„Поравнање“ православног и папског календара изједначава дјела и подвиге православних мученика са превјерништвом и недјелима неправедника, а поменик православних светитеља присаједињује поменику отпадника од вјере и противника Цркве

Фото: РТС/Снимак екрана

Крајем марта мјесеца ове године (28. марта 2025) Радио телевизија Србије је емитовала емисију под насловом „Усклађивање јулијанског и грегоријанског календара – 11 одсто грађана не би из ината“. Повод креирања емисије РТС -а о „(не)потреби“ усклађивања православног празничког предања и празничког поретка грегоријанског католичког календара јесте овогодишње подударање датума празника Васкрсења Господњег у Јулијанском и Грегоријанском календару. Емисија је режирана као пропаганда против православног календарског предања Српске православне цркве, а афирмисање прилагођавања православног календарског канона празничном поретку католичког календара. Емисија је урађена у програму међурелигијског пројекта Цариградске патријаршије и римокатоличке Римске патријаршије (државе Ватикан) у програму евроатлантских екуменских вјерских интеграција православних цркава у унију римокатоличког религијског празничког поретка. Наиме, игнорисано је или није схваћено питање датума празника Васкрсења Господњег које је главни религијски разлог римокатоличког календарског одвајања од хришћанског календарског православног предања, то јест питање посебног одређивања календарског датума празника Васкрсења у односу на нехришћанске календаре који негирају историјски догађај Христовог Васкрсења.

ИПСОС: На усклађивање јулијанског и грегоријанског календара 11 одсто грађана не пристаје из ината

У наслову емисије су православни хришћани који поштују јулијански календар, према којем Српска православна црква уређује календар вјерских празника и одређује покретни датум празника Васкрсења Господњег, представљени као „11 одсто грађана (који) не би из ината“ пристали на прилагођавање датума православних празника празничном поретку грегоријанског календара. Према истраживању РТС-а, 11 одсто становника Србије су православни хришћани „из ината“ као дио 40 одсто православних становника Србије који поштују јулијански календар Српске православне цркве. Наиме, према подацима истраживања које је ИПСОС обавио за РТС, „да Српска црква не треба да пређе на рачунање времена по грегоријанском календару, сматра четири од десет пунолетних грађана Србије. Усклађивање календара подржава нешто више од 20 одсто испитаних. Трећина није размишљала о томе“. У другој реченици текста приказа емисије на сајту РТС – а видимо да је умјесто ријечи „усклађивање“ употребљена ријеч „прелажење“: „да пређе на рачунање времена по грегоријанском календару“.

Истраживање ИПСОС-а и РТС-а о ставу српског народа према православном хришћанском предању, као основи вјерског и историјског идентитета српског народа, спроведено је као идеолошко испитивање од стране институција идеолошке комунистичке контроле и приказано је у медијском маниру креирања комунистичке културне политике идеолошке индоктринације и инжењеринга идентитета српског народа. У континуитету комунистичке кадровске политике, РТС као идеолошки имплантат у Србији од времена Социјалистичке Југославије, третира православну вјеру као негативно наслеђе којег српски народ треба ослобађати школском, медијском и укупном културном политиком, али и сарадњом са Српском православном црквом у прилагођавању православног предања атеистичкој агенди и римокатолицизму као „рационализованом“ хришћанству.

Транскрипт и илустрације података истраживања наведених и приказаних у емисији показује како РТС третира традицију српског православног народа и грађане који поштују православно предање, негативним и неутралним наративом, као статистику и „статистичко стање“ на које утичу фактори страни и далеки РТС-у: „Велики број грађана Србије сматра да не треба усклађивати календаре. Међу поборницима става да не треба усклађивати јулијански календар са грегоријанским доминира потреба да се очува традиција, идентитет или навика. Трећина поборника става исказује и дозу ината, национализма и потенцирања српске особености и кроз ово противљење“, показује истраживање. Један од разлога због којих грађани сматрају да не треба ускладити календаре је и – „из ината“ – једанаест одсто. Међу заступницима идеје уједначавања календара преовлађује потреба за исказивањем верског заједништава са осталим хришћанским светом али и практични разлози. Половина грађана Србије зна тачан датум када се прославља Ускрс међу православним верницима (20. априла), показује истраживање ИПСОС-а. „Готово трећина испитаника изјављује да не зна тачан датум, док њих 17 одсто даје нетачан или непрецизан одговор (негде у мају или априлу)“.“

Фото: РТС/Снимак екрана

О (не)потребном усклађивању јулијанског календара Српске православне цркве са грегоријанским календаром Римокатоличке цркве, у емисији РТС- а су говорили православни свештеник Бошко Савић и програмски директор ИПСОС-а Предраг Курчубић који је представио истраживање шта грађани мисле о поштовању јулијанског календара и предлогу прилагођавања празника црквеног јулијанског грегоријанском календару. Свештеник Савић је рекао да треба раздвојити питање празновања Васкрсења од питања јулијанског и грегоријанског календар као таква. Рекао је да о таквим питањима наша црква одлучује на Саборима Српске православне цркве и да се не дефинишу једним актом. „ Свештеник је навео да „постоје литургијска пракса, постоје и богословска питања, самог празновања и усклађивања“, као и да је то питање литургијске природе, да није само астрономско питање јер би у том смислу могао да се помене и Миланковићев календар. Такође, свештеник је рекао да Православна Црква празнује Васкрсење Господње према одлукама Првог васељенског сабора (325. године). Напоменуо је да поред годишњег празновања Васкрсења, Црква сваке недјеље празнује Васкрсење Господње у Недељу у литургијском јединству Цркве, као Мали Васкрс.

Фото: РТС/Снимак екрана

Међутим, иако држава Србија сто година користи Грегоријански календар, РТС је у својој атеистичкој астролошкој агенди за емисију о црквеном календару снимиo кратко предавања о календарском рачунању времена, као да свештенство и вјерници православне Црвке не знају шта је астрономија и математика, прољећна равнодневница, пун мјесец… Астроном Јован Алексић је објашњавао да је рачунање датума празника Васкрсења календарско, односно, математичко питање, астрономско питање, а не вјерско, и да то није питање два различита календара. У агенди атеистичких астронома представио је одређивања датума празника Васкрсења као магијско-астролошки прорачун чекања поклапања мјесечевих мијена: „Ускрс се празнује у недељу, пуног месеца после пролећне равнодневице. Дакле, видимо да овде имамо три појма. Прво је пролећна равнодневица, након тога пун месец, након тога недеља. Пошто пун месец може да буде одмах сутрадан после пролећне равнодневице, а може да буде и касније. Недеља може да се помера тамо или овамо“. Као астроном астролог, Алексић је тврдио да су за одређивање покретног датума Васкрсења пресудни астрономски појмови прољећне равнодневице и пуног мјесеца, и да данас у секунди прецизно можемо израчунати када је прољећна равнодневица и пун мјесец. „Некада су се током историје то радило на врло примитивне начине и радило се путем одређених математичких таблица“, каже Алексић тврдећи да је то разлог зашто се по грегоријанском и по јулијанском календару ти датуми прољећне равнодневица разликују, и да се начин рачунања пуног мјесеца по тим таблицама разликује.

Фото: РТС/Снимак екрана

Непосредни однос водитеља емисије према свештенику је био непријатан. Водитељка емисије је била дрска и агресивна према свештенику Савићу, а посебно када је свештеник објашњавајући смисао празника Васкрсења рекао да Црква сваке Недјеље слави Васкрсење Господње у Светој литургији. Наиме, у Србији се до данас у континуитету комунистичке културне политике Социјалистичке Југославије спроводи атеистичка агенда контроле мисије православне Цркве, од школског образовања, главних медија, до тога да православна проповијед нема утицаја у друштву ван дворишта храмова. Водитељка емисије и програмски директор ИПСОС-а су демонстрирали непријатељство према православном предању и бојкотовањем религијског речника у називу празника „Васкрсење“, како је празник у Српској православној цркви назван црквеним словенским језиком – Васкрсење Господње. Наиме, искључиво су користили назив „Ускрс“, као наводно „народни“ назив недавно од левичара идеолошки индукован израз „народног“ противљења „наметнутим“ црквеним називима црквених празника. Свештеник је користио црквени назив празника, Васкрс и Васкрсење, покушавајући педагошки да укаже на правилан назив празника, али аутори емисије су протестно говорили Ускрс, као језички атеистички антипод Васкрсу, али и као континуитет католичке кроатистичке културне политике Социјалистичке Југославије. Такође, на сајту РТС -а у тексту о емисији искључиво је коришћен назив Ускрс, у наслову и читавом тексту.

Профанација назива вјерских празника била је програм римокатоличке „рационализације“ хришћанског предања (што је касније спроводила и протестантска мисија реформације), као што је спроведена римокатоличка профанација црквеног календара. У југословенском језичком програму, пројекту колонијалне културне политике Аустријска царевина (чију су половину становништва чинили јужни Словени), у континуитету католичке колонизације словенских народа, креиран је од српског дијалекта „хрватски језик“ као језик римокатоличког словенског народа на Балкану. У католичкој кодификацији српског језика као „хрватског језика“ римокатоличке хрватске нације раскинуто је са црквеним словенским језиком у цркви новог римокатоличког народа а уведен богослужбени латински језик, називи вјерских празника на латинском и на „народном“ српском језику ради религијског раздвајања од црквеног свесловенског језика православног предања.

Извор: Блог Огњена Војводића

Југословенски језички програм је уведен у српски народ спровођењем њемачке (аустрославистичке) кодификације српског „народног“ језика као књижевног језика (у српском народу промовисане као реформа српског језика филолога Вука Караџића српског сарадника аустрославистичке канцеларије у југословенском језичком програму). У кодификацији српског „народног“ језика и раскида континуитета књижевног српског језика, спровођен је и програм „понарођења“ назива хришћанских празника, као програм одвајања од црквеног словенског језика и атеизације српског народа профанацијом смисла хришћанских празника. Вук Караџић је у том програму објављивао својеврсни народни календар у свом алманаху „Даница“ у којем су преправљени називи хришћанских празника у циљу профанације и паганизације хришћанских празника свођењем на народне фолклорне обичаје. Караџић је алманах штампао у Аустрији од 1826. до 1829. године, у штампарији унијатског (поримокатоличеног) јерменскога манастира у Бечу. „Даница“ је био назив и хрватског часописа који је покренуо њемачки филолог Ludwig Gay (срб. Људевит Гај), један од креатора аустрославистичке реформе српског језика и писма. Међутим, Српска православна црква је сачувала богослужбени црквени словенски језик и називе хришћанских празника са упоредном употребом „народних“ назива који уз праве називе празника имају хришћански смисао.

Грегоријански глобализам

У ери информатике, технолошког развоја свемирских размјера, у свијету умреженом рачунарским системима, у добу биотехнолошког модификовања природе и људи, програмирања човјекове прошлости и будућности, памћења и надања, стварање гломазног глобалног синкретистичког сурогата свјетске религије је непотребно. Старoзавјетни вавилонски пројекат је превазиђен, архитекте новог вавилонског пројекта су заобишли језичке и религијске разлике као декор за демократска права. Нове архитекте атеистичког свијета изграђују ново вавилонско јединство човјечанства преиначењем памћења и повијести, брисањем „старих“ и учитавањем „нових“ историјских „истина“, формирањем глобалног једнообразног памћења – заправо заборава.

Календарски колонијализам

Више од вијека човјечанство живи у једнополарном глобалном календарском поретку. Вјековима су на Земљи постојали различити календари различитих народа, религија и култура, као оличења друштвеног, научног, културног и религијског развоја човјечанства. Вјековима је на Земљи постојала равнотежа календарских култура и континуитета различитих религијских и свјетовних календара.

Данас мало хришћана зна да су православна Црква и православне хришћанске краљевине до друге деценије двадесетог вијека користиле јулијански календар и да су биле у јединству јулијанског календара. Наиме, не знају да је до почетка прошлога вијека мањи дио човјечанства користио грегоријански календар. Први свјетски рат и Социјалистичка Октобарска револуција су промијенили друштвена уређења, војне и вјерске односе великих историјских држава и религија. Срушене су велике монархије историјских народа и древних династија, а формиране републике и конфедерације политичких нација. У току Првог свјетског рата комунистички покрет је оружано освојио власт у Руској царевини. Непосредно после Првог свјетског рата свргнута је власт Калифата а формирана република Турска. Први свјетски рат и Октобарска револуција су убрзали процесе рушења Кинеског царства. У општој промјени државног, друштвеног и вјерског свјетског поретка, после Првог свјетског рата и Социјалистичке Октобарске револуције, промијењена је међудржавна равнотежа међу календарима.

Све империје су наметале свијету своју историјску Истину, као своје повјесно прaво постојања и владања свијетом, као своју пројекцију прошлости и будућности – јединствен пројекат креирања историје, садашњости и будућности човјечанства, као парадигма савремених система креирања друштвене свијести, је римокатолички ревизионизам историје и хришћанског предања оличен у римокатоличкој реформи хришћанског јулијанског календара и креирању грегоријанског католичког календара (папе Гргура XIII) у 16. вијеку.

Извор: Блог Огњена Војводића

Римокатоличка „реформа“ јулијанског календара је представљала приказ римокатоличке ревизије хришћанске теологије и историје, и наметање календара римокатоличке историје и будућности. Римокатоличка ревизија календара је извршила релативизовање религијске разлике између Старозавјетног постхришћанског календара који негира историјски догађај Васкрсења Господњег и Новозавјетног календара као хришћанског календарског канона који је установила Црква (на Првом Васељенском сабору) у односу на старозавјетно календарско предање негирања Исуса као Христа, Сина Божијег. Истовремено, римокатоличка ревизија јулијанског календара је представљала повратак претхришћанском староримском календару који је одговарао успостављању религијске и политичке доктрине римокатолицизма.

„Ко контролише прошлост контролише будућност. Ко контролише садашњост контролише прошлост“, написао је књижевник лингвиста Џорџ Орвел у својим антиутопијским есејима, што смо скоро сви схватали да се односи на државни систем комунистичке диктатуре. Међутим, прототип контроле памћења и креирања будућности није систем комунистичке друштвене доктрине, нису начела Америчке и Француске револуције, није нацизам, није претхришћански пагански Рим, него римокатолицизам – сурогат хришћанске цркве која је контролу друштва и ислеђивање становништва спроводила под паролом „божије воље“ и која је креирала теолошку теорију о „божанском праву“ латинске романо-германске религије на апсолутну глобалну политичку и вјерску власт коју персонификује римски патријарх – папа.

Извор: Блог Огњена Војводића

Орвелова констатација о контроли прошлости и креирању будућности се односи и на календар, као категорију у којој је егзактно оличена Орвелова констатација о принципима контроле и креирања друштвене свијести „ко контролише прошлост контролише будућност“ – ко контролише континуитет календара контролише садашњост и креира календар културног, вјерског, политичког живота друштва и народа, као средство успостављања медијског монопола планетарног опсега на наметање глобалне политике памћења, учитавања прошлости, контролисање садашњости и креирање будућности.

Календар је категорија којом се уређује начин рачунања времена и којом се систематизује вријеме календарским канонизовањем континуитета и перспективе времена. Календаром се креира празнични поредак и именују временски периоди (дани, мјесеци, године) називима историјских, вјерских, политичких начела, догађаја и личности одређеног вриједносног предања једног друштва и народа. Календар не представља само фактичку или фиктивну таблицу у којој су наведени датуми – дани, седмице и мјесеци године, него и категорију којом се вреднује вријеме уписивањем у календар као координатни систем памћења, политичких и вјерских начела, вриједносног поимања повијести и будућности.

Извор: Блог Огњена Војводића

Православни богослови упозоравају да актуелни програм заједничког празновања празника Васкрсења Господњег, Цариградског патријарха и римског папе, представља пројекат Папске пасхалне уније, континуитет календарског колонијализма, а не покајнички повратак римског папе поштовању Новозавјетне Пасхалије – одређивању датума празника Васкрсења Господњег по правилима установљеним на Првом васељенском сабору, а које је римска патријаршија одбацила у креирању грегоријанског календара. Наиме, римски папа је прихватајући датум празновања Васкрсења по православној Пасхалији, тражио сагласност Цариградске патријаршије да врши службу „Петровог наследника“ и на Истоку, да римски папа буде папа и за православне Грке и ине хришћане под надлештвом Цариградске патријаршије, а на шта је Цариградски патријарх пристао. Унија која се наговјештава није заснована на Светим Канонима и Догматима Православне Цркве, него је политички интерес. Претпостављају православни богослови да нову „Цркву Мира“, Унију Римске и Цариградске патријаршије, припремају ради осуде Руске православне цркве за неку врсту етнофилетизма, и у којој ће остварити своје евроатлантске екуменистичке тежње и либералну теологију.

Календарски конвертити

Пети октобар 1582. године јулијанског календара римокатоличка „црква“ је прогласила за 15. октобар грегоријанског католичког календара. Римски папа Гргур XIII је папском булом 5. октобар 1582. године прогласио 15. октобром, и дане између 5. и 14. октобра „избрисао“ из историје. Према јулијанском календару, година траје 365 дана и 6 сати, док је по грегоријанском година скраћена на 365 дана, 5 сати, 49 минута и 12 секунди. Разлика од 11 минута била је изговор да римокатоличка власт направи велико помјерање дана у календару и да разбије и календарско јединство хришћана да би римски папа преузео и царско право уређивања календарског свјетског поретка.

Римокатолички календар су на дан папског проглашења календара (5/15. октобра 1582. година) почеле примјењивати римокатоличке државе на простору данашње Италије, и краљевине Пољске, Шпаније и Португалије а три мјесеца касније католичке државе Француска и Лотринген. У календарима Шпаније, Италије, Пољске, Португалије је после 4. октобра уписан 15. октобар 1582. године. У календару Француске је исте године после 9. децембра уписан 20 децембар. Остале римокатоличке државе су грегоријански календар прихватале касније, јер је било отпора римокатоличких заједница које су сматрале да је промјена јулијанског календара политичка одлука, али су услед државног спровођења римокатоличког закона морале пристати на државне вјерске законе.

Краљевство Велика Британија је усвојило грегоријански календар 1752. године. У календар Велике Британије и доминиона (колоније које се данас називају Сједињене Америчке Државе): после 2. септембра 1752. је уписан је 14. септембар 1752. године. Протестантске државе су се супротстављале прихватању папског календара и долазило је до локалних вјерских ратова у појединим градовима и областима. Већина протестантских држава и заједница су прихватиле римокатоличку реформу календара до 1700. године. Последња протестантска заједница која је поштовала јулијански календар је била кантон Граубинден који је папски календар прихватио 1812. године. У календару Шведске (и Финске) је 1753. године после 17. фебруара уписан 1. март. Шведска је постепено прелазила са јулијанског на грегоријански календар. Избацујући сваку преступну годину у периоду од 1700–1740. године, изостављено је 11 „сувишних дана“, тако да су се тек од 1. марта 1740. године усагласили са грегоријанским календаром. У периоду до 1740. године, претходних 40 година, нису били усаглашени ни са једним календаром! 1700. година (која је требало да буде преступна у јулијанском календару) није била преступна код Швеђана али су грешком 1704. и 1709. то биле; што их је удаљило и од јулијанског и од грегоријанског календара, па су одлучили да се врате јулијанском начину рачунања времена. Зато су додали један дан вишка 1712. години и имали дупло преступну годину. Коначно, 1753. године Швеђани су прешли на грегоријански календар избацивањем из календара 11 „сувишних“ дана.

Павел Кузенков: О значају јулијанског календара у црквеној традицији

Државе православних хришћанских народа су почеле прелазити на грегоријански календар у другој деценији прошлог вијека. Већина православних монархија су увеле грегоријански календар одлукама римокатоличких династија које је владала православним хришћанским народима, наметнуте у европској германско-романској колонизацији Балкана и Босфора после ослобођења од отоманске окупације. Поједине државе православних хришћана су прешле на грегоријански календар одлукама влада комунистичких покрета који су оружано освојили власт у државама православних хришћана. Бугарска: 1912/1915. године. После 18. марта је уписан 1. април 1916. године. Румунија: после 31. марта 1919. је уписан 14. април 1919. године. Наметање католичког календара краљевинама Србији и Црној Гори је спроведено у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније названој Краљевина Југославија, колонијалној државној творевини формираној после Првог свјетског рата, којој су припојене краљевине Србија и Црна Гора. У Краљевини Југославији, која је обухватила скоро сав етнички и повјесни простор српског народа, католички календар је уведен 10. јануара 1919. године и тако је православном српском народу наметнут католички календар као државни.

Једна Света саборна православна апостолска Црква до 1922. године користила јулијански календар. Све помјестне православне цркве су заједно прослављале вјерске празнике. У европској календарској колонизацији цркава православних хришћана прво је вршен политички притисак на Цариградску патријаршију – која је под координацијом европских колонијалних власти и социјалистичке владе Грчке прешла на грегоријански календар 1922. године, а по њеном упутству и цркве Грчка, Румунска, Бугарска. Када је фебруара 1923. године грчка држава увела грегоријански календар Грчка православна црква је задржала јулијански календар, али, 10. марта 1923. године грчка црква je прешла на католички календар.

У програму католичке календарске колонизације православних хришћанских цркава цариградски патријарх Мелетије Метаксакис, наметнути експонент евроатлантске политике – „источни папа“, како га је назвао Свети отац Јустин Поповић Ћелијски, организовао је такозвани Свеправославни конгрес у Цариграду 1922. године, примарно ради превођења православних цркава на грегоријански календар. Грк Емануел Метаксакис, у монаштву наречени Мелетиос, који је потом ступио у масонски ред, у служби евроатлантског екуменизма, био је цариградски патријарх од 1921. до 1923. године, када је покушао, попут римског папе, да првенство части Цариградског патријарха замијени првенством власти. Учествовали су на наводном Свеправославном конгресу представници три православне аутокефалне цркве: Грчка, Румунска и Српска. Најближе православне помјестне цркве Цариградској патријаршији, патријаршије, Антиохијска, Јерусалимска и Александријска, одбиле да присуствују такозваном Свеправославном конгресу. Грегоријански календар је политички наметнут Грчкој и Румунској цркви, а Александријска и Антиохијска црква нису прихватиле одлуке конгреса о преласку на католички календар. Александријски патријарх Фотије је са антиохијским Григоријем, јерусалимским Дамјаносом и кипарским Кирилом, сазвао Сабор на коме је одлучено да се одбаци грегоријански календар. Међутим, потом су под војно-политичким пријетњама и уцјенама Александријска и Антиохијска патријаршија прешле на грегоријански календар. Јерусалимска патријаршија није прешла на грегоријански календар. Српска православна црква није прешла на грегоријански календар ни под државним притиском у Краљевини Југославији.

Ранко Гојковић: Васељенски патријарси као разбијачи Православља

Међутим, православне помјестне цркве које су прешле на грегоријански календар задржале су заједнички датум празника Васкрсења Господњег са православним црквама које нису прешле на грегоријански календар, то јест задржале су Новозајетну Пасхалију, Васкршњи календарски канон (како га називам у својим текстовима, која је у грегоријанском календару избрисана – историјски игнорисана).

Јулијански и „југословенски“ календар

У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, касније названој Краљевина Југославија, формираној 1918. године, грегоријански календар је уведен законом под називом „Закон о изједначавању старог и новог календара“ од 10. јануара 1919. године, објављеним у првом броју „Службене новине Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца“. Законом је одређено да у Југославији на дан 15. јануара 1919. године по јулијанском календару престаје да важи јулијански и да се тај 15. јануар јулијанског календара проглашава за 28. јануар 1919. године грегоријанског календара. Први члан „Закон о изједначењу старог и новог календара“ гласи да „Дана 14. јануара 1919 год. по старом календару престаје да важи стари календар, а дана 15. истог месеца, такође по старом календару, почиње да важи нов календар. Овај последњи дан ће се обележити датумом 28 јануара 1919. и за њим ће следовати датирање дана и месеца по новом календару”. У осмом члану закона пише: „Овај закон ступа у важност на дан 15 јануара по староме календару.”

Извор: Блог Огњена Војводића

Тако је у Краљевини СХС 1919. године, након празника Светог Саве (14. јануара јулијанског календара), српском народу освануо 27. јануар католичког календара. Хрвати и Словенци су као римокатолици и држављани римокатоличке Аустроугарске користили грегоријански календар, тако да је увођење грегоријанског календара у Краљевину Југославију представљало превођење на грегоријански календар установа православних хришћанских краљевина Србије и Црне Горе, као и установа православног српског народа на простору Далмације, Босне и Херцеговине, сјеверне Македоније. После увођења грегоријанског календара у државне установе, власт Краљевине Југославије је покушавала наметање католичког календара Српској православној цркви у програму римокатоличке унијатске мисије према православним црквама Балкана, Босфора, Блиског истока…

Југословенски државни пројекат је имао сврху измјене историјског идентитета, државног и националног интегритета српског хришћанског народа и креирања хибридне југословенске српско-хрватско-словеначке нације заједничке повијести и будућности. У југословенском пројекту државе „троименог“ „вишевјерског“ народа увођење грегоријанског календара је имало сврху ревизије религије и историје православног хришћанског народа – раскида континуитета православног предања у српском народу и увођења у календар католичке културе. У саборности православних хришћанских народа то је значило одвајање српског народа од православне већине – првенствено од Руске цркве и царевине, а припајање државама римокатоличке уније и европског екуменизма.

Извор: Блог Огњена Војводића

Наивно је мислити да је разлог папске промјене календара било прецизније рачунање времена – зато што јулијански на 128 година акумулира грешку од једног дана, док грегоријански ту грешку прави на сваких 3.300 година, и што је приближнији тропској години од јулијанског итд. Нажалост, тако су мислили многи учени Срби, школовани на начелима просвјетитељског позитивизма и ванвјерског интернационализма. Зато је српско-југословенска делегација на такозваном Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године као допринос календарском уједињењу свијета понудили најпрецизнији календарски прорачун српског научника Милутина Миланковића (1879 – 1958), математичара, астронома, климатолога, геофизичара, грађевинског инжењера, физичара, популаризатора науке… Допринос Милутина Миланковића светској науци је признат – његови прорачуни цикличних климатских промјена на Земљи, и теорије ледених доба – али уступати мјесто богослова физичару и космологу, „професору небеске механике“, да као астрофизичар арбитрира у питањима цркве изједначавањем православног и католичког календарског канона увођењем у оба додатне „тачности“, био је примјер ванвјерског, ванисторијског, ванкултурног интернационализма. Идеологију утопије о крају историје и масонском мијешању народа или прелазак у римокатолицизам преко југословенског програма протагонисти новокалендарства нису могли отворено пропагирати хришћанском српском народу, него су наводили наводне економске разлоге за увођење грегоријанског календара. Указивали су да ће преласком на грегоријански календар бити „избјегнуто прослављање дуплих празника које наноси огромну штету привреди, што се више подносити не може“. Југословенској делегацији на такозваном Свеправославном конгресу и Цариградском патријарху није сметало што је у Совјетском Савезу бољшевичка власт увела грегоријански календар, али јесте што на то није приморала Руску православну цркву. У Русији, односно Совјетском Савезу, грегоријански календар је увела комунистичка партија, а у Краљевни Југославији – југословенска влада и Краљ Југославије.

Увођење католичког календара у Грчку цркву

Јединство православне Цркве није нарушено до 1923. године, када је политички наметнути цариградски патријарх Мелетије Метаксакис (1871-1935) прихватио грегоријански календар као календар Цариградске патријаршије, а потом папски календар наметнуо Грчкој цркви. Од када је папа Гргур 1582. године увео свој календар и нарушио хришћанско заједничко празновање црквених празника православних и римокатолика, до 1923. године, када је прва помјестна православна црква прешла на римокатолички календар, папска промјена црквеног календара је била подстицај православним црквама на очување Светог Предања и кроз поштовање хришћанског јулијанског календара.

Мелетије IV Метаксакис

Историју наметања грегоријанског календара Грчкој цркви, политичко-прозелитски притисак под којим је Грчка црква увела грегоријански календар, новокалендарска пропаганда прикрива, а грчки примјер представља као препоруку православним црквама за прихватање грегоријанског календара. У вријеме увођења грегоријанског календара у Грчку цркву, Грчка се налазила у неповољнијем геополитичком положају него 1453. године, под османском опсадом Константинопоља, када је европска алијанса војну помоћ Константинопољу условљавала прихватањем римокатоличке уније. Грчка Црква и народ – изнутра под притиском комунистичке власти, споља под турским и уцјенама атлантске алијансе, са наметнутим цариградским патријархом, а на краљевском престолу са германском династијом – су били под већом политичком и вјерском окупацијом него у средњовјековној османској опсади Константинопоља.

О драматичним догађајима насилног превођења грчке државе и цркве на грегоријански календар пише и почивши српски Патријарх Павле, у свом раду „Став СПЦ према старом и новом календару“:

„Јединство празновања Васкрса по јединственој пасхалији и јулијанском календару прекинуто је реформом папе Григорија XIII, којом је, поред новог календара, усвојена и нова пасхалија, а по њој римокатолици могу да славе Васкрс и заједно са јеврејском Пасхом, па чак и пре ње. Све до 1923. године, принцип заједничког прослављања не само Васкрса, него и непокретних празника, важио је у цијелој Православној цркви. Када је фебруара 1923. године грчка држава увела григоријански календар јасно је речено да у цркви остаје и даље јулијански календар. Међутим, неочекивано, новoизабрани архиепископ Хризостом, већ 10. марта 1923. године, износи Сабору грчке јерархије потребу преласка и цркве на нови календар. Сабор је одлучио да се о тој ствари треба озбиљно посаветовати са свим православним црквама, особито са Цариградском патријаршијом. Ствар је пошла убрзаним током, те је децембра исте године сазван Сабор грчке јерархије на коме је закључено да за непокретне празнике буде у важности грегоријански, а за покретне остане јулијански календар. Сабор Цариградске цркве се са тим предлогом сагласио 20. јануара 1924. године, и Грчка црква прелази на нови календар прогласивши 10. март 1924. године за 23. март. Овакав необично брзи, и потпуно неприпремљени прелаз на нови календар, изазвао је тешки старокалендарски раскол у Грчкој цркви. Који су разлози деловали на Архиепископа и Грчку цркву да без припреме свештенства и верних, и без претходне измене мишљења са другим православним црквама, тако нагло пређу на грегоријански календар? Православни Грци, који нису хтели да пређу на папски календар, прогласили су не само Грчку цркву отпадником од православља, него и све православне цркве које су остале при јулијанском календару, али имају канонску и литургијску везу са Грчком и оним црквама које су доцније примиле нови календар. Покушај да се овај раскол силом угуши само је још више продубио расцеп између њих и званичне Грчке цркве.“

У представци Светом архијерејском синоду Српске православне цркве, од 7. 5. 1977. године, о цариградском патријарху Мелетију и његовом тзв. Свеправославном конгресу, архимандрит Јустин Поповић пише: „Питање припремања и одржања новог Васељенског Сабора Православне Цркве није ни ново ни скорашње у овом нашем веку историје Цркве. То питање је покренуто још у време несрећног патријарха Цариградског Мелетија Метаксакиса, познатог уображеног модернисте, реформатора и творца раскола у православљу, на његовом такозваном Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године.“

Патријарх Мелетије је на атинску патријаршијску катедру изабрао архимандрита Хризостома Пападопулоса, који је 16. априла 1923. године сазвао Архијерејски Сабор, на коме је одлучено да јулијански календар буде „исправљен“ помјерањем за 13 дана унапријед, а да празник Васкрса буде као у јулијанском календару према одлукама Првог васељенског сабора. Митрополит Хризостом је 24. децембра исте године сазвао Архијерејски Сабор којем предлаже „средње“ решење: грегоријански календар са старoм Пасхалијом. Следеће године 20. јануара је добиo сагласност Цариградског патријарха. Тако је Свети Синод Грчке Православне цркве прешао на „новојулијански календар“, својеврстан спој православног и римокатоличког календара, по коме се задржава прорачуна датума прославе празника Васкрса према Никејском Васељенском сабору, а усваја календарски папски поредак за непокретне празнике. У православним земљама „Свеправославни конгрес“ је протумачен као напад на вјековно православно литургијско јединство. Одлука о преласку на папски календар је изазвала протесте православних вјерника у Цариграду. Православни Грци су демолирали патријаршију, патријарх Мелетије је задобио физичке повреде због чега је напустио Цариград и трон Цариградског патријарха.

Чудо светог Спиридона Тримифунтског на Божић по грегоријанском календару

Грчки богослов Александар Каломирос у својој књизи „Против лажног јединства“, је писао о преласку Грчке православне цркве на грегоријански календар: „Литургијско јединство Цркве је ризиковано у корист политичких интереса. Промјени календара је слиједило нарушавање литургијског склада између Грчке Цркве и осталих Православних Цркава, које чувају стари календар до данас. И не само да је ствар у нескладу литургијског живота војинствујуће Цркве, већ је и хармонија литургијског живота између војинствујуће и торжествујуће Цркве такође нарушена. Кад у Грчкој црквена звона звоне и зову вјерне да славе Божић и појци пјевају Христос рождајетсја, славите, милиони наше православне браће широм свијета и на Светој Гори су још у посту предстојећег доласка Спаситељевог и они не чују звона и нити пјевају с нама Божићне пјесме. Отуђени смо тако не само од других православних, већ и од свих православних који су нам претходили, од торжествујуће Цркве оних који су уснули у Христу и од светитеља који су славили и служили литургију по старом календару који смо ми одбацили“.

Разлози римокатоличке „реформе“ календара

Питање разлике између јулијанског и грегоријанског календара је посредно питање разлика римокатолицизма и православног хришћанства а примарно разлике између предања Старог и Новог завјета, између Старозавјетног постхришћанског календара који негира истину Христовог Васкрсења и Новозавјетног календара као приказа историјског догађаја Христовог Васкрсења, а у римокатоличкој ревизији хришћанског календарског канон та религијска разлика је релативизована и избрисана.

После римокатоличког раскола, одвајања римске патријаршије од матичне Источне цркве, римокатоличко руководство је спровело ревизију хришћанског учења у којем је спроведена и ревизија календара као категорије која организацијом времена и празничног поретка представља државну и вјерску политику, континуитет државних и вјерских светоназора одређеног вриједносног система. Римокатоличка ревизија календара је раскинула са календарским континуитетом приказа хришћанског предања и креирала календар „континуитета“ римокатоличке историје и будућности, култа римског патријарха – папе, као божијег намјесника на Земљи.

Архиепископ Аверкије (Таушев) Џорданвилски: Духовне основе папизма

Разлог римокатоличке промјене јединственог световног и вјерског јулијанског календара хришћанског свијета није био прецизније рачунање времена, нагомилано неурачунато вријеме преступних година – зато што јулијански календар на 128 година акумулира грешку од једног дана, док грегоријански ту грешку прави на сваких 3.300 година, и што је приближнији тропској години од јулијанског. Разлог римокатоличке ревизије јулијанског календара није наводно тачније рачунање времена, него римокатолички календарски колонијализам, наметање Свијету римокатоличког „рачунања“ религије, историје и будућности. Тачније рачунање времена је био повод, а узрок римокатоличке „реформа“ календара је римокатоличка ревизија хришћанског учења, релативизација хришћанске хронологије и преко промјене празничког поретка Цркве, а креирање календара римског католицизма и календарског култа римског папе.

У креирању римокатоличког календара спроведено је нивелисање хришћанских празника укидањем канона одређивања „покретног“ датума празника Васкрсења Господњег којим се постиже календарска позиција празника Васкрсења према смислу хришћанске вјере у односу на остале хришћанске празнике а примарно у односу на календарске култове „старозавјетне“ религије која негира Божанску природу Господа Исуса Христа, а што у Цркви има историјску и вјерску важност религијског разликовања Новозавјетног и Старозавјетног предања. Фиксирање датума свих хришћанских празника релативизује поштовање празника Васкрсења у односу на старозавјетне антихришћанске култове који негирају Новозавјетно предање и ине новомесијанске календарске култове.

Први васељенски сабор је по питању црквеног календара ријешио дилему „пасхалног спора“ у Цркви – да ли празник Васкрсења Христовог, којим хришћани исповиједају смисао вјере и којим је Христос посвједочио своју Божанско-човјечанску природу, хришћани треба да празнују истог дана када старозавјетни вјерници Пасху, главни вјерско-национални празник старозавјетне заједнице која негира Христа као Господа, пориче Христово Васкрсење и свако Христово испуњење старозавјетног пророштва. Јулијански календар је канонизовала Света апостолска Црква на Првом васељенском сабору увођењем Васкршњег календарског канона/како га називам ради појашњења суштине/, или Новозавјетне Пасхалије /какав је устаљен назив/, којим се годишње одређује посебан датум празника Васкрсења у односу на „старозавјетно“ предање и према којем се одређује хришћански празнични поредак.

Ален Новалија: „Историјско рјешење“ да православни и римокатолици славе Васкрс истог дана или Коначни пад Цариграда?

Сабор је одредио да се за одређивање датума празника Васкрса морају пратити одређене астрономске промјене према кретању Земље, Сунца и Мјесеца, да би се одредио временски размак између празновања Васкрса и старозавјетне Пасхе, сматрајући то довољним гарантом, јер ће Сунце тако излазити и залазити до краја времена. Канонизоване су одлуке да је потребно поштовати четири правила: 1. Васкрс се слави после прољећне равнодневице, после 14. нисана, датума када Јевреји славе Пасху; 2. хришћани не славе Васкрс истог дана када и Јудеји своју Пасху; 3. Васкрс се слави после пуног мјесеца (уштап) – не одмах послије равнодневице него после првог пуног мјесеца иза равнодневице; 4. Васкрс се слави увијек у недјељу. Потребно је да се сретну и мјесец и дан да би се Васкрс славио – кад је пун мјесец и недјеља. Ове четири одредбе у православној цркви се поштују до данас. Као потврду саборске одлуке о новозавјетним начелима календара – о начину одређивања календарског датума празника Васкрсења Господњег у јулијанском календару, Цар Константин Велики је објавио царску посланицу упућену хришћанским патријаршијама и помјестним црквама.

У римокатоличкој ревизији хришћанског јулијанског календара одбачена је одлукa Првог Васељенског Сабора којом је ријешен „пасхални спор“ о датуму празновања прaзника Васкрсења Господњег, то јест укинуто је правило годишњег одређивања датума празника Васкрсења у односу на празник старозавјетне Пасхе. У римокатоличком календару релативизован је редослијед догађаја Старог и Новог завјета, празник Васкрсења Господњег је сведен на један од празника, лишен вјерске и историјске изузетности у односу на старозавјетне и ине новомесијанске вјерске календарске култове. Релативизован је смисао празника догађаја Васкрсења као смисла Новозавјетног Откровења. Деградирано је у грегоријанском календару мјесто празника Васкрсења. Релативизовањем календарског статуса празника Васкрсења релативизована је хришћанска хронологија календарa новозавјетних догађаја која приказује смисао Васкрсења Христовог у односу на Стари завјет који је испуњен Новозавјетним Откровењем. Изједначавање старозавјетних и новозавјетних култова у римокатоличком календару био је утицај антихришћанских дуалистичких учења о Богочовјеку Христу као и пројекат римокатоличког календарског култа – римског папе. У грегоријански календар је уписан култ римског папе, као креатора католичког календара, али и као намјесника Христовог на Земљи, према римокатоличкој теолошкој теорији, а избрисано култно календарско мјесто празника Васкрсења Господњег.

Извор: Епархија зворничко-тузланска

Сврха римокатоличке реформе јулијанског календара је била и брисање култа Цара, јулијанског календара царског имена, а изграђивање култа римског папе као креатора календара папског имена. Папство није могло подредити култ римских царева ни после погибије цара Константина XI у одбрани Константинопоља 1453. године од отоманских освајача. Папска пропаганда је приказивала пресељење римске престонице на Босфор као крај римског царства и римске хришћанске цареве као пагане, ради креирања католичког култа папоцентризма и папоцезаризма. Промјену јулијанског календара папизам је предузео ради раскида са хришћанским предањем као и ради уклањања јулијанског календара као царске институције, ради преузимања и царског права уређивања календара. Европским повјесничарима је позната борба римског папизма против племства, сукоби „папске странке“ са племићким странкама, борба папске државе против племићких држава ради потчињавања племства и краљевина римском папи. Папско покоравањe краљева и царева папизам је спровео и наметањем краљевима и царевима римокатоличког календара.

Поменик

Сврха календара није само мјерење и организовање времена, него, примарно, културно осмишљавање времена у одређеном друштвеном и вјерском вриједносном систему светоназора. Календар не представља само однос према времену, него и према историји, али не као повијести о прошлости, него као предању – предању празника историјских дјела догађаја и личности као узора у будућности. Црквени календар представља канонизовану историју.

Као што календар Цркве представља приказ хришћанске хронологије као доказ историјских догађаја хришћанског Откровења и исповиједања хришћанске вјере, црквени календар је јединствени канонизовани поменик по којем се врше подушја светима и свим почившим прецима. Као што у хришћанству историја није прича о прошлом него предање историјског искуства и дјела, тако црквени календар није подсјетник, него поменик који нас упућује литургијском јединству предака и потомака. Као што предхришћански култ мртвих није култ смрти, већ култ предака, израз потребе за сусретом живих потомака са почившим прецима, што се остварује и литургијском саборношћу у Христу свих покољења прије и послије Васкрсења Господњег. Као што је писао Николај Фјодорович Фјодоров: „Црква није световна земаљска институција да брише из свог списка преминуле, она подстиче своје чланове да се сјећају отаца и предака, не ограничавајући се на било какве степене.“

Милица Карановић, Свети новомученици Јасеновачки, 2024. (Фото: Лична архива)

Хришћани би зато поред иконе требало да носе и црквени календар, прије него Свето писмо. Према првобитном хришћанском богослужбеном поретку, Свето писмо је читао и тумачио свештеник, а вјерници због могућег погрешног тумачења нису посједовали Свето писмо. Црквени календар, међутим, можемо са благословом користити као лично и заједничко молитвено правило. Календарским помеником се молитвено придружујемо прецима у саборности војинствујуће и торжествујуће Цркве. Хришћани будућност виде у перспективи Васкрсења, а поштовање васкршњег календарског канона упућује новозавјетном долазећем догађају – Другом доласку Господњем, великом Суду и општем Васкрсењу.

Зато религијско једнокалендарство православних хришћана са римокатолицима поистовјећује поменик православних светаца са папским помеником „блажених“ мисионара римокатолицизма. На пример, када је крајем прошлога вијека Српска православна црква у православни календар уписивала српске мученике геноцида у Другом свјетском рату спроведеног на простору нацистичке творевине Независне државе Хрватске, римокатоличка хрватска заједница је затим у римокатолички календар уврстила римокатоличког идеолога јасеновачког геноцида, бискупа Алојзија Степинца. Папа Јован Павле II Војтила је 1998. године посјетио Хрватску и прогласио бискупа Алојзија Степинца блаженим, а његов наследник папа Бенедикт XVI је о Степинцу написао да је био један божији Хрват каквог је Данте опјевао у последњем пјевању „Раја“ у „Божанственој комедији“.

Гојко Рончевић Мраовић, најстарије преживело дете из Јастребарског: Aлојзије Степинац је надбискуп геноцида

„Поравнање“ православног и папског календара изједначава дјела и подвиге православних мученика са превјерништвом и недјелима неправедника, а поменик православних светитеља присаједињује поменику отпадника од вјере и противника Цркве од којих су страдали хришћани – од прве Цркве до данас, од крсташких ратова до Јасеновца. Изједначавањем папског и православног календара изједначава се поменик и подвиг православних светих витезова са злочинима латинских легионара, као подвиг Светог Александра Невског са злочинима тевтонских римокатоличких освајача. Изједначавање папског и православног календара изједначава нашу и њихову историју, православно Предање са папизмом и протестантизмом, чиме чинимо гријех према прецима и потомцима. „Поравнавањем“ православног са папско-протестантским календаром релативизовали бисмо религијски и морални појам праведника и неправедника, жртве и злочинца, доброг дјела и недјела.

Опрема: Стање ствари

(Блог Огњена Војводића, 5. 7. 2025)

Categories: Гостинска соба

Tags: Васкрс, Огњен Војводић, РТС, грегоријански календар, календар, празновање Васкрса, римокатолицизам, јулијански календар