Улице у којима је безбедно ставити цигле за „мале голиће“, у чијој тишини можемо да чујемо себе и једни друге, нису више ту

Фото: РСЕ

Једно од искустава за које су нове генерације ускраћене (оне на којима свет остаје) јесте доживљај тишине градских улица. Да, некада су улице у градовима такође могле да буду и бивале су тихе у неким и не баш тако кратким периодима дана, а та тишина није стварала утисак као да су без живота, напротив.

Данас, када излазите из куће добро задихтоване певеце прозорима, ступате у дубоки океан буке која сваким следећим кораком постаје све насртљивија и теже подношљивија. Иако већином потиче од предмета којима управљају људи, она је заправо најмање људска.

Невероватан број возила, машина, градилишта, звучника који нешто емитују, са градских улица су протерали тишину, а последично и мир који уз њу иде. Можда и за век векова.

Човек је у свом настојању да пронађе то што вечито тражи да би се некако употпунио и испунио, а вазда то чинећи на све могуће погрешне начине, постао као ајкула која умире ако престане да се креће. То кретање у облику непрестаног бучног саобраћаја који се одвија на улицама само симулира живот, док га управо заглушује. У људима се изродило некакво морање кретања. Некакав нагон да морају да буду на неком другом месту од онога на којем се налазе. Да морају нешто да раде. Да нечим морају да се забаве, не доводећи у питање баналност свих тих ствари. Томе су жртвовали бивање са самим собом, а те непроцењиве тренутке у којима, а у којима се оно доживљено претвара у сазнавање о себи, ближњима и тајанственим динамикама света који нас окружује, претворили у нешто чега се треба плашити.

Фото: Телеграф.рс

У не тако давно доба од пре само неколико деценија, човек је одлазио на посао и са посла се враћао кући (у ту сврху, сем у великим градовима и мегалополисима, углавном користећи своје ноге, бицикл или организован превоз) и најчешће ту и остајао, проводећи остатак дана са породицом. Није морао да буде ни на једном другом месту. Није морао јер још није дошло доба претрпано сваковрсним понудама дизајнираним да му узурпирају не само време и новац, већ и саму људскост – емоције, ум и дух, а све под плаштом олакшавања и улепшавања живота.

Није морао сваки дан у куповину или набавку, није морао на рекреацију, да вози децу на или са тренинга, у кафић на еспресо, тржни центар да види шта има, утакмицу нечега, позориште, свирку, код нутриционисте, тренера, власника кетеринга, у курирску службу, у апотеку.

Једноставно, није било толико места на којима данас „мора“ да се буде и ствари које „морају“ да се раде, па и на улицама није било толико возила којима се на та места и до тих ствари стизало, а која уз помоћ осталих сокоћала и распомамљеног кретања производе огромну количину буке на улицама.

Будимир Свилар: Живот није коначан

Буке која се, како се чини, већ населила и унутар нас самих.

Улице у којима је безбедно ставити цигле за „мале голиће“, у чијој тишини можемо да чујемо себе и једни друге, нису више ту.

Categories: Гостинска соба

Tags: Будимир Свилар, улице