Небеске Силе – као чин – концепт је много дубљи од „војске“, пише П. Тихомиров испод Псалма 23. насловљеног као „Господ над војскама, Он је Цар славе“, у преводу поч. владике Атанасија Јевтића
Вук Караџић (Извор: Стела поларе)
Ипак, Вук Караџић је осакатио Српску мисао.
Погледајте у оригиналу Црквено-Славенског крај Псалма:
Кто́ есть се́й Ца́рь сла́вы? Госпо́дь Си́лъ, То́й е́сть Ца́рь сла́вы.
Греческий:
τίς ἐστιν οὗτος ὁ βασιλεὺς τῆς δόξης; κύριος τῶν δυνάμεων, αὐτός ἐστιν ὁ βασιλεὺς τῆς δόξης.
Небеске Силе – као чин – концепт је много дубљи од „војске“…
Прилог је објављен као коментар на „Стању ствари“
Вук Караџић постао почасни грађанин Загреба 1861. године
Заступништво града Загреба додијелило је 16. септембра 1861. године реформатору српског језика Вуку Стефановићу Караџићу Повељу почасног грађанина, којом су му дата „сва права, слобоштине и користи као што сваком грађанину Загреба по закону и старом народном обичају припадају“.
Повеља града Загреба дата Вуку Ст. Караџићу (Извор: Фејсбук)
Колики је био Вуков утицај на хрватски језик најбоље је објаснио Иван Броз, чувени књижевни историчар и лингвиста из друге половине 19. вијека.
Хрвати су одлуком Сабора преузели Вуков модел књижевног језика са свим елементима, укључујући и акценатски систем.
Неки лингвисти добили су задужење да ураде „инструменте“ тог језика и уџбенике.
Владимир Меденица: Потпуна латинизација српског писма, а Вукову ћирилицу је било лако латинизирати
Године 1892. Иван Броз издаје и штампа Хрватски правопис у чијем предговору наводи да би се „све то могло назвати и српским правописом“.
Хрватски лексикограф Томо Маретић 1899. године издаје „Граматику и стилистику хрватског или српског језика“.
– Оно што је Цицерон за Латине, то је Вук за нас – записао је Маретић.
Mario Grčević: Jernej Kopitar kao strateg Karadžićeve književnojezične reforme
Вук је у Загребу имао улицу више од једног вијека, али је 1992. године преименована, пошто је у том периоду Хрватска раскидала све историјске везе са Србијом и Србима.
Допуна наслова и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
„Један пример како је Вук Караџић осакатио српски језик
Овај наслов је пример пропагандног и претераног става који као такав сакати истину. А истина је мало озбиљнија категорија и сложенији појам него новинарски урадак.
Вук јесте осакатио српски језик, али се то не може ни изблиза илустровати илустровати само преводом пар речи из Псалтира. Вукова реформа, утицај исте и последице које је изазвала су у најмању руку амбвалентне. Као почетак промишљања теме може да буде „За и против Вука“.
С једне стране Вук је заслужан за увођење народног језика у књижевност и културу, али је истовемено одговоран за губитак богатства, разноврсности стилске лепоте славјаносербског (црквенословенског) језика. Једнако или чак више од тога укинут је континуитет са старом писаном традицијом и тиме прекинута древна српска духовна линија. У данашње време, осветовњачавањем црквене праксе превођењем текста црквених служби на српски, врши се додатне „сакаћење“ које подразумева и кидање језичке и духовне везе са словенским православним народима. И још много тога.
Све у свему, а да не бирамо речи, испоставља се као да је Вук заклао вола зарад киле меса.
Иронија ове теме и горњег текста је да се о Вуковом сакаћењу језика суди на основу превода Псалтира од стране А.Јефтића. Превода за који би језички масакр био бољи израз од сакаћења…
@Геронда
Превод посматраног дела Псалма је исти и код Даничића
Ко је тај Цар славе?
Господ над војскама, Он је Цар славе.
https://svetosavlje.org/psaltir/24/
А владика је ЈеВтић, кад већ зборимо о ситницама!
Нѣје се ни поч. владика Атанасије прославио својим прѣводом Псалтира. Рѣцимо, у том истом 23. псалму, менѣ је од „Господа над војскама“ много већи проблем стих, који је у Атанасијевом преводу потпуно бесмислен:
Подигните врата, кнезови ваши,
и уздигните се, врата вечна,
и ући ће Цар славе.
Цсл. кнѧ̑зь има више значења. У једнини је данас исто што и некад: кнез, племићка/владарска титула. У множинском облику: кнѧ̑зи, овај појам означава и „горњи побој (пречагу) од врата, који се правио покретан, те се могао подићи да се пронесе кроз врата већа ствар, или да прође кроз њих виша (у прѣносном смислу достојанственија) личност: Возми́те врата̀ кнѧ̑зи ва̑ша, и҆ возми́тесѧ врата̀ вѣ̑чнаѧ: и҆ вни́детъ цр҃ь сла́вы“. Према томе: „Врата, подигните горњи побој свој и подигните се врата вѣчна и ући ће Цар славе“. Али, и ово „подигните“ је тек једно од ужих значења. У цсл. тексту је употрѣбљен израз „возми́те“, па чак и у повратном виду: возми́тесѧ, што има много шире значење од простог: подигните (се) – а због чега све, кога занима, нѣка пита Свете оце, има доста од тѣх тумачења и на интернету.
У најкраћем, псалмопѣвац се овдѣ обраћа и вратима (у прѣнесеном смислу), и анђелима, и уму/духу свакога од нас – нѣ поје се овај псалам узалуд на светој тајни причешћа! Стих је поновљен двапут, што значи да је то кључан стих датог псалма – у Светом Писму овакво понављње стиха, синтагме или рѣчи нас увѣк упућује да на та мѣста обратимо нарочиту пажњу.
Да би Атанасијев прѣвод садржао бар онај основни смисао, први дѣо стиха је морао гласити: Подигните врата, кнезови, ваша – са запетом иза кнезови и ваша умѣсто ваши. Па и то би звучало мало натегнуто. Овако, чак и у случају да је еп. Атанасије у подбѣлѣшкама понѣшто од горе рѣченог објаснио, па је то СтСт изоставило, тај стих овакав какав је нѣ значи ама баш ништа, осѣм ако се нѣ мисли на нѣчесове „кнезове ваши“, тј. вашака. Божопрости, то ми је прво и пало на памет кад сам стих у том облику прочитао.
„Вукова реформа“ ми је објашњена као простаку на простачки начин, преко вештачке памети. Постављао сам питања о речи „сигуран“, првој употреби кроз срБски језик, а одговоре вештака ћу препричати надаље.
Први пут је реч „сигурно“ употребљена у преводу протестантске библије са немачког на српски језик коју је потписао Вук Караџић. Да, одмах је Вук добио јавне прозивке да он то није могао да уради. Вук се је правдао да он заправо није превео библију целу, већ само једно јеванђеље, а да је остатак урадио Ђуро Даничић, где је Вук исправљао матерњи језик Ђура на свој матерњи језик (чудно, исти). Целокупни подухват превода је водио хабзбуршки цензор, Бартоломеј Копитар. Реч „сигурно“ није из немачког језика, већ из неког од наречја на основу којег је настао италијански језик. Ни Вук ни Ђуро нису учили Италијански језик, нити боравили на подручју Италије.
Замало да закључим да је превод урадио неко трећи унајмљен од Бароломеја Копитара коме је израз „сигурно“ био толико близак да га није умео избећи, дакле, неки истојезични, али, западњаковић. Вук и Ђуро би томе трећему преправљали језик да би звучао „српскије“, тј. источнијег наречја. Ови нису знали италијански, па су оставили израз… Нека се нађе нама да замени поуздано, вероватно, претпостављено, безбедно. Човек дневно употреби само хиљаду речи. Што их је мање, мање се напреже да размишља. „Сигурно“ ту завршава посао без премца.
@Геронда
Мало сте у свом коментару противурѣчни, па нѣје баш најјасније шта је пѣсник заправи хтѣо да каже. Или онај Нѣмац ради своје.
Наравно да се штета коју је Вукова реформа најбоље може илустровати и појмити управо на примѣрима прѣвода из Светога Писма. Зато што цсл. језик нѣје никакав „страни језик“ већ највиши, најсавршенији израз („Трећи спрат“ – еп. Данило Костић) овог нашег, српског језика, посебно у његовом српскословѣнском изводу. И „славјаносербски“ и црквенословѣнски језик нѣсу исто. И Вук нѣје баш толико заслужан за „увођење народног језика у књижевност и културу“, зато што смо народни језик и културу на народним нарѣчјима имали и прѣ њега – првѣнствено у Дубровнику, народне умотворине су записиване и прѣ Вука, мада спорадично, а најстарији примѣр сеже чак до врѣмена деспота Ђурђа Бранковића (срѣдина XV вѣка), додуше, записан руком једног Италијана. И стара српска писмена традиција и „духовна линија“ је прѣкинута 50-ак година прѣ Вуковог рођења, тако да то нѣје његова кривица.
@Антивуковац
Прѣвод на који указујете је исти овај Јевтићев. Даничићев прѣвод је ијекавски.
За Гремлина од Гоуст&Гоблина…
Тај псалам је и на грчком, и на латинском, такав књази/архондес/principes, тако да не верујем да је у тој речи проблем. Сам превод, да, оставляет желать лучшего.
Него којом мађијом поштовани Гремлин користи црквенословенска слова на тастатури? Плиз иксплејн!
Ето, „осакатио језик“.
Кажу да је и књиге куповао за ситне паре, и у запрежнум колима терао у Беч.
На једном месту Дамјановић каже да и у том злу има добра, јер је много књига спашено од сигурног бомбардовања и паљења – па што и нису у нашем поседу, макар знамо да постоје, бар неке од њија.
Стварно, није то својствено само нашем менталитету. Да је човеку најдражи бисер кад извали неку прљавштину, или нагрди нешто па ко да се хвали нечим поганим извађеним из носа, или камаром каквог (често и набеђеног) измета и каже поносно: УФ!
И, најлепше изгледа кад се за кога признатог прогласи да је шутнуо пса, украо нешто, погрешио негде, закинуо некоме. Ох ал се тај баја поноси, каква храброст, оштроумност, мудрост. ОН нашао! ОН се усудио! Сви полетели – ОН застао мудро!
Свакако је Вук помогао да се народ описмени. Он је књигу принео народу више него народ књизи. Римска курија је вековима имала службу на латинском, па ком обојци, ком опанци, ждери ил цркни. Ко разуме разуме, ко не разуме – није за гуске сено.
Воли и данас власт да се сакрива иза неких језичких скарада. „Рећи морамо-ал да нам је да не разумеју“. Како се у језик поткрадају туђице. Највише волим оно: „најбољи играч !икад!“. Па одакле то „икад“ на крају речи? Бест плејер евер?
Тај пример је маленкост. На ствар долазимо кад је Брнабићка радила за неку фирму „про боно“. Да је рекла „џабе, бесплатно“, пљунули би је као лажова. Деложације, едукације итд…
Тадашњи црквенословенски је ближи био нашем народу него латински мађарима и аустријском сељаку – ок, везао нас је више за русе, бугаре. Ок, нек је Вук овде оправио белај. Не заборавимо подсмевање које је жњео у Србији и да је у Бечу каткад живео као пас без пара. Да, Вук је човек, и поклекао је.
Али је приближио књигу народу.
И молим вас да када причамо о некоме, да сагледавамо обе стране. Зар нисте чули да је човек у ставовима често сличан клатну? Из једног екстрема у други. Често ил црно ил бело.
Има ту један, по мени јужњачки специјалитет. Ми грлимо, љубимо, братимимо се, кумимо. Узајимамо да одемо у госте или дочекамо. А кад се покољемо врло смо сурови. То за балкан, треба да је познато, за апенинско и иберијско полуострво незнам.
Зато брате ауторе, дај нешто конструктивно ти. Ето писмен си. Или, ако не можеш да изродиш идеју дај нешто извагано. Са про и контра. „Јесте да је Вук… али мање познато он је и …“. А не Вуче скарадо и никоговићу. Баш си себи име створио.
У истом тексту да поменем „златне вилин протестанте“ и „зле орк ћаке“. Нигде средине, нигде пуне ширине сагледавања. Благонамакинезеирусе и Поганонуанглоамериканце.
Одакле људима таква храброст да тврде овакве полуистине? Далтонисти који се у оба ока куну, да само две боје постоје.
Да ме неко погрешно не схвати: благо оном ко не попасе текст или као сом прогута цео телевизор. Истина и лаж су једној математичкој терми, врло слични.
Х+4,5+3+2хХ+3+Х+3+2хХ+3+4,5
па лепо пребациш иксове на леву страну, а бројеве на десну
Х+2хХ+Х+2хХ+4,5+3+3+3+3+4,5
Ми као лоши ђаци. Једна половина каже „видим само иксове“, друга половина „видим само бројеве“
И шта онда: онај други лаже. Он је зао, поган, бот, плаћеник, ћаци или издајник. Само ја говорим целу истину.
И онда како? Само слога Србина спасава, ој кукавно Српство, нема горих од нас, ајмо сви у цркву, не не може ни тамо попадија и поп мрсе на петак, црква лоша.
Знате шта. Почнимо од тога да недељом не радимо ништа. После одласка у цркву, ко иде, прећутати дан. И пратити и записивати своје мисли. Седети и пуцати од досаде. И пратити своје мисли. Еда би ли се упознали.
@Бојан
У рѣчи „кнез“ јесте проблем у Атанасијевом простосрпском „прѣводу“ (у Даничићевом нѣје, његов прѣвод је „само“ једностран), а нацртао сам и зашто: рѣченица му је граматички потпуно бесмислена, осѣм ако се нѣ говори о нѣким „кнезовима ваши“. На шта би личило да са буклијом у руци дођем код нѣког на весеље, па му прѣд кућом кликнем: „Отворите врата, домаћини ваши, стигли гости!“? Изгледа и звучи савршено идиотски. Домаћин би трипут размислио прѣ но што ми отвори врата.
То што је на грчком и латинском употрѣбљен исти појам ваљда само потврђује оно што рѣкох? Порѣкло основних појмова у свѣм језицима је истовѣтно, јер су сви ти појмови настали у једном „прајезику“ и нѣкад су се међусобно много мање разликовали. Ето, провѣрих: у енглеском прѣводу је овдѣ употрѣбљен појам „heads“, као и у изворном јеврејском: רָאשֵׁיכֶם,. Тако би могло бити прѣведено и на српски: „глава“ и код нас још увѣк у прѣнесеном значењу означава главног – главара, старѣшину, прѣдводника: глава породице, куће, прѣдузећа, државе, као и прѣдњи, чеони, носећи дѣо нѣког прѣдмета: глава ексера, глава угла (=камен темељац)… Зато ми ни ваша опаска нѣје јасна.
Изгледа ипак да је данашњим људима залудно говорити о пѣсничким сликама, јер је наше поколѣње оперисано од сваке поезије. А без уобразиље, способности размишљања у сликама ништа у Светом Писму нѣћемо заиста разумѣти – осуђени смо да се брчкамо у плићацима смисла. Могу нам богослови писати милионе расправа и објашњења с милионима фуснота – само ћемо зѣвати, убијати се од досаде и још мање знати. Зато наши прѣци бѣху неупоредиво утемељенији, дубљи у вѣри: у свакој животној прилици, добру и злу, па и у цркви су пѣвали, умѣли су „читати“ иконе и храмовне фреске као књигу, па им формална писменост и нѣје била неопходна.
Што се тиче цсл. слова, ја сам их једноставно прѣкопирао у ворд документ, па их тако користим, кад ми је потрѣбно, а то је рѣтко. Тако нпр. „јат“ куцам у два клика. Начуо сам да има и програма за тастатуре са цсл. словима, али ми досад то нѣје затрѣбало, па се тиме нѣсам ни бавио. Библијске цитате је најједноставније (и најпоузданије) копирати. Овдѣ: https://azbyka.ru/biblia/?sb имате Свето Писмо на свѣм важнијим језицима (па и двѣ иначице простосрпског прѣвода). Имате и темељна објашњења сваког библијског стиха од Светих отаца, читаву библиотеку и штошта друго, али на руском.
Сад морам поменути факат да су Срби и у овом послу били међу првима. Случајно су се у саму зору интернета нѣки Гремлинови, старији, духовнији и црквенији од њега пријатељи и познаници прихватили израде Библије у електронском облику: https://www.словесник.срб/biblija/
Ово је до данас, по мом скромном мишљењу, остало најбоље и најфункционалније издање Писма на српском интернету, али је даљи рад на њему из нѣких „нѣпојмљивих“ разлога – нагло прѣкинут. Кад сам замолио да ми узроке тога подробније и писмено појасне, добио сам само слѣдећи штури текст: https://sloven.org.rs/srb/?p=344
Па, ко разумѣ – схватиће.
Гремлин је схватио, али нѣ би трошио рѣчи, пошто право да говоре о томе припада онима што су се над пројектом и мучили. А испало је да су џаба кречили – нѣ њиховом кривицом. Тако да смо и у том погледу прѣ четврт вѣка били међу првима, а данас – нѣгдѣ на зачељу. Ипак је и дан-данас та електронска верзија Библије најбоље рѣшење за оне што нѣ владају ниједним страним језиком. Осталима прѣпоручујем првопоменуто издање наше руске браће.
Само што Псалме није преводио Вук већ Даничић. Вук је превео Нови Завет а Даничић (касније) Стари. Толико о знању оних који нападају Вука. А пројекат Библијског друштва да се Библија преведе на језике свих народа тада је на првом месту подржавао руски цар Александар.
@Гремлин
Хвала на исправци, линк доиста води на превод Владике Атанасија.
https://svetopismo.pouke.org/biblija.php?lang=ijekav&lang2=&book=19&chap=24
Ово је превод Даничића, и тамо је ово Псалам 24 исто стоји
10
Ко је тај цар славе! Господ над војскама; он је цар славе.
Вук је био ћопав, и због њега Срби не знају данас да играју фудбал, док Хрвати знају… то је отприлике ниво аргументације овог чланка.
Ево на пример Бугари нису имали Вука него су задржали континуитет са старом књижевном традицијом. Да ли им је због тога књижевност боља и већа? Нешто и нисам сигуран…
Али што се ја као мува лепим на овакве ствари?!? Ја сам крив, не овај што пише. Нек пише брате, боље и то него да пије. Па ко падне, сам је крив.
Ето погрешио Вук у преводу, и ми сви попадасмо на томе, молили и клечали пар векова, ал не беше нам на добро, јер је псалм био лоше преведен. Ево, ево ође шкрипи. Вук је крив, удрите Вука.
Нашштае јоште радијо: ДАО Хрватима српски језик! Узо лепо и одно, предо!
И сад? Па ето: покупили Хрвати све Србе под своје скуте. Узели и Вуковар, па још написали и кухарицу.
Удри Вука.
Много смо блесави.
@Гремлин
Овде је неколико светоотачких тумачења (Св. Атанасије Велики, Игњатије Ростовски, Теодорит Кирски, као и Зигабен), и сва су потпуно подударна. Уз објашњење кнезова.
https://bible.optina.ru/old:ps:023:07
Вук је одрадио „кидање језичке и духовне везе са словенским православним народима“ рече Геронда и тешка срца се са њим слажем. То и јесте био задатак Вуков, као агента Беча, да мале Русе одвоји од Руса пре свега. Међутим Вук је посао одрадио маестрално, па данас имамо савремен, леп, једноставан језик и мало тежу, али лепу граматику. Мени ово није струка, па ја то тако видим.
Међутим опет се слажем са Герондом, претерано је на овај начин и са овим примером судити Вуку, а према коментарима се не зна више ко је шта преводио.
Мени много више смета што заборављамо наше лепе старе речи, што користимо туђице и сленг и скраћенице свакодневно и што пратимо наметнуте трендове типа „лоповкиња“ и што нам деца користе речник од 200-300 речи (овај, онај …) сл.
Ја сам недавно на одличну акцију „Представљање три књиге и зборника о савременом српском идентитету“ критиковао управо коришћење страних речи на тему нашег „идентитета“ (ево примера једног поднаслова књиге: “покушаји деконструкције српског
идентитета”), што илуструје колико смо отишли у офсајд (туђица).
Геронда,
У праву сте, и сасвим се слажем са вашим погледом.
Препоручио бих и осталима да се усредсреде на потребу да се проблем управо тако формулише – да се објасни и укаже на широку и дубоку проблематику коју је узроковала Вукова реформа. Тачно је и то да се из текста којем је дат овако претенциозан наслов – не види то сакаћење. А критиковати блаженопочившег владику Атанасија Јевтића (не Јефтића) чиста је „филипика“.
Вук је урадио ово, Вук је урадио оно…
Урадио је то што је урадио, али то се скоро 200 година примењује без икаквих промена.
Руси су након реформе Петра Великог имали још једну реформу језика. Шта је спречавало нас да урадимо још једну реформу српског језика након Вука Караџића ако је толико лоше?
@Кајица, Антивуковац …
Није питање само кок је и како превео него и шта је превођено тј. са ког језика и од којег „уређивача“.
@Чтец
Овде је реч о исправљању елементарних чињеничних грешака из текста, дакле баш о томе ко је превео, не о ширим питањима. Ако неко напада Вука због превода СЗ а не зна да је превод радио Даничић нема ни много потребе за ширим питањима.
Не видим да ико проверава хебрејски извор.
מִ֚י ה֣וּא זֶה֘ מֶ֪לֶךְ הַכָּ֫ב֥וֹד יְהֹוָ֥ה צְבָא֑וֹת ה֚וּא מֶ֖לֶךְ הַכָּב֣וֹד סֶֽלָה:
YHWH ceva’ot – пошто се YHVH изговара као Adonaj (Господ), то је дакле Господ војски или Господ над војскама.
Није Вук прекинуо са српскословенским већ са славеносрпским. Сви савременици Вукови слагали су се да језик треба реформисати, само су неки мислили да као књижевне језике треба имати и славеносрпски и народни, за различите сврхе и жанрове. Да је било по њиховом имали бисмо диглосију као у новогрчком до недавно или у арапским културама. А за српскосповенски Вук има велике заслуге. Први је објавио хрестоматију средњовековних српских текстова из рукописа, само то мало ко зна.
@Чтец, Кајица
Лѣпо што „исправљате елементарне чињеничне грѣшке из текста“, али нѣје лѣпо што „чињеница“ које наводите у Тихомировљевом кратком коментару једноставно нѣма.
Псалам је прѣведен Вуковим језиком, па је потпуно споредна ствар да ли је нѣшто прѣвео Атанасије, Ђура, Мика или Лаза.
Шта ви уопште коментаришете, ако нѣсте у стању да схватите смисао састава од 4 (и словима: четири) рѣченице?
Узгред, Библијско друштво је у царској Русији послѣ Александра I трипут мѣњало име и трипут било забрањивано. И остало „агент страног утѣцаја“ све док је Царевина постојала.
Руслану
Господь ВОИНСТВ было бы хорошим переводом еврейского выражения ЯХВЕ ЦЕВАОТ. Мне нравится больше, чем Господь сил.
Но в русском языке слово воинство – это высокий стиль, сразу понимаешь, что речь идёт именно о воинствах ангельских. А в сербском наверное такого слова просто нет?
Ако неко каже да је превод Вуков, а није Вуков него Даничићев, онда је ваистину то ствар елементарних чињеница. Ако је свеједно, онда ја могу да кажем да је свеједно да ли нешто пише Гремлин (стара црквенословенска реч) или Пера. Шта уопште коментаришете ако не разумете и не можете да разумете шта је извор. Позирате овде неким антивуковским правописом а пишете „мѣњало“. Читајте више Јоакима Вујића.
@Мајмунчету
Нѣка сте ми одбрусили! Још само да нам покажете рѣченицу гдѣ то нѣко каже да је прѣвод Вуков, па да и ми грѣшни научимо шта су „елементарне чињенице“.
Хвала на прѣпоруци, можда опет прочитам штогод од Јоакима Вујића. А ви лѣпо буквар у шаке, па полако…
@Павел Вячеславович Тихомиров
Слово „воинство“ в сербском, конечно, есть. Хотя его считают устаревшим. Негош в „Горном венце“ Милоша Обилича называет „воинственим генијем“. Есть слово воин, даже как имя: Војин.
Војино, војно – народный, поэтический синоним мужа, супруга.
Гремлину:
Данас Хрвати и Украјинци чине све што могу да се дистанцирају од – односно – српског и руског – језика: измишљају нове речи са словенским коренима, избацују оно што се сматра „азијским“.
А ми, Руси и Срби, могли бисмо само да вратимо у «обыденный» речник оне дивне речи које су спадале у категорију „устаревших и непонятных“.
@Простаку
Текст обично читамо од наслова.
„Један пример како је Вук Караџић осакатио српски језик“.
Забавно је што словенство-и-православље брани неко ко је изабрао да се назива по демонском бићу англосаксонске популарне културе. Сваком право на свој избор па куд кога одведе…Интересантно и како разговор о чињеницама ове високопарне ликове што себе ваљда виде као стратимировиће након два коментара спусти на типичну интернет вулгарност. Све је из куће…
Још је забавније парадирање предвуковским правописом (парада антивуковског поноса?) где се меша све, као у бабиној чорби. Пише екавски али онда напише „нѣсте“ што може бити (и)“нијесте“, али онда се меша екавица и ијекавица. Исто за „утѣцаја“ – то је или „утецаја“ (није исто што и утицај) или „утјецаја“, што не иде усред екавског текста. Користи јат а истовремено користи „ј“. Ако мисли да може као „и“- може, али то је онда икавица усред екавског текста, још црње и горе. Користи јат а онда пише „њ“. Ако ћемо доследно, онда н с полигласом и без ј.
Хвала вам што нас повремено забавите.
@Мајмунчету
И? Вук је осакатио језик као творац једне школе писмености, јер да нѣје било њега и његове школе, нѣ би било ни његовог најватренијег слѣдбеника и саборца Даничића. Нигдѣ нѣје рѣчено да је Вук лично прѣводио Стари Завѣт, он је овдѣ само символ. Редакција је коментар поводом Атанасијевог прѣвода 23. псалма, притом заинтересованог човѣка са стране, издвојила и насловом изнѣла суштину. И одмах креће секташко опадање човѣка, коме вѣроватно нѣје ни на крај памети да је Србија пуна Срба којима је Вук већи светац и просветитељ и од светог Саве. О конкретном питању, псалму 23, наравно, – ни словца. Шта би нѣко ко нѣ умѣ ни 4 рѣченице да повеже у смисаону цѣлину и могао да каже о псалмима? То су за вас шпанска села.
О Гремлиновом „парадирању“ правописом можемо кад лѣпо прѣђете цѣо пут: буквар, па читанка, па пѣсмице напамет, и тако редом… Иначе ми је драго да вас забављам, волѣм кад су дѣчица раздрагана.
@Павел Вячеславович Тихомиров
Наш песник Матија Бећковић је негде изрекао једну лепу мисао, која гласи отприлике овако: „Кад неко не зна неку реч страног језика, он призна да је не зна. Кад не зна неку реч родног, матерњег језика – тврди да је застарела“.
Хрвати и Украјинци раде оно за шта су Западом „програмирани“ још у XIX веку, и то ће радити све док се однос политичких снага не промени. Велика несрећа и Руса и Срба је што су дозволили да им историју пишу, а језичка правила прописују странци. Језик је моћно оружје. Где се налази тачка од које се неки дијалекат издваја из матичног и постаје посебан језик? Јако бих волео да видим упоредну анализу: колико се немачки језик по разним покрајинама те земље, затим у Аустрији и Швајцарској – међусобно разликује? Колико француски по својим покрајинама и оним што се говори у Квебеку? Колико енглески у Британији с оним у САД или Аустралији? Јесу ли те разлике веће или мање него што су између руског и белоруског или украјинског? Између српског и македонског или бугарског? О разлици између српског и „хрватског“, „бошњачког“, „црногорског“ је уопште смешно и говорити: ту чак није реч ни о разним дијалектима, већ о различитим изговорима једног истог дијалекта: сва разлика, мимо малобројних, на силу убачених „нових“ речи, своди се на различито записивање једног јединог двогласника, дифтонга и незнатне разлике у акцентуацији. Отуд ово моје играње с „јатом“.
Што се тиче старих речи, радо их користим кад год мислим да неку ствар најтачније и најбоље описују. Иначе не мислим да их треба трпати у текст по сваку цену и на силу. Велики проблем Срба је што је то старо језичко благо још увек недовољно истражено. Први магистарски рад о језику Гаврила Стефановића Венцловића прочитао сам не од неког Србина, већ од Рускиње која је такав рад одбранила на универзитету у Санкт Петербургу. Други наш проблем је што српска елита, и црквена и световна, жестоко потцењује способност „обичног“ народа да разуме рођени језик. А управо је та „елита“ створила ову и овакву збрку. А још треба обновити „високи стил“, о коме ни већина савремених српских писаца нема представу чиме би се морао одликовати нити у чему би уопште била његова сврха.
Мени лично у том послу добро помаже и – превођење руских класика. Последње три године сам радио над Буњиновим приповеткама и стиховима – прави рудник разноврсних руских говора, читаво језичко благо! Био је прави изазов бар делић тог обиља што верније пренети на српски језик помоћу одговарајућих еквивалената. Такође и тамо где користи високи стил – он се у српском такође може постићи, али другачијим средствима него у руском. До сада због таквог поступка са читаоцима нисам имао проблем да им је нешто „нејасно“ или „досадно“. Али јесам с лекторима (редакторима) и наручиоцима, који показују запањујуће неразумевање за све што иоле излази из уобичајених шаблона. Сада сам имао срећу да су ми лектори били млади, тек свршени језикослови, са довољно стрпљења за разговоре о појединим језичким решењима, тако да су на крају углавном прихватили већину онога што су ми претходно „исправили“.
Знам да су и у Русији на књижевном пољу пали многи критеријуми, али ипак стојите далеко боље од нас, тако да и по питању језичке политике главна улога припада вама.
Распричах се. Праштајте, и свако добро!
Морам да приметим: свађате се на потпуно погрешном нивоу – неколико спратова удаљеном од оригиналног, етимолошког, где је Смисао. Бацили вам коску из Беча и Атине, те се кољете око ње, а месо сте оставили, па на вука повика док лисице месо носе…
Саваот је од צבא (saba’), саба, глагола који значи: ратовати, служити (to serve), то јест бити сабран (to be a collective).
Што ће рећи: бити сабор, организована заједница спремна за службу (service), са-борбу.
То му дође од корена צב, СБ (и звучи онако како би реч срб изговорио неко ко нуме да изговори р као самогласник, саввемени спски Војвода који сбује за све паве нпр; у нашој транслитерацији било би то: с’бовати, фонетска основа која значењски укључује и србовати и саборовати).
Саба (צבא) као именица значи армија, али и служба (service).
Па се та реч у Писму односи и на Левите – служитеље Скиније/Храма, који су служитељи ЈХВХ-ови.
По нашки, то би се рекло: раби Божји (или, со-раби, јер скупа служе; а може и са-борци, јер су сабрани у сабор и скупа се боре).
А по латински: servi Dei.
Тако да је ЈХВХ Сабаот = Господ Сабора.
А у мало слободнијем преводу: Господ Србаља.
Али, наравно, нема то никакве везе са Србима, то је само вештачки конструкт и коинциденција подударности (као смрт после CoV-ID вакцине).
Уосталом, Срби данас само протоколарно имају име да су раби Божји (углавном при ритуалу сахрањивања), и да су Сабор (некад било, сад се приповеда), и да су војници (данас не важи чак ни: радо иде Србин на параду, а камоли у војнике – иду само они којима се плати, ћаци-војаци то јест).
Него, друго је мени занимљивије, а из истог псалма (23:8): „Кто јест сеи Цар Слави? Господ крјепок…“
Господ Крјепок, ЈХВХ עזוז (‘izzuz) – ЈХВХ Изуз.
Дакле, ко је тај Цар Славе?
То је Онај Ком ми у Трисвјатом певамо (на позицији број два): …Свјати Крјепкиј…помилуј нас.
А Јудеји последњих 2000 година питају сами себе и друг друга: ко је тај Цар славе? (=Месија), 2000 година сами себи одговарају: Адонај Иззуз (кад плачно шапућу, пред зидом плача, то звучи: Адонај Иссус) – и ништа не разумеју. Јер не разумеју србски.
Али и то је јер, ваистину, „испуњава се на њима пророштво Исаијино, које говори: Ушима ћете чути, и нећете разумети“ (Матеј 13:14).
Што би реко први хришћански лингвиста, Павле: Толико је различитих гласова у свету, и ни један од њих није без значења (изричаја, смисла; 1.Коринћанима 14:10)…
И зато, ако неко жели да се свађа око овога, нека се прво објасни с Павлом, а мене нек остави на миру.