Не можемо служити светском савезу цркавâ и Једној Цркви; не можемо бити послушни ђавовођеном Вучићу и Николају Жичком; не можемо се жртвовати сатанском Рио Тинту и распетоме Косову и Метохији
Павле Ботић (Извор: Архив Војводине)
„Не варајте се, Бог се не да обмањивати,
јер што човјек посије оно ће и пожњети.ˮ
(Гал. 6, 7)
Оваплоћени Богочовек Исус Христос никада себе није назвао теологом, већ Почетком, Путем, Истином, Животом, Васкрсењем, Пастиром Добрим, Сином Оца Небеског… Отуда науку спасења Безгрешни Спаситељ и није назвао теологијом, већ благовешћу. А Блага Вест јесте јављање Сина Божијег и Господа Исуса Христа у телу, и Његово Страдање, Васкрсење и Васнесење. Блага Вест, само Еванђеље Господа Христа, то је Наука, то је Учење, то су сви универзитети; ту је све, сва мудрост неба, сва мудрост Анђелâ![1] Богочовек Христос јесте Оваплоћена Благовест за род људски, јер је својим Васкрсењем разорио ђавољу државу смрти.
Да би и богообразни човек свезан грехом и смрћу постао богоподобни причасник бесмртности у Царству Небеском, Господ Христос је Својом Свештеном Крвљу основао Цркву, запечативши је Духом Светим, који је Учитељ и Душа Цркве. Само у Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви Христовој човек се Светим тајнама и Светим врлинама исцељује од греха и смрти.
Првосвештеници старозаветног Израиља, фарисеји, даноноћно су се упињали како би Безгрешном Господу Христу приписали дела греховна. Јер, властољубивим и среброљубивим Кајафама треба само црква царства земаљског, црква без Исуса Христа, црква која у име апстрактног израиљског бога верским старешинама јудејским омогућује и власт над народом и синекуре! Зато су у безумљу своме фарисеји убијали и свете пророке Христовог Оваплоћења и Васкрсења, и зато су Сина Божијег, Господа Христа на крсту разапели! А Богочовек Христос назвао је јудејске првосвештенике синовима оца лажи (Јн. 8, 44), који испуњују заповести кнеза овога света, ђавола. Уосталом, између света који у злу лежи (Јн. 5, 19) и Благовести Христове и не може бити компромиса.
II
Римокатоличка црква је први прејемственик фарисејске цркве царства земаљског. Проповедајући Царство Небеско, првосвештеници римокатоличке цркве присвајали су огњем и мачем за себе царство земаљско. Кривотворећи Никео-цариградски Символ вере, они су на првом месту кривотворили својство Богооткривености свештених догмата Цркве Христове. Коначно, „непогрешнаˮ римокатоличка теологија тумачећи осамнаести стих шеснаесте главе Светога Јеванђеља по Матеју[2] у духу аријанизма, институционализовала је зловерје које првоврховног апостола Петра рукополаже у чин оснивача Христове Цркве[3]! Ако „непогрешивˮ папа представља прејемственика апостола Петра и Христовог заменика на земљи, онда нам у папоцезаристичком царству земаљском Богочовек Христос и Благовест науке Христове и нису неопходни! Ватиканским идолопоклоничким догматом о непогрешивости папе догматизована је на европском тлу староизраиљска црква без Христа!
Насупрот римокатоличкој клерикалној цркви царства земаљског, Богооткривени, Неизменљиви, Општеобавезујући и Црквени Догмати благовесте да је темељ Цркве Богочовек, а не апостол Петар, или ма који човек, или сви људи скупа, зато што само Он може победити – и победио је – смрт и све силе пакла; да је Црква сазидана на човеку, која је то смрт не би надвладала, и који је то ђаво не би победио?[4] Црква Христова на земљи не изображава царство земаљско, већ Безгрешно Царство Небеско. Заиста, само се кроз Новозаветну Цркву откривају тајна и циљ човековог временог постојања.
III
По Духовданим речима Равноапостолног Николаја српског Православље у Срба се не да замислити без манастирског подвига, јер монаштво вековима траје као највиша духовноисторијска стварност српска.[5] Јер, сам Господ Христос је изгонио раскош, заводио пост; изгонио грамзивост, заводио сиромаштвољубље; изгонио неумереност, заводио здравоумље; изгонио гњев, заводио кротост; изгонио завист, заводио дружељубље; одвраћао од пута широког и изводио на пут тесан, мучан и тежак.[6] Насупрот томе, напредна интелигенција српска професионално и духовно формирана у пећи европског универзитетског Вавилона, злодуховно је одвраћала заветни српски народ од манастирског аскетског духа, од Христове Цркве и од Царства Небеског, приводећи душу народну царству земаљском и могућностима овога света[7]. Олењен на слободи као на летњој пригревици србски сељачки народ је дозволио својој интелигенцији да му убризга све отрове западне смрти у његов дух и душу.[8] Под окултном агресијом своје христогонитељне интелигенције многострадални и непокајани српски народ се препустио сопственој дехристијанизацији и посветовњачењу.
Крајем двадесетог и почетком двадесет и првог столећа процесу унутрашње секуларизације[9] Српске Православне Цркве посебан печат дала је српска теолошка интелигенција. Понајвише заквашена фарисејским квасцем атинског теолошког факултета, она је доситејевски поверовала у грађанско (антимонашко, антиподвижничко) православље, у мисију професионалне цркве царства земаљског и у своју непогрешност. Српски теолози сведоче телесну (сепаратну) веру самооткривења, која није дело Духа Светога и која није плод подвига човековог живота по свим јеванђелским заповестима.
За реализацију вишевековног пројекта разоваплоћења Српске Православне Цркве било је нужно да српски теологизовани првосвештеници напасају сами себе (Јез. 34, 2)[10] и да под дипломатским притиском старешинâ западних јеретичких цркавâ и тајне политике глобалне закулисе коначно врате Царству Небеском Спаситеља Христа, Оснивача Цркве, замењујући Га најпре Светим апостолом Петром, а затим и „светимˮ архијерејским синодом и „светимˮ архијерејским сабором! Овакав папски процес разоваплоћења Цркве Тајновиди Свети Николај Жички и Охридски прорекао је пре осамдесет година, заточен у нацистичком концентрационом логору Дахау:
„У току времена он (западни првосвештеник, прим. П. Б.) као да је рекао Христу: морамо знати ко је први у Царству Твоме. На питање које су ти поставили синови Заведејеви Ти ниси правилно одговорио. Рекао си како тобож ко хоће да буде први, нека буде слуга свима и као да је Син Человјечески дошао, не да Њему служе, него да Он служи, – и најзад, да би заблуда била већа – опрао си прљаве ноге рибарима. Историја је доказала да си погрешио. Народи су стока глупа. Та стока пре свега тражи вођу и главара, тражи првога изнад свију, тражи непогрешнога. То је основно и главно у сваком друштву и у сваком народу. Ти то ниси могао знати, јер си мало живео у овом свету, млад си умро и ниси студирао психологију маса. Међутим, ми првосвештеници учили смо велике школе, путовали смо много по свету и живели два пута дуже од тебе. Зато ред је да Ти оставиш нама да према своме огромном искуству решимо ово питање. Ти буди Бог на небу, а ми Бог на земљи; Ти непогрешан на Небу, а ми непогрешни на земљи. Видећеш Ти на крају крајева, да је овај наш практични програм несравњено бољи од Твога идеалистичког и младићског програма. Послушај Ти нас старце, који се ево хиљаду година с Твојим именом рвемо, као и са овим поганим светом. Да си слушао старце, Ти не би ни био распет на крсту…ˮ[11]
Да би засведочио домострој самоспасења као централни догмат цркве царства земаљског, сваки првосвештеник се мора јудејски саблазнити о Безгрешност Оваплоћеног, Страдалог, Васкрслог и Вазнесеног Богочовека Христа! Тако се и у парохијским храмовима у Србији неретко чује човекобожна проповед о епископима као „христосимаˮ на земљи. А свако јеванђелско расуђивање о епископима као о људима који нису слободни од прародитељског и личног греха, српски првосвештеници упорно тумаче као напад на цркву!
IV
Ђаво се увек труди да и правоверне хришћане наведе не у отворено неверовање, већ у изопачену веру[12].
Црква није само Тело Христово (Кол. 1, 24), Црква је и Дело Христово. Отуда Цркви није задатак да влада, него да служи.[13] Али, сам Господ упозорава нас да раздељено царство пропада (Мт. 12, 25) и да не можемо служити два господара супротног настројења, јер ћемо једнога непослушањем мрзети, а другог послушањем љубити (Мт. 6, 24)!
Речју, не можемо служити светском савезу цркавâ и Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви; не можемо бити духовна деца јеретика папе и духовна деца Равноапостолног Светог Саве српског; не можемо следовати великом инквизитору Кристоферу Хилу и Светом Мученику Косовском Лазару; не можемо бити послушни ђавовођеном Александру Вучићу и Свеправославном Николају Жичком; не можемо се жртвовати сатанском Рио Тинту и распетоме Косову и Метохији…
Без Богочовека Христа не можемо чинити ништа бесмртно (Јов. 15, 5).
Немали допринос разоваплоћењу Српске Православне Цркве дали смо и сви ми непокајани и анатемисани Срби. Посејавши по својим душама адско семе идолопоклонства, адске плодове идолопоклонства и жањемо.
Уистину, кад се један народ, као целина, одрекне Богочовека, онда се његова историја претвара у путовање кроз пакао…[14]
[1] Преподобни Јустин Ћелијски: „Беседа друга на Благовести (1966)ˮ, Празничне беседе, манастир Ћелије, Ваљево, Наследници Оца Јустина, Београд, 1998, стр. 215.
[2] „А и ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати.ˮ (Мт. 16, 18)
[3] Мистику Христових речи из осамнаестога стиха шеснаесте главе Светога Јеванђеља по Матеју Преподобни Ава Јустин Ћелијски тумачи Духом Светим, сведочећи да је Света Воља Бога Оца Темељ Цркве Бога Сина: „Петра допуњује Господ: А и Ја теби кажем, Ја знам тебе: ти си Петар = ти си син Јонин, тело и крв. А Ја ћу сазидати Цркву Моју на овоме камену, то јест на Оцу Моме, који једини зна тајну Сина и открива је; на Оцу ћу сазидати Цркву Своју, на Оцу Који је на Небесима…ˮ (Преподобни Јустин Ћелијски: „Новозаветно учење о Црквиˮ, Сетве и жетве, манастир Ћелије, Ваљево, Наследници Оца Јустина, Београд, 2007, стр. 187-188)
[4] Преподобни Јустин Ћелијски: „Ко је Исус?ˮ, Тумачење Светог Еванђеља по Матеју, манастир Ћелије, Ваљево, Наследници Оца Јустина, Београд, 2000, стр. 410.
[5] Свети Николај Жички и Охридски: Српски народ као Теодул, Сабрана дела, књига пета, СПЦО Линц, Слово, Шабац, 2001, стр. 333-337.
Св. владика Николај и св. авва Јустин (Извор: ФБ страница Жарко Видовић)
[6] Преподобни Јустин Ћелијски: „Црква-Богочовечанско Предањеˮ, Догматика Православне Цркве, књига трећа, Београд, 1978, стр. 474.
[7] Вид: Свети Николај Жички и Охридски: Српски народ као Теодул, стр. 334.
[8] Нав. дело, стр. 346.
[9] Богомудри архимандрит Рафаил Карелин указује:
„Што се, пак, тиче духовне секуларизације, ту се ради о замени духовних вредности земаљским и пролазним вредностима, било да је реч о историјским, културним или њима сличним вредностима. То је у ствари спуштање црквеног живота с духовног на душевни ниво, претварање Цркве као дома Божијег, који људима открива врата Вечности, у једну од земаљских институција која служи земљи. Секуларизација може да се одвија на различитим плановима и различитим нивоима, али је увек у питању продор у Цркву традиције, разних погледа на живот, етике и вредности које су Цркви стране, а које су узете из овог по много чему паганског света. Секуларизација је процес разводњавања и потонућа Цркве у море живота овога света.ˮ (Архимандрит Рафаил Карелин: „Секуларизација Црквеˮ, Хришћанство и модернизам, прев. Божана Х. Стојановић, Манастир Успења Пресвете Богородице, Подмаине, Будва, 2013, стр. 255-256)
[10] Свети пророк Језекиљ предсказује пропаст неверних пастирâ:
„Претилину једете и вуном се одијевате, кољете товно, стада не пасете.
Слабијех не кријепите, и болесне не лијечите, рањене не завијате, одагнане не доводите натраг, изгубљене не тражите, него силом и жестином господарите над њима.
И распршаше се немајући пастира, и распршавши се посташе храна свијем звијерима пољским.
Овце моје лутају по свијем горама и по свијем високим хумовима; и по свој земљи распршане су овце моје, и нема никога да пита за њих, никога да их тражи…ˮ
(Јез. 34, 3-6)
[11] Свети Николај Жички и Охридски: Српском народу кроз тамнички прозор, Сабрана дела, књига трећа, СПЦО Линц, Слово, Шабац, 2001, стр. 911.
[12] Архимандрит Лазар Абашидзе: „Анђелу Лаодикијске црквеˮ, Црква од Истока и хришћанство без Христа, Зборник радова, Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке, прев. Зоран Буљугић, Београд, 2008, стр. 205.
[13] Свети Николај Жички и Охридски: Вера образованих људи, Сабрана дела, књига пета, СПЦО Линц, Слово, Шабац, 2001, стр. 177.
[14] Преподобни Јустин Ћелијски: „Основна Истина Православља-Богочовекˮ, Сетве и жетве, манастир Ћелије, Ваљево, Наследници Оца Јустина, Београд, 2007, стр. 273.
Categories: Гостинска соба
“ Страшни и мудри дух, дух самоуништења и непостојања, – наставља старац, – велики дух говорио је с тобом у пустињи, а нама је саопштено у књигама као да је он тебе “ кушао „. Је ли тако било ? И је ли се могло казати шта било истинитије од онога што ти је он објавио у три питања, и што си ти одбацио, а што је у књигама названо “ искушењима? “ А међутим, ако се икада на земљи десило право, громовито чудо, онда је то било тог дана, на дан та три искушења. Баш у појави тих трију питања се и састојало чудо. …
… Одлучи дакле сам ко је имао право : ти или онај, који те је тада питао ? Сети се првог питања. И ако не буквално, али смисао је тог питања овај : “ Ти хоћеш да идеш у свет, и идеш голих шака с некаквим заветом слободе, који људи, у својој простоти и у својој урођеној тупости, не могу схватити, и којега се они боје и страше – јер ништа и никада није било за човека и човечанско друштво несносније од слободе ! А видиш ли ово камење у овој голој и врелој пустињи ? Претвори га у хлебове и за тобом ће потрчати човечанство као стадо, благодарно и послушно, премда вечно у страху да ћеш повући руку своју од њих и да ће им нестати твојих хлебова… “
ШТО СИ САД ДОЛАЗИО ДА НАМ СМЕТАШ ?
Како, тренут по поистовећењу са врсним словом господина Павла, не посегнути срдцем и руком за чудесним Фјодором ?
П.С.
“ Просветино “ издање романа “ Браћа Карамазови “ – верно пренето у коментар баш како је штампано…
„Отуда науку спасења Безгрешни Спаситељ и није назвао теологијом, већ благовешћу.“
„Тада одоше фарисеји и начинише веће како би Га ухватили у речи.“
Шта би на то рекао Св. Апостол Јован Богослов (то јест теолог)? Шта Св. Григорије Богослов (Св. Григорије Назијански)? Шта Св. Симеон Нови Теолог?
Теологија је спој две речи – theos (Θεός, ‘Бог’) и logia (λογία, ‘пророчиште, откровење божанског порекла’), касније логос. Она у основи претпоставља богопознање кроз богооткривење.
Негирати теологију по себи значи негирати како могућност богооткривења тако и разум („λόγος“) који нам је Богом дат и тиме свести Бога на ниво deus absconditus-a неповезаног са творевином, или муслиманског бога бескрајно удаљеног, усамљеног и неприступачног ма каквом познању, а човека на ниво животиње. Одбацити теологију због неких злоупотреба значи одбацити и бебу са водом, одсећи и ногу а не само жуљ и извршити лоботомију над човеком због пар јеретичких ставова.
„Олењен на слободи као на летњој пригревици србски сељачки народ је дозволио својој интелигенцији да му убризга све отрове западне смрти у његов дух и душу.“
Напротив, тај „српски сељак“, махом варијетет из новоослобођених и до јуче турских крајева, својом сељачком суревњивошћу није дозволио ни једно ни друго, ни да га „попине“ оцрквене ни да га „учењаци“ секуларизују, већ је следовао својој кметској зависти и злоби, разулареној злом са Истока, и духу гомиле што данас виче „Хосана!“ а сутра „Распни га, распни!“, и 1945. је што стрељао што похапсио српску интелигенцију и створио државу тзв. „радног народа“.
„За реализацију вишевековног пројекта разоваплоћења Српске Православне Цркве било је нужно да српски теологизовани првосвештеници напасају сами себе“
Ава Јустин Поповић и Вл. Николај Велимировић су били врсни православни теолози, први од светског реномеа. У једном пасусу цитирати Вл. Николаја а у другом нападати српску и теологију уопште је мало безукусно, ако не и самопоражавајуће. Или је у питању горепоменути пролетерски дух?
Нити је то само по себи тачно – има српских теолога који не следују ни svjetonazoru секуларног клерикализма ни закључцима нео-обновљенске школе, но то што аутор текста није чуо за њих само је његов проблем.
„Немали допринос разоваплоћењу Српске Православне Цркве дали смо и сви ми непокајани и анатемисани Срби. Посејавши по својим душама адско семе идолопоклонства, адске плодове идолопоклонства и жањемо.“
Тачно. Аутор текста се овде бави неким стварима којима очигледно није дорастао, па уместо што чини медвеђу услугу Српској Православној Цркви, боље би било да преиспита самога себе. Јер пролетерски злодух злобе је још увек јак на овим просторима.
+++
„Источна традиција никада није правила оштру разлику између мистицизма и теологије; између личног искуства божанских тајни и догмата које потврђује Црква. Речи које је пре једног века изговорио велики православни теолог, митрополит московски Филарет, савршено изражавају овај став: „ниједна од тајни најтајније премудрости Божије не треба да нам се чини страном или потпуно трансцендентном, већ у свој смирености морамо свој дух применити на созерцање божанских ствари“.
(Беседе и обраћања митрополита Филарета, Москва, 1844, део, стр. 87.)
Далеко од тога да су међусобно супротстављене, теологија и мистика се међусобно подржавају и допуњују. Једно је немогуће без другог. Ако је мистично искуство – лично искуство садржаја заједничке вере, теологија је израз – за добробит свих – онога што може да доживи свако. Изван истине коју чува цела Црква лично искуство би било лишено сваке извесности, сваке објективности. То би било мешање истине и лажи, стварности и илузије: „мистицизам“ у лошем смислу те речи. С друге стране, учење Цркве не би имало утицаја на душе да у извесној мери није изражавало унутрашње искуство истине, које се у различитој мери даје сваком од верујућих. Нема, дакле, хришћанског мистицизма без теологије; али, пре свега, нема теологије без мистицизма. Није случајно да је традиција Источне Цркве резервисала назив „теолог“ специјално за три света писца од којих је први Свети Јован, најмистичнији од четири јеванђелиста; други Свети Григорије Назијанзен, писац контемплативне поезије; а трећи свети Симеон, звани „Нови Богослов“, поета сједињења са Богом. Сходно томе, мистика се у овом делу третира као усавршавање и круна сваке теологије: као теологија пар екселанс.“
-Владимир Лоски, „Мистична Теологија Источне Цркве“
Јеванђеље по Марку, Глава 1, стихови 16-22
Толкује [тумачи] свештеник Димитрије Барицки
Које књиге ваља прочитати најприје, како би се утврдила вјера у Бога? Одговор на ово питање налазимо у одломку из 1. главе Благовијешћа по Марку, који се данас чита на богослужењу у православнијем храмовима.
Глава 1.
16. И ходећи покрај мора видје Симона, и Андрију брата његова гдје бацају мреже у море; јер бијаху рибари.
17. И рече им Исус: Хајдете за мном, и учинићу вас ловцима људскијем.
18. И одмах оставивши мреже своје пођоше за њим.
19. И отишавши мало оданде угледа Јакова Зеведејева, и Јована брата његова, и они у лађи крпљаху мреже;
20. И одмах позва их; и оставивши оца својега Зеведеја у лађи с најамницима, пођоше за њим.
21. И дођоше у Капернаум; и одмах у суботу ушавши у зборницу учаше.
22. И дивљаху се науци његовој; јер их учаше као онај који власт има а не као књижевници.
Учаше људе „као онај који власт има“ – израз који се много пута сусреће на страницама Благовијешћа. Тако писци Светога Писма указују на особиту силу која исхођаше од Исуса Христа. И често, као и у одломку који смо чули данас, та сила се супротставља оној којом располагаху јудејски учењаци-богослови. У чему је главна разлика између ријечи Спаситељевијех и онијех које изговараху вјерске вође Јевреја?
Јудеји бијаху изврсни богослови. Памћење им чуваше големо мноштво података о Богу, о закону његову, као и о догађајима свештене повијести. Те податке добијаху из књига, а и од учитеља својијех. Зато се учаху од дјетињства и настављаху скупљати знања цијелога живота. За оно вријеме њихово знање бијаше задивљујуће. Просто ходајуће књиге свезналице [ енциклопедије]. Стога их Благовијешће и назива књижевницима.
Господ се не учаше у богословској школи. Зато се у Благовијешћу по Јовану Јудеји чуде: „Како овај зна књиге а није се учио?“ Христос имађаше други извор знања о Творцу. Он га не познаваше по ријечима другијех људи нити из књига. Он га познаваше лично. Јер, као што сам рече ученицима својијем, „Ја сам у Оцу и Отац је у мени“. Другијем ријечима, знање његово не бијаше књишко, но искуствено.
Стога, када људи слушаху књижевнике, осјећаху да пред њима стоје веома умни људи. Они много знадијаху о Богу. Али у ријечима њиховијем бијаше превише умовања. Превише умозритељнога мудровања. Добро зборе, складно, али на души не постаје топлије. Срце се не одазива.
Када људи слушаху Христа, дивљаху се колико ријечи његове откриваху дубоку истину живота. Осјећаху горење Духа његова. Ћутијаху како тај огањ продире у срца њихова, како храни душу. Проповијед Спаситељева даваше им не само нове, јединствене податке о Богу. Иако, дакако, и то бијаше у ријечима његовијем. Но најприје бесједе Христове доношаху слушатељима утјеху, подршку, радост, наду. Једном ријечју, Благу вијест. У њима се осјећаше снага милости, прихватања, праштања и љубави.
Зато људи и иђаху за Господом. Остављаху све и иђаху, као апостоли, о којима се збори у одломку који чусмо. Речено од Спаситеља толико снажно одјекну у срцима њиховијем и толико бијаше сагласно с надањима и очекивањима њиховијем, да оставише посао који их храњаше, оставише имање, родбину и кренуше да путују. Такво непроцјењиво благо осјетише у ријечима Христовијем.
То благо хришћанска Црква нуди и нама. Не толико знање о Богу, колико познање Бога. Искуствени доживљај да имаш нешто што се не може купити ни за какве новце. И стога се дубина вјере наше не мјери количином прочитанијех и чувенијех списа [текстова]. Њен показатељ јесте она сила којом звуче ријечи наше о Христу. А та сила рађа се из искуства личнога сусрета с Творцем, који је вазда уз оне који попут апостола без сумње иду за њим. То јест, све своје мисли, ријечи и дјела свакодневно посвећују испуњавању јеванђелскијех заповиједи Спаситељевијех.
Почетак чланка је тако обећавао, посебно што је писац и професор књижевности. Али авај. На крају читања целокупан текст може да се рекапитулра баш по његовим поглављима:
1-Јевреји=зло
2-Римокатолици=наставк зла
3-Равноапостолини, Равноспаситељни, Богосрбин наш, Најсветији Николај Жички, све је лепо објаснио (и са цигаром у устима и без ње). Ван њега-богословље је зло (ваљда се допушта и Јустин)
4-Не можемо служити и…па рецимо Богу и Мамону. Ма можемо мајсторе. Аутор као да и непознаје цркву о којој пише.
Што се тиче 1. и 2. ставке, потпуно је у основи промашена јер смо ми тј Православна Црква наследници старозаветне цркве, а њу нису чинили само Кајафа и његова банда, већ и сва она мањина која им се све до срамног суђења супротстављала у Синедриону. Да не говорим о неким другим члановима те цркве попут Исаије или Јеремије рецимо. Не може се због изопачења те цркве (што је ионако било део Божјег домостроја) пребацити лопта у Рим и рећи они су ти, а ми не. Зато ми и имамо право да све свете списе објављене старозаветној цркви користимо као своје, уз новозаветне, као и многе друге обичаје који су наслеђени из старозаветне литургијске праксе.
Ставка 3. је много занимљивија: „А свако јеванђелско расуђивање о епископима као о људима који нису слободни од прародитељског и личног греха, српски првосвештеници упорно тумаче као напад на цркву!“ Амин, брате. Само за ту егзегезу, морали би да се присетимо оних старозаветних владика са почетка чланка, и шта је о њима њихов и наш Господ рекао народу непосредно пред своју егзекуцију:“„На Мојсијеву столицу седоше књижевници и фарисеји. Све, дакле, што вам кажу чините и држите, али по делима њиховим не чините; јер говоре, а не чине. Него везују тешка и несношљива бремена и мећу на људска плећа, а сами својим прстом неће да их помакну.“ Можда је баш зато аутору кљижевнику ласно утрапити књижевнике и фарисеје оној католичкој страни и причати о папоцезаризму као болести (тачно), али ћутати о толко душегубном и вишевековно сверазарајућем цезаропапизму унутар Православља.
Наравно да у духу тога аутора напада „квасац атинског теолошког факултета“, Доситеја просветитеља (скинуо мантију-али претпостављам да му несмета ако то уради неки поп, монах или владика да би повео народ у одбрану од турака или усташа), а некако чудесно је заборавио да спомене и Вука (чијим писмом иначе пише, као и сви остали православни мрзитељи истог). И наравно, у име истог духа цезаропапизма, остаје нем на квасац Руских теолошких факултета и праваца.
У ставци 4. писац сјајно поентира и најлепши део чланка: „Ђаво се увек труди да и правоверне хришћане наведе не у отворено неверовање, већ у изопачену веру.“ Савршено тачно, само се увек поставља питање шта је изопачена вера и ко и како ју је озопачио? НПР: мени и многима Николај Велимировић није светац. Духовник да, али светац не и то не само због претеране логореје коју су многи па и аутор текста довели скоро на ниво Богонадахнутости, а која је Николаја одвела у невиђену будалаштину, готово сатанизам, да пореди дела једног духовног колоса попут Св. Саве са једним знаменитим немачким сликаром чија је политика опустошила источну (углавном православну) Европу, а западну довела под окупацију Америке у коју се владика склонио (касније ће и источна завршити као и западна и нико не види краја том ужасу). Или: јел изопачење вере када баш наша црква прогласи свецем човека који се ожени 5 (и словима пет) пута и то још са дететом од 5 (и опет словима пет) година само зато што успут сазида или обнови 40ак цркава? Или су то свети Божји угодници одлучили и нема се шта расправљати? Веруј или марш из цркве. Дакле ко је ту одиграо на непоменикову лопту и јер нам се чудити што се у народу који за свеца има педофила данас догаћају бунга-бунга журке у режији домаће властеле. На крају крајева, и данашњи „краљ“ Србије воли да гради, и то не само цркве, а као и они средњевековни, воли и да копа и као и они, и овај доводи Немце за то. Да се разумемо, и овом данашњем краљу желим што и оном средњевековном, дакле све супротно од онога што им је црква дала-поштовање и светачки ореол. Да смо у средњем веку, уопште немам сумњу како би садашњи краљ завршио. Неки разни Николаји би се написали житија и тропара, а народ би љубио свете усне и целивао мошти.
Дакле ако хоћемо бољитак Цркве, морамо отићи на извор наших суноврата а он није у савременој Атини и свакако није у 1945. Он је пре негде у 1236. када је када је нашу цркву напустио човек који ју је и основао, а кормило преузели они који ће је временом претворити прво у династичку а онда и државну институцију, па ће бити само питање ко ће водити државу-тај ће водити и цркву. Кад се отарасимо цезаропизма, баш како су Грци, Грузини, Румуни и други успели, кад увидимо своје грешке а не да трошимо снагу да их правдамо, онда ће нам бити боље и свануће нам Сунце правде.
@ Јесте
Пишете: „Шта би на то рекао Св. Апостол Јован Богослов (то јест теолог)? Шта Св. Григорије Богослов (Св. Григорије Назијански)? Шта Св. Симеон Нови Теолог?“
Има она прича како је један (свршени) студент Богословског отишао код Св. Пајсија Светогорца и рекао му да је „богослов“. А Старац му одговорио: „Аха, ти си значи четврти!“
Ето и нама, убогима, Четвртог богослова, потписује се као Јесте.
Пишете: „Напротив, тај „српски сељак“, махом варијетет из новоослобођених и до јуче турских крајева, својом сељачком суревњивошћу није дозволио ни једно ни друго…“
Учени сте (надам се не она ученост коју помиње Св. Козма Етолски!), али овде, биће у брзини, не приметисте да полемишете са речима Св. Владике Николаја, а не са речима аутора 🙂
Извор да проверите да је реченица „Олењен на слободи као на летњој пригревици србски сељачки народ је дозволио својој интелигенцији да му убризга све отрове западне смрти у његов дух и душу.“ из „Српски народ као Теодул“.
https://svetisavatoronto.org/wp-content/uploads/2022/01/Vladika-Nikolaj-Velimirovic%CC%81-srbski-narod-kao-teodul-10.pdf
Аутору брату Павлу – шајкача доле!
Можда је због ових „теолога“ (који рачунају број анђела на врх игле) требало раздвојити – Теологију (са великим Т, која је за две хиљаде година Цркве дала тројицу богослова/теолога, добро – сад и овај наш четврти „Јест и будет“ 🙂 ) и теологију која на факултетима штанцује „теологе“.
Мада, Јован Богослов није био „свршени теолог“ 🙂 Григорије Богослов такође није студирао исти факултет као „Јесте“, а ни Симеон Нови Богослов.
Дакле, ми живимо са (пре)ученим „теолозима“ без страха Божијег, а онда им је и наука никаква, тј. безвредна и безбожна.
@Миљуш
„…мени и многима Николај Велимировић није светац…. светац не и то не само због претеране логореје… која је Николаја одвела у невиђену будалаштину, готово сатанизам“
Ако је и од тебе превише је. Дијареја је физиолошки „пролив“ а логореја дакле исто само од речи. И тако ти коментаришеш србског Златоуста? Срам да те буде, стиди се земље коју газиш.
На другој страници неко те упореди са разобаданим волом. Добро рече, само увредио је вола. Али, лек за тебе је игнорисати твоје прљаве урадке. Читај их сам и пази да се не угушиш од адског воња који се из њих шири.
Уредник сајта би могао да доведе у ред и неке коментаторе. Све има границе.
@Верник:
„…али овде, биће у брзини, не приметисте да полемишете са речима Св. Владике Николаја, а не са речима аутора 🙂“
Хвала на исправци, али мој коментар о недоследности се односио на једну другу реченицу, тачније на: „За реализацију вишевековног пројекта разоваплоћења Српске Православне Цркве било је нужно да српски *теологизовани првосвештеници напасају сами себе“*
Након чега је аутор цитирао Вл. Николаја, који је, о ироније, и сам био теолог. Ко чита да разуме.
Иначе се не слажем са том Николајевом опаском, и сматрам да је у једном периоду био превише попустљив према Србима. Касније је, додуше, говорио да је боље бити строг према народу него чешати му уши, или нешто у том смислу, и написао ону познату „нису Срби што су некад били“, за шта би му, да је живео и радио у данашњем времену, неки ревности посетиоци овог сајта вероватно прикачили етикету „другосрбијанца“.
Мир с вама.
Морам да вас обавестим да Миљушово гледиште није изоловано уопште. Има га међу свештеницима СПЦ. Честитим људима. Не знам како до сада нисте са тим дошли у додир. Није добро игнорисати оно што вам се не свиђа, то је гурање под тепих. Чекаће нагомилано на другој страни биће непријатно и биће изненађење. На сваки приговор о папи и римокатолицима одговор је био да су они бар признали неке своје грешке и суочавају се са собом за разлику од нас као и да је код нас сваки епископ папа…итд. Исти ставови по многим питањима као Миљушови. Делови стварности који се игноришу неће нестати сами од себе. Овде реакције делују као да су, углавном, импулсивне и има доста усијаних глава са хладнимми окамењеним срцима, а и умовима. Сваки добар ауторски текст падне у други план од полемике у коментарима. Бог зна зашто је и то добро. Треба причати отворено. Очигледно у свом окружењу не разговарате довољно када вам је промакло да постоји већ неко време цела једна групација у СПЦ који размишља на исти начин као Миљуш. Можда не баш у свакој појединости, али правац је исти.
Ево дакле „Случајна“ а „Сестра“ која терцира Миљушу, мада се потписује са више надимака и као бајаги гаси ватру својим упреподобљеном лажном мирноћом. Међутим, одаде се да су из истог тора кад рече: „…цела једна групација у СПЦ која размишља на исти начин као Миљуш.“
Ма шта велиш „сестро“!? Баш као Миљуш размишљају. Па то нису размишљања него опљувавања и ругање, да не набрајамо – од Мученика Светог Цара Николаја, преко Грделичких Мученика, до „Распућинове“ цркве (РПЦ МП!!) и ево сада Светог Николаја Жичког. Изругивање, бласфемија, светогрђе и примитвно злословље под танким плаштом јефтине приучености.
Каква ли вас само школа „породи“, у којим ли сте клупама упили овај отров? Али нисте ви сами криви него они који вас млађане а наивне и надобудне за нос ухватише и поведоше путем антицрквеним, а тиме и антинародним. Стидите се, макар мало, ако за стид знате.
Не зна се јесу ли гори Случајни Љушими из Тел Авива или Мунзе Кајла Верници & „ваља се“ бабославци из Малих Мрчајеваца.
@мунзе конза
Потпуни промашај. Све заједно. Нити припадам тој групацији нити сам говорила о светитељима, сами стављате по обичају другима у текст оно што не постоји. Мој свештеник, међутим, припада тој групацији. И нисам лажно преподобљена него сам научила да слушам и друге људе, свиђало ми се њихово мишљење или не. И да није основно оруђе за промену осуђивање него молитва. То сам од мог духовника, чијој групацији припадам, научила. И да се спорови унутар цркве боље решавају са смирењем него са гордошћу. Где сте видели ту терцу? Слагање са Миљушом у било чему? Ни по једном питању се не слажемо, само за разлику од вас осталих сам научена да станем и ослушнем. И да не игноришем постојање чега год у окружењу. У ком мом коментару сте нашли опљувавања било кога? Поготово светитеља. Мало бисте могли истине да се држите за почетак. Потписујем се у складу са темом што сам од других на порталу видела, нисам ја измислила начин на који се коментарише, прилагодила сам му се.
@Полуистине и неистине:
„Миљушово гледиште није изоловано уопште. Има га међу свештеницима СПЦ. Честитим људима.“
Оне које познајете лично а који, како кажете, деле бласфемичне ставове Миљуша називате честитим људима. И још следите свештеника/духовника истих убеђења! Ето дакле примера ваше терце на Миљушеву какофонију коју невешто одричете. Иначе, добар надимак изабрасте, сасвим одговара вашим објавама.
И да додам да ме је мој духовник преобразио и научио свему па и да останем у својој заједници из које сам усијане главе много пута демонстративно хтела да одлазим не грубошћу и нападима на мене сваки пут када сам изражавајући неслагање на такав начин реаговала, већ примером смирења и искључиво молитвом. Не са много речи. Сваки пут је себе стављао у позицију тога кога осуђујем, по правилу, шта год да је био предмет моје осуде. Ако нисте у стању сами да будете смирени свакако ће вам они научени смирењу бости очи, а Ваши коментари у којима не водите рачуна ни да се држите елементарне приземне честитости говоре довољно о Вама и Вашем духовном стању. Мој свештеник са којим сам се тешком муком научила да коегзистирам је, упркос томе што ми се његова мишљења у већини случајева не свиђају, честит и добар човек. Можда у некој заблуди, али никако неки зао и злонамеран отровни чинилац кога треба линчовати и елиминисати одмах. Ретко лепу истинску заједницу има на којој му многе колеге завиде. Нисмо лажно на окупу и не лажемо се међу собом. Узрастамо и превазилазимо себе и сопствене мане пре свега, свако своје и плодови су очигледни и добри. А то не бива без Духа Светога. И нису нам ни мишљења нити било ко од нас појединачно у центру него Христос.
Опет се спиновима бавите и посредним закључивањем како Вама одговара, а притом моје објаве, очигледно, не пратите од почетка па и ту дозвољавате себи да се стављате у позицију зналца и валидног проценитеља. Надимака сам имала много на овом порталу. Позабавите се мало собом. Сама чињеница да одговарате након што сте изнели лажи и да своје лажи оправдавате неким посредним закључивањем, игноришући чињенице које су Вам предочене, (следим свештеника, а јасно је написано да не следим и кога следим), говори са које стране вам теку мисли. Али пошто духовни живот замишљате као телесно мудровање и то врло нездраво, за Вас, беспресметно је са Вама о било чему расправљати.
Сестра у Христу
Лепо сам вас опоменуо, збиља у најбољој намери, да се клоните мене, јер братија затуцаних воли да се качи само са отпадијом мушкога пола. Не треба Вам то, јер ће Вас свести на свој ниво и дотући искуством. Знају да кмече, зову у помоћ (у овом случају админа сајта), осуђују, проклињу, газе, а и зажмуре на незгодне делове дискусије. Али не знају да одговоре. Откуд светац са цигаром у цркви? Па…. Откуд светац са ожењеним детенцетом? Па….Како је владика који се моли са католицима отпадник, а онај који се моли са англиканцима светац? Па…Преко свих незгодних питања знају кукавички да побегну, али и то је неки одговор. Само нико да им не поквари лажни мир. Кукавице. Таква им је и вера. По коментарима: ја теби сердаре, ти мени војводо.
Миљуше,
Извор мог држања, хвала Богу, није од мене иако је у мени. Када почнем у себе да се уздам и мислим да је од мене сасвим сигурно ћу пасти и ниже од било кога другог. Ви сте некако из свих једначина избацили покајање. И оно што је важније од спољашњег и појединачних грехова и грешака какве год да су, а на шта Бог највише обраћа пажњу је срце. Срцевидац. Како је преображавао Савла у Павла и разне друге из споља посматрано велике палости у светитеље. Да не потежем опет Св.Марију Египћанку, Св. Мојсија Мурина, Давида псалмопојца..Далеко су били од безгрешних и непогрешивих. Не знам колико обраћате пажњу на живога Бога и Духа Светога данас, али увидели бисте исте моделе. Што се тих индивидуалних страсти, грехова и грешака тиче. Иако су код црквених људи падови у страсти често индикатор кривоверја. Али ни о томе не смемо са сигурношћу да судимо. Само Бог срцевидац зна дубину свакога човека и истину о њему као и због чега је нешто попустио на некога. Увек је вишеслојно. И можда док ми судимо тај се каје, а ми осудисмо сами себе. На самрти да видимо човека да греши пред нашим очима требало би да останемо безазлени. Да не испитујемо судове Божије, поготово не исхитрено. За личне грехе које сте Ви набројали конкретно изражавам мишљење да ми се не допише да сам негде невербално подразумевала да се то односи на исповедање јереси. Нездраво је оволико коментарисање и злурадост непрекидна у сваком случају. Нисам академски богослов само обичан верник који се труди па ми свакако у овој академакој заједници и није место. 🙂☦️💟
Нека би дао Господ да се сви смире и умудре.
„Научићу безаконике путевима Твојим, и безбожници ће се обратити Теби.“ Само покајник може да има смирења и стрпљења за такве подухвате. Горди самоправедници, законичари који лове грешке и осуђују на смрт личе на…. Има ли ико од вас контакта са младим људима, добрим душама које лутају и нису уопште при Цркви? Који још увек постављају она страшна питања о томе како је Бог добар, а допушта да деца пате и страдају…. И дају оне изјаве да је Бог неко ко изгледа као да га не интересује превише наша реалност и патња. Имате ли љубави и стрпљења да покушате макар да им приближите? А постављају питања. Траже одговоре. Нису одбацили Бога, у болу често ништа не разумеју још увек и баш неке спољне ствари им сметају да приђу ближе и сазнају. И црквене људе посматрају из угла спољног морала и осећаја у њиховом присуству. На благе намере долази божанска благодат. Јесте ли свесни да Господ на њихова срца гледа и да их није одбацио? Да тражи начин да их приближи истини. Да су Апостоли овако сведочили Христа нико не би постао хришћанин. „Идите и сведочите Христа. Ако некад затреба, и речима.“
Интересантно је да овде дотични Миљуш (ако се тако уопште зове) користи прилику да преко онога што можда и јесте напада и оно што није и посредно и целу Цркву. Недавно је тако нападао РПЦ и назвао је некакнонском због наводног одступања од традиције, да би касније критичаре обнављања реда тзв „ђакониса“ назвао „галамџијама канонских правила“ и „прелешћеним бранитељима традиције“. Лепи етикете где стигне а оптужује друге за то. Користи технике комуникације карактеристичне глобохомо делатницима, што је упућенима видљиво са километар. Суочен са незгодним фактима, уместо да одговори он наставља као да ништа није било, а једном притиснут, изговара се и вади како му је наводно „било тешко да их чита“ 🤡 Али му није тешко да сваки чланак прочита и сецира у ситне детаље, као и овде.
Наводно забринут за духовно здравље других, ништа душекорисно не говори већ само празнослови, дели и етикетира. Оно што је заједничко свим његовим коментарима је мржња према СПЦ и РПЦ, снисходљиво опхођење из наводне бриге за друге, као и јефтина демагогија пуна општих места, фраза и слогана, не би ли како смутио и унео сумњу, урушио поверење у Цркву и представио је као отпалу и неканонску.
Сада се ухватио за Николаја Велимировића, и у сваком другом коментару га помиње. И наравно, са њим и „аустријске сликаре“. Типично. Ко чита да разуме. Познато је да његовом племену Н. Велимировић смета и да га мрзе јер је говорио истину за њих (сетимо се недавног случаја где је потпредседница Јеврејске заједнице ЦГ и Председница борда Организације jеврејске сарадње у Jугоисточној Европи јавно изјавила да кости Н. Велимировића треба бацити псима). Па се онда, фарисејски ревносно, ухватио за цигару: „Ух-ух, светитељи са ЦИГАРАМА! Свеци што се ЖЕНЕ ТРОГОДИШЊАКИЊАМА* (ФОТО/ВИДЕО)! Попови што краду! КАСИЦА! КАСИЦА У ЦРКВИ! КАСИЦА! Затуцани Срби што се плаше промена! Куга!“
Но да ли овакве флоскуле више погодују неолибералном другосрбијанском медиокритету или православном човеку, просудите сами. Канонизовани су уосталом и Његош и Јустинијан, као и други који нису били свеци, или су имали неке мане које би се евентуално дале ископати, али ту критику од таквих нећете чути, јер тиме не би Србе одвратили од Цркве.
*(Милутин је желео да постане зет ромејског цара због престижа који је то доносило. То је био први и једини брак који је један српски владар успео да склопи са ћерком ромејског (византијског) цара, формално првог међу владарима хришћанске Васељене. Због тога је Милутин (нажалост) одбио брачну понуду удовице бугарског цара Смилеца која би му донела цело Друго Бугарско Царство у мираз.
Првобитно је Милутин требало да се ожени Андрониковом сестром, која је то одбила, па је Андроник, немајући куд, из државних интереса понудио своју петогодишњу ћерку. Милутинов брак са Симонидом је био политичке природе, и као такав не представља ништа необично. Шта је касније Нићифор Григора писао и да ли је то тачно, и како би он то могао знати, је нека друга ствар. Но чак и да је тако, обичај канонизације владара иде до Римских времена и мада се тој пракси има шта приговорити, она сама по себи не делегитимише Цркву. Иначе би Црква била нелегитимна још од Јустинијанових времена, који је био све, само не светац, па је опет канонизован. Но наши непријатељи никад неће устати против нпр. Јустинијана већ искључиво против српских владара.)
@Сестра у Христу @Благе намере
Узалуд се трудите, људи на овом сајту су углавном само формално православни.
Сад кад си се бар потрудио мало више и боље, ред је да ти одговорим, претпостављам и да очекујеш одговор. Мораћу само таксативно.
-РПЦ никад нисам назвао неканонском, већ Распућиновском. Распућин ми је некако парадигма свих Руских крајности а и симбол краја Руске средњевековне историје и некако згодан за ту улогу. Компликовано је сад за причу, али веровао или не скоро да ми је симпатичан (као и онај брат АБ са врха што ме назва волом и слатко насмеја. Сетио сам се једног чувеног лика из антике коме нисам достојан пертле да одвежем, а он је публици сличној овој рекао да је коњ који их подбада. Није лепо прошао после тога али друга је то сад прича. Имао сам намеру да му се захвалим са једном другом причом: Размишљања једног обичног српског вола. Нађи је на интернету па му је проследи молим те). Дакле, само због те руске и уопште словенске екцесивности нисам неки љубитељ ни њиховог богословља. Да не тупим даље, свака њима част на много чему, а посебно на многим истинским светитељима, али ето, такав сам, више ми прија питомо Грчко глагољање и то је то. Надам се да ме нећеш оптужити због свега овога да мрзим Русе. Напротив, од срца им желим све најбоље, али будући словен као и они прибојавам се најгорег. Ово ме доводи до друге ставке.
-Осудио си ме, а онда и облагао да сам припадних „оног племена“ које је Богосрбин Николај разоткрио. Друже мој, ја не знам ниједног Јеврејина у животу, а камоли да сам један од њих. Проблем је међутим што си ти и онај несрећник од „светитеља“ ноторни антисемити, мрзите народ коме је припадао практично свако кога Библија помиње, и имате планину слаткоречивих објашњења да докажете да сте у праву, Има само један проблем. Свака мржња је болест и зло, а мржња према читавом народу, којем год, још и већа. Али мржња према Јеврејима, какви год да су били и тада и сада, па још из уста и пера Србинова, је стострука болест и зло. Како човек може бити хришћанин а мрзети народ кога је Бог изабрао за главно оруђе свога домостроја је врхунски оксиморон у историји цркве, али је на жалост тако. Има их много у хришћанству (узгред и исламу) који су једноставно паметнији од Бога и ту се мало шта може урадити. Савет: само се увек сети да је Исус заплакао над Јерусалимом, а ишта је потом рекао за тај народ на Крсту. Рекавши то, да ми не бих одмах скочио и објашњавао како сам глуп па не видим да ти и слични не мрзите Јевреје, већ само дела њина-то уопште не значи да их не треба споменути због убиства свог земљака и Месије или због данашње економско-политичко-културне повезаности на западу о штошта другог. Али прозивати је једно, а непрекидно се и опсесивно бавити њима попут Новозлатоустог је сасвим друго. Никад не треба губити из вида да је то све уредио и знао Онај који је тако изабрао. Још као србин србину ћу ти додати и ово: сви који су у историји нас Србе требили, били су и они који су требили и њих и имали исте изговоре за то. Сети се Старчевића: два су народа најгора на свету-Жидови и Славеносерби. Али Славено Серби су гори. Зна се шта је после тога било. Како су се твој драги владика са армијом вас (а то што сте армија а не шачица је добрим делом и његова кривица) нашли на истом колосеку са онима малопре поменутим, је ваљда макар тема за размишљање.
-…“Но да ли овакве флоскуле више погодују неолибералном другосрбијанском медиокритету или православном човеку, просудите сами. Канонизовани су уосталом и Његош и Јустинијан, као и други који нису били свеци, или су имали неке мане које би се евентуално дале ископати, али ту критику од таквих нећете чути, јер тиме не би Србе одвратили од Цркве.“ Деценије сам провео презирући неолиберале па је ред да ме и сустигне „карма“ да будем назван једним од њих. Али боље да кренем овако. Његош није канонизован и ако је у нашој Цркви остао и „грам“ Духа Светога, неће ни бити. Мада ме више ништа не би чудило, чак шта више, очекујем да иницијатор те идеје, покојни Амфилохије буде ускоро светитељ, па уз Јустина и Николаја, ето нама наших домаћих Света 3 Јерарха. Битно је само да Павле или Тадеј не буду. Што ме наводи да те приупитам: није ли ти бар мало, твом православно-српском духу, то све чудно. За Николаја никад нисам имао сумње-човек прозива Јевреје и запад, а увек кад загусти побегне баш тамо код њих-чак је шта више код њих и умро. Али рецимо Амфилохије и његова Светог му Његоша иницијатива. Дал ти се бар мало нека лампица у глави упалила ако су видео његову надгробну плочу која је по његовој жељи рађена? Дал ти је бар некад сумњиво ова провала канонизација у задњих 30 година? Дигресија: Негде си ме ти или неко овде прозвао и због Сурдуличких мученика. Баш у време те расправе, мислим на сајту НСПМ, србин и историчар из тих крајева, објавио је занимљив чланак као сажетак својих истраживања на ту тему. У њему је, по сећању говорим, навео случај свештеника који је и жену тукао и народ саблажњивао, али пошто га је на крају покосио Бугарски метак, ено га са свима осталима у светоотачнику. Писац је узгред навео и случај Бугарског свештеника којег су стада убили четници Косте Пећанца и закључио са очигледним болом у срцу да му није јасно откуд толика мржња између два православна и блиска народа. Мени поред одлуке о посвећењу истих није јасно и по ком основу су посвећени. Сурдуличани нису убијени јер су православци, с обзиром да су то и Бугари. Дакле убачени су само као нечија жеља да се означи историјски догађај којим можемо сутра да урадимо појма немам шта-и све то 100 година после догађаја (да су бар у време краљевине то потегли-није било Броза па да буде крив и за то).
Узгред, Јустинијана кад спомену-не спомињем га јер су њега у светачник убацили Грци много пре него смо ми Срби постали православни. Иначе свакако би га избацио одатле, само да могу. Довољно је видети продуховљену фацу са оног мозаика у Равени па знати са ким имаш посла. А чак и он делује питомо у односу на Константина, али је Константин бар био паметан хришћанин. Знао је да крштење спира све претходне грехе, па се човек крстио на самрти, да га не питају за сопствену жену коју је скувао у казану са врелим уљем или сина којега је обесио.
Генерално, схватио си да кад је апостата попут мене у питању, нема пуно политичара који би били у светоотачнику. Немања, Дечански у нашем случају-и то је то. Овај што се женио не 3, колико и Законоправило које је његов рођак превео највише допушта, не ни 4, већ 5 пута свакако би био најурен. Једна ствар је сигурна-не би био правдан како ти сад то радиш. И то ме доводи до краја овог одговора, са простим закључком. Имаш 2 врсте црквених људи, тј оних који воле цркву (мада ти мени и то поричеш). Имаш оне који су мнења ћути и не суди. Буди смеран и препусти све Богу а он ће то даље средити, Није Црква ту због тебе него си ти ту због Цркве. Ко зна зашто је то добро итд. Гледам их сваке недеље у храму. Стоје смерно, кротко слушају, прекрсте се сваки пут кад треба и наравно причесте на крају (иначе за тај обичај из првобитне Цркве о причешћу сваке недеље им не смета што га „Таса“ обновио. Ту светоотачки канони о припреми пред причест не важе. Неке друге обнове су наравно спорне). Једноставно-робови црквености. А имаш и нас друге са другачијом ћуди, које све то погађа и који нисмо смирени и који не окрећу поглед од тог колосалног лицемерја. Нас које живцира да слушамо приче о сектама протестаната рецимо, али није проблем да се од њих покупе уносни обичаји, па чак узму и донације (дугују они нама то шта су нам све урадили). Има нас који се не примамо на приче треба ми скуп ауто, нећу ваљда у Југу да обилазим парохију, јер се сећам нашег Паје који је целу цркву проходио у јавном превозу (лични сведок). ..
Ти ради како хоћеш. Претпостављам, као и већина, увек ћеш наћи реч оправдања за сваку свињарију коју наша Црква учини, па се зато врати у сигурност текстова човека који је упоредио Св. Саву са Фирером и не само остао жив већ постао и свет. Само то да је урадио (цигаре и пиће му свакако не замерам), искључио је себе не из светачке већ чак и академске заједнице. Писца житија, химни и проповеди, преводилаца законика и слично поредити са писцем Мејн Камфа није чак ни злочин. То је нешто више од тога. Моје је мишљење и још више сумња, да је баш зато и потурено то кукавичије јаје нама Србима, камен спотицања и стена саблазни, али не на духовну и световну корист већ погибао. Зато ме није ни срамота за све што сам рекао, нити ће икада бити, осим да ми сам Бог објасни да сам у криву. Али не веруј мени, веруј већини и свима осталима, и настави да браниш Цркву-можда и потрефиш маснију мету од мене. Остај ми здраво.
@Миљуш
Зев. Какво је време у Тел Авиву? Овде нека спарина ухватила.
„Како човек може бити хришћанин а мрзети народ кога је Бог изабрао за главно оруђе свога домостроја је врхунски оксиморон у историји цркве.“
Јевреји су престали бити изабрани народ када су одбацили свог Богом даног месију и царство Божије зарад царства земаљског (ми немамо другог цара осим ћесара). За нас Хришћане Црква је изабрани народ, то јест Нови Израел, а Јевреји само као део ње.
„Нема ту Јеврејина ни Грка, нема роба ни господара, нема мушког рода ни женског; јер сте ви сви једно у Христу Исусу. А кад сте ви Христови, онда сте потомство Авраамово, и по обећању наследници.“ -Галатима 3:28,29
Занимљиво би било чути како то народ чија религија проповеда да је Исус у паклу и да се кува у кипућем измету (sic) може бити „главно оруђе Божијег домостроја“. То су флоскуле у које верују амерички евангелисти, а којима се ционисти обилато служе због обезбеђивања подршке америчке јавности. Ми православни не делимо таква уверења, пуцаш у празно.
Или не знаш да: „нико неће доћи к Оцу до кроза ме.“(Јован 14:16)? Како они који не признају Христа могу бити „главно оруђе Божијег домостроја“?
Дa видимо шта религија „главног оруђа Божијег домостроја“ каже о Христу:
„Оно што је одредио против себе, пошто је подвргнут следећем: Сваки дан се скупља његов пепео, и суде му, и спаљују га, и разбацују га преко седам мора.
Онкелос је тада отишао и подигао Валама из гроба кроз некроманцију. Рекао му је: Ко је најважнији у том свету где си сада? Валам му рече: Јеврејски народ. Онкелос га је упитао: Да ли онда да се везујем за њих овде на овом свету? Валам му је рекао: Не тражи њихов мир ни њихово благостање у све дане (видети: Поновљени закони 23:7). Онкелос му рече: Каква је казна тог човека, еуфемизам за самог Валама, на оном свету? Валам му рече: Он се кува у кључалој семеној течности, јер је проузроковао да се Израел разуздано понаша са кћерима Моавским.
Онкелос је затим отишао и подигао Исуса Назарећанина из гроба кроз некроманцију. Онкелос му рече: Ко је најважнији у том свету где си сада? Исус му рече: Јеврејски народ. Онкелос га је упитао: Да ли да се онда везујем за њих на овом свету? Исус му је рекао: Њихову добробит ћеш тражити, њихову несрећу нећеш тражити, јер свако ко их дотакне сматра се као да додирује зеницу ока (видети Захарија 2:12).
Онкелос му рече: Каква је казна тог човека, еуфемизам за самог Исуса, на оном свету? Исус му рече: Кажњен је кипућим изметом. Као што рече Учитељ: Свако ко се руга речима Мудраца биће осуђен на кључали измет. И ово је био његов грех, док се ругао речима Мудраца (Фарисеја). Гемара коментарише: Дођите и видите разлику између грешника Израела и пророка народа света. Као што је Валам, који је био пророк, желео зло Израелу, док је Исус Назарећанин, који је био јеврејски грешник, тражио њихову добробит.“
Талмуд: Гитин 57а – https://www.chabad.org/torah-texts/5453289/The-Talmud/Gittin/Chapter-5/57a
„И рабин Јоханан каже: Гој (нејеврејин) који се бави проучавањем Торе (првих 5 књига Старог завета) подлеже смртној казни; као што се каже: „Мојсије нам је заповедио закон [Тору], наследство Јаковљеве скупштине“ (5. Мојсијева 33:4), указујући да је то наслеђе за нас, а не за њих.
/…/
Према ономе ко каже да се стих односи на Тору као вереницу, јер је хебрејска реч за вереницу [ме’ораса] слична оној у речи за наследство [мораша], казна гојима (нејевреја) који проучава Тору је као онај који чини прељубу са зарученом младом женом, што је погубљење каменовањем.“
Талмуд: Санхедрин 59а – https://www.chabad.org/torah-texts/5458294/The-Talmud/Sanhedrin/Chapter-7/59a
Итд.
“Талмуд је до данашњег дана срце којим циркулише крв јеврејске религије. Било какав закон, обичај или церемонија које упражњавамо – без обзира да ли смо ортодоксни, конзервативни или реформисти, или смо само сентиментални – ми сви следимо ТАЛМУД. То је наш заједнички закон”. Ово једноставно објашњење је написао јеврејски новинар Herman Woyk за новине NY Herald Tribune у серијалу чланака под називом “Талмуд: Срце и крв јеврејске вере“ у броју од 17. новембра 1959. године.
Данашњи Јевреји не следе толико Стари завет или Мојсијев закон колико следе Талмуд и друге касније рабинске списе. Они не читају даље од првих 5 књига па ни њих не прате и не читају у тој мери. Многи Јевреји чак и не знају да пророци постоје. Њихова култура је неодвојива од традиције рабинских коментара, јер управо им је та рабинска заједница предала њихово данашње културно наслеђе. Ово је основна антрополошка чињеница која не би требало да буде контроверзна.
Како се у флоскулу о „главном оруђу Божијег домостроја“ уклапа стари јеврејски обичај да пљуну када прођу поред цркве или манастира, као и пљување хришћана у Јерусалиму приликом верских церемонија?
Или то да већина приватних школа у држави Израел има посебан знак за плус, како не би уписивали знак крста? Приликом доласка у САД, неписмена „главна оруђа Божијег домостроја“ су се у регистрационим бироима потписивала кругом (на јидишу кикел) да се не би потписивали крстом, по чему су касније добили и надимак.
„сви који су у историји нас Србе требили, били су и они који су требили и њих и имали исте изговоре за то.“
Нетачно. Немој искукавати симпатије. Србе су требиле усташе, са Немцима и Турцима смо ратовали. А Јевреји су избачени из преко 100 држава међусобно врло удаљених у простору, времену и културно. Од антике до данас, од Далеког Истока до Европе, од Јужне Америке до Африке. И то са нама нема никакве везе. Неће бити да је свим тим државама била заједничка само „мржња“ (ето флоскуле „говор мржње“) према јадним јешама које, ето, нису ни за шта криве (опет тај култ жртве). Када нечије дете избаце из преко 100 школа, мора бити да је оно за нешто криво, а не те школе.
А можда се одговор крије у јеврејској култури и вери да су изабрани народ, док остали нејевреји и немају људску душу и створени су зато да им служе. То је прави расизам, етнички супрематизам и говор мржње, ако ишта друго јесте. Али нећемо о томе, наводити Талмуд је „антисемитски“.
Јесу ли се Палестинци родили као антисемити? Онако како се на Западу користи појам о „изабраном народу“ не би ли се обрлатили амерички протестанти, и термин „антисемитизам“, не би ли се ућуткала критика, тако се у Србији потеже питање холокауста над Јеврејима, због холокауста над Србима, не би ли се измузле симпатије од Срба, док се критичари повезују са нацистима не би ли се јавно осрамотили и ућуткали.
„човек прозива Јевреје и запад, а увек кад загусти побегне баш тамо код њих-чак је шта више код њих и умро.“
Ух, ти русољубци, што се не возе у руским колима и не користе руске телефоне кад већ неће да подрже Украјину. Ниско.
Запад је иначе појам за себе и са Америком и тамошњим становништвом има везе колико и Вучићев режим са Србијом и Србима. Но бар си нехотично признао ко контролише Запад.
„Али прозивати је једно, а непрекидно се и опсесивно бавити њима попут Новозлатоустог је сасвим друго.“
Да видимо онда шта је Стари Златоуст говорио о „главном оруђу Божијег домостроја“, заједно са још неким светима:
„Али ови Јевреји окупљају хорове феминизираних и гомиле блудница; увлаче у синагогу цело позориште, глумце и све. Јер нема разлике између позоришта и синагоге. […] Они живе за своје стомаке, зјапе за стварима овога света, њихово стање није ништа боље од стања свиња или коза због разузданости и претеране прождрљивости. Они знају само једно: да напуне стомак и буду пијани, да буду сви у модрицама, да буду повређени и рањени док се боре за своје омиљене кочијаше.“
–Св. Јован Златоуст, Прва беседа против синагога
„Или није требало да Јерусалим буде покорен, нити храм опустошен, након ужасног безумља Јевреја против Господа? Да ли су се ове ствари могле праведно догодити на неки други начин, а не кроз руке Римљана, којима су Јевреји, непријатељи сопственог живота, издали нашег Господа? Дакле, постоји време када се и ратна зла одобравају праведно за оне који их заслужују.“
–Св. Василије Велики, Беседа која објашњава да Бог није узрок зла
„Ко се не клања Распетоме, нека буде анатема и сврстан у ред Богоубица.“
–Св. Григорије Назијанзен, Писмо 101.5
„Јевреји ће се радовати и одати част владавини антихриста више него било ко други. И он ће, под изговором наклоности, и трудећи се према њима, одредити им свима место и храм.“
–Св. Јефрем Сирински
Нека нико у свештеничком реду, нити било који мирјанин, не једе пресне хлебове јеврејске, нити нека има са њима фамилијарно општење, нити их дозива у болести, нити прима од њих лекове, нити се са њима купа; али ако се неко ухвати да то учини, ако је клирик, нека буде свргнут, а ако је мирјанин нека буде одсечен (од Цркве).
– Сабор у Трулу, Канон XI
Ево дајем ти из синагоге сатанине оне који говоре за себе да су Јудејци а нису, него лажу;
-Откровење 3.9
(Данашњи Јевреји углавном нису семитског порекла за разлику од нпр. Палестинаца који су већи семити од њих.)
Да не наводимо новије и модерне светитеље због сажетости. Став је углавном исти.
„Никад не треба губити из вида да је то све уредио и знао Онај који је тако изабрао.“
Исто можемо да кажемо и за антихриста: „то је тако све уредио и знао Онај који је тако изабрао (па зашто се онда противити)“. Лицемерни и цинични софизам каквима ће се његови црвјезици несумњиво служити, а који директно негира слободну вољу и могућност избора, као што нпр. калвинисти богохуле.
„човека који је упоредио Св. Саву са Фирером“
Кад год сам упитао иједног либтарда да ми наведе тај цитат, АЛИ У КОНТЕКСТУ, одговора није било. Јер наравно, навођење таквих ствари ван деконтекстуализованих пропагандних слогана није дозвољено, јер како ће ондак наше пароле Маркса му имати успеха?
„Његош није канонизован“
„Петар II Петровић Његош је на нивоу Митрополије Црногорско-приморске канонизован, и уведен у ред светитеља као Свети Митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац. На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Светог Митрополита Петра Другог Ловћенског Тајновидца као светитеља. На својој првој икони, која је 19. маја 2013. унијета у Цетињски манастир, Свети Митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац је представљен у архијерејским одеждама. У десној руци он држи ловћенску цркву Светог Петра Цетињског, а у лијевој свитак са стиховима из „Луче микрокозме“. Стихови на првој икони Његоша посвећени су васкрснућу Христа, а налазе се на самом крају „Луче“. Први храм посвећен Светом Митрополиту Петру Ловћенском Тајновидцу, подигнут је у Бару, у порти храма Светог Јована Владимира. Храм је идентична копија Његошеве завјетне цркве, која се налазила на Ловћену, гдје су по сопственој жељи почивали светитељеви посмртни остаци.“
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Петар_II_Петровић_Његош#Његош_као_светитељ
Можда би требало да ажурираш софтвер, више није 20. век, информације су лако доступне и нико се не узнемирава претерано на те флоскуле о „фирерима“, „антисемитизму“ и изабраном народу. Сакривање иза „антисемитизма“ и играње на карту вечите жртве су заувек закопани под рушевинама Газе.
Израелски министар: „Ми увек користимо „анти-семитизам“ трик или споменемо Холокауст.“
„То је трик, ми га увек користимо, када из Европе нек критикује Израел онда споменемо Холокауст, када у овој земљи (САД) људи критикују Израел онда су антисемитски настројени. А организација је јака и има много новца и везе између Израела и америчког јеврејског естаблишмента су веома јаке, и они су јаки у овој земљи (САД) јер као што знате имају моћ што је у реду, они су талентовани људи и имају моћ новац и медије и друге ствари.“
@ Црвјезик
„Петар II Петровић Његош је на нивоу Митрополије Црногорско-приморске канонизован, и уведен у ред светитеља као Свети Митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац. На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Светог Митрополита Петра Другог Ловћенског Тајновидца као светитеља.“
Ако је Митрополија Црногоско-приморска аутокефална Црква, онда је Његош свет. Ако је Митрополија Црногорско-приморска део СПЦ, онда Његош није канонизован и није свет.
По Уставу СПЦ, чл. 69 тачка 8 Архијерејски сабор је надлежан „да канонизује светитеље и прописује службу за њихово светковање“. Дакле, не постоји у СПЦ могућност да неки њен део (епархија ли митрополија) самостално прогласи неког са светог и да он буде свет на територији те епархије, а не и целе СПЦ.
Из само њему знаних разлога, митр. Амфилохије је одлучио да прогласи светим Његоша, пошто је претходно два или три пута подносио предлог Сабору да Његош буде канонизован, али то није ушло у дневни ред тих Сабора. Што би се рекло, чиста самовоља, јер је „тако био у могућности“. Али непостојеће што се СПЦ тиче.
Данас 2024. у Лондону или Трећој Картагини кабалистички зеленаши хоће да истребе „све (из)гоје“ или васцели људски род и да потом вештачки узгојени биороботи служе „изабрани накот Сатане“ или двадесетак милиона кабалиста, све насљедни ******* као Антон Блинкин и Марко Ђурић.
Боже, саклони.