Човјек припада једној Отаџбини, а живи у другој држави, која му административно укида прошлост, ограничава духовне хоризонте и никакве старинске завјете не признаје. Држава, дакле, ступа у отворени конфликт са Отаџбином
Желидраг Никчевић (Фото: Лична архива)
За Србе у Црној Гори – веома важно, принципијелно и корисно разликовање. Држава – то уопште није исто што и Отаџбина!
Отаџбина је категорија вишег и комплекснијег нивоа, феномен интегрални, духовни, метафизички, а држава је рутинска конструкција која настаје и нестаје у одређеним историјским периодима. (Чак и потписник ових редова стигао је да поживи у четири такве административне конструкције!)
Држави, наравно, припада дисциплина – уредно испуњавање грађанских обавеза. Али љубав – она припада Отаџбини. Сјећање на претке, безгранична оданост, вјерност, најдубље емоције – све то припада Отаџбини, док је у односу према држави основни параметар служба, служење.
А патриотизам, на који нас овдашњи хистерични агенти и чиновници свакодневно упућују, прије и више од свега јесте – љубав. Александар Сергејевич, рецимо, пјева о љубави према отаџбинским гробовима. Они су, каже, наша животворна светиња. Земља би без њих била мртва, бездушна, као олтар без божанства, као бесплодна пустиња.
Његош то исто каже поводом хероја тополскога, бесмртнога, коме „све препоне на пут бјеху“ али који „к циљу доспје великоме“. Како? Па ево како: „Диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши, из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.“
Рада Стијовић: Шта су Његошеве „сталне груди” које је Карађорђе дао Србима?
Веза између Отаџбине и државе није увијек самоочевидна и непрекидна. Постоје, наравно, случајеви кад одређени историјски субјект посједује државност, какву-такву, и притом не настоји да себе раздваја од Отаџбине, кад упркос свему како-тако испуњава њену завјетну суштину (то је, рецимо, руски случај, па и амерички).
Постоје, међутим, и случајеви кад су вјера, култура, језик, душа и срце земље – кад је све оно што се односи на Отаџбину једно, а држава, као да је долетјела из пустог, леденог космоса, нешто сасвим друго. Човјек припада једној Отаџбини, а живи у другој држави, која му административно укида прошлост, ограничава духовне хоризонте и никакве старинске завјете не признаје.
Држава, дакле, ступа у отворени конфликт са Отаџбином.
Тако настају полусектантске државне творевине, одвојене од органске везе са земљом, вјером, културом и језиком. И гле, једна баш таква од нас захтијева не само службу, него и љубав. Што би рекао ловћенски тајновидац: Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише…
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Желидрага Никчевића)
Categories: Гостинска соба
Стање Ствари ми набацује шлагворте на волеј, као да ми чита мисли (па помишљам: ми као да смо створени једно за друго!). Баш ових дана размишљах о савременој србској такозваној држави, свештеном Идолу не само ћација него и „православне“ српске интелигенције.
Владика Николај констатује: „Српско име је збрисано“ – у Југославији – „кад је по несрећи држава названа не националним него географским именом. Српско име значило је не само назив народа, него и његову веру, културу, историју, обичаје, светиње, мучеништва и гробља. И поврх свега тога судбинско и органско биће.“
Што значи, са именом је у неком степену избрисано и аутентично србско Биће.
То јест, Срби су првом Југославијом изгубили своју Државу, одрекли су је се (масонски властодршци у њихово име, али то на самом делу ништа не мења, као што на делу ништа не мења ни акт потоњег представничког разбојничког одрицања од Македоније и Немањићке македонске баштине, на које је народ у црквама рекао амин).
Затим су тај симулакрум од државе, створене да се Србину одузме а сваком од „браће“ створи држава („solve-coagula“), од њих („господе“ у белим рукавицама) преузели наоружани сатанисти („другови“ са црвеним рукама).
Кад су је они раскомадали, сажвакали и испљували, на бљувотину Треће Југославије дошли су сатанисти демократи, да откину од ње Светог Саве Очевину, Монтенегро.
Без ње, Очевине, расчетворена лешина од државе се – саркастично, на поругу – већ могла назвати Србија, а да никог глава не боли због ње.
Затим су агентима демонократије остатке костију на „демократским парламенталним изборима“ отели К-9 сатанисти, нешто напреднији у сатанизму и боље дресирани – да откину и Космет (на шта први нису били спремни), коначно се одрекну Македоније и Охрида и распродају лешинарима и све хтонско од вредности што је на територији Србијице претекло (земљу, руде, воду, шуме…).
И о каквој српској држави ми сад говоримо?
Држава припада ономе чија је власт (держава=власт).
Назвати ово у чему данас живимо државом србског народа је ругање (Сатана=ругач).
А залагати се и борити за ту државу је сатанизам по примућству.
@Евсевије
Како ствари стоје у твојим писанијима, за тебе су и држава Србија и СПЦ сатанске установе. Истина, нити је држава кано што је била (рецимо 1913-те) нити је Црква кано што је била (рецимо 1350-те), али и једна и друга су наше и једине што имамо. Зато би ваљало (ритати се мање а) са више опрезности и респекта се односити према истима. Непрекидно ружење и пљување увис може дати тренутну насладу, али приметићеш, на крају сав тај кал пада доле по изворнику, у овом случају јединоме исправном и правоверном тј теби. Опасност је да да се угушиш у сопственој жучи, јер и Србија и СПЦ су светиње. Једну чува Бог, а друга је његово Тело Мистичко на земљи, а знаш и сам да је написано „страшно је пасти у руке Бога Живога“.
Наздравље ти Пост.
Брате Чуваркућо,
Схватам да чуваш кућу, по сваку цену.
Али треба да разликујеш душу од тела (мистичко тело од организације/корпорације).
Иначе ниси суштински много бољи од нпр. Епштајнових штићеника, који у човеку виде само месо.
Дом Божји на земљи – Светињу над Светињама – разорио је Сам Бог кад је постао оскврњен. Јер Бог не допушта да Светиња буде поругана – да је Сатана користи као свој симулакрум. Није ли (нама) и Србија Светиња?
Или, како је то рекао Анатолије Оптински у свом познатом пророчанству спочетка сатанистичке револуције у Русији: Кад демони уђу у манастир, то онда више није Свети Манастир, већ само зидови од којих је отишла Благодат. А монаси више нису монаси, него чувари зидова. Војници на бедемима тврђаве демонске, то јест.
Стога и ти: не буди чувар и поклоник зидова, него мисли о томе где је Дух и Истина, па То чувај и поклањај се тамо.
Хвала ти, и теби и Пост и Васкрсење на Здравље и Спасење, да Бог да.