Ова песма остаје као заветна опомена: да се не одрекнемо свога православног СветоСавског србског имена ни кад је тешко, ни кад је мрачно; да сачувамо пламен у грудима и образ чист пред потомством
Прот. Мирољуб Срб. Ружић (Фото: Лична архива)
Не пева овде наш велики србски песник над хумкама и крстовима, нити над хладним телима што их земља покрива. Ово је опело живима, но духом усахлима; ово је тужбалица над онима што ходом ходе, а срце им не трепти за род и веру, крв им не узавире за истину, савест им не збори, у грудима им не одзвања зов предака, част и усахло правдољубље им не заигра за Крст и Слободу, у њима не бије више освештано родољубље, људскост им је без гласа и без огња, а душа им је утонула у хладну таму. Јер има смрти страшније од гроба – смрти кад се човек одрекне свога имена, свога корена и завета прађедовског.
Реч Шантићева пада тешко као камен са херцеговачке литице. У њој нема колебања ни страха, већ пламена истина која жари и пече. „Умрли сте“ – то није клетва, већ суд савести; није гнев без разлога, већ вапај родољубивог СветоСавског срца које гледа како се браћа одричу образа зарад пролазне користи и туђе немилосрдне милости. Јер шта је човек ако се покори неправди? Шта је син свога народа ако заборави крв предачку што се проливала за Крст Часни и Слободу Златну?
У овим стиховима струји бол што није лична, већ саборна – бол васколиког рода србског. Песник не жали себе, већ жали оне који су се одрекли светлости и пригрлили таму. Он зна да народ не гине од мача толико колико од намерног заборава. Када се угаси вера у правду, када се погази част, када се срце охлади према своме огњишту – тада наступа права погибија.
Но изнад свега, у овој песми одјекује СветоСавски завет – онај тихи, али вечни глас који нас учи да без вере нема ни народа, ни имена, ни трајања. Да се држимо пута Христовога, избора Савинога, завета Лазаревога, да образ чувамо чист као славску икону, и блистав као пламен у кандилу, да се не одрекнемо ни Крста ни брата. Ко се одвоји од те светлости, ко презре молитву и предачки благослов, тај се одвојио од живога извора. И ма колико да му је корак чврст, душа му је већ посрнула.
Србски идентитет уткан у опомињуће речи песме, није демонска гордост, већ светиња. То је памћење страдања и Васкрсења; то је молитва србске мајке над колевком србчета и тихи трептај кандила пред иконом; то је Косовски завет што нас учи да је Небеско Царство изнад земаљске славе. Ко се тога одрекне, одрекао се самога себе. Он још дише, али не живи; још корача, али без пута; још говори, али без гласа истине.
Алекса Шантић
Ова песма остаје као заветна опомена: да се не одрекнемо свога православног СветоСавског србског имена ни кад је тешко, ни кад је мрачно; да сачувамо пламен у грудима и образ чист пред потомством; да у срцу носимо смирење Христово и храброст мученика и мученица србских. Јер боље је часно страдати са вером него бездушно живети у стиду. Боље је пасти под теретом истине него уздизати се у лажи.
Докле год у србском срцу тиња искра Вере Православне, части, правдољубља и љубави према Христовој Истини, дотле смо живи – и пред Богом и пред људима, али и пред нељудима и непријатељима. А кад се та искра угаси, тада нам ни сунце не греје, ни звона не звоне, ни молитва се не узноси – јер Србин без части, без памћења и без благослова није више човек, већ сен што пролази кроз време без трага и имена.
о. Мирољуб Срб. Ружић
Прилог је објављен као коментар на Стању ствари
Categories: Гостинска соба
Ово је Концентрат и Есенција. Хвала.