Радије је сам примио на себе оно што су желели да сеје он другима, као дојучерашњи римски војник смрти

Свети Прокопије (Извор: ФБ страница Трска хитрог писара)

Написано 2021. године

ПРОКОПИЈЕ – грч. „онај који напредује, који успева“.

На први поглед парадоксално, зар не? Добити такво име, и то од стране самог Господа, у тамници, као осуђеник на мучну смрт, као осуђеник који се одрекао војводства и свих војних привилегија и људских права „само“ да би рекао да је Хришћанин?

(На страну то што нема веће части него бити удостојен Свете Тајне Крштења од руке самога Господа!

И на страну што је то јављање било и исцељујуће, након прве туре претрпљених мучења, након прве дозе боли које само зверски ум може да осмисли и које није могуће издржати без благодати Божије.)

У чему је то Прокопије напредовао?

Очигледно, није био напредан по мерилима света који у злу лежи.

Он не само да није могао напредовати на материјалном или друштвеном пољу живота, већ је и сам његов овоземаљски живот висио о концу имајући само једну, једину сврху: да трпљењем свега што психопатски ум римског императора пошаље на њега као искушење издржи са осмехом пркоса!

Прокопије је толико узнапредовао у вери да је одбио чак и најперфидније искушење: да ето, макар привидно принесе жртву идолима а да у души, наводно, остане хришћанин! Многи би данас пали на том искушењу (многи верници!), мислећи да је довољно да имају „веру у души“, а да раде шта свет од њих тражи и очекује, да послушно климају главама како би напредовали на послу или у друштву… Али не, Прокопије није желео такав уклети напредак.

Није желео да свој комфор плаћа крвљу Христових јагањаца.

Радије је сам примио на себе оно што су желели да сеје он другима, као дојучерашњи римски војник смрти.

Радије је изабрао да постане семе христоликог живота, семе нових верника, семе и сведок вере („мартир“, мученик) који непоколебљивошћу сведочи да је истина Богочовечанска а све остало – прах и пепео, илузија једне крвожедне државе чији су закони толико трули да се одржавају топузом и нечовештвом.

Није случајно што се на дан његовог прослављења (и у дане кад се сећамо и других мученички пострадалих) читају управо оне речи Јеванђеља које највише пеку падше духове и пробадају огрезле душе онима чија визија вере подразумева млакост огња и обљутавелост укуса:

„Који љуби оца, или мајку, или жену, или децу већма него Мене није Мене достојан; и који не узме крст свој и не крене за Мном, није Мене достојан… који жели живот свој да сачува изгубиће га; а који га изгуби Мене ради и јеванђеља ради – онај ће га пронаћи…“

Није реткост да чујемо те речи. Барем их не чујемо ретко на храмовним богослужењима. И неретко их читамо и сами, кад на њих наиђемо. О њима се пишу и научни радови. Настају и уметничка дела инспирисана њима. Али ретко их видимо на делу примењене у свакодневном животу. (Или, боље речено: не видимо их тамо где се о њима највише говори; а има их на делу, и те како, само што их спроводе нечујно они који су превише смирени да би имали кад да говоре.) Они који нам држе беседе о тим речима неретко личним примером сведоче сасвим супротно и то уме да буде саблажњиво. Зато је Господ и говорио: „Слушајте их, али по њиховим делима не чините, јер говоре а не творе (сами)… везују бремена тешка на људе а прстом својим неће да их помакну.“

Поставља се, даље, питање: кад смо то махом сви одреда постали најамници на њиви Божијој и зашто смо престали да будемо синови и кћери?

Кад смо то допустили себи да смемо да будемо дволични?

Зар је тако јефтин за нас постао Велики Петак?

И зар би наша цена била чак и мања од 30 сребрника…?

Нека нас молитве Светог Прокопија сачувају да не постанемо Неаније[1] који гони Христа мислећи да Богу службу приноси.

ХРИСТОС ВАСКРСЕ, РАДОСТИ МОЈЕ!

ТРСКА ХИТРОГ ПИСАРА

Наслов и опрема: Стање ствари

(Фејсбук страница Трска хитрог писара 2.0)

[1] Прим. СтСт: Име које је свети Прокопије добио по рођењу.

Categories: Гостинска соба

Tags: Трска хитрог писара, православље, свети Прокопије