Не подржавам одлазак групе новосадских студената бициклима у Стразбур да би тражили помоћ за борбу против режима (не бих подржао ни одлазак у Москву), али и даље подржавам протесте студената
Фото: N1
Од доласка Трампа на власт и сусрета са Путином, захладнели су односи између држава западне Европе и САД. Западној Европи припада и Велика Британија, која је поставила свог човека за премијера Канаде (Трамп жели да Канада постане нова држава САД, а Велика Британија жели да Канада остане њена колонија). Лондон је имао своју улогу у рушењу Трампа и довођењу Бајдена за председника САД. Велика Британија, Немачка и Француска и даље желе рат против Русије и подржавају Зеленског у Украјини. Трамп жели мир са Русијом да би ушао у економски, а можда и војни, рат против Кине. Кина је највећи економски изазов за САД.
То се догађа због различитих економских интереса, престижа и ривалства, али и због идеологије. Води се идеолошки рат између конзервативаца и либерала (левичара). Конзервативци су дошли на власт у САД, а ЕУ је остала тврђава либерала и левичара (антихришћанства). Зато су Орбан и Фицо „уљези” у ЕУ и ЕУ не дозвољава избор „проруског” кандидата на изборима у Румунији. Некад су социјалисти са Запада у СССР-у видели савезника. Данас традиционалисти са Запада у православној Русији виде савезника. Комунистичку Кину више подржавају атеисти са Запада.
Идеолошки рат се сада води и у Србији. Власт наводно има подршку Русије и САД. ЕУ наводно прави „обојену револуцију” у Србији. Власт зове ФБИ из САД и ФСБ и Русије да истраже случај „звучни топ” на протесту студената 15. марта у Београду, док се опозиција радује истрази главне тужитељке ЕУ у случају реконструкције Железничке станице Нови Сад.
Међутим, ЕУ подржава власт у Србији, исто колико и САД, и више него Русија. После састанка са министром спољних послова Велике Британије, председник Србије изјавио је да тајна служба Велике Британије сигурно има прецизне податке да никакво акустично оружје није употребљено против учесника протеста. Да ли тајна служба САД сме нешто друго да тврди? А Русије?
Против сам мешања странаца у унутрашњу политику. Без обзира ко кога зове, не радује ме ни мешање савезника, а камоли непријатеља у унутрашњу политику и истраге домаћих служби и институција. Ко зове странце да решавају наше проблеме, за мене политички не постоји. Тужно је што је полиција Србија толико неспособна и корумпирана.
У прозападним медијима у Србији, преко разних аналитичара, иницијатива и комисија, протура се следећа прича: до пада надстрешнице у Новом Саду не би дошло да је власт у Србији посао радила са ЕУ, а не са Кином (и Русијом), јер онда не би било корупције и све би било рађено у складу са највишим стандардима. Тако говоре и за изградњу метроа и нуклеарних електрана.
То је, наравно, прича за малу децу, корупције у ЕУ има колико и у САД и у Русији и у Кини, а и компанија која је надзирала пројекат је највећа француска грађевинска компанија. Компанија из ЕУ је радила надзор и дошло је до пада надстрешнице у Новом Саду. Толико о томе. А колико Западноевропљани воле Србе, не види се по томе како дочекују студенте из Србије, већ у каквим условима живе Срби на Косову и Метохији, каква су права Срба у Хрватској…
Мислим да је власт у Србији и даље највише под утицајем ЕУ и ВБ, па САД, и тек онда Русије. Власт се одрекла КиМ, спремна је да направи од Србије рудник литијума и подржава пројекте СЗО и Светског економског форума.
Никола Варагић: Ко је заиста Јелена Беговић и шта је њен задатак
Не подржавам одлазак групе новосадских студената бициклима у Стразбур да би тражили помоћ за борбу против режима (не бих подржао ни одлазак у Москву), али и даље подржавам протесте студената и да се њихови захтеви испуне. Кад је недавно неки функционер ЕУ посетио Нови Сад, хтео је да разговара са студентима, студенти су одбили разговор. Надам се да ће одбити и позив из Брисела. Ако неки студенти и прихвате, то ће бити у њихово лично име или у име групе студената, а не у име свих студената и целе опозиције.
Јасно је да међу студентима и професорима на факултетима има еврофила, либерала и левичара, али мислим да нису већина. Сигурно је и да прозападна опозиција жели да окрене Србију ка ЕУ, то је уосталом и легитимно. Као што је захтев да Србија изађе из СЗО легитиман.
Већина студената и грађана који подржавају студенте није за улазак у ЕУ. У овим околностима и у овом тренутку, мислим да би тешко прошао референдума за савез са Русијом, а референдум за улазак у ЕУ и НАТО сигурно не би прошао. На „крилима” протеста студената нико ко не слуша глас народа не може да дође на власт, а да одмах не изазове бес и отпор грађана.
Ко није способан да дође на власт без подршке странаца, не би требало ни да дође на власт. Ко није способан да решава проблеме у држави без мешања странаца, не би требало ни да буде на власти. Свеједно ми је чији страни агент је на власти. Свеједно ми је ко је на власти, ако цвета корупција. На челу протеста или опозиције не могу бити људи који су цео живот део система.
Волео бих да имамо полицију која хапси корумпиране политичаре и судове који им изричу казне зато што су нанели штету свом народу, зато што краду своје грађане, а не зато што то тражи неко из света. Волео бих да имамо полицију која може да заштити државнике и држављане. Желим да имамо војску која има нулту толеранцију за корупцију и ратне злочине. Желим власт која служи свом народу, а не странцима, и да се само грађани Србије питају о уређењу своје државе. Исто важи за Републику Српску и Црну Гору. Не интересује ме шта о нашим унутрашњим односима мисли неко из Брисела, Лондона, Вашингтона, Москве и Пекинга, само шта народ мисли.
Не дозволити странцима мешање у унутрашњу политику је питање достојанства, доказ слоге и да смо способни сами да решавамо своје проблеме. А што се спољне тиче политике, ту је све променљиво. Без обзира на идеолошки рат, ЕУ и САД ће остати савезници, граница Запада се неће мењати, рат против православља ће се наставити. Са друге стране, не постоје гаранције да ће Балкан бити део руске зоне интереса и да ће Русија (п)остати тврђава православља.
И да се не лажемо, великим силама, властима других држава, такође се не свиђа идеја да грађани њихових држава следе пример студената и грађана Србије, и зато не гледају са симпатијама на протесте студената у Србији. Да ли би неко из ЕУ примио студенте из Србије, ако би у Брисел кренули са иконама у рукама? Или у Москви, студенте који се боре против корупције (етатизма)? Или у Вашингтону, студенте који траже поштовање међународног права?
Ако је ово мистерија, протесте студената не могу угасити ни велике силе. Ако постане глобални покрет, и то ће бити као мистерија, то је више од нас. Иако то није (био) циљ протеста. Циљ је да се испуне захтеви и промени систем. Наш циљ је да мењамо Србију, а не да мењамо свет. Нов систем не може да се гради са старим идеологијама, па нас рат идеологија насталих на Западу, више и не занима. Имамо светосавско предање, као темељ за правну државу, да уредимо своју државу по нашој мери. Како ће свет да реагује, да ли ће се свест о слободи ширити или гушити у свету, није толико важно у овом тренутку. Имамо много наших проблема и много посла је пред нама и морамо да се бавимо нама самима и да све наше проблеме решавамо међу нама.
Categories: Гостинска соба
“Не подржавам одлазак групе новосадских студената бициклима у
Стразбур да би тражили помоћ за борбу против режима (не бих
подржао ни одлазак у Москву), али и даље подржавам протесте
студената“
Стиче се утисак да студенти нису отишли у Стразбур да траже помоћ,
већ да менторима режима у Србији ставе на знање да се не салжу
са њим, његовим режимом а ни са ЕУ која га у томе подржава.
Да иду, да траже и очекују помоћ свакако би носили заставе ЕУ, али заставе
ЕУ нема, већ само заставе државе Србије.
Посебна прича је колико то режим избацује из такта и нервира, посебно
масовна и одобравајућа подршка од српске дијаспоре и дела јавности
земља кроз које пролазе.
Ово путешествије излази из оквира Србије. Србија то не може да реши, а ЕУ подржава на власти криминал. Сада бициклисти пролазе кроз део ЕУ и остављају какав-такав утисак који ће се све више ширити у медијима ЕУ. Проблем је да је то могуће решавати у парламенту Европе, или у ЕУ, али и подсећа јавност у Европу да и њихова власт болује од истих болести, и све се своди на главни захтев студената: -Да институције раде по закону. Ова дивна деца су, све шетајући, дигли сву Србију из учмалости, данас у скоро сваком селу знају за захтеве студената. И ништа не би успели када би се обазирали на оне који их „подржавају“ као и аутор НВ.
Tura do Strazbura.
Iliti.
Toure de France.
Takozvani EU parlament u Strazburu ima
720 parlamentaraca.
Svakog meseca 720 parlamentaraca takozvanog EU parlamenta dobije po 9000 €.
Neto. Plus „ostali“ troškovi.
Broj koji svaka članica EU šalje u takozvani EU parlament uzima za osnovu demografiju članice EU.
Tako da Nemačka šalje preko 90 članova dok
Malta ni 9 članova.
Na izborima za takozvani EU parlament u Strazburu u članicama EU izlazi u proseku između 20% do 30% biračkog tela.
Takozvanom EU parlamentu je legitimitet kao i legalitet pod velikim znakom pitanja ? ili ako bilo ko drugi misli drugačije onda bar pod velikim znakom uskličnikom !.
Takozvani EU parlament u Strazburu nema nikakvu izvršnu moć koja podrazumeva samu reč ili pojam parlament.
Članovi takozvanog EU parlamenta u Strazburu se sakupljaju bar 4 ( četiri ) puta u toku godine dana.
Putuju do Strazbura.
Ne biciklima.
Stanuju u hotelima.
Ne u šatorima.
Lepo jedu i piju.
Ne brzu hranu.
Lepo spavaju preko noći.
Ako hoće.
Neki od njih neće.
Noć u Strazburu koriste za takozvani noćni prekovremeni mukotrpni rad.
Noćni EU parlamentarci sutra dan dremaju u samome parlamentu za vreme takozvanih demokratskih diskusija.
Odluke koje takozvani EU parlament u Strazburu donese posle mnogih neprospavanih noći i dremki ne obavezuju nikoga ništa u takozvanoj EU.
Takozvani EU parlament u Strazburu čine predstavnici 27 članica takozvane EU.
U svim odlukama takozvanog EU parlamenta u Strazburu koje su usvojene demokratskim izglasavanjima posle debata i diskusija na bilo koju temu vezanu za Srbiju i Srbski narod do dana današnjeg nema ni jedne jedine u kojoj Srbiju i Srbski narod nisu optužili ili prekoreli ili upozorili ili opomenuli ili tražili ili jednostavno ucenjivali.
Fakat. Činjenica. Crno na belo.
Grad Strazburg se nalazi na granici razdvajanja.
Dve granične pokrajine.
Alzas i Loren.
Dve granične države.
Nemačke i Francuske.
Istorijski gledano u zadnjih dva veka su Strazbur kao i Alzas i Loren bili čas pod Nemačkom čas pod Francuskom.
I jedni i drugi su se uvek iskreno trudili da ponemče ili pofrancuze jedni druge.
I proteraju za vreme njihove vladavine.
Milom, silom ili demokratski.
Moja malenkost predlaže ovim putem svim 720 članova takozvanog EU parlamenta u Strazburu tačku dnevnog reda za demokratsku diskusiju i debatu koja glasi :
Prebacivanje EU parlamenta iz Strazbura u
Nikoziju u 2025 godinu.
Svaka sličnost razdvajanja je namerna.
Prednost preseljenja iz Francuske na Kipar je očigledna.
Posle demokratskog debatovanja da skoknemo na more i plažu.
Da nadoknadimo demokratski D vitamin.
720 parlamentaraca takozvanog EU parlamenta D vitamin je pao ispod minimuma.
Odavno.
Cisto palanacko filozofiranje.
Kaмионџије поново возе.
Пaja i Jaре oтишли пo jaрe i пaрe.
У Метаноји зачети: од Сирмијума до Трира или Тура до Стразбура
Са благодарношћу посвећујем ово слово србским Студентима-бициклистима, и србској Дијаспори која их с љубављу дочекује и прати – као онима који су из Отачаства на Запад кренули стопама царског сина и Србина Константина, у жудњи за Слободом тактички узмичући од Зла, али са непоколебљивом вером у обећану Победу, која је у знаку Крста: In hoc signo victor eris.
+
Видим, жестоко гунђа мудра (и логична) и политички свесна патриотска и црквена интелигенција на студенте велосипедисте, који су на великом путу ка прљавом Стразбуру.
У томе су надмашили чак и информере и рекеташе-правозаступнике нашег „права да знамо све“, који о истим елоквентно ћуте (све размишљајући како би било радосно кад би неки уморни камионџија незапослен у БИА-и скренуо на њих, па да сви виде божју правду – у стилу „дуни ветре доле преко јетре“, нпр. „ћерај DAF-е мало преко глафе“).
Јесу ли студенти криви што нема Цркве, па да их благослови, упути и испрати на пут ка Хиландару (који је не мање окупиран него касарне Војске Србије, видесмо на Божић), да своје писмо оставе пред Тројеручицом?
Или до Константинопоља, скупа са браћом студентима из Новог Пазара, да своје писмо оставе у процепу зида Свете Софије (која је не мање окупирана него Храм Светог Саве – и не мањим јеретицима од Турака, јер што је лаж ближа истини то је подмуклија; притом, не мислим да би ефекат био битно другачији у односу на писмо стразбуршком суду, али Бог гледа на намеру срца, а не на грешке у реализацији)?
И је ли Србија мање окупирана од Европе, па је по Србији ходати и пред њену Скупштину или Суд стати достојно и благословено, а по Европи није (на коју се земљу географска одредница Европа у антици односила, је ли заборављено, или се никад није ни знало?)?
И је ли тако тешко видети да млади србски витезови данас језде истим оним путевима које им је пре 17 векова пропутио син царски, као што су и они, и први хришћански цар Константин, једнако измичући од проклетих Сатаниних зликоваца ка Слободи Златној – од Сирмијума до Трира (комшилука Стразбура, бежећи од Галерија)?
И ако неко није видео крстиће прикачене на рамовима бицикала које србски студенти возе (на месту где је у моје време стајало материјално светло), је ли тако тешко видети да је – кад се са неба на њега погледа – сам бицикл крст?
И ако политиком или властитом мудрошћу ослепљени не могу да виде нематеријалну крстоносну и крстомношену светлост Духа и Правде којом зраче србске јуноше, зашто не допусте да је добро да је виде – и у трулој Европи – они који имају очи да виде? Као нпр. онај Словак који је видео дочек студената у Братислави, скуп од можда стотинак људи, па рекао: „Заљубио сам се у људе које више никад нећу видети, и у народ који ћу заувек волети“.
И шта је лоше у томе да се подсете и Беч и Будимпешта, и да поново виде, који је народ најлепши на свету? Као нпр. онај фини градоначелник Будимпеште што беше тамо и беше импресиониран, док су српски мишеви из напредне амбасаде кришом вирили из рупа, а по другим улицама града истовремено марширале многобројније али без сравњенија малољудније параде веселих про-Прајд активиста (које кукају и шетају јер им је Прајд забрањен).
И да Француска опет види најбоље војнике на свету, наоружане непобедивим Оружјем – оне које су и у поразу Победници?
Када припадници генерације маторијих, заматорелих и прематорелих матуфа, и пресенилно дементних припадника средње генерације, отровани и отровни мутант-плодови комунизма, који сикћу и пљују и овде и другде, не могући да виде и признају колико је ова србска младост несравњиво лепша и чистија и достојнија него што су они богаљи икада били, показују да је од њихове глупости и ругобе већа само њихова гордост (гордост је заправо грдост, окруњена глупошћу: старосбрско латинско gurdus, грдна будала; а као што Срби одавно знају – нема будале до школоване будале).
Јер, суштинска разлика између нас, духовно заклане генерације рођене у доба комунистичког робства, и њих, данашњих студената и средњошколаца, јесте у овоме.
Ми смо у безакоњима зачети.
А они могу рећи Богу (кад изговарају 50. псалам), слободно: се бо в покајанији зачат јесам. Јер они су рођени у време посткомунистичког покајанија, деведесетих и раних двехиљадитих, у атмосфери (каквог-таквог) повратка у Цркву, и расли су слушајући у школи (каквој-таквој) веронауку (какву-такву). Они су плод из чисте бразде на доброј старој србској Њиви, у коју је на време бачено јеванђељско Семе.
И зато смо ми плодови безакоња.
А они су плодови достојни покајања (Лука 3:8).
Слепац који то не види, и не уме да благодари Богу на њима и да им се радује, нека макар ћути. Или, још боље, нека седи крај пута и не пљује, него виче, неућутно: помилуј ме, Исусе, сине Давидов!
Тако му битно расту шансе да прогледа, и да не оде одавде из таме у таму.
@Евсевије
Амин!
Евсевије, Ви пљујете па мислите да и други то треба да раде! С таквима је свака дискусија беспредметна.
Секташ не зна другачије него по секташки, па и Псалам 50. предлаже да се кривотвори и криво тумачи. Не ваља му СПЦ, а ни Хиландар није по његовом аршину. Зато је по мери његове учености да у бициклу види крст! Још назире кроз маглу својих заблуда да је Константин – Србин! Мада, овај не вози бицикл. Али, једна му је добра – упозорење да се „не оде одавде из таме у таму“. С тим да је сам у мраку по два основа, једно је политичко слепило, а друго антицрквено секташка прелест. Ипак има наде, да прво себе упозори на истину да, ако се не покају, опадачима Цркве добро бити неће кад предстану пред Светим Савом. О Господу да се ни не усудимо говорити.
У Косовској Митровици 2007. године подигнут је споменик Григорију Степановичу Шчербину. Споменик је освештао владика рашко-призренски Артемије. Шчербин, дипломатски службеник Руске империје у Цариграду, послат је у Митровицу да посматра положај Срба суочених са прогонима који су вршили Албанци. Руски конзулат у Митровици отворен је 1902. године и то је било друго овакво дипломатско представништво на Косову. У Москву су пристизали извештаји о албанским злочинима. На Шчербина је 1903. године атентат извршио Ибрахим Халит, испаливши два метка – један је погодио конзула, други једног војника. Српске новине писале су да је ‘син моћне Русије положио главу на Косову, штитећи и бранећи неослобођену браћу нашу у име силне отаџбине своје’.
Није ништа необично обратити се страним чиниоцима уколико је једна група суочена са државним, етничким или другим обликом терора. Посебно када не постоје домаћи институционални оквири за разрешење политичких спорова. Све је мање институционалног оквира и за гоњење починилаца кривичних дела, које се чине у име провизоријума који се назива Републиком Србијом.
Стразбур или Хаг – све је то Србину Млетачка Република – можете око ове приче увијати облатне, ма какве хоћете!!!
@Драган Славнић
Зашто би његовим менторима то стављали на знање, шта би тиме постигли? Замислите идете менторима Павелића да им кажете да је овај зло? Смешно.
@Небојша
Да ли подржавате Пленум филозофског факултета у Београду или групу новосадских студената који траже владу експерата?
@Евсевије
Ова група студената није кренула да обилази дијаспору и да путује по Европи, онда би ишли и на исток, и југ. Да је то урадила, подржао бих то, али мисли да би им у том случају била затворена врата већине европских држава, сумњам да бих их градоначелници дочекивали… Прошли би као што пролазе Срби на КиМ…
@Никола Варагић
„Зашто би његовим менторима то стављали на знање, шта би
тиме постигли?
Замислите идете менторима Павелића да им кажете да је овај зло?
Смешно.“
Одласком студената у Стразбур показује се и доказује јавном мњењу
ЕУ да студенти нису ТЕРОРИСТИ како их представља НАЦИ пропаганда
актуелног режима у Србији, а то, и само то, је довољан разлог да је
њихова акција смислена и оправдана, и да је треба подржати.
А, што се тиче ментора Павелића, то је добра идеја да се организује
једна бициклистичка тура до Ватикана, главног ментора Павелића,
а чијег шефа – ПАПУ – актуелни режим јавно позива да посети
Србију.
Том позиву се не противи порозападна опозиција, а ни добар део
врха адмнистрације СПЦ.
Ваше поређење ментора Павелића и Алелсандра Вучића (актуелног
режима) је потпуно примерено, јер и Ватикан и ЕУ раде на нестанку
Срба и Србије.
Јавно мењење ЕУ, земаља кроз које пролазе студенти бициклисти,
Вас демантује у тврдњи да је акција студената бициклиста
– “СМЕШНА“.
Српски чиниоци када је становништво суочено са терором – укључујући и терор у Независној Држави Хрватској – апеловало је и на менторе оних који врше терор, укључујући и на италијанске и немачке окупационе власти, врхушку окупационог апарата у Београду, и напослетку на савезничке силе које су могле претњама будућег гоњења да одврате од злочиначког понашања. Оно што је важно истаћи: није свака таква молба била залудна.
Оно што садашњи учесници у српским јавним стварима (о постојању политике је тешко говорити) не желе или су крајње невољни да прихвати јесте да садашњи режим није државна власт; он није ограничен Уставом, нити законским актима нити постоји тужилачки и судски оквир који би ограничио његово криминално деловање; од разбуктавања студентског протестног покрета – и посебно после петнаестог марта – ово је режим директног терора или претње терора; указивање и страном чиниоцу да у Србији практично не постоји државни поредак, те да је становништво невољно да се повинује режимском безакоњу изложено терору не може никако да нашкоди, није супротно ранијој пракси и на крају не мора бити ни узалудно.
@Милош М. Друже бркаш појмове. И то стварно може бити из злих намера.
а) Шчербин је погинуо за Србе. Ти знаш да су и Француска и Немачка тада подржавале Турке и Арнауте – као и данас, можда ти је то промакло?
б) ово је језиво што си написао:“Није ништа необично обратити се страним чиниоцима уколико је једна група суочена са државним, етничким или другим обликом терора“ – ЈЕСТЕ НЕОБИЧНО када знамо да тај Стразбур спроводи селективну правду. Западни међународни судови служе томе да појачају притисак на од њих одабране стране, а да по фијокама губе случајеве оних других.
Стразбур ће пре уценити оптуженог и упрегнути га у своја кола, него учинити шта друго.
Та тура за Стразбур је када лукавство упрегне лакомисленост. Нема друге, можете дислајковати до сутра.
У исту раван ставити Москву и Стразбур?! О Боже, помози нама Србима убогим неразумницима…
Не знам да ли стално треба понављати, да се ми јесмо сами ослободили од Турака али само у околностима да је Русија ратовала против те исте те Турске и у одредбе својих мировних споразума уградила да одржи оно што смо ми мачем заузели.
Што се Стразбура тиче, не знам зашто /у европу заблудели Срби/ уже Србије не верују својој браћи из Босне, Хрватске са Косова и да ли је потребно да се тенк ЕУфора паркира на Тргу Републике да овај затупели народ схвати да запад хоће да нас истреби баш као са Косова, Федерације БиХ, северне Далмације… Па зар тамвим људима ићи за помоћ?
Да ултиматум из Рамбујеа није нихов трик него трајни ратни циљ, чије остваривање је у току.
Што се скојеваца на бајсевима тиче, не знам хоће ли их примити комесар капе еу? И хоће ли му уручити штафету са пленума а он њима жуту петокраку звијезду? Можда и до седишта Нато-а да сврате, ипак је ту главна моћ којој притежују. Занимљиво, у исто време је у Паризу боравио и њихов тобожњи главни ривал. Е Србине тужни…
@Драган Славнић
Мислите да ће кад студенти заврше посету Стразбуру живот Срба на КиМ бити бољи, да ће се више поштовати права Срба у Хрватској, да више неће хтети да угасе Републику Српску, да ће дозволити просрпску и проруску власт у Црној Гори и Северној Македонији? Или ће то урадити након посете Ватикану?
Студенти,велики број би ишли и до Свете горе,али им македонске власти сигурно не би дозволиле пролаз,односно гарантовали безбедност. Већина народа би их дочекала као своје. Ишли би и до Москве,али су им сви пролази затворени. Канали комуникације не могу ићи аутопутем у оба случаја. Европском суду се обраћају наши људи иначе јер је Уставни суд спор. Властодршцима нашим уста су пуна Европе, неодустајања од европског пута и војне сарадње ето баш са Француском, логично је да иду у Стразбур, да поднесу жалбу онима којима они на власти јавно припадају.Осим што ће имати контакт са дијаспором, одлична је прилика да видимо и како ће реаговати суд у Стразбуру. Пустите децу! Нека су то и деца која теже Европи. Њихово право! Они се не деле међусобно, не оптужују једни друге због застава са Исусом Христом и песама о Косову или због пута у Стразбур и англоамеричких песама…покушавају да буду изнад идеологије. Тражити од њих да им кохезиона сила буде религија је немогуће. Њима је кохезиона сила традиционални морал,међусобно уважавање. Мало ли је од двадесетогодишњака?
Шта је то што српски непријатељи виде у протестима (и студентским и оним грађанским) па их подржавају? Да ли је логично да непријатељ подржава нешто што (према једном од тумачења протеста) доприноси оздрављењу и јачању Србије? Мало је то збуњујуће. Или они не сагледавају добро, или тумачење протеста у позитивном контексту није исправно (бар једним делом) или је све намерно измешано?
Тура до Стразбура је активност студената која се зове – подвиг. Није ни напорна, тек 1.400 км. Ако мислите да је то ништавно, да то није жртва за ослобођење Србије од вучићевог Зла, онда ништа, седите код куће за тастатуром и осуђујте.
Да није храбрости и упорности ове деце, још једно пролеће би воњало на колективно безнађе.
„Да није храбрости и упорности ове деце, још једно пролеће би воњало на колективно безнађе.“
Не би, ево воња на колективну хистерију, масовно хипнотички транс. Лудило.
@И то је то
Подржавао сам и подржавам све шетње или подвиге студената у границама Србије. Сад подржавам студенте из Јагодине који пешаче до Новог Пазара. Мислим да ће од тога бити више користи за Србију, него од те вожње до Стразбура. Можда ће највећа добит од туре до Стазбура бити да се разоткрију еврофили међу русофилима 🙂
@У пролазу
Лично, никад не бих ,,терао правду до Стразбура“, заболе ме за тај суд, као и за ове наше корумпиране. Ако не могу да решим лични проблем у границама своје државе на свој начин, онда бих у помоћ звао пријатеље, а не непријатеље.
@ И то је то
Управо то!
@ Никола Варагић
Како би сте и кога тачно звали и у име чега? Разумем ја Вас, и врло добро знам ко су наши непријатељи, али тражити од студената нешто што сами нисмо могли да урадимо је неправедно према њима. Посебно што добро памтим да смо на овом сајту,свесни ко нам долази за управљаче смишљали планове како допрети у ери окупираних медија ( окупација је и шира) до што више људи и освести их. Сећам се да смо помињали добошаре који иду широм Србије. И ево,као да су нас чула та деца. Оно за шта ми нисмо способни они раде. Онако како они знају . Ми остаресмо иза екрана,а они делају, жртвују године на факултету,ризикују… Имају помагаче који нам нису по укусу? Њихова је будућност. То су деца која су расла поред мене. Знам шта су могли да постану,а нису. Не идеализујем их,али немам права да им солим памет.Кад је требало, учили смо их добру, ито су научили. За даље… Видећемо… Бог с нама!
Некада сам се грозио онога што је „међународна заједница“ наводно поручивала Злобеку: против Шешеља (тј. радикала) је све допуштено. И ужасавала ме Ђинђићева реченица Карли дел Понте „водите га и не враћајте га“, она се такође тицала удбашког контејнера, члана удруге хрватских филозофа и војводе од Батајнице. Е сад видим и признајем – био сам у тешкој заблуди. Против таквих наказа, криминалаца и штеточина је заиста све допуштено, в том числе и Стразбур.
@Милош М. Друже бркаш појмове. И то стварно може бити из злих намера.
а) Шчербин је погинуо за Србе. Ти знаш да су и Француска и Немачка тада подржавале Турке и Арнауте – као и данас, можда ти је то промакло?
б) ово је језиво што си написао:“Није ништа необично обратити се страним чиниоцима уколико је једна група суочена са државним, етничким или другим обликом терора“ – ЈЕСТЕ НЕОБИЧНО када знамо да тај Стразбур спроводи селективну правду. Западни међународни судови служе томе да појачају притисак на од њих одабране стране, а да по фијокама губе случајеве оних других.
Стразбур ће пре уценити оптуженог и упрегнути га у своја кола, него учинити шта друго.
Та тура за Стразбур је када лукавство упрегне лакомисленост. Нема друге, можете дислајковати до сутра.
Молим Вас да пренесете овај текст:
https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/zasto-su-studenti-filozofskog-fakulteta-u-pravu/
ПОЗНАЈ ВЕРУ
По севањима препознај огањ,
по надањима подметни главу,
и утрни.
По утрнућу равнај се.
д.м.
Фала кир Нико де Кирико на овом линку.
Нисам знаво за овога профу, до-бар је.
Разумео је најбитнији принцип интелектуалне егзистенције: да образовање значи бити вечни студент (тј. да је онај који доврши студије и представи се као дипломирани штагод аутоматски престаје да буде студент и постаје „nedovršen, nedoučen, čovek nepodoban da vodi bilo koga“, па ни самог себе).
А такође и најбитнији принцип савремене политичке егзистенције: да је „Устав“ јудеомасонска Антихристова мишоловка за човечанство (са свим происходећим институцијама „Државе“ – за коју су данас спремни да у свештеној војни душу своју положе српски државољубни миши, лепо храњени скривеном руком и добро издресирани да се до смрти врте у ротирајућем колесу, и да не помишљају да постоји живот изван њега).
Једино што видим да није схватио (или није поменуо, да се не замери?), да је директна демократија са зборовима (народним а затим црквено-народним) исконска србска традиција, која је живела до позног 19. века у Србским Брдима, Црној Гори и Приморју (док није разорен стари поредак племенске теократије). Што је уједно и доказ да је у питању ендемска биљка која је ту поникла пре него што су Грци допловили на обале Европе, са својом египатском културом јерархије (власти свештеника – коровом који су успешно трансплантирали и савременим Новосрбима).
Али добро, нико није савршен (па чак ни Ја, са жаљењем морам признати).
Ако га неко познаје, нека му пренесе да је озбиљно узет у разматрање за чланство у СаВеСт-и Србије (за почетак на позицију председника комитета за Борбу против правосуђа, па ћемо видети како ће се показати).
Па ако је заинтересован, нек се јави (најбоље са мотивационим писмом).
Људи овај текст заиста постоји. Заиста, кружи вибером.
„КО НЕ ПЛАЧЕ, ТАЈ ЈЕ ЋАЦИ“
Путовала сам кроз Мађарску и Аустрију бар 20 пута у животу. Ни сама не знам колико сам пута посетила Будимпешту и Беч.
СВИ који су макар једном ушли у Мађарску, знају колико су мађарски цариници неумољиви, посебно према нама који улазимо у ЕУ из Србије. Наше Нобеловце су страшни и неумољиви мађарски цариници третирали КРАЉЕВСКИ, нису их задржавали ни претресали, и у рекордном року су испечатирали 120 пасоша.
На путу кроз Мађарску до Будимпеште, Мађари су поздрављали наше Нобеловце успут, из својих аутомобила, из својих дворишта, бодрили су их, снимали, нахранили и напојили, као да су наши Нобеловци Мађарску ослободили!
Свако ко је посетио Будимпешту, зна колико су Мађари поносни на свој Трг Хероја. А ипак, од свих тргова у Будимпешти, од свих могућих локација где би могли да дочекају српске студенте, они су их дочекали баш у срцу своје престонице: на Тргу Хероја. И градоначелник Будимпеште је изашао да их поздрави и дочека, и да каже како му је велика ЧАСТ што су наши Нобеловци посетили Будимпешту.
За Словачку и Братиславу нема потребе да коментаришем и причам, Словаци и Чеси нас сматрају браћом и фамилијом, па дочек у Братислави није никакво чудо, већ је сасвим очекивано. А ми идемо даље, ка Бечу…
Добро сам запамтила аустријске саобраћајце и полицајце. То су дословно РОБОТИ. То кад обуче униформу и изађе на радни задатак, постаје РОБОТ који је сваку своју емоцију оставио код куће. Добро сам их запамтила, једном су нам у децембру скинули таблице са аута и захтевали да заменимо све 4 гуме, јер су по њиховој процени биле „ћелаве.“ Није имало те силе која би убедила бечке полицајце да је хладно, да је децембар, да немамо где да сместимо дете (моју маленкост) док се не замене све 4 гуме на нашем ауту. Мој отац је котрљао један по један точак од паркинга до вулканизера, па назад до аута, а ја сам седела у неком топлом ресторану, да се угрејем.
Трг Марије Терезије налази се у ЕПИЦЕНТРУ Беча, и окружен је музејима. У близини се налази и царска палата Хофбург. Бечлије и Аустријанци се посебно диче Маријом Терезијом, не без разлога. Од толико тргова у Бечу, Бечлије су дозволиле дочек наших Нобеловаца баш на Тргу Марије Терезије.
А ти неумољиви роботи у униформама аустријских полицајаца су обезбеђивали наше Нобеловце кроз Беч, и блокирали добар део свога града да би наши Нобеловци безбедно стигли до Трга Марије Терезије.
Градоначелник Салцбурга понудио нашим Нобеловцима СРЦЕ Салцбурга: Трг Мирабела! Обезбедиће им и гаражу за бицикле, обратиће се студентима, а долазе и 3 аустријске телевизије да преносе!
Чисто да се види колики је ово подвиг, колико је ово ЧУДО, колико је ово све невероватно! Заставе Србије, „Тамо далеко“ и Ужичко коло у срцу Будимпеште, на Тргу Хероја! Заставе Србије, „Тамо далеко“ и „Пукни, зоро“ у срцу Беча, на Тргу Марије Терезије!
Ако вам то није довољно да схватите колико је ово ЧУДО, колики је ово ПОДВИГ, онда су вам очи бетоном заливене а душа и дух су вам се у камен претворили!
И ко не плаче, тај је Ћаци!
Позивају се најмаштовитији међу вама да овај текст оправдају, уведу у логичан и безазлен оквир и елаборирају на тему
„што-па ок је“
@Милош М.
Поредити положај становништва у данашњој Србији са Србима у NDH значи спрдати се са историјски најстрашнијом погибијом и геноцидним уништавањем српског народа. Такво поређење пристаје петоколонашком провокатору или потпуној незналици. Али, већи је проблем што је чак 18 људи означило да им се допада такав став. Наздравље нам/вам бициклизам, али више се не може сакрити – тама све више прекрива српске мозгове…
СТУДЕНТИ БИЦИКЛИЗАМ СТРАЗБУР
https://youtube.com/shorts/oW524WlRCm4?si=Z296BWHG8FUJT2Y7
@ Mасовна хипноза
Ви сте изгледа професионалац,јер вешто прекрајате и одсецате. И оптужујете да су у стању масовне хипнозе сви који из било ког разлога подржавају студенте. Нисмо баш толико наивни да не видимо,чак и кад свратимо у пролазу.
Господин Варагић нам је дао своје виђење тренутне геополитичке ситуације, изнѣо свој списак лѣпих жеља и понудио ниједно рѣшење.
Притом олако смеће с ума оно што и он и сви ми врло добро знамо: од србијанске државности остала је само љуштура без икакве садржине. Ње одавно нѣма. Све њене институције раде за нѣвидљивог окупатора и против народа. Зато што је тзв. српска елита сељаштво и радништво, на чији рачун би трѣбало да живи – уништила, из друштва изопштила („канселовала“) читаве слојеве становништва и „заробила себе у туђина“. Тако да и будућим српским првацима, хтѣли ми то или нѣ, милошевско грбљење пред разним султанима – нѣ гине.
И сад – мотање педалама српских студената до Стразбура нѣје у реду? А било је у реду вишегодишње којечије обраћање том суду – због неисплаћених зарада, због обесправљености, због свега и свачега? У реду је што своје плате и пензије примамо нѣ од остварене добити од свог рада, већ из кредита, узетих од тѣх истих странаца чије мѣшање нѣћемо, а које ми нѣћемо ни враћати, него управо поколѣња студената и њихове дѣце? А пензиони фонд и државу нѣсу опљачкали они, већ ми, старији и мудрији.
Нашој (прѣ)цѣњеној интелектуалштини никаква промѣна система нѣ трѣба. Она се у њему осѣћа махом врло удобно. Све таласање онѣх опозиционо настројених се своди на лактање и бусање у (нѣ)патриотска прса зарад обезбѣђивања за себе још удобнијег и сигурнијег мѣста – у задатим оквирима. У најбољем случају, то су људи осрѣдњих способности, нѣспособни да се отргну од готових рецепата и шаблонског размишљања, који у својој духовној учмалости и јаловости нѣсу кадри ни за какво истинско друштвено дѣлање, а камоли жртву. Они одлично умѣју да „промишљају“ смисао свега што је остало иза нас, па је већ и врапцима јасно, да наклапају о текућим друштвено-политичким појавама, да, жонглирајући садржајима у хаотичном информативном простору „објашњавају“ тајне планове моћника овога свѣта – једино нѣсу у стању да ишта смислено створе. Изузеци се, као и у свѣм врѣменима, на прсте могу избројати.
Студенти су за свега пар мѣсеци помѣрили планину. Као у оној бајци, показали су цѣлом народу да је цар го. Свакако да им нѣје била намѣра (још мање је то била намѣра нѣких њихових професора што су их из сѣнке, вѣроватно из нѣ увѣк најчистијих побуда, од почетка подржавали), можда тога тек понѣки од њих постају свѣсни, али на путу су да, поред голотиње „цара“ извршне власти, покажу и голотињу „царева“ судске гране власти, голотињу тзв. научне заједнице… Штеточинство овѣх других је сувише дуго било у сенци нѣподопштина политичара и стога неуочљиво за огромну већину људи.
Да закључимо. Одлазак у студената у Стразбур је вишеструко користан. Прво зато што су тиме купили мало врѣмена – и за оне из старијих поколѣња, који досад из разних разлога нѣсу одлучније и смисленије стали уз њих, и за себе. Сви смо свѣсни да тренутна пат-позиција нѣ може вечито трајати. И у студентском покрету се већ виде напрслине, па ваља видѣти шта и како даље. Друго – због стѣцања драгоцѣног искуства – срѣшће се лицем у лице с аждајом, с којом ће, по природи ствари, у будућности тек имати посла. Па коме се то лице свиди – нѣк се свиди. Остали ће учити у ходу или налазити рѣшења, или пропасти. Ово им дође као практична настава. Треће – додатно ће продрмати наше расѣјање у Европи, које нашој отаџбини у бурним данима што слѣде може постати насушни ослонац. Четврто – дали су прилику и отимачима наше државе да се у ова три дана још дубље заглибе у свој кал и додатно обрукају – на то бар овај њихов тродневни сабор у Бѣограду већ сада мирише…
Мало ли је на ову оскудицу?
@Гремлин
Порука текста је упућена политичарима или опозицији, а студентима једино ако одлуче да уђу у политику (и сваком другом ко би ушао у политику), и критика је упућена само делу студената, јер не подржавају сви студенти одлазак у Стразбур, као што не подржавају идеју експертске владе. Добро је што не влада једноумље међу студентима. Из неког разлога, већина коментатора овде говори само о студентима, и као да критикујем све студенте. Тога нема у тексту. Питам се колико је вас последњих месеци било уз студенте на улици, ја сам био у Београду више пута, чекао их у Новој Пазови на путу за Нови Сад, у Крагујевцу, Младеновцу, Гроцкој…
Кажете да нисам понудио решење, а оно је већ у наслову текста, и онда пишете да наше институције ,,раде за нѣвидљивог окупатора и против народа“ и да ,,будућим српским првацима, хтѣли ми то или нѣ, милошевско грбљење пред разним султанима – нѣ гине“.
Толико мало верујете у свој народ? У студенте? То је ваше решење?
@Никола Варагић
Уз дужно поштовање, Ваш чланак прочитах не у нѣком страначком билтену, већ на Стању ствари, које се, ако је вѣровати гугловој статистици, са још 2-3 портала смѣњује као најчитанији, назовимо условно „патриотски“ сајт, између отприлике 180-250-ог мѣста па навише – нѣких 150 мѣста иза Информера, Политике, Блица, Новости итсл. Тако да сте, уколико сте се заиста првѣнствено обраћали политичарима, дебело промашили адресу – политичари Ваша или моја сматрања, потписао их ја псеудонимом или сопственим именом, нѣће ни примѣтити, осѣм ако их нѣгдѣ баш нѣзгодно нѣ убодете. Толики је Ваш, мој или Лазићев фактички домет – због чега, посебна је прича.
Наслов Вашег чланка је чист промашај (или лѣпа жеља) а нѣ рѣшење. Кад су наши прѣци растурили државу, њихови потомци вѣковима су призивали сад Мађаре, сад Млетке, Французе, Нѣмце, Русе… да нам помогну да се ослободимо. Кад смо, трудом 4 поколѣња, најзад постигли цѣљ – слѣедећа 4 поколѣња су то достигнуће прокоцкала. Послѣдње у низу тѣх расипничких поколѣња је ово наше, најгоре и најнѣсрѣћније: 1960-1980 године. Државу смо растурили и опљачкали, народ посвађали и распарчали, а за Косово и Српство нас је највише изгинуло по кафанама. То је објективан учинак нашег нараштаја. Нашим наслѣдницима смо као једину могућност опстанка оставили да сутра, попут оне овчице Аске из Андрићеве приче, прѣд бѣлосвѣтским вуковима плешу да нѣ буду поѣдени.
И онда се десе студенти. Обратите пажњу: ти студенти су исти они срѣдњошколци из доба тзв. короне, који су се јасно и гласно побунили против тога да их „вакцинишу“ као марву, док су њихови родитељи, баке и деке послушно прихватале све што им „прѣпоручују“ више инстанце. Ми, који смо се томе противили, били смо дебела мањина. Видите, и због тога ми је ово поколѣње младежи блиско и драго. Осѣћам се као њихов прѣтеча, макар их и не разумѣо до краја.
Рѣкох због чега подржавам студентско педалање у Стразбур, и то опет потврђујем. Желим им да очувају показану сложност у основним, темељним стварима – онда ће, чак и уколико је тај пут у Стразбур промашај, из њега извући поуку и корист.
Иначе се нѣ осѣћам дужним да изађем на улицу кад год нѣки студент звизне. Наравно, кад се ту нѣгдѣ задесим, придружим се. Али ја сам своје испѣшачио, кад ми је било врѣме, кад сам био њихов вршњак. Друге су сад моје обавезе. Духовној ризници свог народа сам, ничим нѣ изазван, о свом руху и круху, засад допринео посрбљавањем два туцета књига – оне ауторске, које од нѣког могу бити оцѣњене као обично њесра изузимам – и жеља ми је да ту оставштину још увећам. Мом узрасту нѣ приличи да скакућем около и вичем да нѣсам ћаци. Такве ствари ми нѣсу биле забавне ни као младом човѣку, 96/97-ме и 2000-те, па нѣсу ни сад, кад сам, супротно сопственим очекивањима, прѣвалио 50-ту и све чешће размишљам о гробу. Са друге стране, ови дѣчаци и дѣвојчице тек трѣба да живе, и нѣје моје да им попујем. Они су, за разлику од мене или Вас, дигли на ноге милион људи, и наше је само да их упутимо у тајну свог неуспѣха – уколико их такво искуство уопште занима.
У народ као народ уопште нѣ вѣрујем. Нѣ разликује се много од свѣх других народа. Без нѣге се зачас прѣтвори у руљу, чему смо такође свѣдоци. Тако да ни студенти нѣсу апсолутна врѣдност. А до рѣшења ћемо доћи тек онда кад заборавимо сопствену задњицу.
По овој вести са Васељенске, у Стразбуру су хтеле да приме студенте управо оне снаге за које се у Србији и „говорка“ да их финансирају?
Оне странке које се представљају као народне и родољубиве – нису хтеле да их приме?
Васељенска:
„Координатори политичких група у Европском парламенту одлучили су да не уврсте дебату са резолуцијом о политичкој ситуацији у Србији у дневни ред априлске пленарне седнице у Стразбуру. Одлука је донета упркос забринутости због употребе звучног оружја током мирног протеста 15. марта.
Предлог за дебату поднеле су либералне и зелене групе, уз подршку социјалдемократа и левице. Међутим, томе су се успротивиле Европска народна партија (ЕPP) и крајње десничарске групе.
Раније су посланици ЕPP-а — чији је придружени члан Српска напредна странка — одбили да потпишу писмо које је 33 посланика упутило председници Европске комисије Урсули фон дер Лајен, изражавајући забринутост због њеног сусрета са председником Вучићем у условима текуће политичке кризе у Србији.
У фебруару 2025, током претходне расправе о кризи у Србији, ЕPP се такође успротивио усвајању резолуције. Иако су неки посланици ЕPP-а, укључујући чланове ХДЗ-а из Хрватске, Тисза странке из Мађарске и Народне партије Аустрије подржали захтеве студената, већина је остала неутрална, чиме је онемогућена јединствена европска реакција на кризу“
Ајмо сад, крива моја огледала. „Ко не плаче тај је ћаци“