Свети оци Христове Цркве сведоче да хуманизам није љубав човека према човеку, већ човекова мржња према Тројичном Богу. А из човекове мржње према Богу рађа се и мржња према човеку
Павле Ботић
„Суштина греха и јесте у уклањању Бога између себе и твари, у приступању твари не кроз Творца већ кроз себе, у објашњавању, апологирању твари не Творцем, већ самом твари или собом.ˮ
Преподобни Јустин Ћелијски[1]
Човек који огради себе човеком не налази духовни мир, нити види смисао своме временоме постојању. У таквом човеку све раскрснице остају нераскршћене[2]. Свети оци Христове Цркве сведоче да хуманизам није љубав човека према човеку, већ човекова мржња према Тројичном Богу[3]. А из човекове мржње према Богу рађа се и мржња према човеку. Хуманисти не виде да нема љубави без Богочовека Христа, и да нема мржње без ђавола. Хуманизам Христа сматра злим, а ђавола добрим, јер хуманисти не расуђују Јеванђељем, већ собом!
Према пророчким речима Николаја Васиљевича Гогоља ни сенка хришћанског смирења не може дотаћи хуманисту, услед гордости његовог ума![4] Зато су поставке и становишта хуманизма релативни и произвољни. Уистину, сведоцима хуманизма све је постало питањем, и све је стављено под знак питања: и Бог, и душа, и морал, и брак, и породица, и друштво, и држава, и наука, и овај свет, и онај свет![5] Хуманизам не третира човека као биће Божије, већ као биће самосвојно. Времени живот хуманисти изгледа као бесконачан, а смрт и вечност му делују као непостојећи; хуманиста не прима Божији Промисао, верујући да светом управља људски разум: његове све мисли су везане за земљу, његов живот је у потпуности принет на жртву и ползу земљи, на којој би хтео бесконачно да се наслађује грехом[6].
Протојереј Андреј Ткачов: Гогољева пророчанства се остварују
Унутар домостроја хуманизма не постоји Благовест Оваплоћења Безгрешног Богочовека Христа и не постоји мистика прародитељског греха. Основно начело сваке теологије, самим тим и теологије хуманизма јесте фарисејска саблазан о Господа Спаситеља[7]. Јер, Христа је на смрт предала јеврејска првосвештеничка интелигенција у лику фарисеја и књижевника, и паганска интелигенција у лику прокуратора Јудеје, Понтија Пилата[8]! Отуда, јеванђељску Науку Господњу Дух Свети не открива нечистим и рационалним хуманистичким срцима фарисејског настројења[9].
Хуманисти, подвижници пакла солипсизма, не трпе заједницу. Хуманизам је религија деперсонализоване самоће. Обезбожени хуманиста увек богује сам. Солипсизам и релативизам два су корелативна факта хуманизма, која неминовно резултирају метафизичким нихилизмом.
У почетку хуманизма беше таштина човекобога[10]. Ђавовођени, смртоимани човекобог врховно је божанство екуменске грађанске републике хуманизма. У незалазном великом петку хуманизма слобода, уметност и научност човекобога полажу универзално религијско право и на смрт Бога и на смрт човека! Зато се мржња и злочин у нововековној хуманистичкој култури третирају као неопходност и као духовна потреба самосталности човекобога. Хамлет, Фауст или Мерсо личним примером показују да белетризовани хуманист кад мрзи и убија, то чини на духовну ползу својих жртавâ и цивилизованог човечанства.
Мистични источник хуманистичких наукâ и уметности у ширем смислу речи јесте гордост прародитељског непослушања Божијој заповести о посту. Богопобуњени хуманизам негира Бесмртност Триличнога Бога и личностну бесмртност човека. Хуманистима који упорно говоре о људској слободи без Бога, који илузионистички пишу о човековом идентитету без Јеванђеља Сина Божијег, и који расуђују без Благодати Духа Светога, тајна човека остаје недоступна.
Једини храм унутар грађанске хуманистичке републике јесте универзитет. На хуманистичком универзитету све секуларно је дозвољено. Премда универзитет не лечи од греха и смрти, хуманисти се у вавилонској пећи универзитета столећима теше и обмањују могућностима некрштеног самосазнања. У време ово, свако фаустовско (ђавовођено) хуманистичко сазнање засновано на научном истраживању сопственим критичким методама, које нема печат универзитетске иницијације, уистину и није реално постојеће. А широки пут до универзитетског Вавилона увек води преко адске зрелости богомржње и човекомржње. Јер, граница хуманистичког гносеолошког стваралаштва греха и јесте смрт иза које нема Васкрсења. Грех држи хуманистичку гносеологију у сфери и тамници смрти. Оковано безбожним страхом хуманистичко свезнање бунтује против чистоте човековог покајаног срца и против простоте људске мисли, јер не жели повратак у девствено, послушно и смиреноумно стање детета[11]! Зато унутар хуманистичког научног и уметничког стваралаштва нема места за Благовест Пресвете Богородице.
Чудотворна икона Благовести Прeсевете Богородице на Тиносу (Извор: Манастир Јовања)
Најгорчи плод са дрвета познања хуманистичке гордости јесте противречност. Противречност јесте хлеб насушни свима хуманистима. Хуманисти се ничим толико не заваравају колико магијским дејствима епистемологије и етике противречности, која им омогућује да свагда буду у праву[12].
Непреображени и непросвећени Благодатним Силама Духа Светога у Светим Тајнама и Светим Врлинама Цркве Христове, хуманисти и на српској земљи дуже од једног столећа просвећују омладину тамом своје пале природе[13]! Све у име просвете, прогреса и образовања младих, необожени хуманисти у школама и на универзитетима у Србији на младе делују илузионистички, душегубно. Гле, незнавени и духовно опустошени српски хуманисти не просвећују Духом Истине и Јеванђељем, већ својим деперсонализујућим сазнањем које обожавају и идолатризују:
„Јесте ли приметили како на нашу православну душу не иде рационалистичко-схоластичка просвета римокатоличке и протестантске Европе? То се тако јасно огледа у идејној и моралној пометености већег дела наше интелигенције. Однарођена, она је изгубила православно осећање и православну оријентацију у главним проблемима живота и смрти. Просвета у стилу европског Aufklärung-a никада за нас не може бити просветом. Православно осећање, православно сазнање хоће и признаје само Светитеље за просветитеље, и само Светост за светлост.ˮ[14]
Према боговидим речима Аве Јустина Ћелијског само Духовдани Светитељи могу бити истинити просветитељи једног хришћанског народа. Демонска просвета римокатоличке и протестантске Европе из човека протерује свако осећање богопослушања и бесмртности, и она за богочовечанску светосавску просвету значи туђинску таму најкрајњу! Високоумље европске универзитетске просвете је оземљено и ослепљено, јер европски просветитељи не савладавши сопствене страсти јеванђелским подвизима, прелашћено верују у прогрес и смисао хуманизма који у власти зла и смрти лежи.
Ђавогоњени хуманизам мазохистички оправдава безумље и идолопоклонство свога сазнања. А легион греха најпре гони човека као мисао, затим као осећање и најзад као страст[15]. Духовно расцепљени хуманиста који одбија богоопштење у Цркви, мрзитељ је и Бога и Цркве. Не разликујући духове, хуманиста не осећа ни тајну добра ни тајну зла, те себе непрекидно разоваплоћује мржњом, среброљубљем и властољубљем.
Да би ученици познали ипостасну Истину, учитељи немају право да говоре лаж[16]. Просветитељ који хоће да светли другим људима, мора и сам бити светлост: није ли светлост него тама, а издаје се пред људима за светлост, он тргује светињом, јер заборавља Бога и вара људе![17]
Хиљадугодишње хуманистичко (у себи раздељено) царство пропада. Ниједан научни, уметнички, личностни или духовни човеков проблем хуманизам није решио. Јер, земаљском царству хуманизма ни Триипостасни Бог, ни бесмртни човек нису неопходни. Излаз из свих хуманистичких безизлаза јесте Оваплоћени и Васкрсли Богочовек Христос и Црква Његова.
Господ Христос је једини Пут који се не завршава беспућем, једина Правда која се не завршава неправдом, једина Истина која се не завршава лажју, једина Љубав која се не завршава мржњом, једини Живот који се не завршава смрћу…[18]
Монографију „Нисте своји“ проф. др Павла Ботића можете наручити преко телефона 065/973-9999
[1] Преподобни Јустин Ћелијски: „Дезинтеграција личностиˮ, Пут богопознања, Наследници Оца Јустина, манастир Ћелије, Ваљево, Београд, 1999, стр. 58.
[2] Преподобни Јустин Ћелијски: „Европски човек на жеравичној раскрснициˮ, Философске урвине, Наследници Оца Јустина, манастир Ћелије, Ваљево, Београд, 1999, стр. 289.
[3] Вид. Преподобни Јустин Ћелијски: Агонија хуманизма, Философске урвине, стр. 277-372.
Св. авва Јустин Поповић (Извор: Ман. Ваведење)
[4] Николај Васиљевич Гогољ: „Светло Васкрсење”, Преписка с пријатељима, прев. Ксенија Кончаревић, Дејан Лучић, Врњачка Бања, Пролог, 2005, стр. 332.
[5] Свети Николај Жички и Охридски: Изнад Истока и Запада, манастир Успења Пресвете Богородице Подмаине, Будва, 2016, стр. 26-27.
[6] Свети Игњатије Брјанчанинов: „О умишљености и смирењуˮ, Аскетске проповеди, прев. Младен Станковић, Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке, Београд, 2017, стр. 160-161.
[7] Христос Спаситељ говори ученицима Јована Крститеља:
„И блажен је онај који се не саблазни о менеˮ. (Лк. 7, 23)
[8] Архимандрит Рафаил Карелин: Црква и интелигенција, прев. Радмила Максимовић, Романов, Бања Лука, 2014, стр. 57.
Архимандрит Рафаил Карелин
[9] Син Божији, Господ Исус Христос, у једанаестој глави Светога Јеванђеља по Матеју прославља Оца благодарењем што је Божанствену Мудрост Јеванђеља сакрио од рационализма и сујете лицемерних фарисеја и књижевника, а открио смернима:
„Хвалим те Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних, а открио си безазленима.ˮ (Мт. 11, 25)
[10] Отац лажи и тајанствени гост Ивана Карамазова, Сатана, заводи овога романескног јунака Достојевског фикцијом и илузијом богопротивног, хуманистичког познања грехом: „Нема шта да се руши, треба само уништити у човечанству идеју о Богу, ето с чим треба почети! Чим се цело човечанство одрече Бога, (а ја верујем, да ће се тај период, паралела геолошким периодима, испунити) онда ће сами од себе, без људождерства, пасти и сви пређашњи погледи на свет, и што је главно, сав пређашњи морал, и настаће све ново. Људи ће се удружити да узму од живота све што им он може дати, али неизоставно за срећу и за радост једино на овдашњем свету. Човек ће се узвеличати духом божанске, титанске гордости, и појавиће се као човекобог. Сваког часа безгранично побеђујући природу својом вољом и науком, човек ће самим тим сваког тренутка осећати уживање толико високо, да ће му оно заменити све пређашње наде на уживања небеска. Сваки ће дознати да је он цео смртан, без Васкрсења, и примиће смрт гордо и спокојно…ˮ (Фјодор Михајлович Достојевски: Браћа Карамазови, књига четврта, прев. Јован Максимовић, Народна просвета Београд, 1933, стр. 255)
Ф. М. Достојевски
[11] Господ Христос говори ученицима и свима народима:
„Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство Небеско.ˮ (Мт. 18, 3)
[12] Примера ради, немали број постмодерних хуманистâ на универзитетима у Србији даноноћно указују на поштовање начела аутономије универзитета од оснивача српских универзитета, од државе Србије, али истовремено пристају на радикалну пропагандну и финансијску, медијску и окултну агресију страних амбасада и фондација на аутономни, наставно-научни простор универзитетâ у Србији!
[13] Архимандрит Рафаил Карелин указује: „Уколико учен човек, велики ерудита и блистав философ не буде хришћанин у свом свакодневном животу и уколико не почне да испуњава јеванђелске заповести, а притом покуша да духовни свет спозна силом свога ума, Истина ће му засигурно измаћи… (Архимандрит Рафаил Карелин: „Религијска осећања интелигенцијеˮ, Тајна спасења, прев. Божана Х. Стојановић, манастир Успења Пресвете Богородице Подмаине, Будва 2014, стр. 74)
[14] Преподобни Јустин Ћелијски: „Лелек за Христомˮ, Философске урвине, стр. 399.
[15] Преподобни Јустин Ћелијски: „Побуна крпељаˮ, Философске урвине, стр. 490.
[16] Свети Николај Жички и Охридски: „Јеванђеље о чистоти умаˮ, Омилије, Сабрана дела, књига, друга, СПЦО Линц, Шабац, 2001, стр. 112.
[17] Свети Николај Жички и Охридски: „О трговцима у храмуˮ, Сабрана дела, књига, друга, СПЦО Линц, Шабац, 2001, стр. 498.
[18] Преподобни Јустин Ћелијски: „Прогрес у воденици смртиˮ, Философске урвине, стр. 311.
ИСПРАВКА: У последњем пасусу додато НЕ у реченици „једина Љубав која се не завршава мржњомˮ. Хвала @Снежана Костић (10. 4. 2024. у 14:45).
Categories: Гостинска соба
Изврсност слова господина Ботића ! Милош Ковић да га са созерцањем прочита и наново напише своје последње писмено о југословенском ( “ српском “ ) универзитету… Додајем да је све почело 1690. Лета Господњег…
Како је ово добар и важан текст. Радо бих стегнуо руку г. Ботићу, погодио је смрдљиву аждају у зло, урокљиво око. Оно што забрињава је да има само један коментар, значи да код људи ова тема не буди инспирацију као неке друге. Видим испод чланака где је неко нешто рекао против Срба или Цркве на десетине коментара. Ми Срби се запалимо увек некако предвидљиво, али доста људи не задире много испод површине. То шта је рекла амбасадорка неке стране земље, Хочевар, овај или онај човечуљак са запада је све последица овога. Ово је суштина. Хуманизам и западно тзв просветитељство, тј оно што је ушло на велика врата 1789. у Француској, а постојало и раније. То је поглед на свет који има своју космологију и мистику и људи углавном не разумеју да је основни конфликт који данас постоји у Србији верске природе. Тзв нова левица, неолиберализам, друга некаква назови Србија, круг двојке, тројке и четворке то су све верници ове конкретне религије, јер то јесте религија у пуном смислу. Они су њени конзументи на нижем нивоу али они који су на вишим нивоима имају свог господара, извор учења, тајне, мистагогију. Зато ово треба добро упознати као што треба упознати непријатеља. Људи не разумеју да је ова религија организовала њихов живот од ране младости до данас и од ујутру до увече. Они су смислили школу која не васпитава већ учи колико руде бакра производи Бразил, бракове из канцеларија, међуљудске односе без посредовања Неба, дакле зверињак на квадрат. у чему проводимо животе. И они су формирали свест мучитеља са запада који нас истјазавју немилосрдно и хладних погледа већ 30 година. Њихова методологија подразумева лаж и егоизам јер је у њеном центру, отац лажи и егоизма који их надахњује и даје „снагу“. Ако се добро не разуме ова стратегија и основна мисао непријатеља, пораз је сигуран, јер обратимо пажњу на данашњу Европу и Америку, њихов успех није мали, завређује одређено поштовање. А још боље упознати Православље и све вредно из своје прошлости. А онда се непријатељу приступа без потцењивања, с поштовањем, побеђује се. И сатире. Молим све који су прочитали чланак да га прочитају још једном, али сад пажљивије јер се ради о сателитском снимку непријатељских положаја, штаба, батерија, војске и коморе. Треба то знати да би се правилно планирала борба, а то је борба за живот.