Свештеник Павле Сержантов: Култ нечисте силе

Последњих година нам се намеће култ нечисте силе, он се нашироко пропагира, постаје модеран и обилато се финансира

Извор: Православие,ру

Није проблем само у Хелоуину („Ноћи вештица“ – прим. Стања ствари). Наравно, нашироко рекламирани Хелоуин представља празник нечисте силе. Људи одушевљено испробавају маске зле силе, полуфантастичних ликова с прљавом репутацијом и понашају се изазовно. Посебно се истичу пубертетлије и одрасли који никако не могу да изађу из пубертета. Али то је једном годишње, с јесени. Пролазници се мрште и тешка срца говоре: „Истераће своје бубе, па ће се опаметити! Па добра су то деца. То су године, хормони им не дају мира.“

Не, проблем је дубљи. Формулисао бих га на следећи начин: у току последњих година нам се намеће култ нечисте силе, он се нашироко пропагира, постаје модеран и обилато се финансира. Уђите у било коју дечју продавницу и погледајте играчке, одећу – с приказима монструма, вештица и вукодлака… Преплавила нас је таква роба. Петогодишња деца се навикавају да живе у миру са „симпатичном нечистом силом“. Малишан моли родитеље да му купе Хаги Вагија – страшног и шармантног.

Катарина Јонев: „Huggy Wuggy“ – непримерен садржај на интернету за децу

Немојте моје речи сматрати старачким гунђањем: „Некад тога није било…“ Данашњи култ има своју предисторију. У позном средњем веку и у ново доба дошло је до препорода нездравог интересовања за грчке богове и митске јунаке. Ко су ови богови? У Псалтиру се јасно каже: „Јер су сви богови незнабожаца – демони, а Господ је створио небо“ (Пс. 95, 5).

Хришћанским апологетама из II века било је јасно да се иза паганских богова крију демони. Апологете су обраћале пажњу на неморално порекло такозваних „богова“ и позивале су да се слава узноси Једином истинитом и савршеном Богу. Прошли су векови. У XIX веку је објављен „Фауст“, главни јунак овог дела је почео од нехришћанског тумачења Јеванђеља по Јовану и одмах је склопио договор с Мефистофелом. Притом је демон преварио ученог човека тврдећи за себе: „део снаге сам која вазда жели да створи зло, а увек добро твори“ („Фауст“ у преводу Б. Пастернака, на српски: у преводу Бранимира Живојиновића, прим. прев.). Сатана поприма обличје анђела светлости (2 Кор. 11, 14). То је умало упропастило Фауста и његову вољену Маргариту.

Сто година после „Фауста“ демони су преварили писца у роману „Мајстор и Маргарита“. Мајстор је створио изврнути лик Христа. Испрва је демон Воланд са свитом помагао Мајстору и Маргарити, а кад је узбудљиво безумље нестало, кад су се изгирали колико су хтели, одвели су ове људе у погибељ.

Елементи демонизма у Мајстору и Маргарити

Отприлике исте игре са злом видимо и на сликарским платнима. На пример, Врубељови анђели се у суштини не разликују од демона, силама зла се придаје романтично обличје, а силама добра – некаква тешка и злослутна замишљеност. „Нешто анђели поју врло злим гласовима,“ – певао је Владимир Висоцки, као да говори о Врубљевљевим сликама.

Дакле, у ситуацији одрицања од хришћанства долази до мешања добра и зла и до духовне дезоријентације. Истовремено, хришћански аутори и даље имају адекватан доживљај злих духова као наших непријатеља. На пример, у роману Достојевског „Зли дуси“ иза фигуре предузимљивог Петра Верховенског опипљиво стоје зиле зла. Ето због чега поред све напредне културе, оштроумља и умећа да блесне у друштву Петар од самог почетка изазива одвратност. Петар живи по страстима, за њега је распојасаност ђавоиманости – пожељна ствар. Истовремено Верховенског-старијег који посматра испаде свог сина Петруше обузима ужас од његових антихришћанских идеја и од сопственог псеудохришћанског живота. Старац се каје, с месом се чупа из греховног света на који се навикао, ослобађа се демона и поново стиче веру у Јеванђеље.

У роману „Зли дуси“ је такође приказано како интелектуалац Николај Ставрогин саблажњава и упропашћава људе и како његовим поступцима руководи сатана. Кад Ставрогин разговара с архијерејем и кад има могућност да се покаје пред њим, горди дух наводи грешника на циничну причу о сопственим пороцима и злочинима. Није чудо што се Николај после антипокајања обесио као Јуда. Он се није извукао из ћорсокака у који га је одвео сатана, није успео да савлада гордост…

Ово је предисторија култа нечисте силе. Она је важна, због тога што је у другој половини ХХ века наступила виртуелна епоха, кад се свако вероучење и религиозна пракса из претходних векова репродукује у блажим, прерађеним варијантама и кад се произвољно меша.

†††

Сад се може комбиновати све и свашта: узимамо нечисту силу и схватамо је у позитивном кључу. И то се сматра стваралачким приступом и креативним тумачењем режисера. На пример, јунак популарног цртаног филма „Шрек“ је добродушни грмаљ огр. Притом су се огрима традиционални називали људождери који су се одликовали високим растом и огромном силом, који су живели у мочварама и шумама и волели да се заладе понеким дететом.

Огр из цртаног филма се пред нама појављује скоро без људождерства (премда Шрек успут помиње да је отац хтео да га поједе). Притом мочвара и одвратна прождрљивост и даље карактеришу Шрека. Уместо људождерства огру Шреку се приписује некомуникативност. Притом се испоставља да је Шрек, припадник нечисте силе угледан друг и муж. Жена му је полуогр, такође симпатичан лик. У цртаном филму нема добра и зла, постоје различите нијансе добро-злог света. Све је релативно. Постоји релативно добро и релативно зло. За апсолутно доброг Бога овде нема места.

Извор: Православие,ру

Виртуелно доба воли да погрешно цитира геније, воли да истакнутом фолклорном лику прида друго значење. Нечиста сила се може приказивати романтичарски, с њом се може кокетирати и у њу се може страсно заљубљивати. Притом ово не постоји само у масовној, већ и у елитној култури. Тим пре што је граница између елитне и масовне културе понекад условна. Неко рок-музику сматра елитном, а неко масовном културом, трећи међу великим мноштвом рокера издвајају елиту и љубитеље маса. За нас је важна друга ствар: у тешким стиловима музике наилазимо на извођаче у обличју „монструма рока“, демона. И сценска имена су им одговарајућа, и текстови песама са светогрђем и позивањем злих духова, наилазимо и на „Литаније сатани“. За њих је то само медијски лик, производ за продају. А други се заиста клањају палим духовима, улагују им се и траже њихово покровитељство.

Недавно је свеопшту пажњу привукао покрет готике, засићен демонском романтиком. Мрачни замкови, црна крила, вештице, вампири… приказују се као хероји и доживљавају се као неразумљива, полубесмртна бића која поседују моћну магију. Понекад позитивни јунак по својој вољи „прелази на мрачну страну“ како би му силе зла помогле да одбрани част и живот у борби против непријатеља.

Погледајмо овај прелаз, не у субкултури, већ у историји ликова са екрана. Дизни је 1959. године приказао лик Мелефисенте из „Успаване лепотице“, као што пише у Пероовој бајци – то је зла вештица чије се чини савладавају љубављу. Две хиљаде четрнаесте године појавио се дизнијевски филм „Малефисента“ („Грдана“ у српском преводу – прим. Стања ствари) у којем је главна јунакиња демоница с роговима. Међутим, првобитно је била добра вила, пострадала је због љубави, постала је озлојеђена, али притом није изгубила привлачност, само што је постала мање рањива.

Вратимо се музици… У динамичној поп-музици чују се исти романтичарски мотиви: „Ти си пали анђео мој, али ја волим другу.“ Ово младић пева својој девојци, „првој љубави“ након што су заљубљени пали у блуд, а затим је напушта заменивши је другом. Речи „пали анђео“ су узете из хришћанства, али су испуњене „постхришћанским“ смислом. Оваквим „палим анђелима“ се минијатурни рогови каче на девојачку главу и тако се врши покушај да се сачува привлачност лика.

†††

Не ради се само о Хелоуину, данас се људима преко масовне и елитне културе често намеће толерантност према нечистој сили. Демони постају „кул“, не тако страшни и гадни и не нарочито непријатељски. Нечиста сила се претвара у занимљивог јунака. И овакав јунак се ни почему не разликује од утицајног гмизавца, његов добар поступак се не разликује посебно од подлости и од испољавања суровог егоизма.

Ђакон Павле Сержантов: Разне врсте атеизма

Црква на основу искуства зна да се игре с демонима лоше завршавају. У аскетици постоји појам „игралиште демона“. Тако се назива човек с којим демони кришом успостављају односе, „помажу“, му и повлађују; а затим, кад се добро изиграју, почињу да га „сатиру“. Игра добра представља припрему за злочине. Тужни крај овакве игре уткан је од самог почетка, премда се не открива до извесног времена. Шта ће постати човек који је увучен у култ нечисте силе, чак и ако је сигуран у то да се ради о невиној игри? Да ли ће можда постати игралиште демона?…

Ево због чега актуелно постаје аскетско уздржање од виртуализације демона и од култа добре-зле нечисте силе, од чијег упада нека би нас Господ сачувао!

 Са руског посрбила: Марина Тодић

(Православие.ру, 19. 10. 2022)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

2 replies

  1. Лакоћа

    Сва тежина
    Зла
    Мртвило
    Ентропија

    Када се
    Одбаце
    Кад се поништи
    Гравитација

    Долијеће
    Срећа
    На крилима
    Од паперја

    Рађа се
    Лакоћа
    У мислима

    Момчило

    6
    2
  2. Данас је то Свети Григорије Чудотворац.
    Обичај који се задржао до данас везан је за цркву и молитву. Ко се помоли Светом Григорију Чудотворцу и запали свећу нека замисли једну жељу. Ако је његова молитва искрена и дубока, верује се да ће му овај светац испунити жељу.

    Григорије је живео у доба српско-римског императора Декија, који је рођен у селу Мартинцима код Сремске Митровице. У то време је започео прогон хришћана у римској империји. Он је издао едикт по коме су сви становници империје морали да искажу лојалност према боговима предака и за то су добијали сертификат. Онима који су одбили да то ураде до одређеног дана претила је чак и смртна казна. Тај прогон је настављен касније и достигао врхунац у доба српско-римског цара Диоклецијана. Српско-римски цареви после Диоклецијана (Галерије, Ликиније и Константин) су донели едикте о толеранцији и на крају легализовали хришћанство.

    5
    1

Оставите коментар