Стојим на Брегу и гледам како доле нестаје мој град. У хистеричној метрополизацији, у силеџијском капитализму, у пећинском либерализму, у кампањама подводачког туризма, у диктатури кича и разврата

Залазак Сунца гледан са Београдске тврђаве (Фото: А. Радош/Београд – изнад Истока и Запада)

„Причају да је овај град настао. А ја га сматрам вечитим, попут воде и ваздуха.“ Као Хорхе Луис за свој Буенос Аирес, тако некако сам и ја говорио за Београд. Једини град на шару земаљском у којем сам остао да живим. Родни град моје жене, мојих синова и мојих књига. Понављам за оним из пампе (кад ходам улицом, ступидни мисле да причам сам са собом): „Кроз заласке Сунца у том граду и моја крв отиче.“ „У његовим дубоким прозорима одомаћило се небо.“ О том небу двојица највећих међу мојима више пута су певали и писали.

Једном, пре више од четврт века, Никита Михалков ми је на Београдској тврђави живо описивао како над водама Ушћа види Деспота на коњу. Замишљен, јаше посред реке, поред Ратног острва, и приближава се зидинама. Мало иза њега, са обе стране, као раширена му крила, витезови развијени у стрелце. На митрополијској цркви у подграђу звоне звона. Пред Савском капијом шпалир. А овде где смо ми, зар не видиш – Никита шири руке и осврће се око себе – Деспотова је Кула, са застакљеном библиотеком на врху.

Оправдано присутни Момо Капор, стари шаљивџија, приписао је то космајској препеченици, а ја будућем великом филму. (Обојица смо знали: свим средствима биће спречена могућност да тај генијални Рус сними најбољи српски филм. Од тога ће остати само наслов Деспот, усмени сценарио допричан у једној кафани на Звездари и скица за плакат коју је на салвети нацртао Момчило.)

Из монографије Београд, изнад Истока и Запада

Сада, ево, стојим на Брегу, на последњој цитадели, и гледам како доле нестаје мој град. У хистеричној метрополизацији, у силеџијском капитализму, у пећинском либерализму, у провинцијалном епигонству и сокачарском мондијализму, у кампањама подводачког туризма, у диктатури кича и разврата – нестају квартови са породичним кућама и вртовима, нестају паркови и зелене тампон-зоне, нестаје геометрија улица. Нестају кључни профили града, цела једна симбологија и сопство. Лице и очи Београда. Нестају књижаре и библиотеке, четврти уметничке боемије, чувени атељеи и галерије, кафане које су песници учинили славним. И нестајемо ми, овдашњи, рођени и прирођени, којима је овај град био „скамењена бела лађа над водама“. „Бела кост у облацима, кост костију наших.“ Нестајемо ми који смо се толико бусали у јуначка прса Београда, препуна рана и ордења. Нестају људи који све ово уопште примећују.

Отворио сам један фајл и у њему почео да пописујем београдске видиковце и видике којих никада више неће бити. Отете слике, дубоке и судбоносне. Фајл се брзо пунио и прерастао у моју антологију најлепших београдских фотографија које никада више не могу бити снимљене. Никада више нећу видети Храм са воде између Старог и Новог железничког моста. Никада више, долазећи са Топчидерског брда, нећу видети Тврђаву. Никада више са Теразијског платоа, са места одакле је Црњански гледао Цер, нећу видети водоскок на Савском језеру. Никада више са мог, као ни са омиљених земунских прозора Новице Тадића и Давида Дабића, нећу видети Кулу на Гардошу. Никада више са Врачарског брега, древног култног средишта, нећу видети Прву Равницу, ту загонетну „земљу без одјека“. (…)

Није ово јадиковка генерације коју је прегазило време, ни некакав лудистички став. Град, дабоме, мора да живи и мења се, да расте, пресвлачи се и штуцује бркове. Град мора да се гради. Али, и без овог нашег поколења имали смо превише горких београдских примера да граду много већу штету наносе бесловесни градитељи него рушиоци. Од неизграђених градитеља, од заноса простачког визионарства, од „високо подигнутих сутерена“, готово да се никад не може опоравити.

Почетак Летописа београдског (Извор: Београд, изнад Истока и Запада)

Као да ништа није научено од оних који су град планирали тако да се Ресавска улица по строгој симетрији улива у Цркву Светог Марка и да хоризонт многоимене Главне улице врхуни Храмом Светог Саве.

Залуд смо молили власне да не зазидају Стари град и Савски амфитеатар стовариштем безличних солитера, Абу Дабијем на Сави. Залуд им предлагали да се то исто гради преко реке, у Новом Београду, где припада и стилски, и урбанистички, и културолошки, а да се у Старом Београду, на обали Саве, на простору исушене и насуте баре Венеција, буде примеренији и зрелији и креативнији. Залуд им цртали како би ту красно изгледала, на пример, паметно склопљена збирка најлепших разорених здања Београда, здања која су срушили нападачи на град у XX веку. Залуд им показивали како би се ту могла изградити кратка архитектонска историја Београда, са квартовима-поглављима: Београд римски, средњовековни, балкански, барокни, национални, модерни… Па још ако се то увеже са обновом Доњег града деспотског Београда, „Дубровника на Дунаву“… Или бар да се држи духа и озбиљности осталих европских престоница на Дунаву, које знају шта се у старом градском језгру мора а шта се не сме чинити. Или да се начини нешто упоредиво са Прагом виђеним са Храдчана.

Изглед текста у монографији Београд, изнад Истока и Запада

„Занимљиве су те маштарије, али нема ту квадратуре“, рекоше и једне ноћи навукоше капуљаче, почеше да раде.

Нађох стан у Горњем граду чије видике никако не могу да зазидају. Са прозора видим, у даљини, Гору и стражиловску линију. Сваке вечери Сунце, огњена кап, крвава јабука, у жита потоне. Све чешће, бар мислено, бежим преко реке на исток. Тумарам по јужном Банату, од Гребенца и Иланџе, па у дубину ка Старчеву и праху његове културе. Хододарим по Великој Скитији и Аполоновим зимовницима. Проверавам докле се Авалон плави и ко то, пребијених колена, упорно дозива из мочваре: Сербиа. Сербиа.

Бранислав Матић и новинарка Радио Београда Душанка Зековић (Извор: Радио Београд 2)

Антологију београдских видика којих никада више неће бити, узмогнем ли, срочићу у књижицу и одштампати је у једном примерку. За моју тек рођену унуку Виду; она ће једном, знам, све видети.

(Повеља, Краљево, бр. 2, 2023)

Из монографије Београд, изнад Истока и Запада, „Принцип прес“, Београд, 2023.

Београд – изнад Истока и Запада

„Причају да је овај град настао. А ја га сматрам вечитим, као воду и ваздух.“ Тако је Борхес говорио за Буенос Аирес, тако и ми кажемо за свој Београд. Повест Београда, понекад налик на сан, пуна је вртоглавих обрта и недокучивих хирова судбине. Сваки поштен водич требало би да упозори неопрезног путника: ако застанете да то проучите, остаћете заувек. Прогутаће вас историја необјашњивих заљубљивања у овај град. Отвориће вам се дотад непознате очи, видећете и оно што путници никада не виде, шетаћете „улицама које не постоје“.

Београд – изнад Истока и Запада, српско издање

Прошли су овуда многи народи, само су се Срби изборили да остану. Нико други није се тако дубоко разумео са Београдом. Као да су они овде доспели буђењем, а не дугим јахањем.

Пред нама овде израњају најдубљи кодови и праслике архетипског Белог Града. Његов еп и лирика, историја и геопоетика, нарав и стил, драме и смех. Ту су и старе хронике, места на која се увек враћа, београдски поглед на свет, најзначајније песме и фрагменти, најдаровитији Београђани. И узбудљив летопис од винчанских фигурина до вашег погледа на овим редовима.

Београд – изнад Истока и Запада, енглеско издање

Довољно рекосмо. Остало ћете сазнати сами. Или нећете. На вама је.

(Из монографије Београд, изнад Истока и Запада, „Принцип прес“, Београд, 2023. Написао и саставио: Бранислав Матић)

Послушајте још

Бранислав Матић о својој монографији „Београд изнад Истока и Запада“ за Радио Београд 2

Categories: Гостинска соба

Tags: Београд, Бранислав Матић