Подвизавајући се без Јеванђеља Христовог као једине науке, црквени кнежеви српски су догму по догму, јеванђелску заповест по заповест подлокавали и одбацивали
Павле Ботић
„Ниједна звер не може да буде тако страшна, као онај епископ који не живи како треба, и који шири погрешно учење.ˮ
Свети Григорије Богослов
Смисао и циљ човековог временог постојања богооткривени су у Свештеном Јеванђељу, у Речи Христовој. На почетку Проповеди Науке Благовести Богочовек нас призива Речима: покајте се и верујте у Јеванђеље! (Мк. 1, 15) Покајање и вера у Јеванђеље, за правоверног хришћанина значе остављање греховних дела и живот по јеванђелским заповестима. Равноапoстолни Николај Жички и Охридски благовести нам да је темељ нашег спасења управо вера у Јеванђеље, у Благу и Радосну Вест Христову[1]!
У Светом Јеванђељу Богочовек Христос само јудејске главаре свештеничке непрекидно изобличава и осуђује. Фарисеји, садукеји и књижевници су по Речима самога Спаситеља синови ђавола, синови оца лажи (Јн. 8, 44), и као такви не могу да приме Истину Речи Господње (Јн. 8, 43). Јер, Богочовек долази у свет да сведочи Истину (Јн. 18, 37).
Свети Јустин Нови (Ћелијски): Беседа у Недељу свих светих 1974.
Јеванђелска паравола о Сејачу и семену (Лк. 8, 5-15) садржи у себи историју сваког човека. Тумачећи духовна значења ове параволе сам Богочовек Христос открива нам мистику и дејственост Речи Божије, указује нам на узроке пропасти и на пут спасења душа људских[2]. Јеванђеље о Сејачу и семену опомиње сваког човека да смртоимани плодови овога света долазе пребрзо, док се до непролазних плодова од Речи Божије долази поступно и споро, ходећи уским путем дуготрпљења и крстоносног страдања[3]. Јер, Реч Божија не пребива у нечистим срцима страшљивацâ, лицемерâ, лажљивацâ, колебљивацâ, самовољникâ, среброљубацâ, пијаницâ, развратникâ, богаташâ, властохлепникâ, гордоумникâ, идолослужитељâ, великашâ. Људскoj личности која не држи Реч Божију у срцу дуго и дуго, искључиво и само Реч Божију, срце се не може загрејати вером, те му се ни душа од смрти не може спасити![4] Реч Божија се чува у чистим срцима људским Светим Тајнама и Светим Врлинама Цркве Христове, и успева само на њиви на којој је Она једини усев[5]! Стога Црква Христова брани свим својим члановима да самовољно и самостално тумаче Свето Јеванђеље, изричито заповедајући да се сваки хришћанин строго држи свештених тумачења која су нам дали Свети Оци надахнути Духом Светим[6].
II
У Васкршњој посланици СПЦ коју су потписали Патријарх Порфирије, сви митрополити и сви епископи СПЦ, стоји да је место сусрета човека са Васкрслим Христом Света Литургија, на којој се Христос открива и дарује кроз Свету Тајну Евхаристије[7]. Премда се на свакој Светој Литургији чита предвиђено јеванђелско зачало, Светог Јеванђеља Христовог као темеља апостолске вере, као првог и последњег свештеног Места сусрета човека са Безгрешним Богочовеком, као Залога спасења у овој посланици нема!!! Реч Логоса Очевог Која беше у почетку (Јн. 1, 1), кроз Коју је постало све што је постало (Јн. 1, 3), Која неће проћи и када небо и земља прођу (Мт. 24, 35), Којом (држећи је) доказујемо љубав послушања према Тројичном Богу (Јн. 14, 15), Која је исцељивала болесне и васкрсавала мртве, без Које по Речима самог Спаситеља нема спасења (Лк. 8, 12; Јн, 5, 24), за све архијереје СПЦ није Мистични простор сусрета Богочовека и човека! Архијереји СПЦ верују у Васкрсење без Јеванђеља Васкрситеља, Којим је откривена Тајна Воље Божије (Еф. 1, 9), и без Којег по речима Првоврховног апостола Павла нема живе, апостолске вере (Рим.10,17)! Примајући славу један од другога (Јн. 5, 44), српски свештенички главари су Благовестну Науку Господњу заменили бесловестним откривењима људским и некрштеном универзитетском теологијом самоспасења. И по службеној дужности уверени су да ће без јеванђелске жртве, самоодрицања, покајања, остављања себе и ношења крста свога страдања[8], сачувати душу своју пред Спаситељем, заборављајући да се Спаситељ не да обмањивати! Јер, Путеводитељна Реч Богочовека има апсолутна, неизменљива, обавезујућа, целебна значења: ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га, а ко изгуби живот свој мене ради и Јеванђеља ради, онај ће га сачувати! (Мк. 8, 35)
Подвизавајући се без Јеванђеља Христовог као једине науке, црквени кнежеви српски су догму по догму, јеванђелску заповест по заповест подлокавали и одбацивали, потврђујући новозаветну истину: Семе Речи Христове и не може бити примљено у трновита, нечиста људска срца. Лишени страха Божијег, српски архијереји благосиљају и другим крштеним душама да верују неоптерећени послушањем Христовом Јеванђељу! Одбацивши Заповести Јеванђеља које спасава само ако се у целости држи онако како је дато од Спаситеља[9], српски архијереји „оставили суˮ Сина Божијег, Господа Исуса Христа, са Десне стране Оца у Царству Божијем, благословивши Му да се у времену може јављати двојако: Духом Светим кроз покајане епископе који пастирски управљају Речју Истине Христове, и окултно кроз непокајане епископе који најамнички управљају Речју Истине Христове!!![10]
Тридесетих година двадесетог столећа Свештеномученик Јован Рапајић будио је српски народ потресним и страшним сведочењем: у Српској Православној Цркви световна наука има превласт над Јеванђелском науком, и Свештено Писмо Господње постало је тек један подупирач за најлибералније теолошке конструкције, којима се све да оправдати![11]
III
Нема јеванђелске вере у факт Васкрсења Христовог без даноноћне борбе против сопствених телесних и умних страсти.
Човека који слуша и извршује Реч Божију Господ Христос назива мудрим, док човека који слуша Реч Божију, али је не извршује, назива лудим! (Мт. 7, 24-26) Мудрог човека зли дуси или искушења не могу оборити, док је пад и распад лудог човека пред демонским ударом страсти и зала неминован.
Није историји Цркве Христове непознато да су поједини јересијарси (патријарси, епископи, свештеници) попут Диоскора Александријског, Македонија првог Цариградског, Несторија Цариградског или Арија презвитера Александријског, у стању богопобуњености примали Свету Евхаристију, али су остајали упорни у богохуљењу на Вољу Речи Христове.
Пре него што ће издати Безгрешног Богочовека, Јуда је недостојан примио Тајну Тела и Крви Христове, док се највећи између жена рођених (Лк. 7, 28), Свети Јован Крститељ и Претеча причешћивао једино Светом Вољом Божијом! Раскајани Јуда се обесио, а усековани Свети Претеча је и сада и свагда у Небеском Царству Божијем.
Света Евхаристија која јесте дело Благодатне Силе Духа Светога, дејствује животворно и обесмрћујуће само на смерно и скрушено људско срце богопослушања[12]. А све што није од Еванђеља и по Еванђељу, недостојно је Господа Христа, и чини човека недостојним Светог Причешћа!!![13]
Христоумни Свети Николај српски просвећује: дужност сваког епископа Христове Цркве је да проповеда Јеванђеље, да благосиља, да даје дарове и да штити правду од неправде![14]
Разоваплоћење Јеванђеља Христовог, непримање Светосавског и Косовског завета, предаја српских светиња у Македонији македонској нецркви, бацање анатеме на Никеоцариградски Символ Вере, екуменизам, фарисејство, мамонизам, епискополатрија, клерикализам, кривотворење броја страдалих српских Мученика јасеновачких, идолослужење антихришћанском и антисрпском режиму Александра Вучића, клеветање правдољубиве и христочежњиве омладине српске…, само су највидљивија дела вере „светихˮ Кајафа српских!
Једини непогрешиви пут ка спасењу је непоколебљиво следовање јеванђелским заповестима и Духовданом Учењу Светих отаца Цркве, уз одлучно удаљавање од сваког световног учења и од сопствених схватања![15] Издвајати било коју Свету Тајну или Свету Врлину Цркве Христове као самодовољну и једино спасавајућу дело је магијске свести.
Изворна Црква је по Вољи Очевој, Њено Тело је Богочовек Христос, Њена Душа је Дух Свети! А бити у Тројичној Цркви значило је и значи живети Еванђељем и по Еванђељу…[16]
[1] Свети Николај Жички и Охридски: Од црви до богова (Љубостињски стослов), манастир Успења Пресвете Богородице, Подмаине, Будва, 2016, стр. 9.
[2] „Сјеме је Ријеч Божија.
А које је крај пута то су они који слушају, али потом долази ђаво и узима Ријеч из срца њиховога, да не вјерују и да се не спасу.
А које је на камену то су они који када чују с радошћу примају Ријеч; и ови коријена немају те за неко вријеме вјерују, а у вријеме искушења отпадну.
А које у трње паде, то су они који чуше и живећи у бригама и богатству и сластима овога живота, буду угушени, и не донесу рода.
А које је на доброј земљи, то су они који чувши Ријеч, у доброме и чистом срцу држе је, и род доносе у трпљењу. Ово говорећи повика: Ко има уши да чује, нека чује!ˮ (Лк. 8, 11–15)
[3] Вид. Свети Николај Жички и Охридски: „Јеванђеље о Господу Сејачуˮ, Омилије, Сабрана дела, Књига друга, СПЦО, Линц, Слово, Шабац, 2001, стр. 240.
[4] Нав. дело, стр. 240.
[5] Исто, стр. 240.
[6] Свети Игњатије Брјанчанинов: Енциклопедија Православног духовног живота, прев. Младен Станковић, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 2018, стр.162.
[7] Вид. НСПМ, Београд, 20. 04. 2025; сви наводи дати су према адреси www.nspm.rs, [s. p.].
[8] Господ говори народу Божијем, својим ученицима и свима нама: „Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде.ˮ (Мк. 8, 34)
[9] Вид. Преподобни Јустин Ћелијски: Тумачење Посланица Прве и Друге Коринћанима, манастир Ћелије, Ваљево, Београд, 1983, стр. 203.
[10] „По Вазнесењу на небо Он (Исус Христос, прим. П. Б.) је Духом Светим и даље присутан овде, али сада у ҆другом обличју҆, т. ј. у личности онога који служи Свету Литургију, т. ј. Епископа (односно свештеника), који је икона Христа.ˮ
[11] Свештеномученик Јован Рапајић: Педагошки лик Доситеја Обрадовића, Стање ствари, 10. 02. 2024, http://www.stanjestvari.com, [s. p.]
[12] „Тако који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Тијелу и Крви Господњој.ˮ (1. Кор. 11, 27)
[13] Преподобни Јустин Ћелијски: Тумачење Посланица Прве и Друге Коринћанима стр. 150.
[14] Свети Николај Жички и Охридски: Војловички стослов, манастир Успења Пресвете Богородице, Подмаине, Будва, 2016, стр. 21.
[15] Свети Игњатије Брјанчанинов: Енциклопедија Православног духовног живота, стр. 167.
[16] Преподобни Јустин Ћелијски: Тумачење Посланица Прве и Друге Коринћанима, стр. 262.
Categories: Гостинска соба
Света Литургија је оживљено Јеванђеље. Овај човек је незнавен и непросвећен Духом Светим чим може да посматра свету Литургију као нешто што је одвојено од Христовог Јеванђеља. Сама Евхаристија је записана у Јеванђељу, сам Христос је у Јеванђељу да се литургија служи у Његов спомен, и да нису хришћани они који не једу Његово Тело и не пију Његову Крв сама вера која се исповеда на Литургији је Јеванђелска вера, сва чинодејества свештенотајника приликом литургије, од проскомидије до анафоре су поновљено и оживљено Јеванђеље и икономија Божанског спасења у којем су садржане све јеванђелске поуке о Христовој искупитељској жртви, страдању, смрти и васкрсењу. О чему прича овај човек?!
Изгледа да Ненадлежан и Недостојан одлазе у пакету!
@Драгољуб Марјановић
Поштовани, људи Вашег става су заиста „глас вапијућег у пустињи“. Остављајући овакав коментар ризикујете да Вас премудра, храбра и надасве у сва религијска питања упућена дружина са Стања ствари прогласи за ћација/бота/сендвичара/итд. У сваком случају, разуму овде више нема места. Напуштам некада заиста угледан сајт. Збогом браћо!
@ Драгољуб Марјановић
apostoli nisu sve razumeli u prvi mah, i sad ti pametni kazes ne treba dublje, dalje, vise itd, kao sve nam je jasno? e, pa vidis, zanima ljude;
imas npr. pricu o sejacu i semenu, kod nekih se rec ne primi,a kod nekih ne ukoreni, ima nas raznih, zasto je tebi problem da to izucavamo kao ucenici?
Право, здраво и целовито сагледавање. Хвала за правоверно сведочење.
Приближи Небо, Господе
Приближи Небо, Господе
Раскрили покров облака
Унијеми адске оде
Обриши људска маштања
Уклони узурпатора
Гњецавог слаткорјечивца
Врати Цркву свом народу
Моле се Теби, Господу
Приближи Небо, Господе
Да Тебе јасно видимо
Срушимо наше оборе
Да претке не застидимо
Момчило
Мала пермутација у стиховима
Не напуштајте браћо овај сајт, без обзира на велики број објава самозванаца.
Шта да читамо на интернету?
Овај текст потврђује да сте постали јефтин антисрпски, антихришћански, богоборачки сајт који више нема додирних тачака са, некада угледним сајтом. Придружили сте се борбоверашима.
Ради слова господина Ботића, међу другим пунословним, јесам @стање ствари – драгоцено Србско мрежно слово…
@природно
„Изгледа да Ненадлежан и Недостојан одлазе у пакету!“
Ето прилике да останете само ви, природно телегентни, надлежни, достојни, морални, напумпани и још неиздинстани. нико као ви.
Изгледа да је писац дела посланице о Косову Владика Иларион, иначе викар Патријарха, који тврди да воли да унапређује косовске институције тако што од првог дана, значи више од десет година, има тзв шиптарску лк. Е ,од данас има и шиптарску пошту у Звечану.
https://www.kosovo-online.com/vesti/kontekst/vladika-ilarion-ako-nasa-poruka-nije-upucena-i-albancima-mi-gubimo-svoj-hriscanski
када се већ помињу секташи на тој борби за вечеру, берем се разумеју у посланице, за разлику од ових данашњих квази Владика спрских.
Није ни чудо што ове данас посланице нико ни не узима за озбиљно, као да су ногама писане.
Са сајта бомбаша 🙂
https://borbazaveru.info/content/view/20240/1/
Клиру и народу епархије Охридске и Битољске: Страдања данашњега времена нису ништа према слави која ће нам се јавити (Рим. 8, 18).
Христос воскресе, љубазна браћо и децо!
Нека се радују праведници и покајници славном васкрсењу Господа и Спаситеља свога. А грешници нека чују и нека се покају, да би се и они могли радовати.
Из гроба, из таме и смрти васкрсе Господ наш са славом великом. Његово понижено и попљувано, рањаво и крваво тело устаде из гроба и јави се светло и чисто и здраво и бесмртно.
Ни безбожни људи, ни глупи демони, ни крст, ни копље, ни смрт, ни земља, не могоше разорити тело Његово свето; не могоше уништити онај сасуд, који беше испуњен силом божанске свемоћи и вечним пламеном божанске љубави. Трећега дана мртво тело Христово врати се у живот; и васкрсење његово поста и оста залога и јемство нашега васкрсења из мртвих.
Од светлости Христова васкрсења крвници се збунише, демони заридаше, неправедне судије задрхташе, убице посташе самоубице, а праведници засијаше, многи грешници се покајаше, страдалници усправише, Богомати и мироносице ублажише, апостоли охрабрише, анђели запојаше, и – тамна загонетка живота људског доби очи. Оно што је свака непокварена душа људска од памтивека желела сазнати, оно се јавило: живот после смрти. Кроз Христово васкрсење живот после смрти је доказан и објављен као стварност. Како да се не радују праведници и покајници? Како да се грешници не отрезне и не пробуде, и не поврате са пута смрти на пут живота?
Злотвори и непокајани грешници примише заслужену казну. Јуда који издаде и Пилат који изрече пресуду, извршише самоубиство. Ирод се распаде од црви. Старешине јеврејске, који пљунуше Богу у лице, скончаше у беснилу живот свој. Многи полудеше и у лудилу кидају сами своје месо. Јерусалим се разори. Храм Соломонов, упрљан злочином, ишчезе са лица земље, – ни камен на камену не оста. Они који кликтаху: распни Га, распни! бише отерани са свога огњишта и развејани као плева по свима земљама и народима; кућа њихова оста пуста, и огњиште њихово даде се другим народима. Јер Судију света осудише, и Господа славе на крст распеше.
Тако се догодише на земљи два највећа догађаја од почетка до свршетка света: страдање Сина Божјега из љубави према роду људском и Његово славно васкрсење из мртвих. Страдање Христово и победа Христова. Још очекујемо и трећи догађај раван овима двама по величини. То је други долазак Христов у сили и слави, када ће бити и Страшни Суд Божји.
Ова три догађаја осветљују цео живот наш, откривају смисао страдања, и указују на пут спасења. Благо онима који ово разумеју: децом светлости назваће се. Сва страдања овога времена за њих су сношљива и лака, јер они с вером и надом гледају на будућу славу. А они који ово не разумеју, плаше се од страдања. За њих је свако страдање бесмислено, зато што они гледају смисао живота у телу, а крај живота у гробу. Тело и гроб – то је за њих све што виде и знају. Тело и гроб – два гроба, који се на крају сливају у један гроб.
А ви, браћо, знате у светлости Христовој: Да страдања садашњег времена нису ништа према слави која ће нам се јавити“. Јер ви знате за живу душу у себи, за живога Бога на небу и за живот вечни у царству небеском. Шта вам треба више? Све друго је споредно и ништавно према овоме. Заиста од ова три знања не постоји никакво важније знање у свету. А та три знања показао је и потврдио Господ Исус печатом крви Своје и светлошћу васкрсења Свога.
Па када знате оно што је најважније знати, треба и да творите оно што је најважније творити. А у наше дане најважније је од свега – покајање свију и свакога.
То су те три ствари, које су данас најпотребније: покајање и покајање и опет покајање.
Кад човек учини покајање за све грехе своје, онда му се казује само собом шта све даље треба чинити. Казује му се како треба да се исповеди, да пости, да светкује недељу, да ходи у храм, да врши молитву, да чини милостињу, да се причешћује, да чита Свето Писмо и друге побожне књиге, једном речју, да извршује све заповести Божје, да очекује смрт и да припрема душу своју за праведни Суд Божји. Но свему томе почетак је покајање.
Покајање је почетак препорођаја или поновног рођења, почетак мука и трудова око спасења душе. Јер као што је телесно рађање скопчано са страдањима, тако и духовно. Много се данас у свету говори о препорођају, но мало је њих који узимају на себе муке и трудове око свог личног препорођаја. Због тога многе речи о препорођају звече као празни прапорци.
Нико се не може препородити без Христа. Нико се не може опрати од греха без крснога пута Христовога. Нико не може васкрснути душу своју из трулежи смртне без гледања у васкрсење Христово. Нико не може бити покренут на труд и муку око поновног рођења без очекивања другог доласка Христовог, Његовог праведног Суда, казне грешника и вечне радости праведника.
Ко год жели ући у вечну славу васкрслога Христа на небесима, мора се покајати. Не помаже ни вера много ономе ко се не покаје. И ђаво верује у Бога и дрхће, али се не каје, због чега и остаје ђаволом.
Свакоме ко није ступио у покајање неподношљива су страдања овога века. Отуда чујемо толико роптања на живот, и видимо толико самоубистава у свету. Покајници не ропћу; покајници се не убијају; покајници се не жале на страдања.
У Србији има више села, која су се покајала. У тим селима нестало је злочина, ишчезло је роптање, нема порока, нема лажи, ни крађе, ни ванбрачног живљења, ни свађе, ни псовке, ни грабежи, ни неправедног богаћења, ни коцкања, ни пијанства, ни непослушности, ни мржње. Но све је чисто и честито и напредно и благословено. Злочинци су постали покајници, хулитељи цркве постали су посетиоци цркве, паликуће обратили су се у праведнике, разбојници у кротке и вредне ратаре, развратнице у чедне мајке. Ко учини то чудо над чудима? Покајање људи и моћ живога Христа.
Зашто се онда не би цео наш православни народ покајао? Како би тек онда засијало Православље у свом светом сјају своме! Како би се онда засветлило лице нашега народа! Покајаће се и цео народ, и поћи ће путем правде Божије. Још ће многи лутати по кривим путевима, али ће се на крају покајати сви који добра желе себи и своме народу. Увидеће, да нема спасења без покајања, и покајаће се. Но свака поједина душа мора се покајати, да би се сав народ покајао. Виноград је орезан кад је свака лоза орезана, и воћњак окалемљен кад је свака воћка окалемљена. И народ ће се препородити, кад се свака душа препороди. А почетак препорођаја јесте покајање.
Нико да не говори: не могу! Немам моћи! Навикао сам на грех. Грех је јачи од мене. Ко тако говори, заборавља да је овде питање живота или смрти. Највећи покајник, апостол Павле, рекао је: „Све могу у Исусу Христу који ми моћ даје“ (Филиб. 4, 13). Васкрсли Христос даје моћ свакоме који хоће да се покаје. Он може и хоће да помогне. Кад је могао победити смрт, зар му је тешко победити твој грех? И кад је хтео драговољно се распети за тебе, како да неће хтети помоћи, да се очистиш од проказе греха?
Само праведници и покајници могу се истински радовати светлом васкрсењу Господа. Само они могу видети славу која их чека као децу Божју, као синове и кћери Цара небеснога. И сва страдања садашњег времена за њих су ништа према слави која их чека.
Света милост Божја нека Вас све покрене на покајање. Благослов васкрслог Господа Христа нека оживи и осветли душе ваше. Да живи будете на славу Божију сада и навек века. Амин.
У Охриду на Васкрс 1931. год. – Ваш смерни молитвеник: Николај Епископ
„Мисионар“, мај 1931. године, бр. 5.
@Станимир
Мој коментар се односио на одлазак два обична човека.
Нисам рекао, ни пожелео да ви и вама слични иду са њима. Али ви сте вашим емотивним коментаром сликовито показали колико су они постали део вас, ваших личности, ваших живота, ваше сврхе. То даље показује ваш страх да ћете осетити празнину у себи кад их не буде било, можда бол, сигурно тугу, вероватно срџбу. То је страх од губитка старешине, вође, идеолога, који је увек ту да брине о вама.
Зато сте несвесно на мој наговештај да два обична човека одлазе и себе придружили њима. Они одлазе, одлазите и ви са њима.
А када одете за њима, видећете, заправо какви су заиста! Видећете њихову суштину. И неће вам се допасти.
Као што се нама одавно не допада.
@телигентан
„Нисам рекао, ни пожелео да ви и вама слични иду са њима.“…
После три речнице: „Они одлазе, одлазите и ви са њима.“
Да си ћутао остао би философ. Али, само настави – овако штетиш интересима пете колоне.
Uskoro će se g-din Botic pridružiti Artemijevcima ili Akakijevcima a i većina sa ovog sajta…