Најкомпетентнији познаваоци Његошевог дела придев сталан у наведеном стиху из Горског вијенца тумачили као русизам у значењу „челичан, одн. чврст као челик”
Извор: Први на скали
Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне груди,
од витештва одвикнута, у њим’ лафскa срца буди
(Горски вијенац, Посвета праху оца Србије, 17–18)
Наведени Његошеви стихови посвећени су „хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме”, који је, по песниковим речима, дао Србима „сталне груди” и пробудио њихова успавана „лафска срца”. Тиме је окренуо ток историје, како је написао владика Николај тумачећи ове Његошеве стихове. Учинио је да сунце, потамнело после Косова, поново обасја Србе (Велимировић 1994, 195).
Приређивачи Горског вијенца били су сагласни у тумачењу ових стихова, али није увек било уједначеног мишљења о томе шта значи придев сталан у синтагми сталне груди. Једни су у њему видели домаћу лексему сталан и значење „постојан, чврст”, а други русизам стальной (пореклом од немачке речи Stahl) и значење „челичан, чврст као челик”.
Николај Велимировић је још 1911. године у свом делу Религија Његошева, у поглављу Молитва и витештво, уз овај Његошев стих ставио напомену: „Не сталне у смислу постојане груди, него сталне – челичне груди” и тиме изнео мишљење да је у питању русизам (Велимировић 1994, 195). Наш познати преводилац на немачки језик Катарина Јовановић на исти начин је тумачила порекло и значење овог придева и наведени стих превела са: „er stahlt die Brust der Serben” (1939).
Никола Банашевић у свом критичком издању Горског вијенца наводи податак да је Катарина Јовановић реч сматрала русизмом и сам објашњава стих са „дао је Србину челичне груди” (Банашевић 1973, 144–145).
Видо Латковић синтагму сталне груди тумачи као „постојане, чврсте груди”. Он износи чињеницу да је Његош ову метафору употребљавао у истом значењу и у Свободијади, само користећи одомаћени турцизам челик (Латковић 1980, 232–233):
Треба турска бешчовјечност
да у челик наша срца,
наше прси преокрене
(Свободијада, 199–201).
Михаило Стевановић у двема својим студијама о Његошевој лексици третира ову лексему као „домаћи придев стални”, али не искључује могућност да би то могао бити „скривени русизам, каквих у Његошеву језику срећемо у већем броју случајева” (Стевановић 1976, 25 и 1990, 18). У Рјечнику уз цјелокупна дјела П. П. Његоша Стевановић и Бошковић тумаче придев стални као русизам стальной, са значењем „челичан” (Стевановић, Бошковић 1954). У двотомном Речнику Његошева језика, који је урадио са својим сарадницима М. Вујанић, М. Одавићем и М. Тешићем, Стевановић не даје етимологију, али доноси значење „челичан; фиг. чврст као челик” (Стевановић 1983).
Најзад, и професор Александар Младеновић у свом критичком издању Горског вијенца доноси значење „челичан”. Тумачећи стих о коме је реч, каже: „тајна бесмртника је у томе што је Србину дао јаке, чврсте, челичне груди, што му је улио веру у себе самог, што је у тим грудима пробудио лавовско, јуначко срце” (Младеновић 2005, 12).
Дакле, из наведеног се може видети да су најкомпетентнији, најбољи познаваоци Његошевог дела придев сталан у наведеном стиху из Горског вијенца тумачили као русизам у значењу „челичан, одн. чврст као челик”.
Допуна наслова и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Раде Стијовић)
Categories: Преносимо
Ето школског примѣра зашто су пѣсници чувари и творци језика! Све је наоко јасно, па опет нѣје сасвѣм, јесте нѣшто речено, али се увѣк има понѣшто додати.
Рѣчници нам дају српске синониме за турцизам челик: надо и мазија. Обѣ су поприлично заборављене, рѣтко ће их у књижевности срѣсти и они рѣтки, најлуђи залуђеници у поезију.
Српски рѣчници нам такође дају српске појмове, „сталан“, „стално“, „сталност“… Има изведеница, али гдѣ је именица од које су те рѣчи изведене? Нѣма је ни у једном српском рѣчнику. „Дѣце“ има, „родитеља“ нѣма.
Код Руса је именица сачувана у облику стаљ. Стаљ (ж. род) је челик, па се „стаљној“ са сличним изведеницама значењски везују искључиво за тај конкретни метал. Тек у прѣнѣсеном значењу, тек у одређеном контексту, Рус ће те изведенице доживѣти као синоним за појмове трајности, чврстине, издржљивости, нѣпоколебљивости, снаге…
Код Срба је с поменутим појмовима сачувано само то прѣнѣсено значење: оно се само по себѣ „подразумѣва“, али им се притом у свѣсти нѣ јавља никаква веза с нѣким конкретним прѣдметом, у овом случају – металом. Појам се „апстраковао“. Могло би се иначе наћи и мноштво обратних примѣра.
И онда се појави генијални пѣсник који нам, макар и несвѣсно, макар и заобилазним путем, макар и кроз „позајмљеницу“ из сродног језика укаже на порѣкло и смисао израза који свакодневно, без икаквог ума и разбора, по навици понављамо. Највѣроватније објашњење је да је израз узет управо из руског језика, пошто је Његош један од послѣдњих прѣдставника старе, довуковске, славеносрпске писмености – изведене од рускословѣнске писмености, а обѣ су само рукавци светосавске и ћирилометодијевске писмености. Овакво сазнање нам ниједан саврѣмени српски пѣсник НѢ МОЖЕ приуштити. Зато што живи, мисли, ствара у суженим оквирима „вуковице“, која је исто што и она стара, али МАЛО МЛОГО другачија ћирилица.
Што се тиче идеје да руско сталь(ной), те послѣдично и српско „сталан“ потѣче од нѣмачког Stahl, нѣ знам… Нѣ знам како с овѣм појмом стоје ствари у другим словѣнским језицима… Професионални лингвисти ће боље знати, они се подробно баве том бижутеријом… Али, знајући колико и дан-данас, послѣ свѣх погрома и сатирања има Словѣна, а колико Нѣмаца, знајући да су бар пола саврѣмених Нѣмаца – понѣмчени Словѣни (у првом реду – Срби) – тешко да ће ме убѣдити у такву своју теорију…
Када се слабо зна историја, укључујући и језик, онда имамо нагађања и тумачења изван простора и времена чак и од стране оних са професорским титулама. Сви нагађају али нико не ништа не објашњава. Најједноставније би било поћи од језичке одреднице у дефиницији српског идентитета (Copyright by СтСт ™) где се каже да је ‘српски језик најстарији у Европи, да су од њега настали Санскрит, сви словенски језици и да је утицао на формирање других европских језика’.
Али, да пођемо од оног што се наводи у тексту и првом коментару. Једна верзија је да Његош користио реч пореклом из руског а друга из немачког језика. Није искључено да нека модерна реч заиста има такво порекло али то не може бити случај са старим речима пошто су руски (8.в.не) и немачки (15. век) неколико хиљада година млађи од српског језика. Да видимо како други народи изговарају реч ‘челик’, чија руска верзија је постала Стаљиново име а позната је и из имена књиге Как закалялась сталь.
Дакле, Вики каже да је то немачка реч и од ње су настала словенски називи – у руском, украјинском, пољском, удмуртском, јакутском, итд, као и холандски, дански, шпански, италијански, норвешки, хебрејски, исландски а такође и енглески назив. Зa енглески назив се каже да је настао од прото-германског а познато је да је староседелачки (прото)српски утицао на млађе прото-германске језике који су много касније дошли у Европу.
То је назив и на лужичко-српском који сигурно није преузет из немачког јер су они барем 600 живели у Берлину који су основали пре доласка Немаца. Дакле, немогуће је да су сви поменути преузели руску реч укључујући и Енглезе. Такође је јасно да ни Руси нити други ‘Словени’ нису преузели од Немаца. Када би то могло да се деси и како?
Енглески назив своје порекло везује за ПИЕ реч ‘стати’, тј. ‘зауставити се’ и слично што је значење слично поменутим у тексту и коментару. Значи да је најближи ‘рођак’ речи сталь, stahl, и steel je српска реч ‘стан’ која је нашла своје место у називима многих држава – Авганистан, Пакистан, Узбекистан, Казахстан, Курдистан, Хиндустан, Раџастан, Туркменистан, Дагестан и многе други. У једној отвореној анкети Гардијана је била дискусија о значењу речи СТАН са пар хиљада учесника али нико није могао да објасни. Дакле СТАН је ‘место где живе Авганистанци, Пакистанци’, итд.
То није исто значење као ‘домовина’ (homeland) јер ‘стан’ може бити али и не мора бити дом. Може да постоји више станова а односи се не само на људе већ и на биљке и животиње (станиште). Назив вероватно потиче из времена када су се номадска племена у једном тренутку зауставила (стани, стоп) и почела да стално живе на неком месту.
Дакле, географска распрострањеност речи потврђује да је то европска, староседелачка (дакле српска) реч коју су аријевци однели у Азију, и која је истовремено у Санскриту али и у модерној употреби. Није необично да се сада у српском мало или нимало користи али је тако и са многим другим старим речима које су остале остале конзервиране у нпр енглеском језику а код нас се више не користе.
Штета што је Грем прво прилично добро навео значења речи, онда је погрешио гoворећи да је то русизам а потпуно је упрскао када је Његоша назвао пре-Вуковцем (ваљда што се раније родио?), заборављајући да је управо Горски вијенац био један од најважнијих моменaта који је означио дефинитиван прелазак са ‘олд чрч славоник’ на српски народни језик, што је била и остала једна од највећих револуција у нашој културној историји.
Најпрѣ да исправим једну своју омашку. У прѣтходном коментару заборавих у брзини дам своју прѣтпоставку о томе како је на српском могла изгледати именица од које су настале изведенице сталан, сталност итд.: трѣбало би да је звучала једноставно као стал (без умекшавања послѣдњег сугласника) и да је била женског рода. Ово је прѣтпоставка зато што ниједан од израза о којима је рѣч нѣ нађох чак ни у најпотпунијем, 4-томном рѣчнику старословѣнског (по моме би се могло рѣћи: старосрпског) језика; има је у руским рѣчницима цсл. и народног језика. Шта је провѣрљиво у доступним писаним изворима, а шта је моје сопствено домишљање, мислим да сам јасно одвојио.
Његош је стога придѣв стални свакако употрѣбио у њеном рускословѣнском или славеносрпском значењу, пошто је на њима и образован, а нѣ у народном и „вуковском“, док му је српскословѣнска писменост била мање доступна него нама данас. То је оно што рѣкох. Стал или стаљ је подједнако и наша и руска, јер потѣче од једног, нѣкада јединственог народа, старѣјег од данашњих нација.
Његош је „прѣвуковац“ зато што своја дѣла нѣје писао по Вуковом „рецепту“ народног језика, попут нпр. Бранка Радичевића. То је ваљда јасно сваком ко је штогод од Његоша читао. Језиком је ближи свом учитељу Сими Милутиновићу Сарајлији, Стерији, па и прокуженом Видаковићу. Иначе уз Његошева дѣла данас нѣ би штампали читаве рѣчнике да би га саврѣмени читалац разумѣо, био би нам јасан као Бранко, Змај или Лаза Костић. Осѣм тога, и „Лучу микрокозма“ и „Горски вѣнац“ Његош је штампао старим правописом. Друго издање Вѣнца и „Шћепан Мали“ су вуковским правописом штампани кад је Његош већ био болѣстан, у нѣ баш разјашњеним околностима.
Оноријево тумачење да поменуте изведенице потѣчу од рѣчи стан су домишљање, као и оно моје стал – нѣ могу се потврдити писаним изворима, а ја лингвиста нѣсам. Ипак ми Оноријево рѣшење звучи доста наивнѣје нѣлогичнѣје од овог мог.
Стал је од с-талити. Гвожђе таљено скупа са примесама (којим тачно, и данас је неоткривена професионална тајна).
А ко је први у Европи талио, то знамо, то више није тајна.
Кад смо већ довде доспели, и нема противних гласова (мило ми је), да наставимо још мало даље, до Истине, односно њене иконе скривене у свакој србској речи.
Стал је, дакле, гвожђе са адитивима, од којих је кључни угљеник (мање од 2%).
Многе митологије сведоче да се у процесу прозводње челика користила крв (животињска или чак људска, или/и пепео, од животињских или људских костију – са магијском идејом да мач постаје тврђи кад се стопи са духом јуначких предака, а „у крви је душа“…).
Ништа чудно ни са материјалне стране: крв је добар извор угљеника, притом са богатим примесама других деликатних адитива у форми микроелемената (бакра, цинка, калаја, литијума, кадмијума, магнезијума, селена, силицијума…). И зато, иако су се „научници“ чудили, није било чудно кад су недавно установили да у старим челицима има нановлакана фамозног графена (који је „наука“ открила тек пре пар деценија, а који се иначе добија процесом пиролизе односно сагоревањем угљеника у пепео, између осталог).
Процес добијања таквог челика, тачније челичног лива, одвијао се у посуди од глине која се на србском зове купела (википед-ерасти могу сазнати да најстарије пронађене купеле „датирају из 6. миленијума П.Н.Е, и да су нађене у источној Европи и Ирану“ – наравно, не и где тачно „у источној Европи“).
На енглеском та посуда се назива crucible, украдено од латинског crucibulum (crux, од србског кршт/крст, -bulum, суфикс који означава инструмент). Crucibulum, преведено на србски буквално јест „крстионица“.
Кад то знамо, можемо јасно да видимо и икону, заправо духовни прволик на који се икона речи стал односи.
У зарђало гвожђе јестаства људског, додала Се Божанска природа, и сјединила Се – стопила с њим (сталила и „уталила“, несливено и неразделно), Божанским огњем спаливши све нечистоте рђавог гвожђа, и у богочовечански (с)лив уливши Крв, тако га учинивши нерђајућом стаљу.
Ми, после тога, топећи се трократно у купалу/купељи Крстионице, погружени у воду и огањ Духа Светога (Јован 3:5), претапамо се у богочовечански челик. И са Адитивима Крви и Тела, постајемо свештена Стал, несаломива и нерђајућа.
Отуда Србима „сталне груди“.
Отуда, прецизније, стих би требало да звучи овако: „врати Србу сталне груди“.
Јер, Небески Ковач, Који је постао један од нас и излио Своју Крв у наш лив, Он је Једини Који нам их је дао.
ПС
Додатна опаска, као королар.
Ко није погружен у купељ-крстионицу, по правилима древног технолошког процеса записаног у канонима Цркве и Крмчији Светог Саве (трократно), него се по савременој високој црквеној моди позајмљеној из Рима само фајта у крштењу, није прави челик.
Па није ни чудо што нема сталну груд.
А то је већина Срба данас – опет и опет, авај и авај, рђаво старо гвожђе.
ППС
До сад ми је свака била ка Његошева, а сад сам и њега кренуо да поправљам, не знам више што да мислим о себи, бојим се да не изгубим смирење…
Какав антиклимакс. Од Вукових противника ни мукајет. Цела прича о ‘олд чрч славонику’ спаде на два слова, меки и тврди знак. Први је потребан да се користи за кинеско-корејске речи када се пишу на српском, а тврди за енглеске речи. Свршише пре него што су почели. Не стигоше ни кејсъ (да употребим енглеску реч са препорученим тврдим знаком) да направе. Неко попут ‘детектора санче’ би злонамерно приметио – превремена еџакулација.
Дакле, говоримо о Његошевој речи за челик, за коју и они који дишу на трску пристају да је српског порекла. Са старим српским речима нема случајности. Све имају неко примогено значење или изведено из друге примогене речи. Споменули смо најближе сродство и заједничке атрибуте са старом српском речи ‘стан’. Дакле, овде нема нагађања. То можемо видети из објашњења етимологије енглеске речи ‘челик’, која своје порекло води од такозване протоиндоевропске речи (‘to stay’).
За оне који су заинтересовани да сами истражују, ево неколико линкова за почетак, при чему треба узети у обзир да је приказ из западне преспективе.
https://en.wiktionary.org/wiki/Stahl
Etymology
From Middle High German stahel, from Old High German stahal, from Proto-Germanic *stahlą, *stahliją. Cognate with Dutch staal, Danish stål, Icelandic stál, also English steel.
Stähler is a German surname which is derived the German verb stählen, which means to harden or make stronger. This surname likely comes from the occupation of someone who worked with metal or hardened materials in some capacity, such as a blacksmith, armourer or locksmith. Though the literal translation of Stähler in German may be ‘toughen’ or ‘strengthen’, the figurative translation could mean ‘solid’, ‘stable’, or ‘trustworthy’.
https://www.igenea.com/en/surnames/s/stahler-1
https://www.shapecut.com.au/what-are-the-origins-of-the-word-steel/
Where did the word “steel” originate?
The noun steel originates from the Proto-Germanic adjective stakhlijan which when translated to its English counterpart means “made of steel”, which is also related to the term stakhla which means “standing fast”. The root of the word stakhla is stak, meaning “to stand, place, or be firm”. The notion of the word steel is likely to be “that which stands firm” which is fitting for a substance which is strong and durable. As it stands, no corresponding words exist out of Germanic, except for those likely derived or borrowed from a variety of Germanic dialects.
https://en.wiktionary.org/wiki/steel
Etymology 1
From Middle English stele, stel, from Old English stīele, from Proto-West Germanic *stahlī (“something made of steel”), enlargement of *stahl (“steel”), from Proto-Germanic *stahlą, from *stah- or *stag- (“to be firm, rigid”), from Proto-Indo-European *stak- (“to stay, to be firm”)[1] (compare Umbrian stakaz (“upright, erected”), Avestan 𐬯𐬙𐬀𐬑𐬭𐬀 (staxra, “strong”), Sanskrit स्तकति (stakati, “resist, strike against”)), related to Proto-Indo-European *steh₂- (“to stand”).[2]
What is the Old English word for steel?
stīele
From Middle English stele, stel, from Old English stīele, from Proto-West Germanic *stahlī (“something made of steel”), enlargement of *stahl (“steel”), from Proto-Germanic *stahlą, from *stah- or *stag- (“to be firm, rigid”), from Proto-Indo-European *stak- (“to stay, to be firm”) (compare Umbrian stakaz (“upright, …
Порекло
Old English stȳle, stēli, of Germanic origin; related to Dutch staal, German Stahl, also to stay2.
https://www.etymonline.com/word/steel
@Онорије, опростите, то што сте налепили није прави пут до порекла речи челик/стаљ. Порекло обе речи је потпуно истоветно, мени на први поглед. Радован Дамјановић је говорио о речи „стапан“ из старог србског језика, која је истоветна турцизму „чобан“ из „српског језика говедара“ којег је створио Вук Хабзбургшчић и његови наследници немачке науке. Мора мало заобилазно. Упоредити романски језик који је задржао српско наслеђе из следећег:
https://en.wiktionary.org/wiki/o%C8%9Bel одатле –
„Borrowed from Old Church Slavonic оцѣль (ocělĭ), from Late Latin aciale, aciarium, from Latin aciēs. Compare Czech ocel, Serbo-Croatian ocjel.“
Ево из чешког: https://en.wiktionary.org/wiki/ocel#Czech
„Inherited from Proto-Slavic *ocelь, *ocělь from a north-Italian dialect,[1] ultimately from Late Latin aciāle, from Latin aciēs (“edge, point”), from ācer (“sharp”).[2]“
Дакле, порекло је прилепљено „писменом“ латинском језику, као најстаријем писаном језику. Латински нисам учио, али сам учио сродан језик у гимназији, средњевековни новолатински. Нешто се не сећам да тај новолатински има речи цел или ост (харпун) које су искон речи челик. Стати није корена реч, већ је према овоме изнад прилагођена, доживела је гласовну промену јер Енглески језик нема сугласник Ц. Чак и да грешим, нисам к’о неки… Наши „научници“ нису макли ни прстом на википедији, а имају све на длану. Они и овде дођу само ради ширења погрешног појмовника.
https://en.wiktionary.org/wiki/aciale#Latin
Ипак, оцељ, и свеукупно мед, метал нису почели добијати Енглези, Римљани, а поготову не Турци. Челик није турцизам, већ је код Турског или пореклом из Фарсија, или са друге стране, латински. Парси (данас Фарси) су „индогермански“ народ, па не чуди што им је корен истоветан са остатком у западној Азији, тзв. Европи. У данашњем говорном српском језику имамо паралеле – оцила, оштар, цел(!!!), ост(!!!), чело.
Дакле, овај чланак је користан што нам указује да је Петар Петровић говорио руски језик као свој.
@Др Онорије АЕ Илирије
По други пут на истовѣтан начин безобразно изврћеш оно што рѣкох. Кога занима, под Антонићевим чланком може видѣти да сам писао о африкати ѕ и полугласнику ъ, као и шта сам заиста рѣкао.
Ја нѣ могу знати да ли је у твом случају рѣч о нѣспособности да се разумѣ написано, егзибиционизму, нѣкој озбиљнијој дијагнози или обичној покварености. Шта год било у питању, на твоје којештарије се свакако више нѣћу освртати.
@Евсевије
Одлично си логички заокружио моја домишљања. Менѣ уопште нѣје пало на памет да поразмислим и о порѣклу те прѣтпостављене именице стал.
И нѣка си кренуо да поправљаш Његоша. Он ти то сигурно нѣће замѣрити, све и да нѣси у праву, јербо
Мисли ти се роје ка’ комете
У прѣдивном лону Створитеља,
и умѣш да код људи пробудиш нѣке струне… Уосталом, у корист твог тумачења говори наредни Његошев стих, који с прѣтходним чини једну смисаону и логичку целину: ако Србу, одвикнутом од витештва Карађорђе буди лафска срца, то значи да је Карађорђе само личним примѣром покренуо оно што је код Срба већ било присутно, али запретано, успавано. У првом стиху Срб је у једнини, у другом – у множини, а сталне груди и лафска срца су практично – синоними. Из тог угла гледано, Његош је казао отприлике исто што и ти, без потрѣбе да исправља себе!:-)))
Да си ми жив и здрав!
@(:Мр.Года:)
Хвала и Вама. У свом првом коментару се нѣ сѣтих да наведем и трећу српску рѣч за (ако је вѣровати етимолозима) турцизам челик: оцал или оцао, уз придѣв оцалан, који може носити значење и „чврст, нѣпоколебљив“. Све потврђено у нашој књижевности и рѣчницима, иако су је, изгледа, више користили хрватски писци.
@Др Онорије АЕ Илирије
По други пут на истовѣтан начин безобразно изврћеш оно што рѣкох. Кога занима, под Антонићевим чланком може видѣти да сам писао о африкати ѕ и полугласнику ъ, као и шта сам заиста рѣкао.
Ја нѣ могу знати да ли је у твом случају рѣч о нѣспособности да се разумѣ написано, егзибиционизму, нѣкој озбиљнијој дијагнози или обичној покварености. Шта год било у питању, на твоје којештарије се свакако више нѣћу освртати.
@Евсевије
Одлично си логички заокружио моја домишљања. Менѣ уопште нѣје пало на памет да поразмислим и о порѣклу те прѣтпостављене именице стал.
И нѣка си кренуо да поправљаш Његоша. Он ти то сигурно нѣће замѣрити, све и да нѣси у праву, јербо
Мисли ти се роје ка’ комете
У прѣдивном лону Створитеља,
и умѣш да код људи пробудиш нѣке струне… Уосталом, у корист твог тумачења говори наредни Његошев стих, који с прѣтходним чини једну смисаону и логичку целину: ако Србу, одвикнутом од витештва Карађорђе буди лафска срца, то значи да је Карађорђе само личним примѣром покренуо оно што је код Срба већ било присутно, али запретано, успавано. У првом стиху Срб је у једнини, у другом – у множини, а сталне груди и лафска срца су практично – синоними. Из тог угла гледано, Његош је казао отприлике исто што и ти, без потрѣбе да исправља себе!:-)))
Да си ми жив и здрав!
Врло добро, Др Года. Сасвим је могуће да је то исти случај као код речи ‘мачка’. Њени млађи називи су котка (руски), cat (енглески) и многи други слични, а све имају српско порекло. Тако је врло могуће да су ‘сталь и steel’ млађи облици. Вероватно је и ‘челик’ потекао од исте речи. За многе речи ми мислимо да су турцизми а ствари су српске речи. Тако нпр многи мисле да је ‘сердар’ дошао од Турака где је и сада веома присутан као лично име, али су га у ствари Аријевци однели у Индију а одатле је дошао у Малу Азију па се опет вратио кући код нас.
https://en.wikipedia.org/wiki/Sardar
Ипак, овде је била реч о Његошевом називу, који је по теби (а ни ја немам ништа против) млађи од примогеног. Та млађа реч се раширила по свету (Исланд, Шпанија, Норвешка, итд) попут ‘котке и cat’, док су нпр нама најближи Мађари преузели и задржали старију српску реч ‘мачка’. Имаш моју пуну подршку да наставиш истраживање и напишеш научни рад или барем исцрпан коментар.
„Брбљање, тртљање, лупетање, којештарије…“.
Грем, очигледно је да ниси академски тип али би могао баш због тога да упишеш неки скраћени курс интерперсоналне комуникације.
Брате Грмљавино, фала тебје.
Преци знају јесмо ли дали гол. Ако јесмо, теби се пише асистенција – ја не би ни потрчао за том лоптом да ти ниси дао инспиративни фор, који се није могао изигнорисати.
Без брата нема рата, а србовање је тимски спорт по дефиницији.