Трамп је рекао да више вјерује Путину него Круни. Не само Круни – Круни не вјерује нико. Он је рекао да Путину вјерује више него својим обавјештајним службама – зато што његове обавјештајне службе раде у служби Круне

Алекс Крајнер (Фото: Снимак екрана)

(Подкаст Мрежница, 27. 2. 2026)

Моје мишљење је да све ово што видимо није оно што се у суштини догађа. Увјерен сам да рата неће бити, или да ћемо опет добити фејк рат, значи казалишну представу отприлике. Према наводу једног иранског заступника, Американци су тражили „хајде да ми вама погодимо два-три циља, ви онда један или два наша, и сви ћемо рећи ’побједа‘, и идемо даље“. Изгледа да је сада расположење у Ирану такво да иранско вођство све и да жели тако, рецимо, дати излаз Американцима из ове ситуације – да напросто не могу. Значи да иранско јавно мњење више неће прихватити тако понижење, чак и ако је симболично.

Трамп се довео у ситуацију да нешто мора подузети, јер ће иначе морати подвити реп и вратити се на почетне положаје, што ће га политички коштати. Међутим, рат ће га пуно више политички коштати.

Мени се јавила сумња јер, између осталог, нисам увјерења да је Трамп нешто особито наклоњен Израелу. То тако изгледа, али ја мислим да то није искрено с његове стране. Тог сам мишљења од 2016. године, кад је први пут добио изборе. Све се чини тако да изгледа као да он иде наруку Израелу, да подржава Израел и штити га, чак кажу „Israel First“, а не „America First“.

Прво што морамо знати је да данас у америчкој политичкој структури човјек не може ни рећи ништа против Израела. Гледао сам неки дан, један од ових неовисних новинара, јутубер неки, ушао је у Конгрес и на кога год је налетио у ходницима у том Конгресу је питао „Sir, America First or Israel First?“ – је ли вам Америка на првом мјесту или Израел. Нити један се није усудио рећи „America First“. Ни један. Затим, видимо кад дође Нетанијаху у амерички Конгрес, да чита телефонски именик, њему ће се сви заступници дизати и сто пута ће добивати аплауз. У тој психози Трамп не може ништа мање направити него се правити као да и он подржава Израел. А да ли је то искрено или није –  ја нисам више увјерен.

Шта се догодило у задњих годину дана откад је Трамп на власти? Догодила су се три озбиљна кикса. Сва три су ишла у прилог Ирану. Један кикс је био – да ли прије рата прошле године или недуго након њега – да су наједанпут Иранци добили све прецизне нацрте и снимке израелских нуклеарних постројења. И онда се коментарисало како Иранци имају јаку обавјештајну службу. То је била, изгледа, једна огромна количина података, отприлике све о свему што се тиче израелских осјетљивих нуклеарних и обрамбених капацитета.

Алекс Крајнер: Бивши амбасадор САД у Каракасу рекао да би богатство Венецуеле могло покренути америчку економију

Други кикс – у том се још и више јавља сумња, јер су кренуле двије приче о томе. Американци имају те некакве бомбе које дубински продиру и експлодирају да ли на шездесет стопа или шездесет метара дубине. Наводно да у почетном нападу на Иран у шестом мјесецу прошле године једна од тих бомби није експлодирала, него остала читава, и онда су Иранци њу наводно успјели раставити и произвести копије, и сад наводно да Иранци имају неколико таквих бомби из властите производње, или су их прослиједили Кинезима, па су их Кинези сложили и доставили Иранцима. Углавном, те приче колају по друштвеним мрежама. Да ли је то истина или није ја не знам, али као да се ствара неко покриће да ако нешто тако падне на Израел да не испадне да су то америчке бомбе, него да су се Иранци докопали те технологије некако. Тим више што постоји и прва верзија те приче, а то је да су једну такву бомбу Израелци бацили на Либанон, и да тамо није експлодирала, и да ју је онда Хезболах некако успјео доставити Иранцима. Међутим, прошло је шест мјесеци од онда, седам. Да ли је реално да су Иранци могли у седам мјесеци неку технологију толико рашчланити и синтетизирати је у властити производ? Чак и ако су Кинези…

Трећи кикс је што су Иранци успјели блокирати Старлинк, значи интернет, кад су у првом мјесецу били просвједи против владе, и не само да су успјели блокирати Старлинк, него и лоцирати четрдесет тисућа старлинкова, и онда све те људе који су путем Старлинка се покушали повезати успјели су похватати.

***

За Американце постоји огроман интерес да се они ту укључе на конструктиван начин – да имају корист из тога. Уколико држе израелску страну, постоји ризик да ће се упасти у један огроман регионални рат, који може ескалирати на нуклеарно, и гдје могу претрпити катастрофални пораз, јер Иранци нису ни Јемен, ни Авганистан, а видјели смо да Американци нису могли након двадесет година покушавања нити талибане савладати, а камоли ове у Јемену. А Иран је далеко, далеко јача војна сила, и припремали су се за овај сукоб задњих двадесет година, и дуже.

Алекс Крајнер: О империјама и дуговима

Нема никакве шансе да, ако Америка крене у тај рат, да не претрпи катастрофалне посљедице. Чак и ако побиједе, тамо имају шездесетак војних база са преко двадесет тисућа војника, све су унутар домета иранских пројектила, видјели смо шта су Иранци у стању направити у току дванаестодневног рата прошле године, тако да је сасвим сигурно да би ту Американци, чак и да, теоретски, могу савладати и срушити ирански режим, да би претрпјели катастрофалне губитке. Нека велика љубав према Израелу то не може нити правдати, јер да се Трамп у то упусти, он сто посто губи изборе у једанаестом мјесецу ове године. А ти избори су му кључ, јер уколико Трамп изгуби већину у Заступничком дому, цијели план се руши, све му пропада. Он си не може дозволити да то изгуби. Ова цијела авантура би га могла комплетно коштати све. Питам се у чему је заиста игра.

С друге стране, има резона да си човјек каже: „Чекај… Овај Израел је у рату са свима. Нас вуче у рат против свих. Ако Израел жели ратовати против Ирана, вуче нас унутра.“ А знамо да ту неће стати прича – Израелци се већ спремају: „након Ирана идемо на Турску, а онда на Пакистан, па на Сауди Арабију“, па желе Ерец Израел, Већи Израел, што значи требају заузети дио Ирака, и Ирана, и Курдистан, и дио Турске… И увијек ће постојати ризик да се Америка у све те ратове увлачи – увијек на штету Америке, увијек на корист Израела. Сад, мени ту постоји логика да Трамп, сам са собом или у кругу најужих сурадника, каже: „Океј, овима морамо стати на крај, они нису нормални, они ће нас на крају коштати све.“ И да онда каже: „То је комплицирано, јер они имају нуклеарно оружје.“ Значи, неко би им требао спустити те дубинске бомбе на нуклеарна постројења да их разоружамо, а онда кад смо их разоружали, е онда ће доћи за сто, па ће бити мало разумнији. Јер док они имају нуклеарно оружје, они не виде него рушити све што им је на путу.“  И онда, пошто још постоји снажна подршка Израелу унутар САД, тај елемент увијек може увући САД у приче које им нису од интереса. И сад, умјесто да улазе у конструктивне договоре са Ираном, Саудијском Арабијом, Египтом, Пакистаном, они су стално на рубу рата против свих.

Торстен Шулте: Кенедијева последња борба – спречавање Израела да направи атомску бомбу

***

 Један интелигентни државник који схваћа шта се дешава би морао на овај начин резонирати. Али истовремено прво препозна да с таквом причом никад не би могао изаћи у јавност, одмах би га разапели. И он је тога свјестан, он је давао неке изјаве „кажеш једну ријеч против Израела и твоја политичка каријера је готова“. То је Трамп јавно рекао негдје. А још један разлог – знате шта се код Трампа јавља… Он све каже, али јако често каже једном, и то онако, у једној цртици, и не врати се на то. Шта је он рекао у вези с Нетанијахуом? Прије једно годину дана је Џефри Сакс рекао да је „Бенјамин Нетанијаху мрачни курвин син“, „deep dark son of a bitch“ – и онда је Трамп тај видео ставио на своју друштвену мрежу Truth Social. Само једном, али је ставио.

***

Ако би гледали како све изгледа на фасади, онда би морали доћи до закључка да је Трамп луд. Међутим, он није луд.

Ја сам налетио на једну причу у Америци. У Њујорку су постојале, ваљда још постоје, те некакве мафијашке обитељи, талијанска мафија. Међу њима је постојала нека ђеновска мафија. Вођа те мафије звао се Винсент Џиганте. Винсент Џиганте је избјегавао истражитеље и полицију и законодавство, и то једно петнаест година, тако што се правио луд. Он се дословно по Њујорку шетао у баде мантилу и шлапама, и сам је себи мумљао у браду. И сад, истражитељи су били њему на трагу, али су рекли „не може бити овај – овај је луд“. На крају су га ипак уловили. То се десило 2003. године. На крају је признао да се правио луд, да он није луд, да је заиста вођа тог клана. Али, напросто их је слао на криви траг тако што се правио луд.

Зашто ту причу причам? Цијела прича се десила у Трампово вријеме. То је у Њујорку била доста сензационална прича. Трамп је све то доживио. Не само то, него: адвокат Винсента Џигантеа звао се Рој Кон. Cohn. Рој Кон је био ментор Доналду Трампу. Тако да је та цијела прича њему јако блиска. И та цијела идеја – постићи одређене циљеве тако да се напросто правиш блесав, да нико не мисли да си ти кадар те циљеве спровести, нити да имаш дубину да их схватиш као важне циљеве, то је њему врло блиска стратегија. Тако да не можемо искључити да он управо то и ради.

Ја сам пуно Трампових изјава чуо које апсолутно упућују да он јако добро разумије шта се око њега дешава. Он такве изјаве ради индиректно. Рецимо, сјећам се, нашао се с овим новим градоначелником Њујорка, овај Мамдани, који би њему политички требао бити као непријатељ, а они су се јако добро разумјели, и онда су се послије тога сликали испод портрета Франклин Делано Рузвелта. То је јако важна политичка порука. И онда је он у јавности рекао: „Да, тај портрет је био негдје у подруму Бијеле куће, и ја сам га дао извадити ван, и очистити и уоквирити, и сад је овдје.“ Гледајте, Рузвелт је био управо непријатељ овог свјетског поретка који нам се намеће. Рузвелт је дефинитивно био непријатељ овог британског колонијалистичког система, и Трамп је с тиме дао неку изјаву. И он тако увијек спусти нешто с чиме да назријети да он у бити разумије околности у којима се свјетски догађаји одвијају, и њихову повијесну перспективу.

Мени је тешко интерпретирати то што он ради, зато што је све што ради и све што изјављује у бити варка. Он прикрива своје намјере, то је сасвим сигурно. Међутим, он ипак даје неке изјаве, с времена на вријеме, у којима напросто у једној црти каже.

Даћу још један примјер. Након што је Мадура, предсједника Венецуеле, довукао у Америку. Шта је рекао? У једној црти је споменуо Канаду. Испоставило се да јако пуно дроге која улази у Америку улази кроз Канаду. То је огроман проблем. И у Канади имају јако велике лабораторије које синтетизирају фентанил, амфетамин и друге врсте дрога, и онда оне улазе у САД – значи не из Мексика, него из Канаде. И Мексико и Канада, али ово што долази из Канаде није занемарљиво. Међутим, о томе се не говори, говори се о мексичким картелима. Сад је он у изјави за јавност, након што су Мадура довели у Америку, рекао: „А, да – добар дио те дроге долази из Канаде. Јесте то знали?“

Могао бих сигурно десетак примјера тога навести.

***

Ако пратите британске, и генерално европске медије, они Трампа покривају на један хистеричан начин – они га апсолутно мрзе, они га не могу нацртаног видјети. Значи, учинак његове политике је такав да сви ови који су у редовима тог Новог свјетског поретка, или rules based international order („поретка заснованог на правилима“, нап. СтСт) га се боје, желе га уклонити, једва чекају да се макне са сцене, и то сви јавно говоре. А у британским медијима то је напросто хистерија, то је тешко и слушати. Очигледно је да с њиме нису задовољни – боје га се. Напросто га се боје.

Чак и изван његових изјава, и свих тих његових театралних наступа, у стварности људи блиски ЕУ, британским службеним круговима, Свјетски економски форум у Давосу – у бити су му непријатељи. На крају, изашао је из шездесет шест међународних организација. Распоред цијепљења за дјецу у Америци су – можда ћу погријешити точан број – мислим да је осамнаест различитих цијепљења у седамдесет двије дозе. Значи, од рођења до осамнаест година свако америчко дијете би требало примити седамдесет двије дозе цјепива. Он је то срезао за педесет. Пуно мјера, закона нових, указа би се требало гледати на позитиван начин, и нису случајни.

Да не говоримо да је деактивирао ратну ескалацију у Босни. То се исто није могло случајно десити – „Данас сам се пробудио, па ћу, ето, подржати Додика, а овима у Федерацији рећи да смире игру, и Британцима рећи ’Ајде, сад силазите са сцене, ми преузимамо’.“ Они су морали знати шта тамо раде да би у том успјели.

***

Сасвим је сигурно да Трамп тај Нови свјетски поредак удара врло жестоко, и то гдје највише боли. Њему су ови Епстин фајлови, на примјер, побјегли. Он их није хтјео дати у јавност. Мислим, боље је да изађу у јавност, међутим, они су ипак једно врло моћно политичко оружје. Међутим, шта се десило? У Великој Британији су до сада пала, ако се не варам, четири од највећих моћника. Пао је Питер Менделсон, који је био вјероватно алфа и омега цијелог тог британског естаблишмента. Он је био врло близак Џејкобу Ротшилду. Значи, то је сам врхунац хијерархије. Онда је пао тај Морган Мексвини, кога је Менделсон формирао да ту Лабуристичку странку држи под контролом. Па је пао бивши принц Ендру. Из америчког политичког врха нико није пао.

Герхард Вишњевски: Институт Тависток из Лондона – родно мјесто зла

Значи, ти Епстин фајлови евидентно на мету стављају британски естаблишмент, који је у бити средиште, мордор овог Новог свјетског поретка – пошто нам се намеће да се сви хомогенизирамо, да се сви одрекнемо суверенитета наших земаља, културног идентитета, да се сви измијешамо – црни, бијели, смеђи – и не само то, него и мушки и женски… Све ово што долази, ти нови сполови, мушко није мушко, женско није женско, брак може бити између чега год, то стално ратовање, цијепљење сваких толико мјесеци, дигитални новац – све то долази у бити из Лондона. Он је, рецимо, идеолошко сједиште тога. Сад видимо да са свих страна се напада управо Лондон – значи, управо се тај британски естаблишмент сад напада. Најчешће испада да ти напади долазе од стране нове америчке владе. И то сами у Лондону признају. Ако читате њихове документе, што пишу House of Lords, и њихови тинк-тенкови, видите да они схваћају да су под опсадом.

Америка и Енглеска се доживљавају као пријатељи од краја Другог свјетског рата, али прије тога је тај однос био углавном непријатељски – Америка је била некад напросто једна скупина британских колонија. Тај супарнички однос постоји. Ми смо имали у посљератном раздобљу један период назовимира, који је, наравно, постојао само на Западу, другдје се свугдје ратовало, гдје је изгледало да се Западне силе јако добро разумију, разглабале су се теорије – као „двије земље у којима постоји Мекдоналдс никад нису ишле у рат једна с другом“ – знате, овај Томас Фридман – тако да је све изгледало као „у наше предузетје цвета цветје“. Међутим, извјесне струје су ту још постојале да је тај однос у бити супарнички. Сада је то са Трампом изашло ван.

***

Сасвим је извјесно и очигледно да Трамп жели реафирмирати неовисност и суверенитет САД. Међутим, оно што се не говори, и што он није рекао, и што није очигледно, али ја такав утисак стичем, да се Трамп не жели зауставити на томе да поново утврди неовисност и суверенитет САД, него да му је циљ, у бити, уништити овај други систем.

У Британији је постојао скандал, који је суставно заташкаван већ од осамдесетих година, а то су имигранти, углавном из Пакистана и Бангладеша, и ти имигранти су створили врло осебујан организирани криминал. Између осталог, сваке године је полицији у Енглеској пријављено неколико десетина тисућа силовања – углавном Пакистанци, али и имигранти из Бангладеша, Авганистана итд. дрогирају и силују десетине тисућа енглеских дјевојчица. То се заташкава на свим разинама енглеског друштва. Два главна човјека су бивши премијер Гордон Браун и премијер Кир Стармер. Кир Стармер је био један од главних људи који су све то заташкавали – он је био главни тужитељ у Енглеској од 2013. до, мислим, 2016-17. Осим неколицине тих несретника, нико није одговарао. Ко год је у тај предмет мало погледао, дошао је до закључка да је то највећи злочин у мирнодопској повијести Велике Британије. Како се то суставно заташкавало? То је негдје у задњих десетак година готово нестало – о том  се више није причало, и шокантан дио енглеске јавности ни не зна за то. Осим што је Кир Стармер особно дао налог да се о томе не извјештава у медијима, ко год би о томе нешто хтјео говорити, одмах би га прозвали расистом. Јако велики дио заступника у Представничком дому у Лондону и јако велики дио британске јавности се не усуђује ништа о томе рећи. Људи углавном не знају, а ако неко нешто каже, још увијек га нападају као расисту, и онда кажу „добро, силовања има и другдје, то су и бијелци, и ови Пакистанци, и Авганистанци, и Енглези, што ти стално нападаш те јадне Пакистанце, они су као и сви други“ – покушава се та прича упаковати као да је то, ето, нека елементарна непогода, па ако ти баш Пакистанце показујеш, онда је то зато што си расиста. Неки дан сам гледао интервју са заступником који се зове Руперт Лоу, који је приватно покренуо истрагу о томе. Дошао је на подкаст бивше новинарке Би-Би-Си-ја, и одмах га је напала да је расиста, да о томе говори искључиво зато што је расиста.

Какве то има везе с Трампом? Кад је Трамп добио изборе у једанаестом мјесецу 2024, онда је Илон Маск почео на свом Твитеру, Иксу, нападати цијели британски естаблишмент – он је поново подигао ту причу о бандама силоватеља. Између осталог је процурио – не знам да ли је процурио или је намјерно пуштен – неко у америчкој администрацији је написао опширно извјешће о томе за Илона Маска. У њему између осталог пише да САД морају све ово преиспитати, зато што тај организирани криминал – ти Пакистанци, Бангладеш, Авганистанци итд. се баве и другим врстама организираног криминала. Доказано је да су у задњих неколико година из тог криминала извукли барем осам милијарди фунти. И, доказано, да је барем осамдесет милиона фунти тог новца завршило код Осаме бин Ладена, и то у вријеме кад га је ЦИА већ тражила. У извјешћу за Илона Маска пише да треба преиспитати да ли се то десило зато што су британске власти биле траљаве, или оне сурађују у свему томе. Изгледа да оне сурађују у том. Шта је импликација тога? Да британска влада финанцира међународни тероризам. Не само да постоје докази да је новац од тог организираног криминала, који је Кир Стармер заташкавао, завршио код Осаме бин Ладена, него да је с дијелом тог новца финансиран терористички напад 11. рујна у Америци и терористички напад 7. 7. 2005. у Лондону. У том извјештају за Илона Маска стоји да треба преиспитати сурадњу и савезништво САД и Велике Британије – значи цијели однос. Сад, гдје је то завршило – имали смо неку свађу Трампа и Маска, па је Маск изашао из политике, али све је то можда театар, јер их Илон Маск и даље стално „пика“…

Тај однос долази у фазу непријатељства, које може прерасти у хладни рат између Велике Британије и САД. То онда може бити крај цијелог овог Британског царства, које није нестало – оно се трансформирало, али оно и даље води игру у свијету, и оно и даље настоји створити тај Нови свјетски поредак – рат у Украјини је дио тога, рат на Блиском истоку је дио тога, заоштравање између Кине и Јапана је дио тога, настојање да се руши Трамп је дио тога, мексички нарко картели су дио тога, шверц дроге из Канаде у САД је дио тога.

Сорош нас је упозорио да ово што имамо пред собом је сукоб између два сустава управљања друштвом. Тај империјалистички, колонијалистички сустав – што наш адмирал каже да иза тога стоји окултна олигархија, у чему је апсолутно у праву – вам је скривена рука између свега тога: и рата у Украјини – они су на страни Украјине, против Русије – и настојања да се покрене рат на Балкану, и они су иза Израела, јер је цијели ционистички пројект творевина Британског царства, који почиње не 1948, него имамо Балфурову декларацију 1917. године, имамо Сајкс-Пико споразум 1916, али припреме за то иду још десетљећима даље у времену, и они се никад нису одрекли контроле над Израелом. Американци се увлаче у то једино кад треба прљави посао да раде – кад треба довући носаче авиона, побацати бомбе и порушити свашта и онда се види груба рука Царства у америчким акцијама. Међутим, прљаве, перфидне, скривене радње, које иду десетљећима уназад – то не раде Американци, то раде Британци. Знате како је ишло овде код нас, на нашим просторима, тако иде на Блиском истоку, Јемен, Мјанмар, Мексико, итд.

Ротшилди или Рат је најбољи бизнис (поготово ако се игра на обе стране)

То је јако тешко разумјети, јер они се труде да то прикрију, и увијек то пакирају у некакав целофан „борбе против расизма“, „борбе против насиља над женама“, увијек говоре о „миру и стабилности“… У једном од писама Светог Павла Солуњанима мислим да је написао да је ознака Антикриста да проповиједа мир и стабилност. Ови проповиједају мир и стабилност, али потичу ратове.

Други разлог зашто је то тешко схватити је зато што они контролирају медије у готово свим државама Запада – генерално, можда у већини држава у свијету. Ви ако данас отворите новине у Хрватској, Француској, Италији, гдје год – свугдје је исто. Да би схватили стварну слику ствари, треба ићи доста у дубину, треба мало изучавати, треба читати повијест, треба читати пуно тога између редака – и онда вам се почне стварати некаква алтернативна слика која има пуно више смисла, јер ово што нам сервирају медији то ни нема никаквог смисла.

***

Оно што је јако занимљиво код Епстинових фајлова: они су дали у јавност око пола тога. Види се да се мало нешто око тога заташкава, зато што, не знам, ако убаците Аријан де Ротшилд име, данас има дванаест тисућа спомена њеног имена, тједан дана касније има девет тисућа спомена, и задње што сам видио је да тражилица уопће не ради. Али добро – пуно је тога изашло и не може се повући назад.

Џефри Епстајн у писму Аријани де Ротшилд: Преврат у Украјини пружиће многе могућности

Кад су људи ишли гледати датуме, та половица која је остала тајна је један период недуго прије и недуго послије терористичких напада 11. рујна у Америци. Мени је једна од првих претпоставки била да је Епстин вјероватно био јако упућен у организацију тих напада. Он је био и банкар, и сјећамо се да су биле неке шпекулације око тих напада. Наједном су опције за авионске компаније скочиле у небо – ти неки што су то организирали су знали да ће њихове дионице колапсирати. И онда опције за продају – данас је цијена дионица сто, ја долар-два платим опцију да продам за тих сто, јер знам да ће након 11. рујна цијена тих дионица бити педесет или двадесет или десет. И тога је било јако пуно, значи ту су морали бити неки мешетари, банкари, трговци јако вјешти на Волстриту умијешани у све то. А један од тих био је сам Епстин. И онда баш као за врага ти документи, ето, фале…

Говорили сте о односу између Американаца и Британаца. Значи ли онда да Американци можда више вјерују Русима, или Трамп можда више вјерује Путину него Круни?

Трамп је то експлицитно тако и рекао. Не само Круни – Круни не вјерује нико, ваљда. Он је рекао да Путину вјерује више него својим обавјештајним службама – зато што његове обавјештајне службе раде у служби Круне.

Овај несретни Хенри Кисинџер је 1982. држао говор о не сјећам се да ли је био Четам хаус или Ројал Јунајтед Сервисиз (RUSI), мислим да је био Четам хаус – у Лондону, пред узваницима британског естаблишмента. А он је тамо педесетих година био државни секретар. У говору је рекао да је као државни секретар пуно тјешње сурађивао с Форин офисом (енглеско министарство иностраних послова, нап. СтСт) у Лондону него с властитом администрацијом. Значи, његова прва лојалност је била Круна.

Пол Киденек: Лондонски „Четам хаус“ или Империјална мафија англоамеричког естаблишмента

Да појаснимо: кад говоримо у Круни, не говоримо о Чарлсу, не говоримо о британском краљу или краљици – говоримо о једној организацији, мала група људи која води цијели сустав из лондонског Ситија. То је Круна. У Венецији је то био Одбор десеторице. Говоримо о малом, уском одбору моћника који су у сјени, за које ми не знамо – можда је Питер Менделсон био један од њих, можда је Џејкоб Ротшилд био један од њих. Краљ је марионета за хипнотизирати свеколико пучанство.

***

Недавно је била вијест да би Украјина могла добити нуклеарно оружје. То су прво избациле руске обавјештајне службе, па је Лондон то брзо демантирао…

Из јако добро информираних кругова сам добио информацију да је то за стварно. Не ради се о психолошкој операцији, него о стварном настојању Британаца и Француза да наоружају Украјину нуклеарним оружјем. А уосталом, Британци о томе већ дуже времена говоре. Извјесни дужносници британском министарства одбране, британске владе су јавно већ наговијестили да би Велика Британија требала омогућити Украјини да има нуклеарно оружје, и да на томе раде.

Досадашњи британски посланик Ендру Бриџен: Могућа детонација атомске бомбе у Европи као „лажна застава“ за почетак рата с Русијом

Ако ставимо по страни службени наратив о Украјини која се бори за наше вриједноте, демокрацију, људска права и сл, Украјина је најкорумпиранија земља на свијету, судјеловала је у шверцу људи са Епстином, то је диктатура Зеленског и малог круга људи око њега – њему је предсједнички мандат истекао у петом мјесецу 2024. Он већ скоро двије године није легитиман предсједник – украјински устав је јасан да се предсједнички мандат не може продужити нити један дан, био рат или штогод, и предсједнички избори се морају одржати, без обзира што су они у Ради изгласали некакву резолуцију којом се предсједнику због рата продужује мандат. Данас мексички нарко картели имају велике количине америчког наоружања које су добили из Украјине. Они оружје које примају са Запада барем пола су већ продали Боко Хараму и Хамасу и мексичким нарко картелима итд. И сада се њима иде дати нуклеарно оружје. С којим оправдањем? Као да најагресивнијем силеџији у селу који се млати по крчмама дате ватрено оружје.

Постоји ли дипломатско рјешење за рат у Украјини?

Постоји, међутим не док је Зеленски на власти. Сам Зеленски је мањи проблем. Проблем су људи који су га довели на власт и људи који из сјене иза њега владају Украјином. А то нас опет враћа на лондонски Сити и на британске тајне службе.

Скот Ритер: Зеленски је енглески агент

Кад је Владимир Путин покренуо СВО, пет дана након што је почела већ су кренули контакти између Кијева и Москве, и одмах су почели преговарати, и врло брзо, у року од неколико тједана, истамбулски документ је био већ готово финализиран. Онда је дошао Борис Џонсон и рекао: „Можда су Украјинци спремни да прекину овај рат, али ми нисмо.“ Са њима нема дипломатског рјешења. Ти „ми“ о којима је говорио Борис Џонсон – вјероватно опет долазимо на Круну, несретну – они на неки начин имају Зеленског под својом контролом, тако да Зеленски све и да он сам хоће тај рат прекинути, они га неће пустити. А наводно његово особно тјелесно осигурање држе британске специјалне службе.

РТ Балкан: Москва и Кијев били близу договора, Енглези спречили?

Наслов, препис и опрема: Стање ствари

Погледајте целу емисију

Categories: Гостинска соба

Tags: Џефри Епстајн, Алекс Крајнер, Владимир Путин, Доналд Трамп, Енглеска, Израел, Иран, САД