Русија неће ризиковати социјално-економску стабилност ради потпуне побједе у рату, пише у документу насловљеном „Доктор Хаос или Како престати бринути се и завољети неред“

Насловна страна Годишњег извјештаја Клуба Валдај за 2025.

(Клуб Валдај, 29. 9. 2025)

Доносимо изводе из годишњег извјештаја Клуба Валдај за 2025. годину, аутора Олега Барабанова, Антона Беспалова, Тимофеја Бордачова, Фјодора Лукјанова, Андреја Сушенцова и Ивана Тимофејева

У посљедње вријеме често слушамо да се одвијају промјене без преседана… А откад се мјери то „без преседана“? Колико година није било таквих промјена?

Можда четрдесет? Од тренутка кад су промјене у Совјетском Савезу отвориле пут окончању Хладног рата и војно-идеолошких сукобљавања двају блокова? Или осамдесет – од побједе Савезника у Другом свјетском рату и успостављања система Уједињених нација? Или више од сто, кад је „стара добра Европа“, владарка свијета, извршила самоубиство покренувши опште крвопролиће и изгубивши своју средишњу улогу у међународним односима?

Аутори документа „Доктор Хаос или Како престати бринути се и завољети неред“

У прошлост би се могло заронити још дубље ради налажења одговарајућих аналогија – тек толико да схватимо колико је данас све друкчије него онда. Чак и ако стицајем околности постоје сличности, разлике су у посљедицама. Удубљивање у историјске процесе подсјећа нас да се они одвијају нелинеарно. Што је још јуче дјеловало савремено и непролазно већ данас је прошло вријеме, а што је дјеловало као безнадежни архаизам изнова добија на актуелности. Разазнавање тих промјена и прилагођавање њима не дешава се тренутно. За то није способан свако.

Све мање примјењиво искуство

Поступање по познатим, провјереним обрасцима, поготово онима доказане дјелотворности, природно је и за појединца и за друштвене скупине. Историја је саткана из сукоба између устаљених погледа на свијет и процеса који их мијењају. Кад се промјене одвијају постепено, те противрјечности донекле се изглађују. Кад се промјене, пак, убрзају, стереотипи и обрасци понашања руше се пред нашим очима. То превазилази нашу способност да схватимо шта се дешава.

Нешто слично видимо и у међународним односима. Савремени поглед на свијет заснован је на искуству ХХ вијека. По размјерама превирања која су задесила човјечанство том вијеку нема много парњака у историји. Но, то је све мање примјењиво у текућим процесима, иако они представљају закономјеран развој претходних ситуација. Из више разлога – идеолошких, политичких, економских – крајем прошлог вијека створено је мишљење да тобоже начела живљења која одговарају либералном свјетском поретку нису подложна поправљању и да ће трајати неодређено дуго. То се, разумије се, показало као заблуда. Управо такав поредак утро је пут данашњим промјенама – брзим, бурним, па и застрашујућим.

Извор: Годишњи извјештај Клуба Валдај за 2025.

Каква је природа тих промјена? Крше ли оне устаљене обрасце? Или је у питању преображај који води озбиљној реорганизацији, не потирући начела међународних односа? Можда се, умјесто нечег радикално новог и непознатог, и поред вртоглавих технолошких пробоја, враћамо алгоритмима из претходних вијекова?

***

Атомско оружје, наравно, игра стабилизујућу улогу, обесмишљавајући директан сукоб држава које га посједују. Гарантовано узајамно уништење остаје у средишту односа водећих нуклеарних сила, одређујући њихову међусобну стратегију. Но, атомско оружје, сагласно Орвеловој концепцији хладног рата, има и другу функцију: гушење ревизионистичких стремљења слабијих држава-чланица међународне заједнице.

***

Војни сукоби за наметање правила игре, вођени протеклих четиристо година, не дају жељени резултат. Резултат три деценије америчке доминације је закључак да је она практично немогућа, без обзира на огромну предност САД у свеукупној моћи. А главни импулс против хегемонистичке политике настао је унутар самог америчког друштва, које више није видјело предности за себе од таквог статуса своје државе.

Наслов текста од 25. новембра 2021. директора програма Клуба Валдај Ивана Тимофејева

Теоретски достижни могу бити циљеви сукоба друге врсте – међусобних и ратова за конкретну спорну територију. Таквих примјера је било, од којих је посљедњи поновно успостављање контроле Азербејџана над Карабахом. Искуство неколико деценија показује да су сецесионизам и иредентизам могући при одређеном стицају околности, док преуређење постојећих држава у складу с начелима либералне демократије путем оружаних интервенција – није.

Није, пак, могуће тачно израчунати трошкове ниједне кампање. Као ни одредити цијену коју је друштво спремно платити за њен успјех. Ни у државама ни у друштвима нема унутрашњег захтјева да се све стави на карту побједе у неком оружаном сукобу. Тако Сједињене Државе схватају да своју глобалну доминацију не могу искориштавати у ранијој мјери, и да би покушај њеног одржавања у пуном обиму био ванредно скуп. Русија неће ризиковати сопствену социјално-економску стабилност ради потпуне побједе у оружаном сукобу. Изузетак представља директна агресија пуних размјера, но њена вјероватноћа против нуклеарне суперсиле скоро је равна нули. И уопште, праву пријетњу постојању нуклеарних држава представљају једино унутрашњи проблеми. Индија и Пакистан нису спремни да доводе у питање свој развој ради рјешавања територијалног питања. Наставиће, пак, учешће у сукобу као дио шире дипломатске слике.

Са странице 25 Годишњег извјештаја Клуба Валдај за 2025.

Могуће да се сврха ратовања промијенила. Смисао више није побједа – достизање свих циљева једног од учесника – већ одржавање равнотеже неопходне за размјерно миран развој. То је још једна веза с давно прошлим епохама.

Супститути умјесто институција

Постојећи систем није неподношљиво неправедан ни за једног од играча. Другим ријечима, није толико лош да би захтијевао револуционарна рјешења. Свијет је проживјео довољно друштвених (и политичких) катаклизми на путу ка самоспознаји, учећи како да управља природом и контролише најразорније социјалне и политичке процесе. Сад је та способност достигла високу разину.

По свему судећи, епоха великих идеја, теорија, програма и очекивања је завршена – фрагментисани и крајње разнородни свијет више није подложан уопштавањима и универзалним пројектима. И тешко да ће се садашња структура свијета ускоро промијенити.

Зато политички и економски систем стално генеришу нове прилагодне механизме за управљање друштвеним и привредним животом, спречавајући да случајни чиниоци изазову велике трагедије. При суочавању с овим задатком убудуће ће помагати вјештачка интелигенција као алат квалитативно нове разине. Технички напредак још никад у историји није водио слабљењу власности разума: штампа књига је омогућила распростирање невјероватне количине глупости, али је и подстакла писменост и потребу руковања све сложенијом техником. Надамо се да ће исто бити и са вјештачком интелигенцијом.

Немогућност револуције у свјетској политици блокира велике промјене, сводећи их и на унутрашњем и на међународном плану на питање дискурса, не праксе. Постоји стална спонтана потрага за новим рјешењима – супститутима који нам омогућавају не само избјегавање нагомилавања критичне масе проблема, већ и стварање другачије стварности. Ово се првенствено односи на узајамно дејство економије и главног инструмента државне управе – социјалне политике. Супститути се јављају и у сфери међународних односа, гдје посредовање великих и средњих држава замјењује опадајуће међународне институције.

Ови супститути постепено стварају ткиво међународне политике које ће постати много отпорније на изазове и пријетње од ригидних структура из прошлости.

Последња страна Годишњег извјештаја Клуба Валдај за 2025.

Савремени свијет, дакле, изненађујуће је отпоран на изазове које стварају покретачи његовог развоја. И то нису „највеће промјене од …“, већ просто ново вријеме, које није потребно поредити ни са чим.

С руског посрбило, скратило и опремило: Стање ствари

Categories: Гостинска соба

Tags: Клуб Валдај, Русија