В конце XIX века сербы широко использовали многие слова, которые сегодня, прошедших со времени деятельности этого человека, уже они не могут понять без переводчика
Вук Караджич. Открытые источники интернет
Однажды, приехав в Белград, я по привычке решил сразу же окунуться в языковую среду и включил телевизор, чтобы тот меня в эту самую языковую среду погружал. В политике тогда что-то происходило, и захотелось не просто «погрузиться в среду», но послушать – что там народ говорит.
Для сравнения включил какой-то ТК Хорватии. И просто поразился контрасту. Вместо развязного – столь, увы, привычному уже и для нас, – тону телевизионных болтунов, тарахтящих на «молодёжном» жаргоне, услышал из уст хорватских деятелей довольно красивую славянскую речь.
И стало очень горько за наших братьев-сербов…
Как мы помним, до реформ Вука Караджича сербы в качестве языка письменности использовали смесь церковно-славянского, элементов «высокого штиля» русского языка и местной лексики. Интересно, что даже в конце XIX века сербы широко использовали многие слова, которые сегодня, спустя 200 лет, прошедших со времени деятельности этого человека, уже они не могут понять без переводчика.
В качестве примера могу привести классическое произведение Сербской литературы – комедию Стевана Сремаца «Ивкова слава»[1].
Открытые источники интернет
А вот уже современные сербы не понимают некоторые слова, которые звучали в комедии, опубликованной в 1895:
Алый (алев) – пламеноцрвена боjа («пламенно-красный цвет»);
Второбрачни – другобрачни (не знают смысл числительного «второй»);
Заjац – зец;
Казначеj – благаjник;
Обjатиjе – загрљаj;
Поведење – понашање;
Пољза, пољезан – корист, користан;
Публични – jавни;
А вот если почитать «Воспоминания Алексы Симича о князе Милоше», написанные в 1860-е годы, то там таких слов – непонятных современному сербу, уже огромное количество[2]. Профессор Радош Люшич, редактировавший «Воспоминания» приводит довольно пространный словарик «устаревших и непонятных слов».
Открытые источники интернет
Там немало турцизмов. Но турцизмы эти, может быть и непонятны хорватам, но сербы их понимают хорошо.
Иное дело – русизмы.
Они, увы, современным сербам, непонятны.
Речь идёт о следующих словах:
Визита – посета, поход, преглед;
Владетељ – владар;
Влиjаниjе – подстрек, утицаj;
Воjна – рат;
Вопрос – питање, ствар;
Втори – други;
Грош – ситан ковани новац;
Даже – чак, шта више;
Дејствително – доиста, заиста, збиља, стварно, уистину;
Дејствителност – збиља, истинитост, стварност, тачност;
Достоинство – достојанство;
Житељство – становништво;
Зданије – зграда, грађевина;
Известије – глас, извештај, саопштење;
Изобличити – обедити, оптужити;
Инародни – страни, туђи;
Качество – особина, својство;
Кончина – крај, свршетак, смрт;
Љубопитно – занимљиво;
Магновеније – тренутак, часак;
Мненије – мишљење, мнење;
Набљудавати – гледати, пазити, посматрати;
Наставленије – поука, савет, упутство;
Невредим – не повређен, читав;
Недвижим – непомичан, непокретан;
Опорочивати – оговарати, оклеветати, осрамотити;
Опстојатељство – околности, прилика;
Оскорбити – ожалостити, вређати, принижавати;
Отечество – отаџбина;
Очајанији – безнадежност, очајање;
Пора – време;
Трогателно – дирљиво, потресно, узбудљиво;
Удовлетворение – задовољство;
Уничтожити – уништити;
Устројеније – организација, уређење;
Ходатај – заступник, заштитник, повереник, посредник;
Хранити – чувати;
Целомудрије – невиност;
Част – део;
Число – број.
Берём в руки изданную в 1838 году книгу «Знаменитiи догађаи новiє Србске исторiє на кратко у везаномъ и простомъ слогу. Списани Герасiмомъ Георгiєвићемъ Епископомъ Шабачкимъ»[3].
Открытые источники интернет
Тут уже появились новые литеры, придуманные Вуком Караджичем за 20 лет до того, (правда, не все, только ћ и ђ), однако же, всё ещё используются буквы азбуки, общей для тогдашней России, Болгарии, Черногории, Молдавии, Валахии, Трансильвании и, разумеется, Сербии. Факсимиле было переиздано в 2010 году, там же в качестве приложения был представлен адаптированный текст, а также примечания. Адаптация, впрочем, сводилась к тому, что текст полностью переписывался в соответствии с «вуковицей», а также переписыванием некоторых слов в соответствии с нормами современного языка. Например, вместо «О повратку мощiй Светога Краля» в адаптированном тесте мы видим «О повратку мошти Светога Краља», то же самое и с окончаниями: вместо «добрый» (как в оригинальном сербском тексте 1838 года) – «добри»; «окончанiя» – «окончања» и т.д.
Но сейчас нас интересуют как раз примечания, точнее, переводы слов, понятных сербам в 1838 году, но не понятным в 2010.
Разместим не в алфавитном порядке – как это имело место выше, а по мере появления непонятных для современных сербов слов в адаптированном тексте.
Обитель – манастир, место у ком се непрестано врше молитве;
Одолети – победити;
Скорбь – жалост, брига, мука, мучење;
Печаль – туга, жалост, брига;
Утварь – накит, украс, оппрема; утвар црквена: ствар, која употребљава у цркви при богослужењу.
Свидетель – сведок;
Второ – друго;
Вручати – предавати, препоручивати, поручивати;
Чреда – ред;
Сторично (сторицей) – стоструко;
Щастливо – срећно;
Кроме – осим, изузевши;
Прочiи – следећи, остали, други;
Плҍнъ – оно што је присвојено, отето силом (особито у рату и борби);
Походъ – војна операција, покрет војске с одређеним циљем;
Хитрость – довитљивост, лукавство, препреденост;
Чрезвычайно – изврсно, изузетно, изванредно;
Ходатай – заступник, посланик, посредник између Бога и људи;;
Изрядна – изабрана, особита, одлична.
Отрадно, что тут, по крайней мере, не растолковывается смысл слов правление, настоятель, властитель.
Попросил прокомментировать вышеизложенное своего постоянного собеседника из Черногории, филолога и философа Огнена Войводича.
«- Помню, моя бабушка в селе на севере Черногории использовала большинство вышеперечисленных слов, называя их «славизмами». Сербы всегда использовали «славизмы» или «русизмы», но поскольку задача была расщепить единое тело сербского народа, то была навязана языковая политика немецкой славистики (австро-славистики), направленная на фрагментацию славянских языков на племенные диалекты и вытеснение общеславянских слов, а для славянских народов, находящихся под османской оккупацией, – на внедрение тюркизмов или арабизмов. Это было следствием политики сотрудничества Австро-Венгерской и Османской империй, разделивших Балканы.
Кроме того, христианское население краёв современной Черногории, таких как север Черногории, который назывался Брд, и регион Черногория вокруг города Цетинье, где находились епископы Петровича-Негоша, на протяжении столетий с оружием в руках сопротивлялось османской оккупации, – использовали меньше тюркизмов или арабизмов. Но тюркизмы были введены в сербский язык через немецкую реформу сербского языка (которую точнее было бы назвать немецко-турецкой реформой сербского языка), что было преподнесено сербскому народу под видом «реформы Сербского языка Караджича», который был сотрудником Немецкого славянского ведомства в Австрии в колониальной программе югославской языковой политики.
А теперь языковая политика является выражением идеологической позиции – дальнейшее дробление, которое преподносится леволиберальными лингвистами и немецкие славистами в качестве реализации национальной политики».
Всё правильно, у нас именно так и поступают. Канон Литературного Русского языка, действительно Великого и Могучего – если судить о Золотом (да и Серебряном, тоже) веках Русской Литературы – попирается отвратительным жаргоном. А братские славянские народы, бывшие веками в едином духовно-культурном пространстве, под предлогом того, что язык блогеров не имеет ничего общего с языком Пушкина, пускаются во все тяжкие, лишь бы дистанцироваться от некогда единого для наших народов языка.
У нас принято посмеиваться над языковым пуризмом современных хорватов, которые тщательно очищают свою речь от турцизмов (называя их презрительно «сербизмами»), и при этом они усердствуют в словотворчестве, изобретая словечки, ставшие уже анекдотами, типа «муневоз» (электровоз) или «ногомёт» (футбол). Конечно, вот эта политика выискивания заимствованных слов нередко доходит до абсурда. Но, вместе с тем, хорваты поступают куда логичнее сербов, которые 200 лет назад с подачи Вука Караджича и социальных инженеров из Вены отказались от славяно-сербского языка, а сегодня – отказываются уже и от сербской кириллицы, перейдя на латиницу и славяно-турко-английский жаргон вместо литературного языка.
Так что я бы не торопился посмеиваться над хорватскими филологами.
Склонность хорватов к пуризму свидетельствует об их способности к национальной мобилизации. Пуризм является не только показателем национальной мобилизации, но и её генератором. Равнодушие сербов к чистоте языка свидетельствует об очень печальных процессах.
Навязчивое дистанцирование хорватами от «азиатчины» подхлёстывает национализм, который, как показывает практика, рано или поздно заканчивается усташеством.
В сети[4] попались горькие рассуждения на эту тему:
«Как это ни парадоксально, хорваты – самые ярые чистильщики сербского языка от иностранщины!
А мы, сербы, имеем ли мы языковую политику?
Впервые я задумалась об этой теме три года назад.
А началось всё с разговоров о разных словах в сербском языке, обозначающих тот или иной предмет, в настоящее время и в прошлом.
Меня заинтересовало постоянно слышимое мною: «Вот в молодости (или в детстве) все вокруг говорили так, а сейчас говорят так…»
Павел Тихомиров: Један пример како је Вук Караџић осакатио српски језик
Вот мои наблюдения за пожилыми сербами и их разговоры…
– А помнишь? Так начинаются многие беседы, в которых я почерпнула много интересных моментов!
– Помнишь в молодости мы катались на ВЕЛОСИПЕДАХ и у кого не было денег его купить, брали на прокат в магазине с вывеской «ВЕЛОСИПЕДЫ».
И не о каких «бициклах» никто и слыхом не слыхивал!
– А помнишь летали АЭРОПЛАНЫ, а теперь «авионы».
– А помнишь все кругом говорили ПОМИДОРЫ и даже не могу понять куда это делось, и как все стали говорить «парадайз»?
– И уж точно каких то несколько десятков лет назад рядом жил СУСЕД, а не «комшиjа»!
– Помню мои старики говорили ГЛАВИЦА ЧЕШНЯКА (головка чеснока). Теперь это осталось только в хорватском.
– А новорожденных малышей называли МАЛЕН и МАЛЕНА (девочка и мальчик). И никаких западных беби как сейчас!
Прямым следствием лингвистической реформы Вука Стефановича Караджича стало исчезновение славяно-сербского языка!
Да, его больше не существует…»
(Наука Вера Культура, 27. 9. 2025)
[1] Сремац Стеван. Ивкова слава. – Београд, 2004. ISBN 86-7748-021-8
[2] Радош Љушић. Сећања Алексе Симића на кнеза Милоша.– Крагуевац, 1997
[3] Знаменитiи догађаи новiє Србске исторiє на кратко у везаномъ и простомъ слогу. Списани Герасiмомъ Георгiєвићемъ Епископомъ Шабачкимъ. – Београд: Службени Гласник; Горњи Милановац: Музеј рудничко-таковског краја, 2010. ISBN 978-86-519-0554-7
[4] https://vk.com/wall-99553094_6039
Categories: Гостинска соба
Вук је наш Пушкин . Да ли се Прјамим бави Пушкином? Где је Рускословенски језик?
А што су Руси реформисали писмо још пре Вука и што су пре Вука напустили језик Державина? Достојевски је писао сасвим говорним језиком. Ово ми личи на неки разговор који се води у возу за Петушки.
Да кажем и овдѣ коју, надовезујући се на своја два прѣтходна коментара под текстом Лазе Костића: https://stanjestvari.com/2025/09/28/laza-kostic-djuro-danicic-prvi-filolog-koji-je-svoj-jezik-nazvao-hrvatski-ili-srpski-svi-ostali-ga-zovu-prosto-srpski/#comment-206294 и оно што сам раније рѣкао поводом Тихомировљевог коментара 23. псалма.
Нећу се „качити“ за нѣке нѣтачности и произвољности у чланку нашег руског пријатеља, који је показао да рак-рану српске писмености разумѣ боље од огромне већине Срба.
За промѣну, овдѣ ћу обратити пажњу на оно у чему је Вук био у праву. Наиме, славеносрпски је заиста био нѣподесан да се на њему заснује српски књижевни језик. Да бисмо разумѣли зашто је то тако, морамо завирити дубље у историју.
Ћирило и Методије су црквенословѣнски језик, а тиме и писменост свѣх Словѣна засновали на старосрпским дијалектима и тај језик назвали просто словѣнским језиком. То је било могуће, јер се разни словѣнски дијалекти у њихово доба још нѣсу међусобно удаљили толико да би могли образовати засебне језике. Зато је у том писму било и слова за оне гласове који нѣ бѣху заступљени у свѣм дијалектима, нпр. гласа обѣлѣжаваног словом ћ, које се тада читало као ђ ни тада, ни данас нѣма у руским говорима, али га има у српским. Двогласницима, попут „ѣ“ и „щ“ рѣшен је проблем тамо гдѣ су исте рѣчи различито изговаране: щ су Руси углавном читали као „шћ“, а Срби као „шт“, као и данас, али су писане једнако: щука, щипать, маловѣрь итд. За потрѣбе писања туђица, махом из грчког језика, уведено је и нѣколико слова из грчког алфавита. Зато су сва та слова у потоњем врѣмену, како је текло издвајање разних дијалеката у посебне језике, с растућим везивањем за локалне народне говоре и постепено посвѣтовњачивање књижевности полако „испадала“ из појединих азбука.
Нѣдуго послѣ настанка словѣнског писма, до тада јединствено, нѣпрегледно словѣнско народно море је најездама Хуна и германских племена раздѣљено у нѣколико већих или мањих „језера“: разна словѣнска племена су први пут и физички одвојена једна од других. До тада су све границе међу њима биле условне и размивене.
Почетком XVII вѣка Русе из темеља потреса тзв. Смутно врѣме, а затѣм, срѣдином истог вѣка и црквени раскол због рефорама патријарха Никона. Ови догађаји су за Русе кобни јер су довели до великог прѣкида у историјском памћењу: стара писменост је одбачена и прѣдата забораву. Коначно посвѣтовњачење, тј. раздвајање „грађанске“ и „црквене“ писмености, заокружено је језичком реформом Петра Великог.
Крајем XVII вѣка до истог таквог лома долази и у српском националном памћењу с великом сеобом под патријархом Арсенијем Чарнојевићем услѣд исхода аустријско-турског рата. Готово сви носиоци старе писмености су уништени. Зарад голог националног опстанка у помоћ су позвани руски учитељи. Они доносе и нову писменост, већ реформисану и у самој Русији. У оптѣцај улази славеносрпски језик: мѣшавина тадашњег књижевног руског језика, руског извода цсл. језика и српског народног језика. Овај језик се током свог 150-годишњег трајања постепено мѣњао у правцу своје све веће „србизације“, пошто се већ у самом почетку показао нѣподесним за одржавање заједничке српско-руске писмености. На примѣр, Орфелинову књигу о Петру Великом из 1772, једну од првих штампаних на том језику, Руси су 1774. прѣвели на руски језик: и онакав, добрано русизиран српски језик нѣје им био довољно разумљив: https://sloven.org.rs/srb/?p=5850
Вук је са својом реформом дѣлимично наставио тамо гдѣ је стао послѣдњи прѣдставник српскословѣнске писмености Гаврил Стефановић Вѣнцловић, који се у својим дѣлима већ служио српским народним језиком, али у органском јединству са старом српском, светосавском писменошћу. Међутѣм, Вук је ту писменост у потпуности одбацио, зато што ју је врло површно познавао и слабо разликовао од оне рускословѣнске. За Вѣнцловића нѣје знао ни он, ни његови противници – Вѣнцловић је био потпуно заборављен, и поново нам га је открио тек Милорад Павић у другој половини ХХ вѣка.
Коначно одвајање српског и руског књижевног и црквеног језика је историјска неумитност, и бесмислено је кривити Вука због тога. Међутѣм, да су се ствари одвијале природним током, постепеним развојем бисмо вѣроватно дошли до приближно оваквог књижевног језика какав имамо и данас, али бисмо уједно развили и високи књижевни стил, а можда и обновили српскословѣнски језик – јер, ми у црквама и кад појемо на црквенословѣнском, појемо заправо на рускословѣнском, који је просѣчном Србину заиста тежи за усвајање. Умѣсто тога дошли смо до тога да СПЦ дивљачки, неуко и јеретички, мимо сопствених правила, уводи народни језик у богослужење, иако је искуство више пута показало да је Свето Писмо обичним народним језиком нѣмогуће прѣвести: зато су га још Ћирило и Методије и „дограђивали“.
Руси овако нагле и опасне резове ипак нѣсу правили, па су зато сачували и народни, и црквени језик, и високи стил – у чију основу је у сушти лѣгао старосрпски језик. Зато је саврѣмени руски језик и савршенији, и богатији и изражајнији од српског који ми данас користимо.
А како би могао изгледати српски високи књижевни стил, заинтересовани могу видѣти на примѣру прѣвода са староруског на српски житија светог краља Стефана Дечанског, из Ликовног лѣтописног свода Ивана Грозног – послѣдње и најобимније рукописне словѣнске књиге: https://sloven.org.rs/srb/?p=14474
До сада је из ове књиге прѣведен и прѣ нѣколико година објављен само дѣо о животу светог Саве: https://www.knjizara.zavod.co.rs/sveti-sava-u-ruskom-carskom-letopisu
Хвала Павлу ,Прјами на просвећеном и душеполезном србовању.
Полуобавештено, полутачно.
„Ћирило и Методије су црквенословѣнски језик, а тиме и писменост свѣх Словѣна засновали на старосрпским дијалектима“ – не него је био један говор и то Словена из околине Солуна. Не каже се у савременим изворима да су били Срби а многи од Словена у Грчкој (данас хеленизованих) нису ни у 19,в, имали јасан национални идентитет.
„Зато је у том писму било и слова за оне гласове који нѣ бѣху заступљени у свѣм дијалектима, нпр. гласа обѣлѣжаваног словом ћ“ – ћирилицу нису створили Ћирило и Методије. Они су створили глагољицу. Глагољица је имала слово ђерв за ђ. У старословенским ћирилским споменицима се за ђ не користи ћ (које се јавило тек у српским споменицима), већ се користи г са знаком изнад.
„Двогласницима, попут „ѣ“ и „щ“ – шт није дифтонг (двогласник), двогласник је термин који се користи за вокале. Шт је писани знак (лигатура) за две фонеме. Рефлекси јата су компликованија прича а по начину на који се користи у овом коментару изгледа да кориснику није познта.
„Зато су сва та слова у потоњем врѣмену, како је текло издвајање разних дијалеката у посебне језике, с растућим везивањем за локалне народне говоре и постепено посвѣтовњачивање књижевности полако „испадала“ из појединих азбука“. Говорни језици су већ били раздвојени у средњем веку. Није јасно шта овде значи „дијалекат“ и како се „дијалекат“ „везује за народни говор“ кад народни говор чине дијалекти. Једини ако се не мешају дијалекат и рецензија/редакција. Српскословенски, бугарскословенски и рускословенски настају када фонетски елементи говорног народнг језика продиру у старословенски. То су рецензије/редакције. Писмо не прати аутоматски промене у језику.
„постепено посвѣтовњачивање књижевности“ – српски средњи век има световна дела, има витешке романе, чак и љубавно-витешки „Зристан и Изолда“ (Триштан и Ижота).
„Међутѣм, Вук је ту писменост у потпуности одбацио, зато што ју је врло површно познавао и слабо разликовао од оне рускословѣнске“- Вук је одлично познавао српскословенску писменост и одлично ју је разликовао од рускословенске. Вукови противници су погрешно мислили да је рускословенски идентичан ћирилометодијевском језику па су зато толико и били против њега. Копитар и Вук су показали да су и рускословенски и српскословенски рецензије старијег старословенског. То је словенска филологија у 19. и 20.в. потврдила. Урадио је Вук и друге значајне ствари за српскословенски.
„али бисмо уједно развили и високи књижевни стил“ – имали га кроз 18. и 19.в. и напустили из књижевних, не из језичких разлога, као што су високи стил напустили и Руси и многи други кад су напустили класицизам и кад је романтизам славио народни језик.. То је ствар стила и поетике.
„иако је искуство више пута показало да је Свето Писмо обичним народним језиком“ – преведено на стотине говорних језика.
„Зато је саврѣмени руски језик и савршенији, и богатији и изражајнији“- да се језици овако не описују, не пореде и не вреднују зна свако ко је одслушао пар уводних часова лингвистике.
„Руси овако нагле и опасне резове ипак нѣсу правили, па су зато сачували и народни, и црквени језик, и високи стил“ – ко данас пише високим стилом код Руса? Нико, још од 19.в.
@
Горе се нѣсам бавио појединостима, већ сам покушао да у оквиру скученог простора једног коментара скицирам прѣломне тачке у развоју језика: прича о глагољици и ћирилици је ваљда довољно позната, нѣје ми намѣра да прѣпричавам оно што свако може наћи на Википедији, већ оно до чега сам сам дошао ишчитавањем разноврсне литературе.
1. Солунска браћа су рођена у словѣнској срѣдини, прѣ стварања писма и прѣвођења црквених књига су иза себе већ имали мисије на руском подручју (Самара, Хазарија), проповедѣли су на подручју од данашње Србије до Чешке, па је логично да су особености говора Словѣна у свѣм тѣм земљама гдѣ су их затицали. Отуд овлашне напомене о ћ, щ и ѣ, без улажења у подробности.
Свашта се у „саврѣменим изворима“ прича, али ако се обичај Крсне славе у свој (нѣ само Вардарској) Македонији, под грчким и бугарским притиском, гаси тек у другој половини XIX вѣка, онда то значи да је тај народ прѣ тога имао мало јаснији појам о сопственом идентитету него што ми замишљамо? Ја знам само за један народ с тѣм обичајем. Аустријско-турки ратови су оставили ужасне послѣдице по народ на Косову и Македонији – човѣку је довољно да избистри само Екмечићево „Дуго кретања између клања и орања“ па је доста. Послѣ тога тамошњи Срби нѣсу смѣли ни главе да дигну. Баш у то доба и Горанци примају ислам…
Јесте, појам двогласника се везује само за вокале, ја сам га овдѣ искористио и за један сугласник, састављен такође из два гласа, извињавам се ако сам нѣкога тиме довео у заблуду. О „јату“ сам већ рекао своје, горе сам на самом почетку упутио гдѣ.
Српски Срѣдњи вѣк има свѣтовна дѣла, махом прѣведена, домаћа су махом махом везана за хришћанство и лѣтописи, свѣтовна дѣла се постепено шире – шта је спорно?
Вук је уопште најбоље познавао језик, то је сам тврдио, али ето, што се тиче цсл. и његових извода то из његових дѣла у десет књига које имам у кући нѣсам запазио. Може бити да сам нѣко значајно његово дѣло на ту тему пропустио. А његов прѣвод Новог Завѣта је посебна, врло забавна прича…
Једно је прѣвод Светог Писма за домаћу, кућну употрѣбу, а друго за богослужбене потрѣбе. Нѣ занима ме како су то рѣшили народи отпали од православља.
Високи стил се данас код Руса заиста у врло суженом виду употрѣбљава, најчешће у споју са другим, нижим стиловима, али то нѣ значи да нѣ трѣба да га има. Житија и црквени текстови се још увѣк пишу. А руски и српски могу да поредим како сам учинио зато што одлично знам с чѣм сам се све суочавао при прѣвођењу мало дубљих текстова само због тога што су велеумни „реформатори“ нѣке граматичке облике и језичке елементе прогласили „нѣсрпским“ и „нѣправилним“ те избацили из језичког стандарда.
Негде сте признали незнање, негде сте елегантно прескочили грешке у којима сте ухваћени а негде сте се укопали још дубље. Јасно је да лингвистику (српску, словенску и општу) не познајете па да не губимо време ево само ово. Вукова дела немају десет томова. То што користите је популарно издање Нолита. Вукова сабрана дела, критички приређена, имају преко 30 томова. Вук се бавио српскословенским језиком (не црквенословенским, како кажете), што је објавио, као и старословенским, што није стигао да приреди. А где је објавио то за шта је ишао по манастирима и преписивао средњовековне рукописе и набављао преписе (Раваничке повеље, на пример) – е то истражите сами. Биће вам на корист.
Видите мајсторе, ја овдѣ и куцам под псеудонимом управо зато што увѣк постоји могућност да ми се у брзини омакне нѣка омашка, нѣтачност, да нѣшто побркам или пропустим. Нѣмам никаквог разлога да се правдам, да нѣшто „признајем“ или да друге хватам у „лажи“ или „нѣзнању“. Сврха коментарисања је да се размѣни нѣко мишљење, да се други подстакну и упуте да нѣко питање сами додатно истраже, а нѣ вођење учених расправа. Ако ме Бог поживи довољно да оно што имам уобличим, опремим неопходним изворима и научним апаратом те објавим, онда ћемо моћи полемисати до миле воље, али под пуним именом и прѣзименом, ОК? Надгорњавати се с туђим прѣдубѣђењима по интернет-форумима нѣма никаквог смисла.
Иначе, издање Вукових Дѣла која имам је Просвѣтино, и у њима је нѣколико Вукових чланака из Данице, гдѣ се он површно бави цсл. језиком уопште, а не само србсл. и стсл. Истина је да нѣсам узимао у руке критичко издање његових дѣла (што ћу свакако урадити кад за то нађем врѣмена, хвала на савѣту), као што је очито да ни ви уопште ништа од аргумената његових саврѣмених неистомишљеника нѣ узимате у обзир, уколико вам је ишта од тога уопште познато, већ прѣжвакавате једну те исту причу коју од разних „ауторитета“ слушамо већ 150 година.