Петнаестог марта биће „мајка свих блокада“, она београдска. Велика ишчекивања, да се режим сруши или да, са друге стране, протест буде мањи и ограничен, за сада делују нереално
Фото: Радуле Перишић/ATAImages
Сада се зна – 15. марта биће „мајка свих блокада“, она београдска. Већ су, поводом нишког Студентског едикта, таблоиди мрмљали о државном удару. Ако наставе у том духу наредних дана, чека нас заиста велико, да употребим одскора популарну реч у Србији, пумпање са обе стране политичког спектра.
Студенти и њихови верни пратиоци, ветерани 63. падобранске бригаде, за сада су највећи гаранти да ће све проћи ненасилно.
Други сценарио био би погубан за будућност Србије, а не каже се узалуд: „У посту је најважније да не поједемо једни друге.“
Велика ишчекивања, да се режим сруши или да, са друге стране, протест буде мањи и ограничен, за сада делују нереално.
Режим има спољну подршку или, бар, заинтересованим странцима још није познато на који други телефон да зову Србију.
То је у овом тренутку највећа шанса Алфа Вуковог наума да победи „обојену револуцију“. Али, понављам, ако се буде водио својим политичким апетитом, наш Цезар може да дође у незгодну ситуацију на мартовске Иде.
Логика ситуације налаже три решења: дијалог, дијалог и дијалог. А то значи компромис око будуће владе (што студенте толико не занима), избор тужилаца од ауторитета (што је начин да се испуне њихови захтеви) и упристојење јавних (и приватних) медија.
Већ је пропуштено много времена у инаћењу власти и њеним покушајима да се до сада опробаним начинима разбије или разводни протест.
Пре неки дан је Алфа Вук тражио помоћ и од доскорашњих „тајкуна“, нежно се обраћајући „Мирославу“ (Мишковићу).
Лидерима опозиције обраћао би се он још нежније, али они сада немају већу тежину.
Али, ако може да пређе мост на путу ка архинепријатељима, било би неодговорно од њега да се и даље инати са студентима.
У супротном, одговорност за евентуалне нежељене догађаје 15. марта, лежи на њему.
Опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
ЉУБИТИ СЛОБОДУ
Ти што гордо слободу издижеш,
верујући да њу љубиш поврх свега,
гнушајући се иком припадати
и ма коме окренут бити,
причасности, те служења тиме,
превасходно се бојећи,
чувајући моћ да се увек пружиш
тамо где те води, ни сам не знаш који дух,
и (који) често као судија пресуђујеш:
„доста је од мене“,
и ни кварности се своје (нимало) не страшећи,
а стојим ти – недоследства (осмотри!)
више од свега препун будући,
знај,
само онај који и на ропско служење
Богу и брату и сваком људском створу
рад је дати се,
и који настоји срце љубављу извршити
и правдољубац најискренији бити
и милости некупљиве на којој всељена опстојава
више стећи,
саме слободе увек приправан одрећи се,
управо тај
слободу највећу има.