Зло дрво учитељâ по људском разуму и на српској земљи породило је зле плодове! Зато више немамо ни националну државу, ни националну Цркву Светосавског и Косовског завета

Павле Ботић (Извор: Архив Војводине)

„Јер Јеванђеље наше није проповиједано вама само ријечју, него и у сили и у Духу Светоме, и са пуним убјеђењем, као што знате какви смо били међу вама ради вас.ˮ
(1. Сол. 1, 5)

Тумачећи Духом Светим мистику првога стиха Светога Јеванђеља по Јовану (ἐν ἀρχὴ ἦν ὁ Λόγος) Преподобни Јустин Ћелијски сведочи да на почетку свега и испред свих почетака као Почетак бићâ, постојања, света и живота не стоји реч људска, него Бог Логос, Исус Христос[1]. Оваплоћени Син Божији, може бити само Бог, који јесте Ипостасна Истина и Творац свега што је постало и постојањем траје[2]. И на питање богоборачких фарисејâ и књижевникâ јудејских, робовâ греха и смрти,  „Ко си ти?ˮ (Јн. 8, 25), Месија одговара као Син Бога Оца: Почетак (Јн. 8, 25).

Жарко Видовић: Језик Словена (и Срба) изгубио светост коју је стекао мисијом словенских апостола Кирила и Методија

Господ Спаситељ заповеда својим ученицима да се не зову учитељима, јер је један Учитељ Христос (Мт. 23, 10). Никоме од синова човечијих није дато да се може назвати учитељем рода људскога. Због божанске свемудрости само Богочовек има власт назвати се Учитељем људи, јер као Безгрешни Почетак свих бићâ, једини зна тајне Царства Божијег и царства земаљског, једини открива тајну човековог бића. Богомудри ученик јединог Учитеља, Свети Владика Николај српски, благовести:

„Јер је у вас један Учитељ – Христос. А то значи: ја сам Учитељ и наука је моја. Ја сам јединствени Учитељ јединствене Науке, а ви сте само преносиоци те моје науке. Ја сам донео ту моју науку с неба и ја сам је вама открио. Нисте је ви пронашли нити смислили, него сте је од мене чули и примили. Ја сам Учитељ, ваше је да моје Речи постављате пред људе као што сте постављали оних пет хлебова што сам ја благословио и умножио. Онда сам ја био Домаћин, а ви послуга око Трпезе моје. Сада вам кажем: Ја сам Учитељ, а ви сте служитељи Слова Божјега!ˮ[3]

Свети Николај Жички апостолски указује да Промисао Господња чува ученике од самоузношења и охолости, којима су изложени самовољници који себе ташто називају учитељима људи[4]. Богочовек благосиља ученике заповешћу о ревности правоверног исповедања Рêчи Истине Јеванђеља: Христови ученици су тек преносиоци и проповедници богооткривене Науке Господње, а не поседници својих оригиналних научних „истинаˮ[5]. Отуда су ученици Христови заветовани да проповедајући Јеванђеље о Царству Божијем, страже над собом, како не би повредили девственост и благовест Науке Господње, која мора бити предавана онако како је и примана (1. Кор. 11, 23)! Коначно, првоврховни апостол Павле благовести да Христови ученици не проповедају себе, већ Господа, јер сва сила њихове проповеди и бива од Учитеља Христа[6].

II

У универзитетској Европи јавили су се безбројни учитељи мудрости лишени Мудрости Божије. И никад Мудрост Цара Небеског није била системски гоњена као данас. Универзитетска Европа омогућила је уморнима и натоваренима гресима да говоре и поучавају, да владају и благосиљају без Јеванђеља Христовог и Цркве Његове. Одлучила се универзитетска Европа да за свети пут не пита Онога који је с неба сишао и опет се на небо узнео, Онога који је Крв своју Безгрешну пролио на јеврејском крсту, па се одлучила да пита за пут  своје књижевнике, своје философе, своје теологе, своје политичаре, своје војводе, своје идеологе, своје менаџере, своје илузионисте, који се намећу за путовође и своју учевину наплаћују[7]! Тако су идолопоклоници сопственог ума постали институционализовани учитељи европских народа[8].

Павле Ботић: Доситејево нечисто око

Према јеванђелском расуђивању старца Пајсија, духовника Аљоше Карамазова у Достојевсковом роману Браћа Карамазови, једини задатак обезбожених учитељâ светских јесте окултна агресија на Цркву Христову и на светињу новозаветне науке:

„Имај непрестано на уму, младићу (тако отпоче отац Пајсије – правце и без икаквог предговора) да је светска наука, ујединивши се у велику силу, претресла, нарочито у току последњег века, све оно небеско што нам је завештано у књигама светитеља; и после немилосрдне анализе међу научницима овога света, од све пређашње светиње не остаде савршено ништа. Али они претресаху део по део, а целину превидеше, и то са каквом слепоћом!ˮ[9]

Попут безумног богаташа из „Јеванђеља о многим бригама и изненадној смртиˮ (Лк. 12, 16-21) цивилизована Европа порушила је житнице јеванђелске науке и уместо њих подигла вавилонску пећ таштине и самообманâ, властољубља и среброљубља. И сав тај богоборачки и мортофилни процес оправдала духом времена, називајући га универзитетом, просвећењем, науком и прогресом! Преподобни Серафим Роуз указује да је академски свет несветих учитеља заправо источник духовне погибли![10] И док је наука јеванђелска Духовдана, радостна, искрена, пуна љубави, смирења, стрпљива, истинита, целебна, спасоносна, универзитетска наука одише сумњом, подозрењем, завишћу, љубомором, противречјем, гордошћу, нестрпљењем, бунтовништвом, хулом, незадовољством собом, светом, друштвом и Богом…[11]

III

Већ од првих деценија деветнаестог столећа и српска земља почела је примати семена рационализма и релативизма, и рађати злодуховне плодове хуманистичке Европе. Одлазећи по учење и сазнање у демонизовану Европу, својеумни Срби су прихватали да учитељују и просвећују по разуму. Али не по Разуму јединог Учитеља, него по разуму необожене, пале људске природе. А Христос као једини Учитељ јесте Оваплоћени врховни Разум, и ко ревнује за Њега, ревнује за разум и по разуму[12]!

Зло дрво учитељâ по људском разуму и на српској земљи породило је зле плодове![13] Они који упорно величају себе и који се непрестано уче, а који нису дошли до познања истине (2.Тим. 3,7) нису Истину Христове Благовести ни могли пренети својим ученицима. Јер, сува смоква школе безбожништва непрекидно исмева Спаситеља. Од Адама није било више лажних путовођа међу Србима као у двадесетом и двадесет и првом веку![14] Гле, беспутници се нуде за путовође, варалице се нуде за пријатеље, паликуће се нуде за чуваркуће, теципаре се нуде за спасиоце, развратници се нуде за пратиоце, безбожници се нуде за васпитаче…[15]

Павле Ботић: Пастири и најамници

Толерантни учитељи небожје мудрости и подвижници царства земаљског који се упињу да српску кућу утемеље на тами туђинској, помоћу туђинацâ управљају анатемисаном Србијом и началствују над анатемисаним народом српским! Зато више немамо ни националну државу, ни националну Цркву Светосавског и Косовског завета!

На песку зида дом душе своје не само човек који зида себе на не-Христу, него и човек који слуша и верује у Христове јеванђелске заповести, али их не извршује и не твори дела Богочовека Христа, јединог Учитеља[16].  Најзад, и молитва Оче наш отпочиње прозбом Богу Оцу, да се свети Име нашег Оца Небеског, не да се хули клањањем идолима и човекобожним учитељима.

Само служећи Христу, служимо ближњима и заједници.

Ако питате шта ћемо радити да се спасемо одговорићу вам: познајте Истину и Истина ће вас ослободити од свих зала; Христос је Истина и Сведок вечне небеске Истине; познајте Христа и покажите Христа у животу своме, личном, породичном и друштвеном, и Христос ће вас спасити од свих зала, свих злотвора, видљивих и невидљивих…[17]

[1] Преподобни Јустин Ћелијски: „Божанство Оваплоћеног Бога Логосаˮ, Тумачење Светог Еванђеља по Јовану, Наследници Оца Јустина, манастир Ћелије, Ваљево, Београд, 2001, стр. 7.

[2] Нав. дело, стр. 7.

[3] Свети Николај Жички и Охридски: Кроз тамнилки прозор, Сабрана дела, књига трећа, СПЦО Линц, Шабац, 2001, стр. 832.

[4] Нав. дело, стр. 832.

[5] Исто, стр. 832.

[6] „Јер не проповиједамо себе, него Христа Исуса Господа, а себе као слуге ваше Исуса ради.ˮ (2. Кор. 4, 5)

[7] Свети Николај Жички и Охридски: Кроз тамнички прозор, стр. 841.

[8] Рањен благодаћу Божанствене литургије и просвећен Јеванђељем Господњим, Николај Васиљевич Гогољ није више имао поверења у аскетизам сатире и сотириологију приповедања: „Све ће поднети човек овога века: поднеће да га назову лоповом, подлацем; назови га како хоћеш, отрпеће – само неће поднети ако га назову глупаком… Његов ум је за њега – светиња … Ничему и ни у шта он не верује; само верује у свој ум. Оно што његов ум не види, за њега и не постоји… Ни сенка хришћанског смирења не може га дотаћи, због гордости његовог ума. У све ће он посумњати: у срце човека кога је познавао неколико година, у истину, у Бога ће посумњати, али неће посумњати у свој ум.” (Николај Васиљевич Гогољ: „Светло Васкрсење”, Преписка с пријатељима, прев. Ксенија Кончаревић, Дејан Лучић, Пролог, Врњачка Бања, 2005, стр. 331-332).

[9] Фјодор Михајлович Достојевски: Браћа Карамазови, књига четврта, прев. Јован Максимовић, Народна просвета Београд, 1933, стр. 24-25.

[10] Преподобни Серафим Роуз: Нихилизам, Светосавље, 25. 02. 2012, https://svetosavlje.org/nihilizam, [s. p.].

[11] Нав. дело, [s. p.].

[12] Свети Николај Жички и Охридски: „Цркви су потребни ревнитељиˮ, Светигора, Цетиње, број 49, година 5, Видовдан 1996, стр. 30.

[13] Спаситељ Христос открива ученицима:

„Не може дрво добро плодове зле рађати, ни дрво зло, плодове добре рађати. Свако дрво које не рађа добра плода сијече се и у огањ баца.ˮ (Мт. 7, 18-19)

[14] Вид. Свети Николај Жички и Охридски: Кроз тамнилки прозор, стр. 843.

[15] Нав. дело, стр. 842-843.

[16] Преподобни Јустин Ћелијски: Тумачење Светог Еванђеља по Матеју, Наследници Оца Јустина, манастир Ћелије, Ваљево, Београд, 2000, стр. 279.

[17] Свети Николај Жички и Охридски: Кроз тамнилки прозор, стр. 834.

Categories: Гостинска соба

Tags: Павле Ботић, Свети Јустин Нови (Ћелијски), православље