашто у Србији послује двеста хрватских фирми, а српских у Хрватској има – осам? И да ли је баш неопходно да наша деца уче из уџбеника хрватских компанија, једу хрватске месне прерађевине, сладе се хрватским кондиторским производима, пију хрватску воду… – док се обрнуто, наравно, не би могло ни замислити.

Али, Данас је свакако омиљен лист и немачког амбасадора. У њему је денквербот свака тема која би могла да пробуди и најмању свест о колонијалном положају у коме се налази Србија, а поготово о могућим путевима изласка из те позиције (о некима од њих писао сам овде и овде).

„Највећи успех (нео)колонијализма је да убеди људе да не постоји“. Зато је први корак ка еманципацији да разумемо природу атлантистичког духа, затим да препознамо стратешке интересе Запада, те да се сами себи, а и једни другима, зарекнемо: нећемо дозволити да нас уклоне с Дунава (како би овде довели неко друго, погодније становништво); и не, нећемо дозволити да будемо третирани, или да сами себе третирамо, као да смо – црвенокошци.

Слободан Антонић (Фото: Соња Ракочевић)

Химлер је својевремено указивао да је „српски народ изграђен столећима у устанцима“, те да с нама треба увек бити на опрезу. Јер, ма како да изгледа поражен, „Србин остаје Србин“ (овде, стр. 90).

Ми само треба да останемо Срби. Да ли је то толики проблем?


[1] Дунав је и иначе био главна саобраћајница за превоз масовних роба  (Massengüter) – нафте, дрвета жита и руда, не само јер је путна мрежа тада била слабије развијена, већ и зато што је превоз речним путем био далеко јефтинији у односу на друмски и железнички саобраћај (овде, стр. 277; 286). Рецимо, Дунавом се у Рајх допремала сва нафта из Плоештија (Румунија), које је тада било главно нафтоносно извориште у Европи (278). Зато је Хитлер говорио да „Ђердап, због обезбеђења пловидбе, треба да буде стављен под заштиту Вермахта и под њом да остане за сва времена“ (283).

[2] Познато је да су Немци ценили Србе као ратнике и да су их зато видели као могући опасан реметилачки чинилац свог новог поретка. Хитлер се вајкао да је покушавао да придобије Србе „обећавајући им Солун“, а „ништа од њих не захтевајући“, да би онда плануо да „никада није био тако згранут у свом животу као 27. марта“, када се једноставно показало да су „Срби само банда завереника“ (89).

Нојбахер сведочи да је у врху Рајха доминирало мишљење да „Срби као вечити изазивачи нереда морају бити што више стешњени и притиснути“ (89). Када је предложио Хитлеру 1943. да се Црна Гора прикључи Србији, овај му је одговорио да су „Срби (у историји) показали да имају државотворну снагу, и далекосежне циљеве који досежу до Егејског мора“, те да не треба дозволити да „народ, с таквим политичким осећањем за мисију, постане премоћан на Балкану“ (90).

[3] „Када се погледа карта данашње Европске уније, она неодољиво подсећа на најдаљи домет немачких војних снага током Првог и Другог светског рата, поготову на источним фронтовима. То што су неке православне државе, као што су Бугарска и Румунија, већ у Европској унији, не мора да значи да ту имају места и друге православне државе. Њиховим пријемом у ЕУ остварен је стари немачки стратешки циљ успостављања контроле над Балканом. Не треба заборавити ни чињеницу да су ове две Србији суседне државе биле немачки савезници у Другом светском рату а Бугарска и у Првом светском рату“.

Advertisements


Категорије:Колонија Србија

Ознаке:, , , ,

22 replies

  1. “Ми само треба да останемо Срби. Да ли је то толики проблем?“
    Проблем је све мањи на радост наших непријатеља.
    Ми смо колонизовани, нама владају непријатељи Срба, ми смо њихове слуге, већина нас.
    Захваљујући популационој политици српских владара и исељавању младих а насељавању младих Арапа и муслимана српска територија ће бити предата нашим непријатељима без икаквог отпора.
    ЕУ наставља Хитлеровим путем.
    То је толико јасно и очигледно да само политички слеп човек то не види.
    Квислинзи који виде и који у томе учествују раде у корист својих господара и није их брига, гледају само своју корист.
    А, народ?
    Као и увек чека и звера отворених уста.
    Ако му улети нека мува ето користи, бар је уста затворио.

    Свиђа ми се

  2. Добро, све је то лепо, али не даје пуну слику. Отимање туђе земље и претварање побеђеног у робље не проситиче ни из какве идеологије, него из закона живота. Историја је препуна таквих примера. Још док су људи живели у племенима, племе које победи преузимало је територију побеђеног племена, а његове припаднике претварало у робље. У Африци је, на пример, та пракса трајала до деветнаестог века. Разлика је само у томе што припадници племенских заједница нису измишљали идеологије и нису писали књиге, па нису ни тражили начина да правдају своје поступке.
    Да, Срби су „црвенокошци“ које треба претворити у робље и који треба да нестану, али, исто тако, и Немци треба да нестану, као, уосталом и сви други европски народи. Немачка је земља под окупацијом од 1945., а методе које су коришћене за морални и духовни слом те нације данас се, између осталог, примењују и на Србима. Немци, данас, нису племе које је непријатељ српског племена, него су то два племена која имају истог непријатеља.
    И још нешто. Срби имају обичај, када се говори о западним народима, масовним миграцијама или другим непочинствима којима су ти народи изложени, да кажу како су „они то заслужили“. Заслужили они или не, једну ствар треба да знамо. Само врло глуп човек може да претпостави да ће Срби преживети чак и ако Немци, Французи, Енглези и други не преживе.

    Свиђа ми се

  3. „Ми само треба да останемо Срби. Да ли је то толики проблем?“

    Добро питање. А шта ако Срби већ више нису Срби? За овакво гледиште има и превише аргумената. То је теза коју ја заступам, с тим што ја мислим да се нестанак Срба догодио веома давно, а не у некој блиској прошлости. У ствари, Срби не би требало ни да се много стиде због тога. И много веће нације, са колосалном историјом, су поклекле пред притиском Англо-Ционистичког глобализма. Главни разлог зашто ће Срби изгубити је тај што они немају довољно истрајности. Кад се сукобљаваш са апсолутно надмоћним противником један од услова опстанка је да надмашиш противникову истрајност. Овако уморан и стар народа какав су Срби по дефиницији не може имати истрајност.

    Све ће бити јасно када садашња власт буде довољно јако притиснута да постигне „правно обавезујући договор“. Ако се договор постигне а власт не буде линчована знаћете да сам ја био у праву а не Антонић. Једина шанса за српску власт је да у Европи завлада хаос и да из тог разлога буде онемогућен даљи притисак. Не бих се надао овако повољном развоју догађаја. Срби нису много интелигентни и обавештени. Из тих разлога Срби би могли да капитулирају баш у тренутку највеће слабости непријатеља, дакле, баш у тренутку када то не би морали.

    Ја сам готово сигуран да власт не би била кажњена у случају издаје, при чему не мислим на политичку казну (губитак избора) него на бруталну физичку ликвидацију. Моје мишљење је засновано на аналогији. Титова комунистичка власт није била кажњена, Милошевићева власт није била кажњена, Ђинђић-Коштуницина власт није била кажњена. Зашто би била кажњена Вучићева власт? Зар није и Милошевић направио референдум о Косову, па је после кратког времена био принуђен да погази референдумски резултат и капитулира (тј. потпише „војно-технички споразум“). Потпуно би било нормално да је потписник војно-техничког споразума стрељан или на доживотној робији јер је Устав и Закон предвиђао кажњавање за такав чин. Да ли је неко кажњен зато што је потписао војно-технички споразум? Ја нисам обавештен да је ико кажњен. Преко ноћи је скупљено довољно народних посланика који су обезбедили проблематичну легалност капитулацији. Једино посланици СРС нису гласали за капитулацију. Ми овде причамо о Србима а Срби у ствари немају државу.

    Свака власт функционише на принципу резултанте вектора сила. Ако запрети линч од стране домаће популације власт ће да удовољава захтевима масе. Ако доминира вектор страног притиска власт ће да спроводи страни интерес. У случају Србије и власт и домаћа јавност (у огромној већини) пизнају доминацију страног фактора. Рат је већ изгубљен.

    Свиђа ми се

  4. @Иван Лукић „пред притиском Англо-Ционистичког глобализма“ Dokazi i definicija toga?

    Свиђа ми се

  5. Заболела би ме рука кад бих линковао све доказе. Свако ко прати медије зна шта се дешава у Западној Европи, Северној Америци, Јапану, Великој Британији, Латинској Америци. У свим тим земљама убедљиво доминира идеологија Англо-Ционистичког глобализма (тзв. либерализма, прогресивизма, левице, идентитетске политике, итд.). Свуда се користи исти метод, поткопавају се стари већински идентитети, који једини представљају препреку у остваривању циљева глобализма, на тај начин што се фаворизују мањине (сексуалне, расне, националне, еколошки активисти) као деструктивни и субверзивни агенти глобализма.

    Најважнија тема антрополошке науке је идентитет. Кад нека група изгуби идентитет она престаје да постоји. Остају само изоловани појединци које носе ветрови промене. То је оно што се догодило Србима. Они су изгубили групни идентитет а самим тим и способност одбране од уљеза.

    Негде на овом форуму сам линковао овај текст Пол Крејг Робертса али сам загубио евиденцију о томе где сам оставио тај коментар. Зато понављам линк о ситуацији у Шведској:
    https://www.paulcraigroberts.org/2019/10/01/swedish-women-experience-mass-rape-by-immigrant-invaders/

    Овај линк ми је послао пријатељ о трагичној судбини Инуита у Канади који су изгубили свој идентитет под насртајима англосаксонског олоша:
    https://www.nybooks.com/articles/2019/10/10/inuit-highest-suicide-rate/

    Многе људе изненађује опстанак и релативна доминација Јеврејске нације у савременом свету, способност Јевреја да намећу свој интерес преко англосаксонског фактора у САД. Суштина је у идентитету. Јевреји у свакој држави у којој живе у знатнијем броју представљају највеће промотере либерализма. Они се свуда труде да домицилну заједницу што више ослабе тако што ће јој „увалити“ оне идеологије које најефикасније руше традиционални идентитет те заједнице. Тако они стичу релативну предност у односу на већинску заједницу. Истовремено Јевреји, као највећи промотери либерализма, љубоморно и фанатично негују свој традиционални идентитет. Јевреји врло добро знају да је заједница без идентитета kaputt. Наравно, ова јеврејска стратегија је узрок велике неомиљености Јевреја у скоро свакој земљи где живе у знатнијем броју, али они не рачунају на већинско становништво, њима је довољна сарадња са корумпираном елитом.

    Свиђа ми се

  6. @ Jr

    Докази?
    Ко је на власти у овој земљи?

    Свиђа ми се

  7. @Vladimir Čeleketić, „Само врло глуп човек може да претпостави да ће Срби преживети чак и ако Немци, Французи, Енглези и други не преживе.“
    Ne bih se složio sa ovim, deluje fatalistički a i još je rano govoriti o tome da li će ti narodi preživeti ili ne. Ja se ne brinem mnogo za njih niti vidim šta mi tu možemo, ne može se protiv struje.

    Свиђа ми се

  8. U nekom od proslih komentara bavio sam se povlascenim i buntovnim klincima poteklih iz porodica tzv. crvene burzoazije, koji su se bunili protiv sistema oslanjajuci se, ne na svoje snage, vec na polozaje i uticaj svojih roditelja visoko pozicioniranim unutar sistema protiv kojeg se kobajagi bune i koji otklanjaju svaku mogucnost da nasi „buntovnici“ snose bilo kakve posledice ukoliko nesto podje naopako. S jedne strane potraga za slicnim modelom zivota sad vec vremesnih bundzija nenaviklih na konkretan rad i s druge strane potreba zapadnjaka za kolonijalnom „elitom“ u Srbiji dovelo je do stvaranja tzv. druge Srbije.

    Osnovni problem druge srbije je nedostatak „mesa“. S obzirom da se radi o privilegovanom krugu ljudi koji se kretao u zatvorenim krugovima oni imaju vrlo ogranicene mogucnosti uticanja na sire slojeve stanovnistva. Demokratska stranka kao stozer drugosrbijanstine pozicionirala se kao stranka bogatih tranzicionih dobitnika, dok gubitnike tranzicije nije mogla ni da naprosto ignorise vec je morala da ih prezre i ismeva (setiti se serije Mile protiv tranzicije). Svu manjkavost poretka zasnovanom na autisticnim snobovima i sitnicavim depresivcima videli smo na prvim izborima posle Djindjicevog ubistva kada je Demokratska stranka jedva presla cenzus, a reanimacija Demokratske stranke kroz guranje Kostunice u Koaliciju sa Dinkicem koji ce godinama podrivati autoritet vlade i politicki kompromitovati Kostunicu bio je ogroman gubitak vremena za okupatora. To je bio momenat kada je u glavama okupatora zaceta svest koliko je sistem zasnovan na glasovima „pahuljica“ (osetljivih ljudi koji nece izaci na izbore ako im bas sve nije po volji, ako su depresivni, ako ima neki „in“ hepening u gradu, ako vremenski uslovi nisu dobri, ako ih mrzi) u stvari krhak. I tada su resili da politicki organizuju alternativu.

    Sa nestankom Jugoslavije zapadnjacima je bilo jasno da treba brzinski uticati na formiranje postjugoslovenskog identiteta u Srbiji i posto poto preduprediti logican povratak Srba Kosovskoj vertikali i kultu oslobodilackih ratova. Resenje je pronadjeno u promovisanju porazenih kvinsliskih pokreta iz drugog svetskog rata kao antipodu do tad vazecem poretku. Kako bi se zahvatio sto siri sloj stanovnistva pored Draskovicevih cetnika monarhista, formirani su i Seseljevi cetnici republikanci, i plasirane su prijemcive i do banalnosti uproscene „istine“ o tome da su Srbi mogli da prespavaju drugi svetski rat kao Holandjani ili Danci, samo da nije bilo Broza i komunista koji su izazvali gnev i odmazde okupatora. Posledicno komunisticki poredak je promovisan u vrhunsko zlo tog perioda nasuprot cega je paktiranje sa NDH mogao da bude samo patriotski i odgovoran cin. Na ovaj nacin motivi izdaje i opravdanosti izdaje i srpskog procvata pod okupacijom su utkane u novi postjugoslovenski identitet u Srbiji, a sada vec i u republici srpskoj.

    Lokalni diktator kome „kolena klecaju pred Merkelovoj“, kome je „Murat veci junak od Obilica“ i koji „moli strane investitore za jos ranih mesta“ je metastaza narativa cetnickih revizionista koji mora da bude demontiran ako mislimo da se iz ovoga izvucemo i protiv kojeg borba mora da bude paralelna sa borbom protiv druge srbije.

    Antonicev tekst je nadam se prvi ekser u mrtvacki kovceg svakoj teoriji da je okupatoru i kolonizatoru „ic“ stalo do kvaliteta zivota okupiranog a kamoli do njegovog procvata.

    Свиђа ми се

  9. @Иван Лукић Evo uskoro ću da odgovorim, rat je na više frontova protiv komunističke propagande pa ne postizavam. Moguće je da se nešto važno dešava čim je tolika količina propagande u glavnim i „alternativnim“ medijima. U svakom slučaju hvala na pristojnom odgovoru. Izgleda mi da ste retkost među komentatorima 🙂

    Свиђа ми се

  10. @Иван Лукић Mislim da je veoma važno govoriti što preciznije i jasnim određenjem termina koje koristimo.
    1. „У свим тим земљама убедљиво доминира идеологија Англо-Ционистичког глобализма (тзв. либерализма, прогресивизма, левице, идентитетске политике, итд.).“ Šta je to? Da li podrazumevate pod tim nekakvu spregu između vlasti Britanije i Izraela ili…?;
    2. „Кад нека група изгуби идентитет“ Koji su dokazi za postojanje grupnog (kolektivnog) identiteta? Mislim da je to najgora laž u istoriji koja je potpuno ubilačka odnosno dovela je do smrti miliona ljudi. Tu laž koristi zlo države da bi moglo da tretira slobodne ljude istim nasiljem, uz razne privide slobode… jer ako su svi jedno biće onda tiranija može da zanemari težnju za slobodom pojedinca i da ga prisili na razne stvari svojim nasiljem. Pitanje je dakle psihe, komunikacija u društvu, slobode i ideologija. Postoji lični identitet.
    Kako određujemo identitet a kako kolektivni identitet? Zar jedna grupa ljudi može imati iste osobine koje proističu iz istog izvora? U samim porodicama su ljudi različiti po osobinama, emocijama i nazorima, pa kako onda može biti da u nekoj većoj grupi imaju iste osobine koje potiču iz istog izvora što bi bar za početak mogla biti korisna definicija identiteta u društvenom smislu?
    Ako zasnivamo politička razmišljanja na nečemu što je iracionalno i nedokazivo da li je to opasno? Mislim da jeste.;
    3. Kako se gubi sposobnost odbrane od uljeza ako nemamo kolektivni identitet? Imamo zajedničke interese odbrane od nasilja multikulturalizma što je rekao bih sasvim dovoljno da u političkom smislu delujemo saglasno tim interesima;
    4. Znam za užase u Švedskoj to je tačno.;
    5. O Inuitima kada detaljno proučim tekst koji ste naveli;
    6. „релативна доминација Јеврејске нације у савременом свету, способност Јевреја да намећу свој интерес“ Kako to nacija dominira? Da srpska nacija dominira da li bih imao više novca? 🙂 Rekao bih da je ovo neprecizno izražavanje. Može se govoriti o jevrejskoj tj. izraelskoj politici, a površna i proizvoljna uopštavanja su opasna;
    7. „Јевреји у свакој држави у којој живе у знатнијем броју представљају највеће промотере либерализма. Они се свуда труде да домицилну заједницу што више ослабе тако што ће јој „увалити“ оне идеологије које најефикасније руше традиционални идентитет те заједнице. Тако они стичу релативну предност у односу на већинску заједницу. Истовремено Јевреји, као највећи промотери либерализма, љубоморно и фанатично негују свој традиционални идентитет. Јевреји врло добро знају да је заједница без идентитета kaputt. Наравно, ова јеврејска стратегија је узрок велике неомиљености Јевреја у скоро свакој земљи где живе у знатнијем броју, али они не рачунају на већинско становништво, њима је довољна сарадња са корумпираном елитом.“ Površno i proizvoljno. Koji Jevreji? Svi? Samo neki? Mislim da ste dobro opisali jevrejske komuniste a ne sve Jevreje. 🙂

    Свиђа ми се

  11. Интересантан и богат чланак
    Посебно чињеница коју нам на крају чланка открива Слободан Антонић, да дневник “ДАНАС” читају страни амбасадори у Србији. Ја га читам сваки дан, сматрам да је “ДАНАС” најбоља и најхрабрија дневна новина у Србији.
    Молим вас, погледајте овај чланак у данашњем издању, посвећен планинским потоцима и бистрим рекама Старе планине – последњем народном благу Србије :

    https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/pozdrav-iz-toplog-dola/

    Свиђа ми се

  12. Šta znači „опослио“?

    „Разлика између Хитлера и Енглеза, заправо, била је тек у томе што је Хитлер брутално најављивао да ће да уради – а и опослио је колико је стигао – оно што су други …“

    Свиђа ми се

  13. Свака част Антонићу, он сваким својим текстом доказује да је наш елитни интелектуалац највише категорије, а овим текстомје превазишао и самог себе. Мислим да би ово требало да се прочита на глас у свакој српској кући. Што се тиче коментара слажем се у потпуности једино са „Кобајаши“, ови други коментари, у већој или мањој мери, одражавају дух измењене свести коју су манипулатори наметнули путем медија, па је зато у њима доза дефетизма, и свакако бих им препоручио да обавезно прочитају руског стратега и академика: Сергеј Кара-Мурза – „Манипулација свешћу“.

    ************************************
    ************************************
    ************************************
    ************************************
    ************************************
    ************************************
    ************************************
    ************************************

    Свиђа ми се

  14. Немци су желели уништење србског народа за време Другог светског рата. Распарчали су етничку територију србског народа и дали је својим савезницима Хрватима, Албанцима, Бугарима и Маџарима, као што су урадили крајем двадесетог столећа и њихови настављачи под окриљем злочиначког НАТО пакта. При томе потпуно су поступили по тезама хрватских усташа и Комунистичке Партије Југославије, Интермаријума, Форињ офиса и тзв. Светске федералне владе чије је седиште у Сједињеним америчким Државама. Немци су становнике Црне Горе прогласили за посебан народ, у становништву Јужне Србије видели су Бугаре. Такође, Немци су у свему прихватили хрватску усташку тезу да на подручју тзв. Независне Државе Хрватске нема Срба, него да су то православни Хрвати. Од србске Војводине Немци су хтели да направе нову државу која би се звала “Dunauland”. Такође, дали Албанцима србске историске покрајине Косово и Метохију, што им је дала и србофобична Комунистичка партија Југославије. Немци су били против краља Петра II и монархије, као и председник Фрeнклин Рузвелт и премијер Винстон Черчил.

    У овом контексту, имајући у виду да се тзв. „српски“ комунстичко-интернационалистички програм у потпуности поклапао са немачким, великохрватско-интермаријумским, фабијанским, бундистичко-бољшевичким у свим конгресним и земаљским коференцијама, резолуцијама и одлукама да на линији отвореног дефетизма разбије Југославију и србски народ.

    У комунистичком листу “Трудбеник”, органу радног народа Војводине, објављен је програмски чланак у јануару 1941 године под насловом: “Национално-ослободилачка борба народа Војводине”, где дословно стоји:

    “1918 године србијанска буржоазија из Војводине, Хрватске, Славоније, Црне
    Горе, Босне, Херцеговине, Косова, Метохије и Македоније уз помоћ крупних
    капиталиста, велепоседника, и плаћеника, није дала право народима ових земаља
    да се сами определе него их је подјармила и силом им натурила своју хегемонију…
    Један спасоносни пут за све национално угњетене народе, дакле и војвођанске
    Мађаре јесте народно-ослободилачка борба на бази пролетерског
    интернационализма. То је онај исти пут којим су ишле и стигле својој мети
    угњетене нације и групе царске Русије, које су велико-руски империјалисти
    угњетавали на нечувен начин…” (Види: “Трудбеник”, орган радног народа
    Војводине, бр. 1, година 1, Јануар 1941, “Национално-ослободилачка борба народа
    Војводине”, стр. 6).

    С обзиром да је тзв. „српским“ комунистима интернационалистима совјетски диктатор Јосиф В. Стаљин одредио карактер, тактику и стратегију Комунистичке Партије Југославије, која се морала безусловно проводити по цену цепања државе. То је јасно подвучено и изражено у чланку “Стаљин и наш раднички покрет”, објављеном у партијском илегалном органу “Комунист” , Год. IV, бр. 2, за 1940. годину, где стоји:
    “Друг Стаљин је одредио карактер револуције у Југославији. Друг Стаљин је поставио темеље наше политике по националном питању… Друг Стаљин је поставио основе за оцену карактера предстојеће револуције у Југославији. Владајуће гледиште по томе питању у нашој партији у првој половини двадесетих година, састајало се у томе да се Југославија налази непосредно пред пролетерском револуцијом… Када нас је друг Стаљин учио, да полазна тачка нашег националног програма буде Совјетска револуција у Југославији, да без свргавања буржоазије и победе револуције национално питање не може бити колико толико задовољавајуће решено. Он нас је истовремено упућивао да ће се епоха довршења буржоаско-демократске револуције извршити под заставом Совјета, под заставом демократско-револуционарне диктатуре радника и сељака. Он нам је објаснио да та епоха довршења буржоаско-демократске револуције носи у себи нагли прелаз у пролетерску револуцију, поред осталог и због тога што једино пролетерска револуција може режити национално питање…” (Види: Стаљин и наш раднички покрет, “Комунист” – Огрган КПЈ, Год. IV, Бр. 2, за 1940).

    Полазећи од чињенице да су Хитлеров и Стаљинов програм остварили свемоћни западно-европски и амерички тријалисти-империјалисти крајем двадесетог столећа, и да су трајно очистили извесне србске етничке и историјске пределе на подручју бивше неблагодарне Југославије, у којој су успоставили своје марионетске структуре и базе злочиначког НАТО пакта…

    Није тајна да је на том програму радио између осталих европских и америчких империјалиста-тријалиста и Џорџ Ф. Кенон, који се 90-тих годнина XX столећа залагао у западно-европском и америчком тријалистичком естаблишменту за “ограничени сувернитет за Србију”. Кенон је познат и као један од извесних режисера, ментора и пројектаната југословенске комунистичко-фашистичке политике, коју је водио великохрватски хегемониста, диктатор Јосип Броз Тито, који данас труне у фараонској могили, у извиканој „кући цвећа“ у Београду-Јосипграду на срамоту јуначке Србије. Кенон је у познатом тексту којег је објавио под насловом ”Балканска криза 1913. и 1993,” рекао:
    “Турци су за време вишестолетног владања на Балкану били сразмерно сношљиви према немуслиманским верским установама. Однос турских власти према тим установама у сваком случају, није био главни приговор против њих…

    Не ваља бити преоштар када је реч о Турцима, зверства која им се прип
    исују у извештајима нису већа од оних што су их починили хришћани према Турцима…
    Пре свега, јасно је да је ситуација на Балкану, према којој Сједињене Државе не могу остати равнодушне, у првом реду проблем Европљана…

    Обичај да се такав статус додељује Балканским народима није новост. Таква пракса је уследила пре једног столећа, кад се прва од њих ослободила турског ропства. Ни тада то није било срећно решење, што је јасно наглашено у Карнеги извештају 1914. Врло брзо, то је постало јасно да су нове државе имале велике тешкоће у односима једних према другима да сарађују у мирном и зрелом начину. У извесном смислу, било је више мира док су били под турском влашћу, него што су имали када су стекли своју независност…
    У вези са тим, постоји и додатни проблем због будућих односа појединих народа, посебно Срба, да их прикажемо као водећи пример кршења једног и темељног услова за примање у чланство Уједињених нација…” ( Види: George F. Kennan, The Balkan crisis: 1913 and 1993, The New York review of books, Volume 40, Number 13, New York, July 15, 1993, стр. 3-7).

    Такође, ради историјске чињенице указали бисмо да су Немци желели и уништење братског словенског руског народа што се јасно види кроз дело француског публицисте Рајмона Картјеа, које је објавио под насловом “РАТНЕ ТАЈНЕ ОТКРИВЕНЕ НА СУЂЕЊУ У НИРНБЕРГУ”, где дословно стоји:

    “ На то питање одговара један меморандум од 2 априла 1941 године (докуменат 1.017 П.С.). Требало је да Русија буде рашчлањена и подељена на седам држава.
    Немачки гео-политичари, који су давали Хитлеру савете, узимали су најпре у обзир Велику Русију, тј. Централну област чије срце представља Москва. Та област је још у доба првих царева представљала срж и оружје руске моћи, огромну ћелију из које је никао панславизам. Било је неопходно ослабити је. Предвиђене су три могућности:
    1) Тотално уништење јеврејско-бољшевичке управе, без настојања да се она замени једном модерном и интелигентном управом;

    2) Економско ослабљење које треба да буде постигнуто конфискацијом складишта, индустриских постројења и транспортних средстава;

    3) Прикључење широких подручја суседним политичким и административним јединицама: Украјини, Белорусији и Донском Базену.

    ‘Белорусија и Дон су, стоји у немачком документу, сиромашне и заостале области.
    Оне не забрињавају Рајх и зато није штетно оснажити их и повећати под условом
    да се држе под надзором. Услед тога, Белорусија треба да буде повећана
    прикључењем области Калињина, а Дон прикључењем области Саратова. Москва ће се наћи тако на двестапедесет километара од границе Велике Русије.’

    Украјини се намеравало дати, у границама могућности, право На аутономни
    национални живот. Намеравало се да се претвори у економски и политички вазалну
    државу и укључити је у црноморску унију. Поверила би јој се двострука, часна и
    поверљива мисија прехрањивати Рајх и константно држати Москву у шаху.

    Друго подручје узимано у обзир био би Кавказ. Његова етничка и језична
    шароликост је огромна. Услед тога, било је лако поделити га на велик број малих
    суверених државица обједињених магловитом федеративном везом. Међутим, Баку и његова територија богата петролејом требало је да остану, на овај или онај
    начин, под немачком контролом.

    Од Средње Азије и Туркестана Немци су хтели да начине једну муслиманску државу, која би била савезник и помоћник Великог Рајха. Та држава, стоји у документу 1.017 П.С., пружаће могућност вршења притиска и представљаће евентуалну оперативну базу против Индије.

    Преостале су балтичке области, Остланд, то јест целина територије коју
    захватају Литванија, Летонија и Естонија. Требало би, стоји у меморандуму,
    извршити пребацивање знатног дела летонске буржоазије и инфериорних класних
    група Летоније ка центру Русије.

    Затим ће се приступити насељавању отпорног становништва немачког
    порекла. По уклањању непожељних елемената биће могуће издвојити белик број
    колониста од поболшких Немаца. Може се такође предвиђати и насељавање Данаца, Норвежана и Холанђана, па чак – после победничког завршетка рата – и Енглеза. У току једне или двају генерација та нова област немачке колонизације моћи ће бити укључена у Рајх.’

    Немачка победа требало је, дакле, да има за последицу потпуно уништење моћи
    Словена. Услед тога она је требало да доведе до огромних територијалних измена
    и џиновских покрета народа. Ни запад Европе није био поштеђен. Немачка би
    раселила мале државе немачке расе, као Холандију и Данску, у циљу пребацивања
    њиховог становништва у источне степе. А Енглези сигурно нису ни помишљали на то да им је одређена улога сарадника у експанзији германизма у Литванији
    Естонији…” ( Види: Рајмон Картје, Ратне тајне откривене на суђењу у Нирнбергу,
    Београд, 1951, стр. 184-185).

    Свиђа ми се

  15. Вишеградска група је ових дана подржала европски пут Србије. Ево чланка из ПОЛИТИКЕ :

    http://www.politika.rs/scc/clanak/439089/Podrska-Visegradske-grupe-Srbiji-u-svakom-mogucem-smislu

    Србија је још 1989 године (у оквиру Југославије) била на прагу ЕУ. Да је Србија данас у Европској Унији, она би много лакше и успешније бранила своје грађане и своју имовину на КиМ. Уз Србију би стајало 28 европских држава, 513 милиона грађана, цео бриселски апарат . . .

    Свиђа ми се

  16. @jr Sećate se kada ste pitali koje su ideologije oni koji su bombardovali Srbiju, mnogi nosioci raznihnegativnih tendencija i ideja su upravo jednog etniciteta o kom se ovde govori. Poznat je snimljeni razgovor Niksona i pastora Bili Grejema kada ga Nikson pita „pa šta je sa svim ovim Jevrejima“. Za razliku od vas izgleda da je njima bitan kolektivni identitet pa i deluju u skladu sa tim.
    Mogao bih mnogo da pišem o njima ali ne bih da spemujem tekst. Čudi me da i sami niste „woke“ po ovom pitanju.

    Свиђа ми се

  17. Српском кнезу Алекси Ненадовићу није требало много па да се увери да нам нико од
    западно-европских империјалиста-тријалиста није био пријатељ. Он је то посебно нагласио у једном разговору са аустриским официром Михаљевићем. Разговор је објавио у “Мемоарима” његов син Матеја, који дословно гласи:

    “… Михаљевић понуди све официре да остану у царевој служби, и да ће сваки своју
    плату уживати. Мој отац рекне Михаљевићу: ‘Ја овде остати нећу, ја ћу да идем на
    моју очевину, где сам се родио’. Михаљевић, који је мога оца пазио и уважавао, рекне: ‘А зашто, Алекса, ти нећес да останес у нашега цара служби, пак ћеш скоро капетаном ванжирати, а заклео си се да ћеш нашем цару веран бити?’ Мој отац одговори: ‘Истина је, да сам се заклео да ћу му бити веран и против Турчина за слободу очевине моје војевати, и познато вам је да ја моје заклетве не преступам нити цара изневеравам и остављам, но цар оставља мене и сав народ српски, као његови стари што су наше прадеде остављали. Зато идем натраг преко Саве, а немам писара ни други’ учени’ људи, но ћу ићи од манастира до манастира и казивати сваком калуђеру и попу, да у сваком манастиру запишу, да више никад тко је Србин Немцу не верује’. – Михаљевић: ‘Ћути, Алекса, да од Бога нађеш, чуће Немци па ће те оловом залити’. – ‘Ја’ рече, ‘то Србину кажем а не Немцу; а и Немцу ћу то исто казати и сваком’…” ( Види: Прота Матеја Ненадовић, Мемоари, Београд, Библиотека Српских Писаца, без год. изд. стр. 36/37).

    Један сличан разговор, који је вођен између Његоша и једног енглеског Лорда за време њиховог сусрета у Напуљу навео је Љуба Ненадовић. Лорд је тражио да му Његош
    напише нешто на слици, коју му је дао. Његош је Лорду одговорио:

    “…Моји су стихови сви жалосни ја их више не пишем! Ја пред собом видим гробну плочу
    на којој стоји написано: “Овде лежи владика црногорски, умро је, а није дочекао да види спасење својега народа, и томе имамо највише захвалити вашим земљацима, господине, који и мртву турску руку држе под нашом гушом. И кад год видите ову слику, сетите се милиона хришћана који су моја браћа и који без икаквих права пиште под нечовечном турском руком; и ви те Турке браните. Кад дођете у богати Лондон, и кад покажете ову слику својим пријатељима, немојте им казати: ово је владалац једног срећног народа; него им кажите: ово је мученик једнога за слободу мученичког народа. Кажите им: Срби могли би победити Турке, али немогу да умилостиве вас, хришћане’. – Владика је са осећањем говорио; познало му се то на лицу. Сердар Андрија, који није
    разумевао шта владика француски говори, полако ми рече: ‘Жао господару што тај Инглез хоће да иде’. Лорд је после овог говора владичина остао хладан, као сваки Енглез. Тако је бар изгледало. Он опет замоли владику да му за спомен напише отприлике то што је тада казао. Владика му одговори: ‘У наш Срба има једна песма која каже: да се море претвори у мастило, а небо у лист књиге беле, не би се могли наши јади исписати. То је малено место за нашу тугу’…” (Види: Љубомир П. Ненадовић, Писма из Италије, Београд, 1950, стр. 28; Види: Јеремија Живановић, Примери нове књижевности, Београд, 1921, стр.185-186).

    Имајући на уму да је доследни туркофилски, промуслимански, римско-католички, идолатриски, окултни, езотериски, темпларски и корпоративни естаблишмент
    у Ватикану, Бечу и Паризу, као и протестантски у Лондону, да је подржавао муслимане и
    1912. године и Турску империју против православних хришћана.То сведочи између осталих публициста и Ентони Род у књизи коју је објавио под насловом “The
    power of Rome in the twentieth century – The Vatican in the age of liberal democracies, 1870-1922”, где између осталог, стоји:

    “Господин Грегори, британски отправник спољних послова у Риму, обавестио је
    своју Владу да је био у аудијенцији код Папе, Бенедикта XV, који има једну опсесију са Русијом. У свим разговорима које сам имао са њим, он никако није могао да се одвоји од те теме. Страхује од другог Културкампфа, ако немачка победи у рату, што бледи у његовим очима пред привиђањем руске победе и присуства руских трупа на Босфору.

    Бенедикт XV је само изразио стандардну политику Ватикана према Русији и Православној цркви. Ватикан је увек више волео Турке него Словене у Цариграду, на основу њихове толеранције и равнодушности, са којима у погледу бивших сматрају хричћанску веру. У очима Ватикана, боља је муслиманска равнодушност од православног фанатизма, и више воле да виде полумесец на куполи Свете Софије него православни крст. Британија и Русија су сада савезници ( Британија је напала Турску на Дардаленима), Ватикан је чврсто уверен да Британска империја намерава да турско становништво протера из Стамбола и да насели Словене. Поводом тога, писао је Сер Хенри Хавард, британски министер у Ватикану о спољним пословима Серу Едварду Греју, да је Ватикан испуњен узбуном и слутњом због споразума између владе Велике Британије и Русије, за коју сумњају да је добила у посед цркву Свете Софије и подручје на којем се налази Свети Синод, што може да се одрази на успостављање супротне установе, као што је Ватикан на обали Босфора. Ово касније може послужити, Ватикан верује, да Православна црква прошири свој пут до Јадранске обале.

    Страх Ваткана је био неоснован. Далеко смо од тога да смо желели Русе на Босфору, због којег је Британија ступила у рат 1854, на Криму да то спречи, и касније је због тога била на ивици рата са Русијом на Берлинском Конгресу 1878…” (Види: The power of Rome in the twentieth century – The Vatican in the age of liberal democracies, 1870-1922, London, England, 1983, стр. 228/9 i 268).

    Свиђа ми се

  18. Лапсус!
    Треба да стоји: Anthony Rhodes, The power of Rome in the twentieth century – The Vatican in the age of liberal democracies, 1870-1922, London, England, 1983, стр. 228/9 i 268).
    Хвала

    Свиђа ми се

  19. Svaka čast gospodinu Antoniću. Ne mogu da razumem u komentarima naših patriota kako smo tako naivni. Deda Djole kaže Danas je najhrabrija novina. Ma kakva hrabrost, imaju zaštitu centara moći i niko ne sme da ih pipne. A svojim člancima namerno menjaju svest naših ljudi i na perfidan način utiču i na naše rodoljube. To je kao da kažete Nataša Kandić je hrabra žena, a nju tek niko ne sme da pipne jer je štite isti ti centri. Mislim da polako ljudi dolaze sebi, po meni glavni problem je samoživost koja je u Beogradu ali i ostalim većim gradovima izražena do besvesti. To je posebno izraženo kod žena, koje neće da rađaju a ako i hoće da rode to je samo jedno dete. To je u stvari klanjanje zlatnom teletu. Sa prihvatanjem tih zapadnih vrednosti mi ćemo da nestanemo. Glavne vrednosti u društvu treba da budu Bog na prvom mestu (pravda, istina i ljubav), zatim porodica, a na trećem svoja nacija, država.

    Свиђа ми се

  20. Па шта ћемо сада са коментарима као са Београд.ком 1999,НСПМ..после мало..Ко нас је преварио..и још увек..?Није више важно шта знамо неко ко смо..Цмок Проферосу.

    Свиђа ми се

  21. Углавном је текст одличан. Антонић је одличан научник, темељан, озбиљан… Међутим, понекад прелази црту и постаје задрт. Толико да пренебрегава слободу појединаца да одлуче да оду одавде, и слободу других да о томе пишу. Осим тога, није живот у Србији претежак ако имате плату од сто и више хиљада. Али, ако имате 30 хиљада или још мање, прилично је дрско саветовати таквој сиротињи нешто стрпљења и родољубља. Осим тога услови рада у просвети, државној управи и приватном бизнису нису исти. Научници имају ту генерално повољнију ситуацију, док раднике у тржним центрима, касирке итд, али и друга слична занимања третирају као робове за 250 евра месечно. Ја заиста немам храбрости и образа да таквим људима замерам што су побегли из ове земље.

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s