Близина ваша трулежом нас гуши / И трује ваздух ове земље наше. / Покријте лице, јер Српчићи мали / Од њега се плаше: / Плаше се пакла, јер анђели златни / Сотону виде у груди вам ледним
Срца вам трула у прсима трулим,
У њима нема ни крви ни плама, –
Отровала се у вртлогу црном
Бестиднога срама.
Како сте јадни! Колико ли хрђе
Безбожне прси у себи вам крију,
А ваше душе, провале дубоке,
Невјером нас бију.
Невјером црном ви кољете брата,
Грезнете у крв ваше мајке јадне:
О црне тице из црнога јата,
Како ли сте гладне!…
Умрли сте…
Грешна вас жудња беспућем одвела,
Сотони црној да носите скуте,
И брату своме да пеленом грким
Засијете путе…
Ни сузе мајке која вас одњиха,
Ни њена клетва из рањених груди
У трулом духу бестиднога легла
Кајање не буди…
Превласти, слава и колајне златне –
То вам је идол, за који сте дали
Срце и душу, све и име своје
којим сте се звали…
Умрли сте…
Близина ваша трулежом нас гуши
И трује ваздух ове земље наше.
Покријте лице, јер Српчићи мали
Од њега се плаше:
Плаше се пакла, јер анђели златни
Сотону виде у груди вам ледним;
Плаше се срама, јер чистоту хране
У душама чедним:
Плаше се жига и тих црних бора
Са вашег чела, што издајство зборе;
Плаше се слуга, за гомилу злата
Што џелате дворе…
Умрли сте…
Под тешким крстом, под трновим вијенцем,
Ступају браћа без јаука, бола,
А ви кô жене кријете се подло
Од витешког кола…
Кријте се, кријте, одлазите тамо
Куд вас је црна мисао повела;
Кајање позно срам вам збрисат неће
С издајничког чела.
Наше ће сунце, ако бог да, синут,
Окован демон на нас ће пријечат, –
Ми ћемо стајат са стијегом у руци,
А ви ћете клечат!…
1900.
Categories: Гостинска соба
Не пева овде наш велики србски песник над хумкама и крстовима, нити над хладним телима што их земља покрива. Ово је опело живима, но духом усахлима; ово је тужбалица над онима што ходом ходе, а срце им не трепти за род и веру, крв им не узавире за истину, савест им не збори, у грудима им не одзвања зов предака, част и усахло правдољубље им не заигра за Крст и Слободу, у њима не бије више освештано родољубље, људскост им је без гласа и без огња, а душа им је утонула у хладну таму. Јер има смрти страшније од гроба — смрти кад се човек одрекне свога имена, свога корена и завета прађедовског.
Реч Шантићева пада тешко као камен са херцеговачке литице. У њој нема колебања ни страха, већ пламена истина која жари и пече. „Умрли сте“ — то није клетва, већ суд савести; није гнев без разлога, већ вапај родољубивог СветоСавског срца које гледа како се браћа одричу образа зарад пролазне користи и туђе немилосрдне милости. Јер шта је човек ако се покори неправди? Шта је син свога народа ако заборави крв предачку што се проливала за Крст Часни и Слободу Златну?
У овим стиховима струји бол што није лична, већ саборна — бол васколиког рода србског. Песник не жали себе, већ жали оне који су се одрекли светлости и пригрлили таму. Он зна да народ не гине од мача толико колико од намерног заборава. Када се угаси вера у правду, када се погази част, када се срце охлади према своме огњишту — тада наступа права погибија.
Но изнад свега, у овој песми одјекује СветоСавски завет — онај тихи, али вечни глас који нас учи да без вере нема ни народа, ни имена, ни трајања. Да се држимо пута Христовога, избора Савинога, завета Лазаревога, да образ чувамо чист као славску икону, и блистав као пламен у кандилу, да се не одрекнемо ни Крста ни брата. Ко се одвоји од те светлости, ко презре молитву и предачки благослов, тај се одвојио од живога извора. И ма колико да му је корак чврст, душа му је већ посрнула.
Србски идентитет уткан у опомињуће речи песме, није демонска гордост, већ светиња. То је памћење страдања и Васкрсења; то је молитва србске мајке над колевком србчета и тихи трептај кандила пред иконом; то је Косовски завет што нас учи да је Небеско Царство изнад земаљске славе. Ко се тога одрекне, одрекао се самога себе. Он још дише, али не живи; још корача, али без пута; још говори, али без гласа истине.
Ова песма остаје као заветна опомена: да се не одрекнемо свога православног СветоСавског србског имена ни кад је тешко, ни кад је мрачно; да сачувамо пламен у грудима и образ чист пред потомством; да у срцу носимо смирење Христово и храброст мученика и мученица србских. Јер боље је часно страдати са вером него бездушно живети у стиду. Боље је пасти под теретом истине него уздизати се у лажи.
Докле год у србском срцу тиња искра Вере Православне, части, правдољубља и љубави према Христовој Истини, дотле смо живи — и пред Богом и пред људима, али и пред нељудима и непријатељима. А кад се та искра угаси, тада нам ни сунце не греје, ни звона не звоне, ни молитва се не узноси — јер Србин без части, без памћења и без благослова није више човек, већ сен што пролази кроз време без трага и имена.
о. Мирољуб Срб. Ружић
Ау, какав говор мржње.
Па овај је гори од Благоја Пантелића – он бар ни за ког није рекао да је сатаниста и мртвац.
Да ли ће Свети Синод да реагује (правда=једнакост за све, без гледања на лица)?
Предивна анализа, чак беседа, што је отац Мирољуб изнео би требала увек да иде уз ову величанствену и бесмртну песму.