Василије Трбић је био један од најхрабријих и најспособнијих војвода Српске четничке акције у Отоманској Македонији, неуморни национални делатник и један од најзаслужнијих за ослобођење Вардарске (Српске) Македоније

У издању Виогора из штампе су изашли Мемоари 1898-1918. Војводе Василија Трбића, капитално дело о подвизима Српске четничке акције у Отоманској Македонији у првим деценијама ХХ века. Као један од најистакнутијих међу српским војводама Василије Трбић је оставио непроцењиво сведочанство о борбама са турским окупатором, бугарским шовинистима и арнаутским бандама које су пљачкале и пустошиле српска села у Вардарској Македонији.

Књига из које објављујемо одломак може се поручити на телефон 063 759 76 41 или на мејл viogor.bg@gmail.com, по цени од 2.200 дин.

Револуционарни конгрес у Скопљу 1903. године

У октобру 1903. године одржан је у Скопљу револуционарни конгрес у кући Милана Генова, апотекара. На тај конгрес од стране Срба био сам послат ја, Светозар Томић, ондашњи заступник директора гимназије у Скопљу и Михаило Манчић, родом из Врања, али дугогодишњи чувени кројач европског одела у Скопљу. Бугара је било око петнаест – цео месни комитет из Скопља, др Николов, председник бугарске организације из Скопља, Дамјан Грујев, Христо Матев, Милан Војницајлијев, Петар Поп-Арсов и др.

Прве вечери конгреса наступила је критика: зашто је пропао (Илинденски) устанак? Мишљења су била разна. Док је Петар Поп-Арсов тврдио да је устанак пропао зато што Бугарска није пружила никакву помоћ устаницима, дотле су други тврдили да народ у ствари није био припремљен за устанак. Милан Војницајлијев, који је у то време био драгоман руског консулата у Скопљу (Руси су у Скопљу имали два драгомана – једног Србина, Александра Буквића, родом из Скопља, и другог, Бугарина, Милана Војницајлијева, родом из Велеса) са подсмехом је говорио да је у велешком срезу, где је свет био отресит, требало великих напора да се некоме да, односно да неко прими пушку у руке, а кад је прими у највећој тајности, он је у највећој тајности тако закопа да је ни сам не може пронаћи. У томе је било много истине. После дугог преговарања, Христо Матев, који је уједно био и инспектор бугарског школства у Македонији, изнео је предлог да се народ мора спремити за револуцију, и то путем живе речи, а и путем брошура, летака и сл., тј. да се спреми за једно велико дело.

Све до тог момента ја сам на конгресу ћутао, и, што но веле наши стари, слушао шта старији говоре. Онда сам устао и запитао бугарске представнике на коме језику они мисле да пишу те брошуре, те летке и те поуке. Они сви у један мах одговоре: „Наравно, на бугарском језику“. Ја онда одмах одговорим овако: „Е, видите, то тако не може да буде јер у Македонији поред Бугара живе и Срби, па и Грци, а има и Влаха, и немогућно је да сви ти небугари приме неку наставу, макар и револуционарну, на бугарском језику“. Онда наставим: „Ја овде нећу да заступам Грке, ни Влахе, ни остале, али вам отворено кажем да се публикације које буде издавао Централни комитет у Софији, ма какве садржине да су, могу растурати по српским селима само ако буду писане на чисто српском књижевном језику“. Онда је устао Дамјан Грујев и казао: „То значи да ви Срби заступате да се Македонија дели на интересне сфере. Ми то не допуштамо. Македонија је једна целина и она се не може делити. Централни македонско-одрински комитет спречиће силом и убиствима сваки такав покушај. И ко год буде у том правцу радио, он је од Централног комитета осуђен на смрт“. Пошто су Бугари били у већини, нисам могао да се бијем са њима већ само довикнем Дамјану Грујеву једну турску пословицу: „Дур ага, јендек вар“ („Стој, ага, јендек је пред тобом“), узмем капу и залупим врата за собом. Она двојица Срба остану још неко време и оду пре завршеног конгреса.

После тога седнем и напишем извештај за Врање, предам га Манчићу да га пошаље Рафајловићу, а ја одем у Скопску митрополију и замолим администратора, изабраног митрополита Фирмилијана, коме Турци дуго година нису давали ферман за то звање јер то није хтела ни Цариградска патријаршија. Замолим да ми да једну препоруку за манастир Св. Прохора Пчињскога. Он ми да препоруку, а ја пронађем мантију и капу. Обучем се и одатле се упутим у Куманово не казујући никоме, па ни њему, куда ћу и шта ћу. У Куманову одседнем код српског првака Ћорђа Денковића и одатле пођем сутрадан у манастир Прохор Пчињски – упреподобљен, са мантијом и капом – онако како треба да буде исправан поп, али за појасом сам имао револвер. Кад сам дошао у манастир, предам писмо епитропу манастирском, чувеном газда-Недељку Ковачевићу из Клиновца, села близу српске границе. Игуман манастирски био је Владимир Протић, родом из истог села, рођак газда-Недељков. Недељко је био савршен човек и економ, неописив човек.

Војвода Василије Трбић

Зашто сам дошао баш у тај манастир? – Ја сам тачно знао да је Бугарска извршила организацију у многим местима Македоније под именом „Внтрешна македонско-одринска револуционарна организација“. Ова организација, потпомогнута од званичне Бугарске, од свештенства бугарског у Македонији, од њихова учитељства и многих грађана, постаје сваким даном све јача и све моћнији фактор. Насупрот њој може се ставити само једна солидна српска револуционарна организација, које до тога момента нигде није било. Почетак њен морао је да буде на српско-турској граници, да се организују Срби и српска села на турској страни, да би по потреби могли преносити оружје и муницију, прихватити чете чим пређу српско-турску границу, и од тога прихватишта даље ширити организацију помоћу чета, преко српских свештеника и учитеља. Управо, по оној народној, требало је „клин клином“ избијати. Да бих могао тај посао отпочети и даље вршити, требало ми је слободно кретање по манастиру и зато сам се морао поверити газда-Недељку, епитропу манастирском. Газда-Недељко био је прво уплашен јер је оценио да сам сувише млад за тако велике послове и бојао се да бих својим поступцима могао компромитовати и манастир и њега. Требало је да га уверим да нема разлога да се од тога плаши, да сам о свему добро размислио и да ће се ускоро видети резултати мога рада, и то у добром смислу.

Како је било жалосно стање на самој српско-турској граници, ево једног доказа: српско село Старац, које је до самога манастира, делило се на неколико махала. Једна од тих махала која је била најближа српској граници (десет километара у ваздушној линији) звала се Станчевац, и у томе Станчевцу постојала је бугарска школа. Бугарски учитељ, један сељак из тога села, већ је био ушао у ту македонско-бугарску организацију. Прво организујем село Јабланицу, које је имало око петнаест кућа, а затим отпочнем организовање села Старца, и кад сам већ имао тридесетак људи добро организованих и оданих, изаберем између њих некога Ристу Илића, који се доцније звао Риста Старачки, родом из Старца, и пошаљем га као курира у Врање. Известим Жику Рафајловића о свему што сам предузео и замолим га да овоме моме куриру да пушку и револвер. А за други пут да ми спреми петнаест пушака са потребном муницијом, а ја ћу послати неколико људи у Србију у село Буштрње, срез пчињски, где ће сачекати оружје из Србије, примити га и пребацити за Турску. Рафајловић је прихватио ове моје предлоге и после петнаест наредних дана већ сам имао двадесет наоружаних људи у Пчињи.

To је био почетак прве српске организације и основа за почетак наше одлучне борбе против Бугара у Македонији. Колико је ова организација била сигурна може потврдити овај пример на простору од Ристовца па до Буштрња и мало гope навише, у току осам година, од 1904. па до 1912. гдине, прешло је неколико стотина чета у Турску, и никад ниједна чета на томе простору и у томе правцу није пострадала. Све су добро прошле, иако је српско-турска граница била стално поседнута од стране турске редовне војске (Турска није имала граничаре). Један непредвиђени догађај, а и доста непромишљен, прекратио је моје даље борављење у Св. Прохору, али сам за то време, поред чврсте организације у Пчињи, ухватио везе и створио себи сараднике, од којих су Лазар Божовић, управитељ српских школа у Бујановцу за цео срез прешевски, са Костом Аранђеловићем, учитељем у Пељинцу, срез кумановски, па са Јованом Мурговићем и Јованом Цакићем у Куманову и са чувеним протом Ташком из Куманова (који је иначе родом из Крушева, а који је убијен у Куманову). Имао сам на уму једну ствар: да ми Срби на првом месту морамо бити борци против Турака и да отимање земље, ослобођење од Турака, мора да буде главна садржина нашег посла тамо. Друго, из чељусти бугарско-македонске организације истргнути наш свет, који су они почели хватати као кљештима, јер су већ у њиховим рукама били изразити наши људи: као бугарске војводе Таса и Дејан, браћа из Присовјана, срез охридски, Милош из села Стебљева, на левој страни Дрима, Кецкаровићи (племе – одакле је и отац Кемал Ататурка, Србин потурчењак који је до краја свог живота одлично српски говорио), Коча Куршум – све су то били изразити наши људи, али су већ били пришли изразито бугарској организацији. Преко њих се већ почело утицати на српска села, да прихвате ову организацију, a као прва последица тога да се одрекну српства. To је требало да буде други циљ те наше организације; а трећи: потискивати целу ту организацију од Црног Дрима и Охридског језера до Вардара и даље. 

Убиство Шериф-бега
Крај зулуму у Горњој Пчињи

Под утицајем тих и таквих схватања, 21. I 1904. изненада долази у манастир Св. Прохора Пчињског, Шериф-ага, родом из Куманова, који је имао дванаест села закупљених у Пчињи као свој спахилук. Купио је то за јефтине пape, а од сељака, купећи десетак, управо осму оку која држави припада од онога што ради – више од половине производа – десетоструко је наплаћивао од њих не узимајући ништа у натури, већ само у готову.

Прво процени:

На дрвету има триста ока крушака. „А, ага, ово није крушка, ово је брест“.

„Не то је крушка, и остаје крушка“.

За то, рецимо, има да му дадне четрдесет ока крушака, али процењено у новцу – рецимо педесет пара ока, иако је на пијаци десет пара, и узме му пола турске лире у злату… To су били ти зулуми који су притискивали наше сељаке. И онда кад се једанпут процени колико који сељак треба да дȃ у новцу томе бегу-спахији, онда се одреде рате за исплату. И тада је овај Шериф-бег дошао да наплати једну од ових својих рата у Пчињи за оних својих дванаест села.

И пошто је тукао и злостављао свет за овај новац, јер га је било тешко сакупити, већ сам почео смишљати на који начин да ослободим свет тога спахије, али сам гледао да то прође без неке велике националне штете, да не би због једног Турчина пострадало неколико српских села и да ми не би похватали и позатварали најбоље сељаке тамо.

Српске војводе у Македонији (Фото: Википедија)

И баш као за несрећу своју, тога дана, 21. јануара, нахрупи у манастир Шериф-бег са три своја пратиоца – сви на коњима. Дочека га игуман, дочека га газда Недељко. Уведу га у гостинску собу. И тако, седећи поред мангала, натераше и мене да дођем. Колико да не паднем у очи, дођем и седнем у друштво. Тако, правећи цигаре, а ватра пред њим, обесни Турчин гледа около и окрете се мени (а ја у мантији) и каже: „Попе, дај огањ!“ А ја му одговорих: „Сад нека ти неко други да огањ, а ја ћу после…“ И изађем одмах, док се он ту окретао у манастиру, јео и не знам шта још радио, пошто сам дао реч газда Недељку да нећу нанети никакву штету ни довести манастир у неприлику због свога става и рада, јер су и Турци и Бугари имали рачуна да се уништи тај манастир. Оно што су били Дечани у арнаутлуку, то је Св. Прохор био у овој пограничној зони у борби између Срба и Бугара – камен темељац за одржавање српства у целој Пчињи. Ја се онда решим да Шериф-бега не убијем нигде у атару манастирском, већ изван тог атара. А има да се иде читава два сата низ Пчињу, да се уђе у границе атара села Пелинца.

Из манастира узмем неког Милана родом из села Јабланице, и успут му кажем да ћу да убијем Шериф-бега. Идем увек с мантијом. Кад смо изишли из манастирског атара, а међу собом смо добро знали и ја и Милан, онда је ту био један велики камен и нека кречана. Станемо, сакријемо се иза тога камена. Ту је окука коју због Пчиње прави и пут.

Нисмо дуго чекали. Наједанпут појави се Шериф-бег на хату. Пушка му стоји преко колена, а револвер за појасом. Његови пратиоци су остали иза окуке, тако да у том тренутку нису видели Шериф-бега, а ни ја пратиоце. Ја излетим онако иза свог камена на друм испред Шериф-бега са револвером у руци и онда викнем: „Ево ти, Шериф-беже, ватра! Дужан сам ти од јутрос.“ И опалим право у чело два метка. Од првог метка Шериф-бег се само окрете на коњу и стропошта се. А Милан после опали два-три метка из револвера; ништа друго нисмо имали сем револвера. Пошто је ту шум Пчиње снажан, пратиоци нису могли да чују пуцањ, али коњ Шерифов, уплашен пуцњавом, врати се натраг, а Милан опали још два метка и на коња. Пратиоци видевши коња без господара, окрену коње бегом натраг у манастир и мислим да су се за десет минута сјурили у њега.

Ја и Милан беспутно, преко планине, вратимо се опет у манастир. Тамо је већ била узбуна, и онда се премишљало како да се извести Прешево да дође кајмакам (срески начелник), да дође комисија да изврши увиђај. Међутим, газда Недељко, који је од Милана сазнао да је убијен Шериф-бег, као и од пратилаца бегових, каже да је убиство извршено у кумановској, а не у прешевској кази (срезу) и да треба позвати кумановског а не прешевског кајмакама и да, према томе, свака сумња отпада од манастира. Ја сам био ту и тврдио да је то сасвим исправно. Онда се донесе овакво решење: да се пошаље човек у Прешево па да се извести прешевски кајмакам да је Шериф-бег, спахија из неких села у срезу прешевском, убијен у кумановској кази и да се моли кајмакам да извести кумановског кајмакама да он изиђе и изврши увиђај тамо.

Кад је кајмакам прешевски био извештен, сматрајући да и он може узети какав добар бакшиш од манастира, телеграфски позове кајмакама кумановског, да се сви састану у манастиру. И сутрадан, у свануће упадну оба кајмакама са преко сто људи коњичке жандармерије у манастир. Прво су отишли да пронађу Шериф-бега, кога су нашли потпуно голог и баченог у плићак реке Пчиње, одакле га вода није могла однети, јер тога дана је свет ишао на пазар у Куманово па сигурно, кад су га познали, опљачкали га мртвог и последњи га је бацио у реку. Због тога што је било уочи пазара, трагови у снегу били су тако измешани да се апсолутно ништа није могло познати. Али даље, где смо Милан и ја стајали иза стене и где смо се кроз планину вратили – јасно се видео траг чизама. Чим сам дошао у манастир чизме сам тако добро сакрио да их ни враг не био могао пронаћи, а ја сам обуо опанке. Да се ту извучем из неприлике, да уопште не падне на мене сумња, манастир је имао свога гаваза, некога Етем-чауша родом из Прешева, коме сам ја куповао дуван, кафе, шећера и тако сам га био потпуно придобио за себе не одајући му ко сам и шта сам, али гледајући да наши односи буду најпријатељскији. И онда он поче да прича кајмакамима како смо цело преподне ја и он седели у његовој соби и пили кафе, иако нико од њих није ни сумњао на мене. Он је то у згодној форми и у моменту кад треба напоменуо…

Дефинитивно је утврђено да убиство није извршено у срезу прешевском, a то значи не на манастирској имовини, пошто нико није могао да пронађе кривца, јер је траг који је нађен ишао право уз планину, уз Козјак и највероватније да су убице отишле у село Малотино с друге стране Козјака (срез кумановски).

Кад је окончана истрага, замолим кајмакама прешевског да ми овери пасош, да могу да пређем у Србију и још га замолим да ми да једног жандарма да ме испрати до Давидовца, места где је био једини прелаз за врањски округ. Кајмакам ми каже: „Иди слободно, овде ништа нема. Шта ће ти жандарм, шта ће ти пратња?“ Ја му одговорим да сам до пре два-три дана и ја у то веровао, али сам после убиства Шериф-бега ту веру изгубио и молим да ми да жандарма који ће ме испратити.

И тако, у пратњи једног турског жандарма, 24. I 1904. године, пређем српско-турску границу и одем у Врање. Јавим се одмах Рафајловићу, који ми без увијања рече да сам погрешио, јер је мој рад више вредео онако како сам га почео, него једно убиство, па макар убијени био и Шериф-бег. И онда, и доцније, увек сам био убеђен да је то тако требало да буде и да наша организација није празна реч, већ може да узме рају у заштиту од зулума. И заиста, од тог доба па до свршетка српско-турског рата 1912. године, никада више ниједан Турчин није долазио у Пчињу да скупља десетак, јер је сваки за себе мислио да може проћи као Шериф-бег.

Да бих одржао дух код људи које сам организовао, ја 24. фебруара – месец дана доцније – са шест људи пређем преко границе илегално, прођем кроз та села и одем у село Спанчевац. Ту наредим бугарском учитељу да закује врата на бугарској школи и да остане мирно да живи са својим суграђанима, или да иде у Куманово или Скопље. Ако би још једанпут покушао да своје сељаке, за које и он зна да су Срби као што је и сам, убеди да су Бугари, онда ће бити обрачун као са Шериф-бегом. Он ме је послушао, бугарску школу затворио да је више никад не отвори и доцније је био одан и вредан сарадник за све наше послове у том крају.

После једног пушкарања са Турцима (марта 1904. године) до села Свете Петке – до саме наше границе – имао сам још једно пушкарање, ноћу, са Турцима-граничарима у виду патроле турске, око 25-30 војника, вратио сам се у Врање. Али после четири дана турски конзул у Врању учини протест код окружног начелника у Врању да сам ја прешао из Србије у Турску, да сам разбио турску пограничну стражу (нетачно – била је патрола) и да сам покварио цео телеграфски саобраћај дуж границе, што све није било тачно. На овај протест окружни начелник Драгић Павловић, доцније адвокат београдски, затвори ме, па после три дана спроведе у Ниш. После три дана затвора, спроведу ме у Смедерево и ту ме пусте.

Из Смедерева дођем лађом у Београд. Ту су већ почеле да се формирају две чете. Прва чета, врло јака, прилично добро опремљена, била је чета Анђелкова и некога Ђорђа. Анђелко је био родом из кичевског среза, а Ђорђе из тетовског.

О аутору

Василије Трбић је био један од најхрабријих и најспособнијих војвода Српске четничке акције у Отоманској Македонији, неуморни национални делатник и један од најзаслужнијих за ослобођење Вардарске (Српске) Македоније од турске окупације, за њену одбрану од бугарских егзархиста и коначно припајање Краљевини Србији.

Српске војводе Јован Бабунски и Василије Трбић (Извор: Александар Стевановић, Војвода Бабунски, Алгоритам, Балканија, 2020)

Рођен је 1881. године у Белом Брду код Даља (Источна Славонија, тада Аустроугарска). Школовао се у родном крају, затим у Србији. Служио је као помоћник у манастиру Хиландару, учио богословију на Светој гори, све док није морао да је напусти 1902. године када су убијени неки егзархијских калуђери. У Београду се упознао са Милорадом Гођевцем, Луком Ћеловићем и Јованом Атанацковићем и решио да оде у Стару Србију као четник.

Извршио је организацију Пчиње 1903. године и тамо ликвидирао локалног зулумћара Шериф-бега код манастира Прохор Пчињски. Бива ухапшен од турских власти и осуђен на смрт, али убрзо и помилован.

Поново је као четовођа кренуо са комитском четом из Београда ка Дримколу. Учествовао је у многим биткама са Турцима, Арнаутима, Бугарима, а једну од најзначајнијих водио је код села Дренова на Вардару 1907, где је са војводом Јованом Бабунским уништио чету бугарског војводе Стевана Димитрова. Овом битком и увођењем Дренова спојене су у оквиру српске организације две обале Вардара. Победа је сматрана коначном и овековечена је песмом „Спрем’те се, спрем’те, четници“.

У Првом балканском рату борио се испред фронта српске Прве армије. Извршио је напад и бројне диверзије у турској позадини. Његови четници први су ушли у Велес и Прилеп. За време Првог светског рата српска команда га је одабрала за специјалну мисију, када га је француски авион спустио у позадину аустријске, немачке и бугарске војске, ради утврђивања њиховог бројчаног стања, наоружања, планова. Из тог високоризичног подухвата са низом опасних ситуација вратио се након пола године у Солун, са детаљним извештајем о бугарском непријатељу, који је био од непроцењиве користи за српске и савезничке трупе на Солунском фронту. За тај невероватан подвиг лично краљ Александар га је одликовао Карађорђевом звездом са мачевима, уз речи: „Прими ово одликовање које си заслужио, јер ти си један од најхрабријих мојих официра. И убудуће увек и у свако доба, врата од моје куће биће ти увек отворена.“

Categories: Гостинска соба

Tags: Јужна Србија, Македонија, Скопље, Стара Србија, војвода Василије Трбић, четници