Ђуру Даничића нису никако могли руководити научни разлози, кад је језик свој назвао „хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно-политички
У Културном додатку Политике (субота, 27. 9. 2025) објављен је прилог др Милоша Ковачевића „Посланица Лазе Костића Ђури Даничићу“, у коме је указано на фусноту у књизи др Лазе Костића „Основа лепоте у свету: с особитим обзиром на српске народне песме“ (1880), упућену Ђуру Даничићу.
Доносимо ту фусноту под нашим насловом и опремом.
Не можемо пропустити ове прилике, а да не кажемо нашем чувеном знаоцу језика коју искрену, озбиљну реч. Ђуро Даничић је први књижевник и филолог, не на словенском југу, већ у свету, који је на звао језик што га говори и пише хрватским или српским (у предговору својих „korijena“[1] каже: ваљда ради пуног паритета: српски или хрватски). Сви остали прваци филологије у страних народа зову тај језик просто: српским. Тако на пр. чувени немачки научењак Шлајхер међу живим језицима хрватскога никако не познаје; а првак међу свима на свету знаоцима језика, Макс Милер, слаже се у том погледу са Шафариком, те овако вели: The Kroatian, according to Safarik, should not bo reckoned as a separate language; the provincial Kroatian being but a continuation of the Slovenian, while the language of the Kroats, as spoken on the military frontier, is simply Servian (Max Müller, The languages of the seat of war in the East. London and Edin burgh. 1855).
Извор: Гугл књиге
Према томе што таки авторитет, као што је Шлајхер, хрватскога језика не познаје, кад старешина свих филолога, Макс Милер, с којим се у погледу научењачке величине наш Ђуро Даничић, поред свих својих огромних заслуга по науку, неће никад моћи упоредити, кад и он вели, „да хрватски не треба узети као засебан језик, јер онај језик што се говори у провинцијалној Хрватској, то је само наставак словенског (крањског), а онај, што се говори у хрватској крајини, то је просто српски“; кад све то узмемо на ум, онда нам је сасвим јасно, да Ђуру Даничића нису никако могли руководити научни разлози, кад је језик свој назвао „хрватским или српским“. Разлог му је једино могао бити политички, и то књижевно-политички. Сваки прави родољуб, или Србин или Хрват, а још пре ако је књижевник, а понај и најпре испитивач језика мора с болом и са стидом гледати на неприродну поцепаност у књижевности једног истог језика, која је народу на срамоту и поругу, а непријатељима му на радост и подсмех. Кад би тај најсакатији од свих дуализама сматрали са гледишта нашег начела, онда би морали казати, да је то сасвим несмислен, те и неплодан укрштај; ништа се само са собом не може укрстити, као што и у органском животу спаривање врло сродних врста или остане сасвим јалово, или рађа богаље, те зато и сваки таки покушај у људи изазива гнушање и поругу у гледалаца. И Ђуро Даничић јамачно није могао више поднети стида са те народне срамоте, те се решио учинити са своје стране све, ма и на штету науке, што би допринело уједињењу књижевности. Но вредност политичког па и књижевно-политичког дела мери се по успеху, те ако има успеха, онда се може на повреду чисте науке којекако и кроз прсте гледати; но ако га нема, онда се силовање научне истине мора тим жешће осудити. Па је ли Даничићев књижевно-политички смер имао какав успех? До сад ама баш никаквог. Од српских књижевника и новинара још се где-где може читати компромисна фраза: „српско-хрватска књижевност“, ал’ у такозваних хрватских писаца, т. ј. оних, што пишу српски језик латиницом, нестала је та фраза, у колико је некада било сасвим без трага. Напротив, очевидно је, да је у нашој латиничкој књижевности почео безобзирни хрватизам отимати мах баш одоно доба кад је Даничић почео своју помирљиву књижевно-политичку радњу. По томе се види, да тај смер не само што није имао жељеног успеха, него је постигао баш противно од оног што је хтео. То је права књижевна трагичност. Јунак те трагедије, Ђуро Даничић, није постао мањи књижевник те има права на нашу пуну симпатију. Нама пак та симпатија даје право замолити га, да се окане политике, те да се врати чистој науци, ако неће да га даљи развитак те трагичности доведе до катастрофе. У политици компромиси имају места, јер практичка политика и није ништа друго до систем компромиса. Ал’ у науци компромиси само могу компромитовати, ако и не науку, ал’ бар наученике.
Др Лаза Костић, Основа лепоте у свету: с особитим обзиром на српске народне песме, у Новоме Саду, Српска народна задружна штампарија, 1880, фуснота на стр. 122–123. (Гугл књиге)
[1] Прим. СтСт: Korijeni s riječima od njih postalijem u hrvatskom ili srpskom jeziku, napisao Gj. Daničić, na svijet izdala Jugoslavenska Akademija Znanosti i Umjetnosti. U Zagrebu, 1877.
Categories: Гостинска соба
Србски језик је Србски језик.
Први који је „свој“ језик назвао „наш“ језик је „њихов“.
Њихов језик а „наш“ је назив за Србски језик који би „они“ да укину да се неби вређали и дискриминисали тек „ослобођени“ употребљивачи Србског језика из прошлог века којег „они“ не сматрају за Србски језик већ за „наш“ језик.
Употребљивачи „нашег“ језика су :
Крвати
Мусле
Горци
Грађани и
Грађанке.
Они сви су „забринути“ за стање Србског језика.
Мене највише „брине“ модерни Србски језик.
Зове се и „клик“ језик.
Млади миленијумски Србин док држи модерни дигитални плајваз у левој руци говори сам у себи :
Која је ово икона ?
Ваљда је за ажурирање !
Па то је нови „update“.
Па што тако не напишу а не ово овако ништа не разумем !
Први који је „дигитални“ језик назвао „свој“ језик је „наш робот“.
Рече ВИ.
На „нашем“ језику.
„Својим“ роботима.
Ђорђе Поповић, Цинцар, или ти „Ђура Даничић“-
Дал је могао да замисли у какав ће циркус све да се претвори?
Да ли је тих година било икаквих знакова о будућем разлазу срба и хрвата?
Да ли је радио из добре намере, жеље да се народи зближе – или из зле намере, да ослаби српство?
Куд је путовао, с ким се састајао, од чега је живео?
Да ли је у историји познато да је народ дао језик да би касније зато изгубио простор?
Дал је било нужно да хрвати, када ојачају идентитет, угрозе идентитет срба? Дал се то могло избећи? Нек брат сагради себи кућу, ал ја ћу своју увек моћи одбранити од њега, од било кога.
Где смо погрешили. Не ђура, ми као народ са ђуром међу нама. Које су биле станице, који стадијуми на том путу? Где је био албукерки код кога смо требали скренути, где заокренути?
То би употпунило овај текст.
Наравно да је у Вуково и Даничићево врѣме било јасних знакова огромне нѣтрпѣљивости Хрвата према Србима: током XIX вѣка дешавали су се више пута хрватски излѣви мржње, изгреди, а било је и правих погрома над Србима. Обојица су били саврѣменици Анта Старчевића. Дакле, могли су наслутити у какво се зло читав њихов језички подухват може преокренути, на штошта су их упозоравали и њихови противници, али они о томе једноставно нѣсу размишљали нити их је било брига због тога што им то бѣше врло исплативо. Језичке реформе су нѣ само на словѣнском Југу подстѣцане из иностранства, првѣнствено од бечког двора.
Велики проблем је што је личност Вука Караџића била у толикој мѣри митологизована, да је сваки нормалан критички разговор о његовом животу и дѣлу практично онѣмогућен. Има у томе нѣчег секташког и дубоко антиправославног, идолопоклоничког. Вук је „Бог“ који је „створио“ српски језик, сви остали бѣху мање или веће нѣзналице, и његови судови о језику, сви до једног, су коначни и нѣпогрѣшиви. На сличан начин су и његови наслѣдници на језикословном „трону“ уздизани као послѣдње и неумитне врховне судије у добима у којима живљаху. Њихов ауторитет се нѣје смѣо доводити у питање. Ја их називам језикословним „патријарсима“, и њихов низ од Вука до наших дана би изгледао овако: Вук Стеф. Караџић – Ђура Даничић – Стојан Новаковић – Александар Бѣлић – Павле Ивић.
Сваки слѣдећи „патријарх“ је све дубље и свѣсније издавао научну истину због политичких интереса и српство зарад југословѣнства. Од свѣх њих једино Вук нѣје био свѣсни Југословен. До колике глупости је све знало да оде, изврсно илуструје слѣдећи текст Милована Витезовића о једном језичком сукобу Винавера и Бѣлића: https://sloven.org.rs/srb/?p=6999
Смрћу Павла Ивића (+1999) тај низ језикословних „патријараха“ је прѣкинут, и тек тада постаје могуће озбиљно преиспитивање српске језичке политике и обнова србистике. У послѣдњим годинама живота, иначе, ауторитет Павла Ивића је био озбиљно нарушен, када је здушно подржао тако идиотску идеју као што је увођење екавице и укидање ијекавице у Републици Српској. У отвореној полемици с нѣким српским лингвистима тада је толико искасапљен и обрукан, да се од тога никада нѣје опоравио. Послѣ њега се нѣје појавио нико с толиким ауторитетом да би могао засѣсти на упражњени језикословни „трон“, и то је јако добро. Од онда до данас смо већ добили нѣколико веома озбиљних истраживачко-критичких радова о „вуковском“ језику и Вуковом наслѣђу, што значи да је отрѣжњење, колико год тешко и болно, ипак почело. Вѣрујем да нанѣта штета нѣје нѣпоправљива, те да се с том новом, цѣловитом и реалном сликом развоја српског језика у послѣдњих 200 година, добијеном захваљујући поменутим истраживањима, она може исправити.
Нанѣта штета се може исправити без икаквог потирања добрих страна Вукове реформе – јер, она је имала и нѣке добре стране, нѣје све у њој искључиво лоше. Тѣм исправкама би се, штавише, вратили и нѣким изворним и правилним Вуковим принципима, којих су се његови наслѣдници у међуврѣмену одрѣкли. Какве су исправке неопходне? Слѣди одломак из једне моје књиге од прѣ нѣколико година:
⏺ на мѣсто туђе, латиничне ɪоте (Ј,ј) враћамо тзв. „десетерично и“ (І,ɪ) без (дво)тачке. Іота никад нѣɪе била дѣо нѣког ћириличног писма, па нѣма разлога да буде ни српског ― тѣм прѣ што се ни своим графичким изгледом у њега не уклапа; осѣм тога, након увођења вуковског правописа трпана ɪе и тамо гдѣ се таɪ глас никад за 1000 година писмености нѣɪе нити писао, нити чуо (на примѣр, између самогласника о и и и обрнуто, нпр.: моји, твоји, своји, вијорити, појити, Бијорац, који, двојица, раслојити итд); без вољног напора и извѣсног грчења вилице ɪота се у оваквим рѣчима нѣ може изговорити.
⏺ Слово „дебело ɪер“ (ъ) означава полугласник, кои се наɪчешће срѣће у тимочко-призрѣнском наречɪу, али га има и у нѣким рѣчима књижевног ɪезика. Вук га ɪе стога оставио као 31. слово у своɪоɪ азбуци, али су га до краɪа XIX вѣка из ње избацили Вукови настављачи, услѣд чега те рѣчи данас пишемо и изговарамо нѣправилно. У срѣдњевѣковноɪ српскоɪ писмености оваɪ полугласник се иначе обѣлѣжавао словом „танко ɪер“ (ь), коɪе ɪе у вуковскоɪ азбуци садржано слитно у словѣма љ и њ.
⏺ Треће слово ɪе двогласник „ɪат“ (Ѣ,ѣ). Своɪу хировитост „ɪат“ ɪе испољио већ с настанком разних извода (редакциɪа) старословѣнског ɪезика, па ɪе вѣковѣма био права ноћна мора за све кои су се описмењавали. Но, зато ɪе са друге стране подстѣцао на нѣпрѣкидно учење ɪезика, и мѣра у коɪоɪ се грѣшило у писању тог знака прѣдстављала ɪе и мѣру нѣчиɪе писмености.
Стога ɪе кључно и наɪтеже питање одређивања правила и обѣма употрѣбе гласа „ɪат“.
Кључно ― зато што се у произношењу овог старог вокала и састои главна разлика између разних српских изговора и нарѣчɪа, те ће се писање рѣчи коɪе сада пишемо на два, три или чак четири начина с „ɪатом“ уɪедначити; читање таквог текста помаже успут дубљем усваɪању, бољем познавању правила и нѣких особености нашег ɪезика.
Наɪтеже ɪе зато што се „ɪат“ са своим одразима никако нѣ дâ уклопити у нѣке општеважеће калупе и дефинициɪе попут осталих гласова; у истородним рѣчима, разним изведеницама и сложеницама ɪедне рѣчи различито се понаша, те нѣка дослѣдна правила његове употрѣбе нѣɪе нимало ɪедноставно утврдити. Рецимо, „ɪат“ из прѣдметка прѣ- у већини случаɪева ɪе прѣшао у е, али ɪе такође много рѣчи у коима се задржао и његов (и)ɪекавски изговор. Штавише, други се изговор у новопеченим „ɪезицима“ чак и намеће од ɪезикослова и државе. Зато се у његовом, као и у писању рѣчце/прѣдметка нѣ у наɪвећоɪ мѣри придржавамо етимолошког начела. Изузетак су рѣчи у коима иза „ɪата“ долази самогласник, ɪер у њима ове двоɪакости нѣма. А тамо гдѣ ɪе због стиха баш неопходно да се „ɪат“ изговара двосложно, над њим ɪе постављен лук ( ̑), и то изгледа овако: ѣ̑.
Овдѣ нѣɪе мѣсто да подробниɪе обɪашњавамо своɪ поступак, нити се правила коих се сада придржавамо у писању „ɪата“ ɪављаɪу неоспорним и до краɪа дослѣдним. Битно ɪе, за почетак, да су рѣчи остале довољно прѣпознатљиве и ɪасне за сваког просѣчно писменог човѣка, да су истоврѣмено графички ближе томе како су бѣлѣжене прѣ Вукове реформе, те да их свако коме ɪе српски ɪезик матерњи заиста може читати онако како их говори… Нѣбитно је, дакле, да ли ћу рѣћи како нѣшто ни(ɪ)есам, нисам, несам или чак њесам. Суштина ɪе да ми се док читам то „нѣсам“ у уму јавља свѣст о томе да се дата рѣч може изговорити на више разних начина, у разним прѣлѣвима; како ћу ɪе, пак, изговорити ― ствар ɪе личног естетског осѣћаɪа, културе, избора, поднебља у коме сам поникао… Сâм по себѣ, ниɪедан од овѣх изговора нѣ може се сматрати нѣправилним или ɪедино правилним. У изузетним случаɪевима, када књижевни текст то баш захтѣва, увѣк ɪе могућно послужити се и вуковским, тɪ. диɪалекатским начином писања.“
Четврто неопходно слово је африката ѕ. Данас овај глас обично обѣлѣжавамо са два слова: дз. Садржи га доста рѣчи призрѣнско-тимочког дијалекта, и уколико је то дијалекат српског језика, онда је нужно да се и све његове рѣчи, баш по Вуку, бѣлѣже по принципу „једно слово – један глас“. Глас ѕ је такође згодан за бѣлѣжење дѣћјег говора, као и за тачније бѣлѣжење нѣких страних, рѣцимо кинеских и грузинских рѣчи и имена. Сада их бѣлѣжимо нѣдослѣдно и различито, као ђ с кинеског, а као дз са грузинског: Ђинпинг, Шеварднадзе.
Језикослов Радмило Маројевић мисли да трѣба увести и слово щ, али се оно нѣ би читало у традиционалном кључу, већ као „меко ш“, које се чује у Херцеговини, Црној Гори и Западној Србији.
Овѣм су показани и „шавови“ по којима је паран српски језик, и начин како се то може залѣчити једноставним враћањем тѣх слова. У Црној Гори су већ увели латинични парњак слова „щ“, Македонци су узели „ѕ“, Бугари задржали „ъ“, књижевни језик је без „ѣ“ још од настанка графички поцѣпан – и све су то у нашој осакаћеној свѣсти „туђа“ слова, иако су исконски и чињенично српска.