Британска империја је и даље са нама, у острвским испоставама и војним базама Велике Британије, у пљачки ресурса других земаља и у империјалном начину размишљања британских званичника

Британски војник шутира антиколонијалне демонстранте у Јемену, 1967. године. Енглески премијер Кир Стармер је бомбардовао ту земљу у марту 2025. (Фото: AP/Alamy)

(Declassified UK, 19. 5. 2025)

Дуго је трајала дебата о томе да ли је Британско царство – највеће које је свет икада познавао – било добра или лоша ствар. Међутим, постоји још једно питање – да ли се оно заиста завршило?

На неке начине, очигледно јесте. Неких 62 територије стекле су независност од Уједињеног Краљевства у последњих неколико деценија, углавном у периоду од борбе Индије за независност 1947. до независности Зимбабвеа 1980. године.

Али краљ Чарлс је још увек шеф државе 14 територија Комонвелта, од Аустралије до Свете Луције, а Уједињено Краљевство контролише још 14 „прекоморских територија”, попут Гибралтара и на острву Кипар.

Специјални комитет Уједињених нација за деколонизацију има листу од 17 територија које су „несамоуправне”, или колоније у свему осим по имену. На 10 од њих, Уједињено Краљевство је тренутна управна сила.

Многе од најважнијих тренутних војних база Уједињеног Краљевства налазе се у бившим колонијама, попут Кеније и Белизеа.

Мултинационалне корпорације са седиштем у Уједињеном Краљевству, посебно рударске и нафтне компаније, још увек пљачкају богатство земаља које су некада биле колоније, а сада су независне. Постоји јака корелација између места где су оне пословале тада и где послују сада.

А новац који се још увек одлива из тих територија редовно се преноси кроз пореске рајеве на острвима под контролом Уједињеног Краљевства, попут Британских Девичанских острва и Кајманских острва. Те територије су права заоставштина огромне комерцијалне моћи Лондон Ситија у ери формалног колонијализма.

Александар Вучић: Енглеска тајна служба сигурно зна да никакво акустично оружје није употребљено

Подједнако оштра је култура интервенције која још увек преовлађује ходницима британске Владе – менталитет у службеничким круговима високомерне супериорности који види као савршено нормално да Британија шаље ратне бродове или авионе да бомбардује стране земље – попут Јемена прошлог месеца – уз подршку шовинистичких масовних медија.

Глобална моћ Уједињеног Краљевства свакако је опала од када је била светска суперсила, што је раздобље откад је Британија поразила француску и шпанску морнарицу 1805. до Другог светског рата.

Али Британија остаје једна од главних светских војних и сила са меком моћи, и једна од најутицајнијих земаља на свету, према неким рангирањима.

Дакле, оно што Уједињено Краљевство ради још увек је важно за милионе људи широм света. И велики део тог утицаја остаје погубан.

Нови поредак

„Бреме белог човека”, које је служило као оправдање за колонијалне и често отворено расистичке бруталности замењен је подржавањем фиктивног „међународног поретка заснованог на правилима” као покрића за остваривање најприземнијих циљева.

Они укључују: произвољно интервенисање у другим земљама (обично, сада, као заменик САД); грабљење њихових ресурса у повољним комерцијалним аранжманима; давање приоритета геополитичким интересима над људским правима; подупирање диктатора који слушају Вајтхол; и показивање војне моћи.

Све ово се ради док креатори политике у Лондону, 2025. као и 1925, глуме да су моралисти – непрекидно добијајући подршку британских националних медија.

Милиони људи још увек под утицајем Британске империје. Неколико најдуготрајнијих граничних сукоба широм света је тамо где људи још увек пате од линија на мапи које су пре деценија исцртали колонијални британски званичници.

Мирослав Свирчевић: Енглеска политика према Југославији – основни извор Устава СФРЈ из 1974.

Једна од њих је Палестина. Тамо, британска политика подршке израелском геноциду и његовом колонијалном пројекту насељавања у духу деветнаестог века.

Довођење у питање подмуклости садашње спољне политике Уједињеног краљевства – а примери те подмуклости су бројни – значи довођење у питање Британске империје.

Империја војних база

Мој колега Фил Милер је открио је 2020. да Уједињено Краљевство присутно у ни мање ни више него 145 војних база у 42 земље широм света. То јесте империја, и те како. Али то је оно што је сигурно непознато већини људи изван Министарства одбране.

Многе базе у бившим колонијама служе као полигони за обуку војних снага Уједињеног Краљевства за које Британија или не плаћа ништа – као у Белизеу – или пролази без казне за злостављање локалног становништва – као у Кенији.

Друга главна британска војна места налазе се у бившим „протекторатима” (колоније у свему осим по имену), посебно у заливским диктатурама – Саудијској Арабији, Оману и Бахреину. Британија је помогла да створи у стварању саудијског режима 1920-их и 1930-их, док су исте породице владале Оманом и Бахреином од осамнаестог века, уз подршку британске војске.

Рез Карим: Саудијски клан помогао Британској империји да удари темеље ционизма у Арабији

Равнотежа моћи у односима Британије са овим режимима свакако се променила од колонијалне ере када су беспомоћни диктатори једноставно радили оно што је Лондон рекао или су иначе били збачени. Али основно питање остаје: Лондон помаже одржавању на власти ових репресивних владајућих елита како би заштитио своје војне и комерцијалне интересе.

„Прикривено надгледање”

Из британске колоније на Кипру (која је постала независна 1960) званичници су исклесали нову територију, коју британске власти сада описују као „Суверене области војних база“. Ово обухвата два дела острва позната као Акротири и Декелија која чине три одсто територије Кипра и на којима су смештене тајне британске шпијунске базе које GCHQ[1] још увек одбија јавно да призна.

Одржавање ових војних база је описано од стране британских званичника у досијеима из 1990-их (са којих је скинута ознака тајности) као „преовлађујући национални интерес” пошто „њихово поседовање значајно доприноси трансатлантском односу”, тј. то такође даје САД истурени положај за деловање.

Акротири пружа тренутно лансирно место за стотине британских шпијунских летова који пружају обавештајне податке Израелу током његовог геноцида у Гази.

Министарство одбране је описало Акротири у некада тајној анализи из 1971. као „базу са које се воде операције надгледања, укључујући прикупљање обавештајних података”, поред подршке „британским поморским и амфибијским операцијама у источном Медитерану”.

„Постоје велике предности у могућности да се спроводи прикривено надгледање са британске суверене територије”, приметило је Министарство одбране.

Широм света

Још једна тренутна колонија је такозвана Британска територија Индијског океана – или архипелаг Чагос, у Индијском океану – која је незаконито одвојена од Маурицијуса од стране Британије 1960-их да би послужила као војна база САД и Уједињеног Краљевства.

Конзервативни посланици у енглеском парламенту сада протестују због „предаје“ ове територије Маурицијусу, иако знају да је британска окупација територије незаконита. Али међународно право је мало значило у деветнаестом веку, и мало значи сада, осим за камере.

Од животног значаја за британску владу је и Гибралтар, који су Британци 1704. запленили од Шпанаца, и на њему остали. Стратешки позиционирана територија на ушћу Медитерана терен је за неколико британских војних постројења на мање од своје три квадратне миље.

Некада тајна анализа Министарства одбране примећује да „стратешка вредност Гибралтара произилази из његовог доминантног положаја на улазу у Медитеран” и да је „погодно лоциран” као база за активности на мору и у ваздуху у региону укључујући „операције удара/напада”.

Британска антарктичка територија (БAT) је још једна, и можда мало позната, од 14 британских прекоморских територија где Уједињено Краљевство полаже право на суверенитет али истоветно право полажу и Аргентина и Чиле. Земљишна површина БAT, која је углавном залеђена, око седам пута је већа од Уједињеног Краљевства.

БAT нема домаће становништво, а присуство на територији обезбеђује Британски институт за истраживање Антарктика, које управља са три научне станице. Краљевска морнарица одржава ледоломац у области током јужног лета, а територија има свој правни систем и правне и поштанске управе.

Фокландска острва у јужном Атлантику заузели су Британци 1833. и остају предмет спора у Уједињеним нацијама као и у Аргентини.

Специјални комитет Уједињених нација за деколонизацију од 24 земље — његово главно тело које се бави питањима која се тичу деколонизације — редовно позива владу Уједињеног Краљевства да преговара о решавању спора са Аргентином о статусу острва.

Метју Ерет: Канадски премијер Марк Карни – намјесник енглеске технократске империје

Британска влада доследно одбија овај позив, говорећи да је останак у саставу Британије најважнији.

Међутим, 2016. године, Комисија Уједињених нација за границе континенталног појаса[2] издала је извештај чији је закључак да су Фокландска острва лоцирана у територијалним водама Аргентине.

„Друга империја”

Британија је претворила копнену империју у садашњу глобалну трговачку империју, на челу с Лондон Ситијем. Сведочанство о томе је тренутна водећа улога Уједињеног Краљевства у олакшавању глобалне злоупотребе пореза, коју Мрежа за пореску правду (TJN) назива његовом „другом империјом”.

ТЈН издаје Индекс корпоративних пореских рајева који рангира јурисдикције у смислу њиховог саучесништва у помагању мултинационалним корпорацијама да плаћају мањи порез на добит. На њиховој најновијој листи су Британска Девичанска острва, Кајманска острва и Бермуда – све прекоморске територије Уједињеног Краљевства – као прва три.

Порески губици које остатку света наносе ове три британске територије износе више од 87 милијарди долара годишње, према ТЈН-у – више него петоструко већи од програма прекоморске помоћи Уједињеног Краљевства.

ТЈН примећује: „Заједно са својом мрежом земаља зависних од енглеске круне и прекоморским територијама, Уједињено Краљевство представља највећег пружаоца услуга прекограничне злоупотребе пореза на свету. Заиста, ‘паучина’ Уједињеног Краљевства, како је често зову, развијена је као глобални систем економског искоришћавања током повлачења његовог формалног колонијалног царства.”

Досијеи са којих је скинута ознака тајности показују колико су министри Уједињеног Краљевства ценили финансијским „услугама” које ове земље пружају.

На пример, Тони Блер је у новембру 1997. писао тадашњој премијерки Бермуда, Памели Гордон, наводећи: „Бермуда нам је прирасла срцу и дивимо се што је постала један од водећих светских финансијских и пословних центара.”

Declassified UK: Блеров државни правобранилац изражавао „озбиљне недоумице“ поводом бомбардовања зграде РТС

Ресурси других земаља

Пре неколико година, урадио сам темељито истраживање о операцијама компанија котираних на Лондонској берзи (LSE) које су имале рударске интересе у Африци.

Истраживање је открило да су 101 компанија, које су углавном биле британске, имале рударске операције у 37 од 49 земаља подсахарске Африке. Ове компаније контролисале су идентификованих 1,05 трилиона долара вредности ресурса у само пет роба – нафти, злату, дијамантима, угљу и платини.

Да ствари буду горе, од оних 101 компанија котираних на Лондонској берзи, једна четвртина је била регистрована у пореским рајевима, дозвољавајући им да премештају профит у јурисдикције са ниским порезима или без пореза.

Лондон је центар глобалне рударске индустрије, домаћин гигантских корпорација попут Рио Тинта, Гленкора и Англо Американа. Британске главне банке и инвестиционе банке, пензијски фондови и осигуравајуће компаније улажу стотине милиона фунти годишње у десетине рударских пројеката широм света.

Ови проjекти могу, под одређеним околностима, да користе земљама у развоју, али су многи од њих изашли на зао глас због изазивања еколошких катастрофа ради зараде деоничара, без икакве користи за домаће становништво.

Британска нафта

У колонијалној ери, приватне корпорације попут Источноиндијске компаније, која је заузела и владала великим деловима Индије – навелико је искоришћавајући – суштински су водиле спољну политику Уједињеног Краљевства. Данас, интереси британског нафтног гиганта Бритиш петролеума (BP), као и Шела, о чему је Declassified објавио много прилога, суштински обликују доношење одлука владе Уједињеног Краљевства.

Од Ирана до Азербејџана, Ирака до Нигерије, Русије до Венецуеле, Уједињено Краљевство даје приоритет профиту БП-а над спољном политиком која би, са другим приоритетима и институцијама које је обликују, могла промовисати људска права или демократско управљање.

Јован Дучић: Енглеска политика у Египту

Различити британски ратови и државни удари у послератној ери могу се објаснити тиме што влада заступа нафтне интересе БП-а.

Није изненађење што БП и владине агенције имају врата која се стално окрећу и заиста да корпорација има јаке везе са британским обавештајним службама: сер Џон Соерс, бивши шеф MI6, седи у одбору БП-а од 2015.

Одлив ресурса

Колико износи одлив ресурса из сиромашнијег света у богатији? Џејсон Хикел из Лондонске школе економије израчунава да су земље на глобалном југу изгубиле запањујућих 62 трилиона долара током 1960-2018. од „неједнаке размене”.

Милијарде тона сировина и милијарде часова људског рада годишње – отеловљени у примарним робама, високотехнолошким индустријским добрима попут паметних телефона, лаптопова, компјутерских чипова и аутомобила – углавном су произведени на Југу.

Скривени трансфер богатства се дешава јер је цена рада систематски нижа на Југу него на Северу.

„Одлив са Југа остаје значајна карактеристика светске економије у постколонијалној ери; богате земље настављају да се ослањају на империјалне форме присвајања да одрже своје високе нивое прихода и потрошње”, тврди Џејсон Хикл.

Тешко је проценити за колики би удео Британија могла бити одговорна, али с обзиром на њену свеприсутност у светској трговини, могло би се закључити – „велики”.

Линије на мапи

Империја је присутна и у другим видовима. Неки од најраспрострањенијих тренутних граничних спорова на свету потичу од британских званичника који су исклесали свет према својим империјалним интересима.

Почетком 2023. скоро 200.000 људи побегло је из града у Сомалиленду у источној Африци због борби услед противљења колонијалној граници коју је створила Британија 1960.

Године 2000. дошло је до крваве конфронтације између индијских и кинеских трупа у долини Галван у Хималајима, због граничне демаркације између Британског Раџа и Кине коју су исцртали колонијални планери.

Такозвана Макмахонова линија, осмишљена 1914. од стране Хенрија Макмахона, министра иностраних послова у британској Индији, никада није призната од стране Кине.

Иако је последњи рат пуног обима између Индије и Кине око граничног питања вођен 1962, то питање вероватно ће остати извор напетости и сукоба у будућности.

Тако је и на другим местима, попут Дурандове линије која представља границу између Пакистана и Авганистана, повучене од стране британског дипломате и авганистанског емира 1893. године.

Други велики сукоби попут оних између Индије и Пакистана, посебно око подељене територије Кашмира, такође имају своје порекло делимично у британским граничним демаркацијама.

Стварање Израела и присилно одузимање имовине и етничко чишћење 750.000 Палестинаца 1948. дуговало је много британској Балфуровој декларацији из 1917. која обећава домовину за Јевреје и потоњу подршку ционизму.

Као што Рашид Калиди, и многи други, тврде, Израел је насељенички-колонијални пројекат – у суштини наставак европске колонијалне експанзије у еру формалне деколонизације – који и даље ужива подршку британске владе.

Vox Political: Морају ли се сви водећи политичари Енглеске заклети на лојалност Израелу

Ближе кући, будући статус Ирске – да не помињемо Шкотску – остаће вруће питање у наредним годинама.

Преко 100 година од стварања Северне Ирске, растући број људи у покрајини (иако не већина) подржава уједињење Ирске: 34% у 2024. у поређењу са 27% у 2022, према једној анкети.

Наслеђе

Британска империја имала је огроман утицај на свет и о његовом наслеђу нашироко је писано. Најопипљивија су физичке структуре попут градова, школа, болница, железничких станица и судских и законодавних зграда, широм света.

Али најекстремнији утицај био је масовно убијање. Мајк Дејвис је славно писао о „касним викторијанским холокаустима”. Једна недавна студија израчунала је да је британска владавина у Индији резултирала смрћу преко 100 милиона људи између 1881. и 1920, одливањем богатства из земље и изазивањем глади.

Неки писци тврде да су присуство парламентарних институција, закона и поретка, и напредак у здравству у бившим колонијама оставштина Британске империје, али ове тврдње често звуче шупље.

Једна студија налази да британска владавина позитивно корелира са демократијом када су земље стекле независност, али не и 30 година потом. У другим земљама, попут Индије, Амартја Сен примећује да су вишестраначка демократија и слободна штампа постали могући тек после што су Британци отишли.

Друга истраживања налазе да је британска колонијална владавина у Африци подстакла текућу корупцију локалних поглавара, и да су националистички грађански ратови три пута чешћи у бившим британским колонијама него у другим бившим прекоморским колонијама.

Култура интервенције

Водећа америчка историчарка Каролин Елкинс пише да је Британско царство било суштински засновано на потчињавању и принуди, остављајући „насиље као оставштину”.

Стјуарт Лејкок: Све земље које је Енглеска икад напала, и неколико њих које (још) није стигла

Заиста, логика „право је у сили“ и даље важи за многе у британској влади, како пре двеста година, тако и данас. Моје истраживање за Declassified је избројало 83 британске војне интервенције у 47 земаља од краја Другог светског рата. Епизоде варирају од бруталних колонијалних ратова и прикривених операција до напора да се подрже владе наклоњене Британији или да се спрече грађански немири.

Поред тога, Уједињено Краљевство је планирало или извршило 42 покушаја обарања страних влада у 27 земаља од 1945. године. Ово је укључивало обавештајне агенције, прикривене и отворене војне интервенције и атентате.

На врхунцу Британске империје, британске колонијалне фигуре веровале су да поседују урођену супериорност над људима других земаља, показану у бројним расистичким законима, ставовима и политикама током деценија. Они су то што је оправдало, у њиховим сопственим умовима, њихову репресију њихових жртава.

Такви ставови надмоћности непрекинути су до дан-данас, испољавајући се у разним видовима, попут тога да Британија може без Европе, да је сама добила Други светски рат и да би земљама у развоју било боље у „Британској империји 2.0”.

Елкинс примећује да је „британски империјални национализам опстао и подржава веровање Британије да је та сићушна острвска нација џин који због историјских заслуга полаже право на читав свет”.

„Ни у једној другој савременој националној држави империјални национализам не опстаје са тако експлицитним друштвеним, политичким и економским последицама”, додаје она.

Самоодбрана

Постоји толико начина на које британски званичници издају свој текући империјални начин размишљања у спољној политици. Британија је управо бомбардовала Јемен тврдећи да делује у „самоодбрани”, самопроглашеном праву које се примењује само на званичнике британске Владе и њихове савезнике.

Досадашњи британски посланик Ендру Бриџен: Могућа детонација атомске бомбе у Европи као „лажна застава“ за почетак рата с Русијом

Погледајте и како осуђују Иран за покушај стицања нуклеарног оружја – када они сами повећавају британски нуклеарни арсенал, и ћуте о Израелу.

Бивши шеф британске војске, генерал сер Ник Картер, недавно је наглас размишљао: „Да ли је ово тренутак да се војно стави тачка на аспирације Ирана на нуклеарно оружје?”

Британија је управо послала један од својих носача авиона да патролира Азијом и пошаље „моћну поруку” поморске и ваздушне моћи Уједињеног Краљевства, према речима команданта ударне групе, комодора Џејмса Блекмора.

Он додаје: „Ради се о подршци кључним трговинским путевима које постоје од региона Индо-Пацифика до Уједињеног Краљевства, и подршци партнерима и савезницима у региону, показујући да смо ту као способна и веродостојна сила уколико буде потребно.”

Блекморов коментар можда би могао бити дат 1850-их када су снаге Краљевске морнарице бомбардовале кинеске луке у Опијумским ратовима.

Екстремна тајност деловања државе која постоји у Британији – и презир за право јавности да зна чак и основне ствари о томе шта министри раде – такође је део тог супериорног осећаја дуго усађиваног у умове елита и натопљеног у историји.

Привођење Британске империје крају

Колико још могу опстати остаци Британске империје? Постоје, на пример, иницијативе у неколико земаља да се уклони краљ Чарлс као шеф државе и да постану републике.

Јамајка планира да одржи референдум о промени државног уређења у републику до краја године, а слични изгледи постоје и у Белизеу и на Бахамима. Политичари на Гренади и Сент Китсу и Невису такође расправљају о раскидању веза са британском краљевском породицом.

Расте противљење британском војном присуству на Кипру, због коришћења његове територије од стране британског Краљевског ваздухопловства за подршку израелском геноциду. У Кенији, посланици и адвокати постављају питање одговорности британске војске због убијања домаћег становништва и еколошког разарања.

Уједињене нације настављају свој редовни позив да територијални остаци царстава постану истински самоуправни.

Ирак 2003. и Газа сада су политизовали различите генерације Британаца да јасније виде праву природу спољне политике Уједињеног Краљевства. Помоћ су пружиле друштвене мреже и све утицајнији независни медији, заобилазећи углавном ропску оданост корпоративних медија према званичним истинама.

Британска империја је увек имала своје критичаре, чак и на свом врхунцу, и сигурно их има сада. Постоје изгледи да Британској империји дође крај и да се, по први пут у нашој историји, поведе пристојна спољна политика заснована на промовисању универзалних вредности и истинских међународних правила.

Марк Кертис је суоснивач и уредник платформе Declassified UK. Аутор је пет књига о енглеској спољној политици

Са енглеског посрбио: Александар Симић

[1] Прим. СтСт: Једна од три главне енглеске обавештајне службе, уз MИ5 и MИ6.

[2] Прим. СтСт: UN Commission on the Limits of the Continental Shelf (CLCS) – тело основано Конвенцијом УН о праву мора (UNCLOS). Њена главна функција је да разматра податке и материјале које подносе приобалне државе ради успостављања спољних граница континенталног појаса који се протеже изван 200 наутичких миља од њихове обале.

ИЗМЕНА: Промењене су поједине формулације у целом тексту (29. 10. 2025. у 21:20; 30. 10. 2025. у 10:33).

Categories: Гостинска соба

Tags: Александар Симић, Британско царство, Енглеска, Империја, Марк Кертис