У „Шћепану Малом“ проблем нису потурице ни распра с њима, него бесловесност јунака и главара, опасна наивност племенског схватања које не може да се уздигне до Завета
Цртеж: Мартин Црвеница, Игуман Теодосије Мркојевић
ТЕОДОСИЈЕ МРКОЈЕВИЋ (2255):
Ко ће свијет исправит’ леђима?
Ко л’ цијеле опаметит’ људе?
Будале су људи од старине,
Будале ће остат’ до вијека.П. П. Његош, Лажни цар Шћепан Мали, Јавленије осмо
У Шћепану Малом проблем нису потурице ни распра с њима, него површност и спољашност епског схватања, БЕСЛОВЕСНОСТ ЈУНАКА И ГЛАВАРА, опасна наивност племенског схватања које не може да се уздигне до ЗАВЕТА, па зато ни до историје и нације. ИГУМАН ТЕОДОСИЈЕ, чувар манастирске мудрости, у сукобу је и са главарима, и са народом и са руским послаником, књазом Долгоруковим! Напуштен (и несхваћен) од народа, неприступачан самом епском схватању, завет се тако повукао натраг у манастир (тј. у лик Игумана Теодосија), чекајући боља времена, кад по одласку Шћепанa Малог буде поново допуштен Диалог манастира с народом; кад се манастирски завет поново преобрази у историјску свест, у КОСОВСКИ ЗАВЕТ; кад се и народ из епске свести (епског осећања) уздигне у свест која ће га поново учинити заветном заједницом.
ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЕТ, Жарко Видовић, стр. 88
Други део наслова и приређивање: Мартин Црвеница
Categories: Гостинска соба
Његош, ма колико био оштар у осуди
„Будале су људи од старине,
Будале ће остат’ до вијека.“,
није мислио да је све затворено и без излаза. Напротив, у његовој мисли увек постоји могућност преображаја – али не људском снагом, већ силом која долази „одозго“.
У „Луча Микрокозма“ и другим делима, Његош види човека као створење које је пало, али које у себи носи „искру Божанства“ (трагови гностицизма). Ту искру може да запали и умножи једино сила Духа Светога, јер је људска природа сама по себи слаба. Зато он често говори о светлости, благодати и вери као јединим противтежама људској глупости и слабости.
Док Његош каже: „Ко л’ цијеле опаметит’ људе?“, као да оставља питање отвореним.
Одговор хришћанске традиције јесте: Свети Дух. Ниједан човек, ни Чак Норис ни АВ ни Геронда (алфа лав), ниједан систем, ниједна философија, идеологија не може „опаметити све“, али Дух може просветлити срца оних који га приме. Ту је нада: не у масама које остају у свом ропству, већ у појединцима и заједницама које примају благодат и постају квасац за народ.
Када део народа тражи „спаситеља“ у човеку (ћаци), остаје у будалаштини. Потреба за „оцем“ или „спаситељем“ показује управо оно што Његош критикује: вечну тежњу људи да траже појединца који ће решити све њихове муке, уместо да сами развију одговорност и слободарски дух. Дешава се циклично понављање истих заблуда: исте пароле, исти модели власти, исти култови личности.
Враћање Христу и делу Духа, открива да нема вечних вођа на земљи, већ само један истински Пастир. Благодат „склања маглу“ медија, манипулације и празних обећања. Она показује истину – али је примају само они који хоће да виде.
Историја је пуна примера где се у најтежим временима јављају духовни покрети, светитељи, монаси, праведници – који својим сведочанством мењају читаву епоху. У Србији то није страна ствар: од Светог Саве, преко Косовског завета, до савремених примера духовног буђења. Нада је дакле у благодати – а не у политици као таквој. Политика може бити „позориште“, али народ који се враћа Богу не остаје без светлости.