Сви су сазнали да је Дуња постала Дијете дана, али нико није знао што је то Велики препознатор. То је постао Тома
Никола Маловић (Фото: Никола Шијан, 2023)
У мноштву родитеља који су се у 10.00 ура ујутру окупили око улаза у школу да сачекају ђаке-прваке, био сам јутрос и ја – као стриц шестогодишњег Томе, који је, озарен што ме види, потрчао под кишобран. Онда смо причали, успут.
– Како си ме тако брзо препознао кад си набио ту маску до чела?
– Па, препознао сам те, стрико.
Горе: Састанак Г7 без маски; доле деца са маскама (Архивска фотографија, јун 2021)
– Шта се занимљиво догодило данас?
– Дуња је проглашена за Дијете дана!
– Како се постаје Дијете дана?
– Тако што се увијек јавиш кад знаш тачан одговор.
– Јеси ли ти некад био Дијете дана?
– Нисам још.
– Хм. Знаш ли које је ово дрво? – питао сам Тому док смо корачајући ка паркингу пролазили путићем што се с лијеве стране граничио с маслињаком.
– То је маслина.
– Јесте, браво.
– О, стрико, ево твог аута!
– Како си га препознао у гомили аута?
– Па, стрико, ја знам да препознам.
Онда ми је на памет пала ова идеја. Рекао сам Томи:
– Знаш шта? Ја те управо проглашавам за Великог препознатора! Та ријеч до сада није постојала, а од сада означава онога ко зна добро да препознаје лица, биљке и аута! Кад дођемо дома, ја ћу казати ђеду и баби, тати и мами, да си ти Велики препознатор. Они ће се зачудити, о, што ли је то?, а онда ћеш им ти објаснити. Шта ћеш им рећи? Ко је Велики препознатор?
– То је онај ко добро зна да препознаје лица, биљке и аута.
– Јесте, браво…
Тома свира хармонику (2023). Фото: Стрико
Порадовало нас је то што се игроказ одвијао по нашем сценарију. Сви су сазнали да је Дуња постала Дијете дана, али нико није знао што је то Велики препознатор. То је постао Тома. С краткосилазним на о.
Опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Николе Маловића)
Categories: Преносимо
Topla, domisljata i podsticajna prica.
Ее, Никола, брате, чиме се ти фалиш.
Синовца ти плијенили душмани, а ти се радујеш игроказу.
Да је Аврам био такав пацифиста ка ти – да није полећео да избави синовца Лота од ходологоморских силника који су га поробили – не би добија ни Мелхиседеков благослов, нит би из његовијех руку куша хљеб и вино.
А да није било тијех ствари (Постање 15:1), не би Аврам зарадио плату у Бога врло велику, нит би примио обећање од Њега – а да не би тога обећања, не би било ни вјере Авраамове. И што бисмо онда ми кукавци чињели данас?
Требало је да уђеш у „школу“ и запријетиш, а ако не могу да чују, да им избијеш смолу из ушију са пар едукативних аплауза по маскираном глибавом образу. Ако едукација не би имала ефекта, да скупиш 318 јунака (не би био проблем, виђи колико имаш пратилаца овође!), па да ударите на зликовце што су ти Тома заробили и поћерате их макар до Дубровника, или Подгорице.
А ако требадне послије тога и нова школа да се начиња, ни то није проблем, има нас (ево, ја се кандидујем за директора – Прве слободне школе у Боки).
Е, онда би има благослов Божји. А и ми с тобом.
Знај за други пут.
А шта ми Срби православни имамо са Аврамом и његовом вером?
Витез Која само подсећа да није дат одговор на питање да ли је старозаветни Јахве исто што и новозаветни Господ.
@Др Онорије АЕ Илирије
Поштовани,
Коментари који су вам ван теме неће више бити објављивани: надам се да цените што смо до сада имали разумевање за вашу „стајаћу тему“. Како сте најавили одлазак из коментаторске секције (?), направите свој блог а ја ћу са радошћу објавити овде адресу (и то живу повезницу).
Хвала на разумевању,
Александар Лазић
Мало забрињавајући коефицијент плус-минус оцена на питање витеза Које. Али, није важно – иако то није мој посао, ја ћу увек са љубављу настојати да едукујем своје миле Србе у истинском Православљу, и чинићу то несебично (бесплатно), колико је у мојој моћи, и нарочито кад ме недовољно едуковани повуку за језик.
Са вером Авраамовом ми Срби Православни имамо исти објекат и исти принцип – то јест спасавамо се вером, и спасавамо се вером у истог Бога. Тај Бог је Исус Христос.
Благодарећи тој вери ми Православни Срби наћи ћемо се за истом трпезом у Царству Небеском, за којом ће седети и Авраам („А кажем вам да ће многи од истока и запада доћи и сешће за трпезу с Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небеском; а синови царства биће изгнани у таму најкрајњу“ – Матеј 8:11).
Када се Бог први пут јавио Авраму, он није био Јеврејин. Био је Вавилонац (Халдејац). Јеврејин је постао кад је послушао глас који му се јавио и рекао му да остави свој дом, род и земљу, и да ће за то примити благослов (данас би за то добио само халоперидол), и кад је напустио Ур Халдејски и прешао преко Реке, из Месопотамије у Харан (Јеврејин би се на србски буквално превело као „дођош“, „пречанин“).
Остало је историја (старозаветна).
Нови Завет сведочи: Авраам је отац не само онима који су од обрезања, него и онима који ходе по стопама вере Авраама у необрезању (Римљанима 4:12).
То јест, ми Православни смо једини наследници Вере Авраамове. Али не само наследници, него испунитељи, реализатори његове Вере – ми верујемо његову веру у пуноћи. Авраам је добио обећање Славе. Ми Славу.
Ми нисмо наследници Авраамови, него наследници Божји, санаследници Христови (Римљанима 8:17). Ми смо наследници Авраамове вере, и тиме његовог благослова (благослова од Бога, обећања), али је наша Вера пуноћа истине, а његова само праобраз Вере наше. Он је добио обећање, и веровао у њега. Ми смо добили испуњење обећања (мада неки од нас ни данас не верују ни у испуњење, а камоли у обећање, него су скептични у традиционалном српском духу – „обећање лудом радовање“; и у том се показује колико је Авраамова вера већа од вере номиналних „православних Срба“).
А шта би било да Авраам није принео свога сина јединца на жртвеник Богу, по заповести Божјој? Да ли би и тада Бог принео Својег Сина Јединца на жртвеник људима, и допустио да буде заклан?
Би, јер Бог остварује све што науми – али би морао наћи другог верног човека да у њему најпре дидактички изобрази архетип Свога будућег дела.
И тада, могло се десити да Бог за ту сврху изабере неки други древни побожни народ. Нпр. Фригијце (Брђане, за које стари Грци сведоче да су „најстарији народ“, и „најпобожнији народ“, будући да су установили древне Мистерије…).
И онда би Брђани (чије је обште име било ἔθνη, Ј-едни; латински gentiles, племеници) били старозаветни „изабрани народ“, тј. Израиљци (са двоструким етимоном: Изра-Ел, онај који гледа Бога, и онај који се бори са Богом, име у којем се крије и показује двојака улога Јевреја). Семену неког благоверног Брђанина би се сјединио (руски: присрбио) оваплоћени Бог, а Брђани би до конца преузели улогу коју су у историји имали Јевреји – разапели би Христа, и постали проклети.
А благословени новозаветни верни народ постали би дотадашњи побожни незнабожци из другог рода (Семити; тај дуализам се провлачи кроз целу историју Пророка старог завета: неверни народ Божји Израиљ који ће бити одбачен, версус незнабожци-ἔθνη/Ј-едни који ће постати нови Народ Божји и ући у шаторе отпадника и богоиздајника…).
Јер, принцип је овај. Три сина Нојева, преци целокупног разбојничког човечанства у Домостроју Спасења, за три крста на Голготи.
Један, чији је потомак непокајани разбојник, наследник проклетства.
Други, чији је потомак разбојник покајан на крсту, први наследник Раја.
И Трећи, потомак разбојникā (грешникā) изабраних да се у плоти од њихове плоти роди Син Божји, да у тој плоти умртви грех свих разбојника.
(Nota bene: то нису хришћани, јевреји и муслимани, како неки класификују „наследнике абрахамске религије“, бркајући Божје рабе, бабе и жабе.)
Други и трећи (Јафетити и Семити) су могли заменити места а да се у Домостроју Спасења ништа суштински не измени. А то је зависило само од иницијалне диспозиције, слободног произвољења давних предака, од којих је први био Аврам.
Зато рекох: шта би ми кукавци чињели да не би Авраама, да његово племе узме на се трагичну улогу људске историје? Да не би тога, ми, (Ј)едни, Брђани, Срби, могли смо бити синови царства изгнани у таму најкрајњу (иако нам ни овако ништа није безусловно гарантовано).
И зато, иако не само за то, треба да благодаримо Аврааму.
Ви, Којо и који Која похвалисте, мени не морате благодарити. Заблагодарићете ми касније – ако поверујете у ово пре него што видите лице Авраамово високо за Трпезом у Царству, и кад сви погледају у вас и виде у облачићу изнад ваших глава написано, ћирилицом, да сви разумеју: „А шта ми имамо с овим?“.
@Евсевије,
Благодарност за рукохват старо-новозаветних цветних детаља сплетених у венац надахнутог одговора на питање о вези православних и Авраама.
Ризикујући ауторски гнев приметио бих само да је један део одговора у кондиционалу типа шта би било кад би било, дакле близу произвољне конструкције.
Ипак, из овога би многи ванцрквени, ванлитургијски, и ван вере Србљи, могли да се многоме науче. Укључујући ту и псеудо-архиепископе који преферирају даждевњачко лаж-учење науштрб Светог Предања.
Нема гнева (sine ira), брате Брђанине, ни да Бог, само ревност (mono studium).
Јесте, анализа је у смислу шббкбб, али будући да су велики свети Оци Цркве користили тај метод да покажу истину, и мали несвети Евс је наследио легитимитет да их опонаша тј. да ходи њиховим стопама (нпр. говорили су о томе шта би било да Адам није сагрешио у Рају, да ли би се Син Божји и тада оваплотио, како би био остварен домострој обожења…).
Благодарим и ја теби на братским речима, али немој и ти да ме хвалиш, предовољно ми је онолико колико сам себе пофаљујем. Љубов братска брђанска прија и то ћемо узети, а похвале ћемо бачити у блато.
Корекција:
Sine ira, solum studium.
Латински говорим и пишем течно, скоро као старoгрчки (што би Грмљавина реко, дијароично).
Шта да се ради – ars longus, vita breve.
На крају бих желео да се захвалим г. Лазићу на љубазним речима и великодушној понуди што говори колико цени моје коментаре који би, скупљени на једно место, били књига од близу 1000 страна и то упркос томе што су често били уз длаку неталасајуће уређивачке политике и по волумену много већи од било ког сталног ‘ауторског’ контрибутора са ‘седећим и/или лежећим’ темама.
Већ раније сам био престао да шаљем коментаре али ме је тзв ‘француско-немачки план’ тргао, и осетивши каква се опасност над нама надвија, истог дана сам послао први коментар, све у нади да свако од нас мора да учини колико може у овом тренутку, када је сам опстанак у питању, мада то они што не виде даље од носа још не могу да разумеју. У том правцу је ‘стајао’ сваки мој коментар иако неки то понекад нису схватали.
Они су пре свега били намењени мислећим људима али су се за њих, у својој фрустрацији и тузи, често качали и нежељени, слепи путници. Ево, стицајем околности, за пар дана се завршава овај циклус када ћемо се надвирити у бездану провалију да се огледамо, са надом да нећемо прекорачити њену ивицу.
С обзиром да је ‘стајаћа’ тема ненадно постала регуларна, само да се осврнем, ако не будем имао друге прилике, на Евсове коментаре. Можда не познајем довољно али мислим да је Евс водећи поравославни мислилац код нас, што је помало и тужно јер таквих немамо а требало би да имамо, у нашој црквеној хијерархији. Одлучујући моменат је свест о самим почецима српског битисања и почецима вере код Срба као и спремност да се промишљају неке ствари о којима постоје различита па и опречна мишљења.
При томе, треба бити спреман на дијалог са другачијим мишљењима изван српског простора а не слепа таутологија међу СтСт читаоцима скормнијег формата. Aко у томе успе, Евс може постати значајан мислилац у целом, не смо српском, православном свету, попут Жарка Видовића.
Питање, које је подстакло Уредништво да ми пожели срећан пут је (колико ја знам) први пут постављено овде. Интересантно је, да су актуелна дешавања у Гази и геноцид који се одвија пред очима света, малтене са већинским одобравањем (укључујући и српску државу), иницирала да се то питање, у истој или сличној форми, после тога постави широм света. Разлог је, што се за рационализацију изгона и уништења једног народа користе библијски аргументи.
Одговор на то питање и тумачења нису једноставни. Раније сам поменуо једно најекстремније (Бакуњин) мишљење, али има и других, неуобичајених али легитимних, ових дана на Западу где се помиње и ‘крађа идентитета’ (шта год то значило). Да би био колико-толико целовит, и мој одговор би био комплексан али пошто о томе више нећу писати, фер је да поједностављено, црно-бело, кажем – не (јер би се онда цео Стари завет, а не само његови делови, морао усвојити).
Нисам стигао да допринесем једном ранијем питању (о етницитету Исуса) где је моје мишљење другачије од других у свету (а и она су доста ретка). Као православни мислилац, Евс ће бити у прилици да да своје мишљење о делима светог Павла, који је први крштавао Србе у Требишници, и из чијих дела знамо шта је Исус говорио и радио, јер он сам није ништа написао.
Притом, Павле га никада није ни видео и просветлио се на путу за Дамаск неколико година (7?) после његовог распећа. По сопственим речима је пре тога и сам био прогонитељ хришћана и фарисеј. На почетку хришћанства је било дилема међу Христовим следбеницима да ли задржати Мојсијев закон или не. Јудаисти (Јевреји и не-Јевреји) су били за то док су други били против. Павле је у почетку био против (њему треба да захвалимо што нисмо обрезани).
Нигде се не каже експлицитно, али је изгледа касније превладао компромис, мада је та дилема дуго трајала, све до, и после времена Јована Златоустог, чак је и гностицизам умало однео превагу (у Риму), мада је на крају ипак проглашен за јерес. То су неке теме за размишљање које су мало или нимало присутне у православном свету, као и о носиоцима идеја које су се касније сматрале за претече православља, као што на западу проналазе неке ране идеје које се сматрају ембрионима много каснијих, католицизма и протестантизма.
Има и много других тема од којих ће неке згрозити оне који ево опет преврћу свој антипропагандистички ћурак и постају Бригијци, иако јадничци не знају да тако нешто искључује дисање на трску.
Пре него завршим, само да поздравим појављивање Ивана Димитријевића и да се сложим са његовом оценом о агресивности (и аутистичном избегавању да се одговори на иједно лакмус питање) оних, чији рад је на линији оних ‘контролора’ (ја сам их називао – гејткипери) које је он помињао и што може да компромитује и Антонића и самог Кусту.
Када смо ми у питању, контролорима је важна међустаница ка њиховом главном циљу одрицање од Косова и српских цркава и манастира. За то, под њихов критеријум – шта је добро за контролоре – потпада све што штети православљу (укључујући промоцију тужнолике затуцаности као мерило правоверности), предаја српских цркава Смакедонцима, дисање на трску, доказивање да не постоји српски ген, утврђивање броја жртава Јасеновца (и Аушвица) и многе друге ствари, укључујући и антицивилизацијске нападе на Вука и целокупну српску (и сваку другу националну) културу.
Овај свој дуги коментар ћу завршити онако како сам започео и први, позивом на још једну (во)стајаћу тему: